(Samo)izolacija

Tada Radomir Antić još nije bio selektor Srbije, niti je suverena zemlja s tim imenom postojala. Daleko je bila mundijalska pobeda Srbije nad Nemačkom.

(Samo)izolacija
Foto: Printsreen

(Samo)izolacija

Tada Radomir Antić još nije bio selektor Srbije, niti je suverena zemlja s tim imenom postojala. Daleko je bila mundijalska pobeda Srbije nad Nemačkom.

autor teksta
Zoran Panović | Danas | Beograd 21. Mar 2020 | Kolumne

Tih dana Partizan je izgubio u Moskvi, a Crvena zvezda traljavo odigrala u Azerbejdžanu. Što je bila loša uvertira za sudar SR Jugoslavije s Hrvatskom za koji dan na ’Marakani’ jer tada to još nije bio stadion ’Rajko Mitić’.

Te godine Atletiko iz Madrida je slavio devedeset i četiri godine postojanja, a slavi kluba presudno je doprineo upravo Antić jer je kao trener ’jorgandžija’ u sezoni 1995/96. osvojio duplu krunu, prvenstvo i kup Španije i iza sebe ostavio madridski Real i Barselonu.

Tada je Atletiko naravno igrao na svom stadionu-tvrđavi ’Visente Kalderon’, a tu gde je on bio sad prolazi autoput.

Ostalo je samo malo spomen obeležja. Navijači i vlasnik Atletika Hesus Hil, kovali su Antića u zvezde, a njegovom otkrovenju-akviziciji, golgeteru Milinku Pantiću koga je iz grčkog Panionisa doveo u Madrid, Hil je napravio spomenik na ’Kalderonu’.

Intervju sa Antićem za Danas uradio sam na Zlatiboru avgusta 1999.

Ali, ono što je interesantno je da se to desilo u vreme famoznog pomračenja sunca koje je kao prirodni fenomen na Zapadu, koji nas je bombardovao, bilo atrakcija, dok se Srbija preplašena zatvorila. Narod koji je mislio da se plaši samo promaje i geometra, ušao je u tužan epilog euforičnog ’događanja naroda’.

Dan sa pomračenjem je ličio na dnevni dobrovoljni policijski čas. Vlast nije naređivala, samo je davala preporuke. Više nije ni morala za kolektivnu inscenaciju. Radio je uslovni refleks.

U sezoni pre ovog intervjua, Antić je ponovo vodio Atletiko, vratio ga iz otpisanih, prvo mu je obezbedio opstanak u elitnoj španskoj ligi, pa finale nacionalnog kupa sa Valensijom i vizu za Kup UEFA.

Uz pitku klekovaču komentarisali smo pomračenje sunca i pomalo mozga, ali i ubeđenja Antićevih zemljaka i prijatelja iz Užica da NATO ne bombarduje namensku industriju ’Prvi partizan’ zbog uticaja koji Hesus Hil ima na generalnog sekretara NATO Havijera Solanu.

Antić mi je rekao da bi neizmerno voleo da je on mogao da bar umanji bombardovanje, ali da to na žalost nije bilo u njegovoj moći uticaja.

U Španiji ljudi su pomračenje sunca gledali sa specijalnim naočalama, kao spektakularni prirodni fenomen. Srbija se zatarabila.

Iz tog mučnog vremena u budućim fudbalskim pričama teško se mogla zamisliti ova iz Bergama da će utakmica Lige šampiona Atalanta – Valensija biti rasadnik jednog virusa opasnog novog soja. I da će taj virus pogoditi i Havijera Solanu.

Pre jedno pet godina u Bergamu na Stadio Atleti Azzurri d’Italia gledao sam ono što se kaže pravu prvenstvenu tekmu: Atalanta – Kaljari, i sadašnji Bergamo bio je nezamisliv. Tek ne taj gotovo antropološki kontrast – da je Atalanta evropski fudbalski predator iz grada čije stanovnike kosi korona virus.

Pred jednu od poslednjih velikih utakmica odigranih u vreme korone, Atletiko je eliminisao Liverpul kao gost.

Stvari su se dramatično pogoršale u odnosu na prvi meč u Madridu kada su čelnici Atletika srpskim prijateljima evocirali uspomene na utakmice sa Obilićem 1998. i Vojvodinom 2007. Arkan im je ostao u sećanju, znali su za njegovu sudbinu, ali nisu bili znali da je preminuo Ratko Buturović- Bata Kan Kan koji im je kao gazda Vojvodine bio dobar domaćin u Novom Sadu.

Neki od sadašnjih čelnika Atletika bili su klinci i ne sećaju se dvomeča sa Zvezdom 1986, kad su izbacili u prvom kolu izabranike Gojka Zeca.

’Jorgandžije’ su 2017. odigrali prvu utakmicu na novom stadionu Vanda Metropolitano, kapaciteta 68.000 mesta, i to sa Malagom.

Nakon više od pola veka provedenih na Visente Kalderonu. Ime je stadion dobio po kineskoj kompaniji Vanda Grup, dok je drugi deo naziva dat u znak sećanja na prvi dom Atletika, Estadio Metrpolitano, na kojem je klub igrao u periodu od 1923. do 1966. godine, pre preseljenja na Kalderon. Kako mi kažu moji prijatelji iz sveta fudbala, Antić je i dalje česta inspiracija i tema koja podseća na dane slave koju ispisuju i izabranici Diega Simeonea.

Ne samo kalendarski, već i posebno mentalno, mnoge perspektive iz vremena ’pomračenja sunca’ (i mozga) delovale su daleko i nadrealno. Tek nam predstoji Peti oktobar, a posle vanrednog stanja zbog NATO agresije i vanredno stanje zbog ubistva Zorana Đinđića. Evo ga i treće.

Malo je poražavajuće da je narod koji je bio u stanju da izvede masovnu vežbu kolektivnog nestajanja u vreme pomračenja sunca imao toliko muke da se sad, kad je opasnost realna, sporo povlači sa ulica.

Razlika je suštinska: Ako je 1999. taktička akcija nestajanja bila i posledica paranoidnog sindroma zbira lobotomiranih pojedinaca indukovanog i od ksenofobne vlasti, danas je samoizolacija potez odgovornog građanina kao individualni čin emancipovane građanske svesti.

Propagandni vapaji za raznim formama jedinstva – etničkim, populističkim, demagoški vlastodržačkim, bojkotaškim, danas u vremenu pandemije moraju ustupiti mesto (i već su prilično ustupili) najširim mogućim, po prirodi stvari i spontanim, društvenim konsenzusima i kvalitetno novoj solidarnosti.

Uspešna borba protiv virusa (koji je sad možda bliži prirodi i njenoj ravnoteži od nas), može značiti samo i istovremeno jačanje državnih institucija.

Odnosno vraćanje poverenja u njih, koje je pre korone bilo upitno. I srpska improvizacija mora se upodobiti stručnosti.

Degradiranje nekompetentnosti kao jedne od dominantnih crta naše politike, i vertikalne prohodnosti, ohrabrujuće je u stavovima i potezima kad se struka uvažava, a minimiziraju ’uloge’, odnosno lažna predstavljanja. I propagiranja ekskluzivnog predodređenja, odnosno nihilističkog odnosa prema darvinizmu.

Od propagande bitnije je medijsko poverenje i profesionalizam. Nakon obraćanja predsednika Aleksandra Vučića u utorak uveče, kad su uvedene teške mere kao što je policijski čas, mogućnost da postave pitanje dobili su novinari Tanjuga, N1, Al Džazire i Pinka, što je izbor koji zaprema priličan deo javnog mnenja sa različitim medijsko-političkim afinitetima.

I koji je zjapeći falio pre korone. Odgovorna struka je najbolja vakcina protiv sugestivne i rizične jurodivosti kojoj neki još ne mogu da odole. Društveni konsenzus je pokušaj i izgradnje nečega što bi se moglo odrediti i kao oficijelna empatija. U stanju onoga što je Susan Sontag nazvala ’bolest kao metafora’.

Pre neko veče razgovaram sa starim prijateljem – ’doktorom za dušu’.

Često sam ga konsultovao za medijske potrebe i posle priče o Atalanti i Atletiku, kaže mi da je dobar deo panike izazvan strahom od gubitka komfora. Taj osećaj osujećenosti i neizvesne budućnosti prohteva i navika izaziva histerične reakcije.

A mi, kao plagijatori autentičnosti (i nečijeg stila i načina života), plagiramo i histeriju, iako mislimo da je naš način života ’autentičan’. Solidarnost i društveni konsenzus nisu obavezno i sabornost. Pandemija razara hipokriziju.

Setimo se poplavne 2014. EU je učinila i da Bugari postanu regionalna savest: Otuda je i EU komesarka Kristina Georgijeva te poplavne 2014. bila podsetila regionalne, narativne, netrpeljivosti na tu našu izgubljenu solidarnost, na primer u slučajevima razornih zemljotresa u Skoplju, Banjaluci, Crnoj Gori…

Vreme je i da se te stvari povrate, a potreba evropske (ne)solidarnosti i suverenističke sebičnosti, oko pandemije normalizuje i iskustvo jugoslovenskog socijalizma, gde je uprkos strukturalim problemima, prelivanja dohodka, etnocentrizma, bilo i svesti da nijedan kraj države u elementarnim nepogodama nije zaboravljen. Ima li veće ’sabornosti’ od slika kojih se sećam kao klinac kad su barskom prugom prolazili vozovi natovareni kamp prikolicama za postradale od zemljotresa u Crnoj Gori?

Možda niste znali da su Slobodan Penezić Krcun i Stevan Doronjski dobro sarađivali kao državni funkcioneri. Sa obe strane, i Krcunove – srbijanske, i vojvođanske Doronjskog, čuo sam da su uvek kad je trebalo pomoći drugoj republici oko neke elementarne nepogode naglašavali da se Srbija ne sme osramotiti.

Filmska nadrealnost pojačava utisak zlokobnosti.

Ipak, epidemiolog Predrag Kon je i prilično žanrovski lik koga bi poželili holivudski distopijski blokbasteri da smiri situaciju i povrati nadu.

Komentari
Kolumne
Šezdeset minuta
Šezdeset minuta

Poslanici Dveri Boško Obradović i Ivan Kostić prekinuli su štraj...

Vlada epidemiologa
Vlada epidemiologa

S obzirom na političko-mentalnu raspolućenost i omraze u srpskom društv...

Chinese Democracy
Chinese Democracy

Retki su oni političko-bezbednosni dani koje možete kompletno da rekonstrui&sc...

Knjige za plažu i pandemiju
Knjige za plažu i pandemiju

Već su opšta mesta knjige kao ‘Godine potopa’ Margaret Atvud...

Kuda idu divlje svinje?
Kuda idu divlje svinje?

Od prijatelja koji su se samoizolaciji odali na obroncima Tare (jedne od tarabi...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

2020. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web