Dobar deo vrednosnih sudova izrečenih o Josipu Brozu Titu, o njegovoj ličnosti, o karakteru i istorijskoj funkcionalnosti njegove vlasti ili o političkom i društveno-ekonomskom sistemu Jugoslavije koji je ta vlast personifikovala, zasniva se daleko više na ideološkom opredeljenju, a znatno manje na objektivnoj istorijskoj rekonstrukciji i argumentaciji.

Ideološka ostrašćenost, ma sa kojih pozicija dolazila, nespojiva je sa naučnim pristupom u proučavanju bilo kog segmenta Titove vlasti. Samo ono što je istorijski relevantno, oslobođeno nepotrebnog ideološkog balasta, pogodno je za nepristrasnu analizu.

O Titu je napisano mnogo radova, žanrovski najrazličitijih, počev od publicističkih pa do umetničkih. U njima često srećemo ekstremna i međusobno suprotstavljena gledišta. Jedni na nivou gole i uglavnom neukusne apologije veličaju Titovu “nepogrešivost” i gotovo mesijansku predodređenost, dok ga drugi “raskrinkavaju” povodeći se ideološkom netrpeljivošću, ličnim razlozima i animoznošću ili dnevnopolitičkim potrebama, a retko kada naučnim kriterijumom objektivnosti.

Markantne istorijske ličnosti u koje se Tito nesumnjivo ubraja, ne smeju se analizirati parcijalno i sa predumišljajem. Ova oprečna gledišta navodimo kao ilustraciju velike neujednačenosti u ocenjivanju Titove istorijske uloge. O tom pitanju u naučnim krugovima još nije postignut konsenzus. Među običnim narodom različitost u mišljenjima nije ništa manje izražena. Ocene se kreću u širokim amplitudama, od toga da je njegova epoha “zlatno doba”, pa sve do stava da je Titov model Jugoslavije generator svih kasnijih tragičnih događaja na ovim, istorijski trusnim prostorima.

^{Predsednika Tita i Aleksandra Rankovića pozdravljaju mornari "Galeba"}

Uprkos tome što je malo saglasnosti o progresivnom, odnosno regresivnom karakteru Titove vladavine, malo ko mu je osporio natprosečni politički talenat i izrazite liderske sposobnosti. Činili su to i njegovi politički oponenti. Prema rečima Milovana Đilasa, čoveka koji je Tita veoma dobro poznavao, “Josip Broz Tito je ličnost bez ikakvih talenata, sem jednog – političkog talenta” (Đilas 1990, str. 27). Ali, to je jedna od retkih tački saglasnosti kada je o Titu reč. Njegovo svođenje u realne istorijske okvire sigurno bi bilo lakše ako bi se više akcentovala tadašnja politička konstelacija, “duh epohe” i kulturološki milje u kojima se afirmisao kao partijski, državni i međunarodni lider, a znatno manje energije trošilo na slepo ideološko poistovećivanje ili konfrontiranje sa Titovim političkim načelima i rezultatima.

Metodološki imperativ naučne objektivnosti ne trpi unošenje ličnih emocija, što nikako ne znači da rad o nekoj istorijskoj ličnosti ne sme nositi autorski pečat. Naučni rad svakako nije onaj koji u funkciji određene ideologije vrši mistifikaciju ili demistifikaciju Josipa Broza. Bavljenje ovom temom donekle otežava i odsustvo još značajnije istorijske distance, neophodne za nepristrasno sagledavanje Titove uloge i učinka njegove vladavine.

Dugo je za zvaničnu jugoslovensku istoriografiju kritičko preispitivanje Titove vlasti predstavljalo tabu temu. Da bismo ozbiljnije pristupili radu, Tito se, pre svega, “mora spustiti sa pijedestala polubožanstva na normalni ljudski nivo”, kako je inače predložio srpski akademik Ljubomir Tadić. Određena ličnost u pravom smislu postaje istorijska tek kada se događaji u kojima je ona aktivno učestvovala ocenjuju retrospektivno. Zato posebnu pažnju moramo obratiti na kriterijum istoričnosti, odnosno, u analizu je neophodno uključiti temporalnu dimenziju.

“U celini uzev, ocena uloge uticajnih vladara mora biti diferencirana i višeslojna, sazdana na sintezi pogleda iz različitih vremenskih perspektiva, opredeljena ali nadpartijska, koja će uvek voditi računa o ‘zarobljenosti’ ličnosti epohom i strukturama, ali i njenom  probojnom potencijalu” (Kuljić 1995, str. 51).

Zadatak ovog “kratkog kursa” je, pre svega, samopoimanje (samosvest) Josipa Broza Tita, način na koji je on poimao vlastitu istorijsku ulogu, zadatke i zasluge.

Za razliku od mnogih vladara, na primer Staljina, koji je svoju aktivnost obavijao velom misterije, Tito je do kraja života javno nastupao, govorio i putovao. To nam omogućava da na osnovu njegovih autentičnih iskaza i postupaka rekonstruišemo viđenje vlastite uloge u političkom životu Jugoslavije i međunarodnim odnosima.

Samopoimanje je samo jedna od komponenti svake lične vlasti. Teško da ćemo je zadovoljavajuće obraditi ako se istovremeno ne usmerimo na proučavanje osnovne strukture političkog sistema, oblika integracije društva, načina opravdanja vlasti, međunarodnih okolnosti, harizme i kulta, kao i ličnih crta. U toku analize moramo povući jasnu razliku između onih osobina koje poseduju svi vladari sa najvišom i nedeljivom vlašću, od onih koje su uslovljene komunističkom ideologijom i specifičnim psihološkim profilom određenog vladaoca, njegovim karakterom i temperamentom. Te osobine relativno su trajne i nezavisne u odnosu na promenljive političke okolnosti.

“U samopoimanju vladara se prelamaju neke važnije opšte crte doba, zatim zamisao poželjnog društva i uloge vodećih pojedinaca. Najčešće je manje ili više razvijena samosvest vladara u osnovi individualizovani segment vladajuće ideologije modifikovan ličnim tumačenjem ili karakternim crtama” (Kuljić 1995, str. 75).

 Titovo samopoimanje je, pre svega, ideološki uslovljeno i može se tumačiti kao specifična sinteza klasne i nadnacionalne komponente. “U Titovom samopoimanju se mogu prepoznati dva važna prilično usklađena osnovna sadržaja: sebe je video kao predvodnika radničke klase i partije i kao nadnacionalnog šefa države. Sklad klasne i nadnacionalne komponente je izvirao iz, u osnovi internacionalističke komunističke ideologije, i nadnacionalnog jugoslovenstva kao neideološkog integrativnog sredstva složene višenacionalne države” (Kuljić 1995, str. 75).

U načelu držeći se ovakvog određenja samopoimanja usudućemo se na dublje poniranje u Titovu predstavu o sebi samom.

“Tito-kratki kurs” je sociološko-istorijski ogled, ali i priručnik namenjen onima koji žele da se upoznaju sa likom i delom Josipa Broza Tita, jedne od najmarkantnijih, ali i najkontroverznijih političkih ličnosti na ovim prostorima. Priručnik je nastao na osnovu istraživanja koje je rađeno na grupi za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i kao i na novinarskim tekstovima na osnovu višegodišnjeg bavljenja problematikom (post)titoizma.

Cilj priručnika je da sažeto i konzistentno pomogne, posebno mladim ljudima koje ova problematika interesuje, da se snađu u obilju literature o Titu, od ozbiljnih studija i svedočenja, do konspirološke i postmoderne interpretacije. Da izbegnu da ih u tumačenjima vode ideološke stranputice i kafanske priče, ali da nauče kako da ih prepoznaju. Kratki kurs je namenjen i svima onima koji su, kada je o Titu reč, “zabrazdili” na bilo koju stranu – da pokušaju da ga razumeju najrealnije moguće.

O Titu je teško pisati i govoriti bez ikakvog stava, ali cilj je da mu se ovom knjigom bar pokuša pristupiti nepretenciozno, razumljivo i diferencirano, shodno realnim učincima njegove politike za života i nasleđa, u okviru domaćeg i inostranog istorijskog, ideološkog, ekonomskog i kulturološkog konteksta.

Prvi deo knjige odnosi se na “Samopoimanje”, dok drugi čine “Prilozi o titolendu”. Ime “Kratki kurs” je preuzeto kao ironična aluzija na “svetu knjigu” sovjetskih komunista – “Kratki kurs istorije SKP (b)”, nastale pod rukovodstvom i uz odlučujuće učešće J.V. Staljina.  Težište je na literaturi autora sa prostora bivše SFRJ, dok je strana literatura korišćena posredno, jer knjiga nema ambicije “studije”, već priručnika za snalaženje, nakon čijeg čitanja bi se moglo stvoriti interesovanje za dalje bavljenje likom i delom Josipa Broza Tita, ali sa “metodološkom i saznajnom vakcinacijom” od “iskrivljene svesti”. To bi onda bio i najveći domet ovog skromnog pokušaja.

 Nastavice se …