Samopoimanje Josipa Broza Tita - Klasna komponenta 5. deo

“Naša revolucija je od početka bila autentična” Tito

Samopoimanje Josipa Broza Tita - Klasna komponenta 5. deo

Samopoimanje Josipa Broza Tita - Klasna komponenta 5. deo

“Naša revolucija je od početka bila autentična” Tito

autor teksta
Zoran Panović | Demostat | Beograd 22. Aug 2017 | Feljton

Svojim smelim istupanjima na Šestom kongresu KPJ, Milovan Đilas je stavio na probu istinsku spremnost Tita na radikalniju demokratizaciju društva.Prema Slavku Milosavleskom “slučaj Milovana Đilasa 1953-1954. bio je izraz težnje jugoslovenske revolucije za radikalnom emancipacijom od dogmatskog socijalizma-staljinizma” (Milosavleski 1990, str. 91).

Obračun sa Đilasom najavio je Titovo vraćanje na proverenu koncepciju vlasti u kojoj je monolitna partija dominantna poluga. Sedamdesetih godina u jeku “birokratske reakcije” Tito je ispoljio svoje “konzervativno” lice. U funkciji odbrane jednopartijskog monopola i lične vlasti javno se distancirao od zaključaka Šestog kongresa. Iz njegovog kontradiktornog ponašanja možemo izvući zaključak da je proces “demokratizacije” bio u dobroj meri iznuđen, da se radilo o osmišljenom manevru kako bi se konsolidovala vlast.

Da bismo ilustrovali Titov zaokret, koji je bio vidljiviji kako je postupno napredovao proces normalizacije odnosa sa SSSR-om, navešćemo njegove reči sa četvrtog plenuma CK SKJ (marta 1957. u Beogradu):

“U čemu su osnovni nedostaci u dosadašnjem radu Saveza komunista? Ako uzmemo da smo na Šestom kongresu SK govorili o daljem razvitku socijalizma uopšte, u daljoj perspektivi, o ulozi komunista u tom razvitku, dolazimo do jedne konstatacije koja je možda dovela do pometnje u glavama nekih ljudi, naime do toga da sa postepenim odumiranjem centralnih državnih, privrednih i administrativnih funkcija odumire i potreba da postoji jedna organizovana i tako u našem društvenom sistemu postavljena partija kao što je bila naša Komunistička partija... Komunisti ne mogu biti vaspitači masa ako ne djeluju kao jedinstven organizam, kao jedinstvena organizacija sa svim svojstvima jedne revolucionarne organizacije, kakav mora da bude naš SKJ, sa čvrstom disciplinom i jedinstvenošću svojih redova... Mi moramo imati idejno i organizaciono monolitan Savez...” (Tito 1959, tom. 11, str. 19-21).

Permanentno insistiranje na vodećoj ulozi (što je eufemizam za jednopartijski monopol) i partijskom idejnom i organizacionom jedinstvu konstanta je Titovog shvatanja uloge i karaktera partije. Takve stavove Tito je demonstrirao i na Sedmom kongresu SKJ (aprila 1958. u Ljubljani), gde opet do izražaja dolazi Titov ”raskorak”; s jedne strane želja da se društvo i partija prikažu u demokratskom svetlu, a s druge istovremeno akcentovanje opasnosti koje štete monolitnosti komunističke organizacije. U tom smislu citiramo karakteristične delove iz Titovog referata koji svedoči o već pomenutoj Titovoj kontradiktornosti.

Na primer, Tito se trudi da napravi paralelu između promene u SK i društvu. O tadašnjoj fazi društvenog razvoja Tito govori:

”U prelazu sa državno-centralističkog upravljanja na decentralizaciju u raznim sektorima društvenog razvitka morao je i rad komunista da bude usklađen sa tim promjenama. Jer, u toj višoj fazi društvenog razvitka diktatura proletarijata dobija novu i širu sadržinu, pošto se stepen socijalističke svijesti u masama trudbenika ne samo povećao već i proširio, dok je klasni neprijatelj izgubio svoju moć otpora...” Prema Titu u tim uslovima ”komunisti su morali napustiti metode komandovanja i preći na rešavanje vaspitnih zadataka i praktično rukovođenje na terenu...” (Tito 1960, tom 13, str. 215-216).

Ipak ovakva “optimistička” procena jugoslovenske “diktature proletarijata” nije uticala na Titovu budnost i uvek prisutni “kominternovski instinkt”, te Tito u istom referatu ipak opominje na opasnosti koje eventualno mogu da podriju monolitnost partije:

”U Savezu komunista bilo je u prošlom periodu ne malo grešaka koje mnogo štete monolitnosti i idejnoj čvrstini našeg Saveza. Suviše liberalnog gledanja na idejno skretanje pojedinih komunista...” U prvom redu Tito je imao na umu Milovana Đilasa, to jest “Đilasova revizionistička tumačenja odluka Šestog Kongresa”, na osnovu kojih je “nastala izvjesna zbrka u glavama kod jednog djela komunista...”

Ali čim je ta “slabost” bila savladana, Tito ponovo govori da “usmjeravajuća uloga i praktičan rad komunista imaju prvostepeni značaj u mobilizaciji i aktivizaciji najširih masa...

Prema tome, uloga komunista u daljem razvitku socijalističkog društva nije danas manje važna nego što je bila u prvim počecima izgradnje poslije rata, kao što je to govorila grupica ljudi sa Đilasom na čelu. Revizionističko i anarhističko buncanja tog renegata išlo je za tim da se likvidira ne samo uloga komunista, već i Partija kao oranizovana rukovodeća snaga” (Tito 1960, tom 13, str. 216-217).

Oko pitanja dominatne uloge partije i društva i oko njenog organizacinog i idejnog jedinstva Tito nikada nije bio spreman da pravi ozbiljnije kompromise i ustupke. To potvrđuje i Latinka Perović kada kaže da je pored toga što je bio “zvezdani trenutak SKJ” u smelom postavljanju i širini razrade aktuelnih problema socijalizma u Jugoslaviji i svetu, Šesti kongres SKJ, pokazao se kao veoma škrt po pitanju društvene pozicije i uloge SKJ (Perović 1991, str. 25).

U uslovima jednopartijskog monopola sasvim je razumljivo da partija kao institucija preko koje Tito artikuliše svoje zamisli i interese bude tada jedini mogući generator eventualnih društvenih promena. Latinka Perović smatra da je položaj partije u takvim okolnostima  protivurečan:

“Ona određuje strategiju razvoja društva, ali ne postavlja mehanizme koji bi omogućili proveru te strategije. Drugim rečima, ona hoće da reši problem demokratije i da istovremeno sačuva svoj monopol” (Perović 1991, str. 23).

Takav raskorak i osciliranje, stanje jedne bremenite kontradiktornosti pojedini jugoslovenski komunisti na različite načine pokušavali su da reše. Milovan Đilas se, na primer, početkom pedesetih za ono vreme vrlo smelo stavio na stranu demokratizacije, dok se Josip Broz sedamdesetih duboko vratio na rigidne metode vladanja, prednost je dao očuvanju svoje lične vlasti koja je kao potporne stubove morala iza sebe da ima jednu tvrdokornu, i na istinsku pluralizaciju nespremnu partiju boljševičke provenijencije.

Tito sa pionirkom, foto: Stevan Kragujević (po odobrenju ćerke Tanje Kragujević)

Nakon obračuna sa hrvatskim, pronacionalističkim “masovnim pokretom”, MASPOK-om 1971, odnosno “liberalističkom” strujom u srpskoj partijskoj organizaciji 1972, počinje verovatno “najkonzervativniji” period Brozove vladavine u kome su recidivi boljševizma više nego primetni. Međutim, po samoj svojoj prirodi samoupravljanje, koje je bez obzira na prisutne ideološke barijere, u sebi imalo elemente demokratije i tržišne privrede moralo je dolaziti u protivurečnost sa partijskim monopolom.

Odnosi na tim relacijama nisu bili lišeni dramatike, a kada je trebalo da se odlučnije prikloni jednoj od opcija, Tito je po svojoj boljševičkoj “inerciji” posezao za autoritarnim metodama, svestan da bi osetnija liberalizacija sistema mogla da inicira proces erozije partijskog monopola, a preko njega i neprikosnovenost lične vlasti. Josip Broz je dopuštao (dozirano) određenu slobodu kretanja kritike i ideja

“u uverenju da ih može kroz organizaciju dovoljno efikasno kontrolisati, i po potrebi zaustaviti, sve do momenta kada kritika i kritičke ideje nisu zapretile opasnošću da postanu jedna realna materijalna snaga, i da ugroze, manje-više ustaljen odnos snaga i ravnotežu„ (Milosavleski 1990, str. 166).

Tito je prihvatao ideje o razvoju demokratije i tržišta „pod uslovom da one ne pređu ‘Rubikon’, tj. pod uslovom osiguranja od ‘opasnosti’ političkog pluralizma, u ma kojem obliku i vidu...“ (Milosavleski 1990, str. 181).

Slavko Milosavleski pretpostavlja da se kod Josipa Broza stalno pojavljuje „podeljena ličnost“ kada je reč o ulozi partije (SKJ),

„jer on dobro zna da ona u uslovima samoupravljanja ne može da bude takva kakva je bila u periodu administrativnog socijalizma, ali da se u ‘vrhu’ nije u suštini ništa izmenilo... Josip Broz do kraja svog života nije mogao niti za momenat da zamisli uspešan socijalistički razvitak bez neposredne i aktivne uloge ‘vrha’, i svoje lično“. Milosavleski skreće pažnju da se ovde možda radi o „jednom kompleksu straha revolucionara za sudbinu Revolucije, ili pak o mogućnosti perspektive gubitka sopstvenog uticaja, i uticaja ‘vrha’ na društveni razvoj“ (Milosavleski 1990, str. 152).

Analizirajući Titova istupanja primećujemo „situaciju ponavljanog i kontinuiranog identifikovanja vođstva SK i samoga Josipa Broza sa Revolucijom, ali u jednom restriktivnom smislu, u smislu isključivanja svake mogućnosti da i neko drugi može biti identifikovan sa Revolucijom, te da manje-više adekvatno izražava njen interes i njezinu istorijsku suštinu“ (Milosavleski 1990, str. 170).

SKJ je bio jedna od „najautoritativnih tribina“ (Milosavleski 1990, str. 103) sa kojih je Tito saopštavao svoje ocene, razmišljanja i ideje. Tito je nesumnjivo bio svestan svoje „nezamenjivosti“ i smatrao je da ima zasluženo pravo da arbitrira, a naročito je teško prelazio preko ignorisanja svojih inicijativa, što potvrđuje i njegov intervju dat zagrebačkom „Vjesniku“, 1972. godine:

“... Bilo je partijskih foruma koji nisu ni spomenuli ono što sam rekao... Neki čak kažu: ‘Pusti ga neka govori, a mi ćemo po svojem!’ Ni oni pošteni komunisti nisu se suprostavili takvima gledanjima... Drijemali su ..., I kad ja ne bih danas bio predsjednik, bio bih tu. Meni nitko ne bi mogao osporiti pravo da govorim kad sam bio jedan od glavnih koji je stvorio našu Partiju. A i u ratu, također... Ako je ikome stalo da se očuvaju i dalje razvijaju naše revolucionarne tekovine, onda je to meni stalo. U protivnom, čitav svoj život sam badava utrošio. A već tolike godine se borim. Kad bih mogao ja bih se sada vrlo rado odmorio. Vrijeme bi bilo da se odmorim. Ali, vidite, ja moram da radim...“ (Tito 1980. str. 423, 428).

Kontradiktornost Titovih stavova kada je u pitanju vodeća uloga SKJ u samoupravnim uslovima primetio je 1957. i Andre Fonten iz pariskog „Monda“, postavljajući pitanje Titu da li ponovno uvođenje demokratskog centralizma ne znači izvesno ograničenje samoupravljanja? U odgovoru Tito je bio izričit:

“čini mi se da se u Vašem pitanju izjednačavaju pojmovi demokratskog centralizma u Partiji i centralističkog sistema upravljanja u državi. Prvi princip nikada nismo ni napuštali. On predstavlja osnovu unutrašnjih odnosa u SK… Samoupravljanje ne može tolerisati autarhiju pojedinih subjekata u društvu...“ (Tito 1980, str. 555).

Po Slavku Milosavleskom „Josip Broz je bez sumnje prihvatio (ili ako hoćete i inaugirisao) princip demokratskog socijalizma na osnovi samoupravljanja. Ali on nikada nije bio mnogo ubeđen u kompatibilnost principa samoupravnog socijalizma, sa mogućnošću bilo kakvog filozofskog ili političkog pluralizma“ (Milosavleski 1990, str. 180).

Komunistička animoznost prema pluralizmu, a samim tim i prema višepartijskom sistemu potiče od shvatanja da komunisti imaju pravo na ekskluzivni monopol kada je u pitanju tumačenje društvene stvarnosti i iznalaženje rešenja za prevazilaženje nagomilanih društvenih protivurečnosti.

Za svoju ideologiju komunisti su tvrdili da poseduje naučni, aksiomatski, karakter, pa samim tim je izlišno dovoditi u sumnju njene postulate, odnosno osporavati istorijsku svrsishodnost diktature proletarijata, vremenski neograničenog, jednopartijskog monopola vlasti. Na pitanje londonskog „Sandej Tajmsa“, da li postoji mogućnost da u Jugoslaviji bude više od jedne partije, Tito je 1966, na Brionima, kategorički odgovorio:

“Ne. Mi imamo Socijalistički savez, unutar kojega djeluje Savez komunista, zatim sindikalnu, omladinsku, žensku i razne druge organizacije. To je dovoljno široka baza u okviru koje mogu da djeluju svi naši ljudi koji su za socijalizam... Savez komunista ima i dužnost i pravo da idejno usmjerava naš socijalistički razvitak. Uostalom, kad je kapitalizam pobjedeo feudalizam nije mu kasnije dozvolio da djeluje unutar toga novog sistema, nego ga je vrlo rigorozno likvidirao. To je historijski razvitak društva“ (Tito 1980, str. 267).

Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije (SSRNJ), izrastao iz narodnofrontovske organizacije, bio je režimski pokušaj simuliranja demokratije, forma „bespartijskog pluralizma“, težnje da se pomire s jedne strane demokratizacija promovisana i afirmisana kroz samoupravljanje i insistiranje na vodećoj ulozi SK, s druge strane.

“... Bez jačanja uloge komunista ne može jačati samoupravljanje. To je naša dužnost kao što je bilo i za vrijeme rata, na frontu“, izjavio je Tito za „Vjesnik“ 1972. godine (Tito 1980, str. 433).

Tito je konstantno forisirao „mit komunističke partije”, a u javnim istupanjima odbacivao je mogućnost višepartijskog sistema. Kod Tita i rukvodilaca SKJ „predrasuda, dogma ili animoznost prema sistemu više partija bili su toliko ukorenjeni intergralni element svesti i duha..., i to uprkos iskustvima sa fašizmom i staljinizmom, sa kojim su se KPJ i sam Josip Broz nalazili u veoma oštrom sukobu...

Josip Broz je bio jedna od onih ličnosti u jugoslovenskom komunističkom pokretu, koja socijalizam nije mogla da zamisli bez monopola komunističke partije, ma kako se ona zvala, i ma kako se ovaj monopol nazivao: ‘rukovođenje’, ‘vođenje’, ‘usmeravanje’ i slično“ (Milosavleski 1990. str. 69, 166). Titov intervju „Vjesniku“, oktobra 1972, potvrdio je njegovo vraćanje dogmatskim metodama vladanja. Prema Latinki Perović, Tito je tada “skinuo rukavice“ i jasno stavio do znanja da će se vlast od sazrelih promena braniti svim raspoloživim sredstvima (Perović 1991, str. 433).

U pomenutom intervjuu Tito je locirao Šesti partijski kongres kao početak slabljenja vodeće uloge partije i razvodnjavanja revolucionarnog kursa:

„Poslije Šestog kongresa Partija je gubila na prestižu zbog toga što su je htjeli naprosto eliminirati kao najvažniji faktor u procesu razvitka socijalizma. Drugog faktora ne može biti... Vidite, već uoči Šestog kongresa, a naročito poslije, nastala je neka euforija demokratizacije svega i svačega do te mjere da je uloga Partije bila potisnuta u svim važnim domenima društvenog života... Dakle, sa demokratijom smo išli u preveliku širinu... U stvari, mi smo već stupili u borbu... Nikakav liberalizam i nikakva bolećivost apsolutno tu nemaju mjesta. To je jako štetno i mi ćemo morati biti nemilosrdni...“ (Tito 1980, str. 417-420).

A godinu dana ranije, 1971, Tito je dao intervju listu „Mađar So“, u kome se vidi njegovo redukcionističko shvatanje demokratije i njeno svođenje na klasnu osnovu:

 “Ja smatram da demokratija koja nije usmjerena na zaštitu interesa socijalizma i njegovog razvitka nije demokratija, jer je zloupotrebljavaju protivnici socijalizma. Ja nisam za takvu demokratiju niti sam se ikada u životu za takvu demokratiju borio... Ja se borim za nešto novo, za jednu zbilja istinski socijalističku demokratiju, demokratiju koja obezbeđuje prava radnika. Naša demokratija mora dati radniku materijalnu bazu, a ne samo da to bude pričanje. Radnik mora biti potpuno ravnopravan, i mi to moramo postići... Klasni duh – radnička klasa – treba da daje ton čitavom našem društvenom kretanju“ (Tito 1980, str. 330, 337).  

nastaviće se...

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Feljton
POSLEDICE TITOVE VLADAVINE
POSLEDICE TITOVE VLADAVINE

Sud o istorijskoj ulozi Josipa Broza Tita i dalje je daleko od konačnog. Polemi...

Lične crte Josipa Broza Tita - Tito, to smo svi mi
Lične crte Josipa Broza Tita - Tito, to smo svi mi

Što se tiče vojničkih osobina Tito je sebe želeo da predstavi kao stra...

Lične crte Josipa Broza Tita
Lične crte Josipa Broza Tita

U proučavanju ličnih crta Josipa Broza Tita neminovno je razdvojiti osobine sv...

Titov autoritet, harizma i kult 2.deo
Titov autoritet, harizma i kult 2.deo

U proučavanju odnosa između Tita i Staljina pažnju moramo obratiti i na činj...

Titov autoritet, harizma i kult 1.deo
Titov autoritet, harizma i kult 1.deo

Društvene promene u domaćoj kulturnoj i političkoj sredini retko su kad...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

2020. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti