Nakon dugog perioda međunarodne izolacije, Srbija je ponovo počela da se integriše u svetsku privredu 2000. kada je sprovela niz reformi s ciljem izjednačavanja deviznih kurseva i otklanjanja birokratskih i administrativnih prepreka za trgovinu (Kathuria, 2008). Rezultati te politike su sada očigledni, pošto je ukupna trgovinska razmena Srbije porasla sa beznačajnih 24,2% BDP-a u 2000. godini (prema navodima Svetske banke) na 109% u 2016. godine, što je poslednja godina za koju su podaci dostupni. Istovremeno s deregulacijom u zemlji, Srbija je podnela zahtev za prijem u Svetku trgovinsku organizaciju (WTO) i nadala se da će biti primljena 2013, međutim postupak nastavlja da se odugovlači (najnovija sporna pitanja su zakoni Srbije protiv genetski modifikovanih organizama ili GMO-a).  Paralelno s ovim multilateralnim pristupom, Srbija je sa svojim najvećim trgovinskim partnerima (Evropskom unijom, Rusijom, Evropskim udruženjem slobodne trgovine (EFTA), Turskom i Centralnoevropskim udruženjem slobodne trgovine (CEFTA)) zaključila i određeni broj sporazuma i ugovora o slobodnoj trgovini, uvodeći bescarinske režime na veliki broj proizvoda. Učinak trgovinske razmene Srbije u budućnosti biće umanjen u zavisnosti od strateških prioriteta srpske vlade i ponekad komplikovanog lavirinta sporazuma i preklapajućih sporazuma o preferencijalnoj trgovini koje je Srbija sklapala, ali, kako je prikazano na Slici , izgleda da se sve više okreće ka Evropi. Naime, čak i potezi Srbije da uspostavi veze u svom bliskom okruženju imaju evropski prizvuk: formiranje regionalnog ekonomskog područja Zapadnog Balkana (REP), što je dopuna sporazuma CEFTA sklopljenog na samitu u Trstu 12. jula 2017godine, dobilo je podršku Evropske unije i Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) kao način da se smanje carinske tarife i poboljša investiciona klima u regionu. U praksi, kao i u teoriji, Srbija će i dalje biti vezana za Evropu više nego za bilo kog drugog partnera.