Ako nisi članica EU tvoj nacionalizam jednostavno nije konkurentan. I to Srbija najbolje oseća u redovnim prepucavanjima sa Hrvatskom i odskora sve redovnijim sa Bugarskom. I kad je u pravu. Sa reaktivnim i isfrustriranim nacionalizmom koji baštini ideologiju gubitničkih devedesetih godina, Srbija će teško u EU, dok istovremeno nijedna članica EU sa evropskog istoka neće biti izbačena iz EU zbog svog takozvanog suverenizma, odnosno nacionalizma koji je unela u EU i istovremeno ga učinila konkurentnim. Popujućim i uslovljavajućim prema onom ko nije u EU, a s kojim se ima istorijskih nejasnoća. Uprkos svim zamerkama Orbana i Fica Briselu, teško je zamisliti da Mađarska i Slovačka napuste EU. Fico smatra da bi Slovačka imala koristi od neutralnosti, ali i da ta odluka nije u njegovim rukama.  

Pa i Bugarskoj je lakše da isporučuje zahteve Severnoj Makedoniji u vreme briselske birokratije nego što je to mogla u vreme Titove diplomatije. 

Kad čuje ženu koja peva u kupatilu, pravi ljubitelj muzike neće proviriti kroz ključaonicu, nego će staviti uvo na vrata. Kad te sačeka ovakva poruka kojom je obmotana čokoladica u jednom kafeu u Sofija ona postaje mnogo senzibilniji grad od srpskih stereotipa o Bugarskoj i njenoj prestonici. A mene je baš takva poruka sačekala aprila 2016. u bugarskoj prestonici. Sa bugarskim kolegma pričali smo naravno i o fudbalu – o golu Radanovića na ’’Poljudu’’, o Plamenu Getovu i Mitru Mrkeli, o velikim utakmicama Crvene zvezde i CSKA protiv Bajerna, popismo po jednu i za pokoj duše velikog Trifuna Ivanova koji je preminuo nekoliko meseci ranije, koji je s Hristom igrao u onom moćnom bugarskom timu iz Amerike gde su bili i Lečkov, Kostadinov i Balakov. I kad je cela Srbija navijala za Bugarsku. To je bilo vreme kad su i Nikolić i Vučić podržavali Vuka Jeremića u kandidaturi za prvog čoveka UN, dok su Bugari imali svoju favoritkinju - Irinu Bokovu. Iako tada nije postojala konstrukcija ’’srpski svet’’ koji su Vučićevi ideolozi preuzeli od ’’ruskog sveta’’, nije da nije postojao nekakav srpski svet meke moći, nekontroverzan i koji se ogledao kroz bugarsku pozitivnu percepciju Bregovića, Kusturice, Đokovića, Cece…. Čak sam u Sofiji tad čuo formulacije kao što su ’’evropeizacija političkog jezika SNS’’, ’’šaronovska varijacija modela kako nacionalista rešava probleme’’ i kako su ’’modernizacija i evropeizacija nemoguće bez čvrste veze s narodom’. I da, onda sam čuo i zapamtio paradoks -  u Bugarskoj postoje jaka proruska osećanja koja neće ugroziti članstvo u EU i NATO. Bugarska politika je ’’u okviru pažljivosti šta kaže Brisel’’. Bugarska ne želi konfrontacije, a tadašnji premijer Borisov bi, kako mi kaže kolega, da bude lični prijatelj bar sa pola stanovnika Bugarske. 

Dugo se u aktuelnim srpsko-bugarskim odnosima nije oseća duh filma ’’Dvoboj za južnu prugu’’ (1978) Zdravka Velimirovića, koji je sa Purišom Đorđevićem napisao i scenario o borbi naroda južne Srbije protiv Nemaca i bugarskih okupatora u Drugom svetskom ratu.

Devedesete su nešto i dobro uradile - popravile su odnose Srba i Bugara. Hronični bugarski antititoizam nije ujedno bio i antisrpski stav jer se iščitavao u makedonskom ključu gde je Srbija relaksirana. Bar se tako onomad mislilo. Bilo je i neke koristi od Jugoslavije: Na primer, srpsko-hrvatska trvenja i klanja u YU kontekstu sanirala su dve velike mržnje i traume: hrvatsko-ugarsku i srpsko-bugarsku. Znate kako ide ’’Ustani bane Jelačiću’’ – Mađarske zastave digo Hedervari / Silom hoće Hrvatsku da nam pomađari. Nema Srba. A znate kako ide ’’Ko to kaže, ko to laže’’, onaj deo posvećen Drugom balkanskom ratu – trinaeste, trinaeste, pred Bugare stala. Iako se u ’’Ko to kaže ko to laže’’ nigde ne pominju Hrvati, čak ni povodom 1914. kad su i oni zdušno udarili na Srbiju, Hrvati je doživljavaju kao uvredljivu jer je iščitavaju u kontekstu 1990-ih. ’’Marš na Drinu’’ nije Hrvatima iritantan zbog Cera, već što je odjekivao iz vojnih zvučnika na Vukovaru. Kao i ’’Ko to kaže…’’  Uostalom, na tu temu pogledajte hrvatsko-slovenački film ’’Ničiji sin’’ (2008), snimljen u režiji Arsena Ostojića po scenariju Mate Matišića. Na Pulskom festivalu dobio je ’’Zlatnu arenu’’.

I Vučićev prijatelj Bojko Borisov znao je da govori na fonu kultne knjige njegove zemljakinje Marije Todorove ’’Imaginarni Balkan’’ – da balkanske zemlje ne treba da pristaju na stereotipe o (samo)balkanizaciji kao iskonskom stanju varvarstva, već o Balkanu kao delu Evrope koja je u mnogim svojim delovima imala trvenja i klanja veća nego balkanska. U srpsko-bugarskim odnosima vremenom je od Slivnice i Bregalnice, od noževa u leđa, od priča starih baba od Niša do Kremne – da, dotle su, do spod planine Tare, Bugari stigli u Drugom svetskom ratu – da su bili gadni okupatori, od svega toga postalo je bitnije kumstvo Hrista Stoičkova i Miroslava Ilića.

I uzrečica vaistinu Stoičkov! Koja je u jednom vremenu bila omiljena srpska replika. 

Od sećanja na klanja i noževe u leđa postao je bitniji koncert Lepe Brene na stadionu ’’Vasil Levski’’, sa nostalgijom se sećamo čak i šverca benzina iz Bugarske, piratskih diskova. 

Doduše, u februaru 2021. godine Ministarstvo spoljnih poslova Bugarske uputilo je notu Srbiji zbog navodnih izjava profesora FPN Dragana Simeunovića, o Bugarima kao zločincima. Profesor Simeunović je brzo reagovao – da je nepotrebno ispolitizovana i izvađena iz konteksta njegova izjava o Topličkom ustanku (1917), i naglasio da za zločine bugarskih okupatora nije odgovoran ceo bugarski narod niti današnja Bugarska, te da sve balkanske zemlje i narodi imaju perspektivu samo u opštoj slozi i trajnom miru.

I ceo slučaj je ekspresno zaboravljen.

Ima li šnse da tako bude zaboravljena i nedavna izjava bugarskog predsednika Rumena Radeva, koji je rekao da bi evropske institucije trebalo ozbiljno da shvate projekat ’’srpski svet’’ i opasnosti koje od njega dolazi. Oni skloniji cinizmu mogli bi prokometarisati da se Radev ponaša na fonu krilatice ’’Balkan - balkanskim narodima’’, dok oni manje cinični tvrde da bugaski predsednik samo pokazuje koliko je njegova zemlja konkurentnija od Srbije jer je članica EU i NATO, pa otuda može i da kompetentno prenosi poruke ove dve organizacije. Bugarske kolege mi kažu da Sofiju iritira ideja da bi Severna Makedonija mogla indirektno i čak delom dobrovoljno da bude uključena u ’’srpski svet’’. Dobri odnosi Beograda sa Skopljem mogu biti dobri samo do mere dok ne remete dobre odnose Beograda i Sofije. Takozvani srpski svet se spominje u izveštaju Evropskog parlamenta o Severnoj Makedoniji, u kojem se ’’izražava zabrinutost zbog tzv. projekta srpski svet, kao i činjenice da su neki predstavnici vlade Severne Makedonije zastupali i promovisali taj koncept’’.

U raznim kontekstima, izjava Radeva nije baš tumačena kao ’’iz čista mira’’  i mogla bi da znači signal relativnog zahlađenja odnosa između Beograda i Sofije. Provladini mediji u Srbiji nisu rekli ’’Vaistinu Stoičkov!“, već su naglasili kako Bugarska ne ostalja Srbiju na miru. Ponovo se pojavila i metafora ’’nož u leđa’’. Stigao je hitno i Vučićev odgovor: Srpski predsednik je ironično odgovorio da možda oni imaju bugarski svet, dok mi to („srpki svet“) nemamo kao doktrinu, ni kao politiku – „nikada u životu to nisam izgovorio", odgovorio je Vučić i povezano izjavu Radeva s predizbornom kampanjom u Bugarskoj.

Jesu Vučić i Radev kao predsednici država u rangu, ali u realnom čitanju politike ona srpska poslovica ’’prema svecu i tropar’’ ipak se odnosi na to kako je Vučićev saborac Aleksandar Vulin odbrusio Radevu. Vulin je kao i uvek bio jasan. Podsetio je na stara bugarska nepočinstva prema Srbima, podsetio je kako je on kao šef BIA sprečio i neka nova, i onda poentirao da je srpski svet – inače, prvi put pomenut 2020. - prirodna potreba Srba, ’’ujedinjenje je započeto i to se više ne može zaustaviti’’. To Vulin nije izjavio kao predsednik Nadzornog odbora „Srbijagasa“, a što mu je sadašnja funkcija, ali sama činjenica da je baš on reagovao pokazuje njegov realni značaj kao posvećenog ideologa i operativca u formulisanju srpskih politika i geopolitičkih afiniteta, odnosno uslovljenosti. Jer, kao predsednik Saveta beogradskog ogranka Ruskog istorijskog društva Vulin, je na Osnivačkoj skupštini u Beogradu oktobra ove godine u prisustvu patrijarha Porfirija, ministra policije Dačića i ruskog ambasadora Bocan Harčenka, izjavio da je Rusko istorijsko društvo tačka okupljanja svih onih koji Srbiju vide kao državu koja će se ’’bez ikakvih ograda boriti za mirno stvaranje srpskog sveta’’ i za to da bude istinski saveznik Rusije i Kine. I sve to izrečeno i dalje ne znači da bi u nekom realnom zaokretu Srbije ka Zapadu Vulin postao Vučićev Sreten Žujović ili Vlado Dapčević, Titovi saborci koji su podržali stavove Informbiroa.  

Formula je bila jasna: I u famoznom Regionu biće lakše ako Srbi i Hrvati jedni drugima postanu Bugari. Kao da ta formula isparava kao vizija. Moguće da se urušavaju izgrađeni srpko-bugarski odnosi, što odmah priziva neke stare bugarsko-hrvatske ujdurme protiv Srbije. Jer i izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Tonino Picula, upozorio je na ’’opasnost projekta srpski svet’’ čiji je cilj, kako je rekao, ’’obnova dela bivše Jugoslavije sa Srbijom u centru’’. U decembru prošle godine Bugarska se našla (sa Hrvatskom) među osam zemalja koje su blokirale Srbiji otvaranje Klastera 3, iako je to bila preporuka Evropske komisije. Bitan događaj u celom kontekstu približavanja i odmicanja je i taj što je Srpska pravoslavna crkva maja 2022. godine priznala autokefalnost Makedonskoj pravoslavnoj crkvi – Ohridskoj arhiepiskopiji.

Svaka Jugoslavija jeste Balkan, ali nije svaki Balkan Jugoslavija. Otuda se činilo da povezivanje Srbije sa nejugoslovenskim Balkanom relaksira od večitog ponavljanja istog u narativima 1990-ih. I Bugarska, koja jedina od balkanskih država nema nelagodu što je na Balkanu, nas emancipuje od Jugosfere (kako ju je nazvao Tim Džuda u ’’Ekonomistu’’), i nudi svoj evropski prozor koji nam Hrvatska teško otvara. Činilo se. 

A baš na tom fonu Predsednik Vučić sastao se 2021. s bugarskim kolegom Rumenom Radevom u Dimitrovgradu – istim ovim Radevom koji sad upozorava na ’’srpski svet’’ pri čemu su naglašeni istinski prijateljski odnosi dva naroda i dve države.

I u celoj ovoj priči ne treba zaboraviti snažne i utemeljene istorijske i kulturne veze Hrvata i Bugara. Stjepan Radić posećuje Bugarsku, a 1917. godine piše knjigu „Obnovljena Bugarska”. U njoj govori kako su „od svih Slavena Bugari najbliži i najsimpatičniji Hrvatima”. Da ne idemo dalje. 

Hrvatski ’’suverenizam“ je zbog članstva u EU i NATO konkuretniji od srpskog, ali je inferiorniji u odnosu na mađarski. Bivši ministar spolojnih poslova Hrvatske Miro Kovač povodom relativno uspešne Orbanove posete Trampu (do čega Vučić ne može da dobaci), ističe da mađarskog premijera hrvatski narativ ne zanima, da iako hrvatski naftovod ima dovoljan kapacitet, Orban to nije hteo, već je hteo nastaviti kupovati jeftiniju rusku naftu i u tome je uspeo. Ali ni takav Orban nema snage da ugura Srbiju u EU. Kao što ni Hrvatska nije uspela da sačuva NIS od američkih sankcija. Zbog svog naftovoda kojim stiže nafta NIS-u. 

Hrvatsko pomicanje s Balkana, koje je davno naglasila i tadašnja predsednica Kolinda Grabar Kitarović, ustvari je samo nepovratno pomicanje od bilo kakvog jugoslovenskog iskustva (sem naftofoda i još ponečega profitabilnog) koje se poistovećuje s onim što HDZ ideolog Davor Ivo Štir, karakteriše kao srpski ’’unitrani nagon’’. Štir, koji je kao evroposlanik pokazao veliko razumevanje za Vučića u proteklih godinu dana, je precizniji od Kolinde; i on naglašava da Hrvatska sebe ne vidi na Balkanu (Regionu), ne želi i ne može biti lider te regije niti njezin vodič prema EU, ali ona mora voditi aktivnu politiku balansa snaga kako bi se izbeglo stvaranje hegemona na Balkanu. U BiH posebno. Radev, teško da je mislio baš primarno na BiH. Kad se spekuliše o ponovnom pretvaranju Beograda u regionalni centar s presudnim autoritetom za regulisanje odnosa unutar sfere, teško je zamisliti da su Vučićevi ideolozi pasionirani čitaoci ove godine preminulog Džozefa Naja, profesora Harvarda i američkog političara, i da su preuzelu njegov pojam ’’meke moći’’ u kontekstu takozvanog Zapadnog Balkana i možda malo šire. Što je bila šansa Srbije. Da li je i danas? ’’Meka moć’’ je pojam protivan principu ’’srpskog sveta’’. On je samo kao takozvani kulturni prostor, bez teritorijalnosti – ujedinjenja - prazna ljuštura. Iako su se preostali hrvatski Srbi nekako iskobeljali iz ’’srpkog sveta’’, kao da iz same Hrvatske žele da ih tamo vrate. Zbog narativa devedsetih teško su ostvarivi i Open Balkan i Berlinski proces kao jalove kompenzacije za članstvo u EU.

Uglavnom, bilo je prilično optimizma kad su leta 2015. u Bukureštu premijeri Srbije, Bugarske i Rumunije – Vučić, Borisov i Ponta, odlučili da se ove balkanske zemlje organizuju u Krajovsku grupu prema modelu Višegradske grupe – Mađarska, Slovačka, Češka i Poljska. 

Grupa je ime dobila po dogovoru na trilateralnom sastanku u rumunskom gradu Krajovi, a predlog je došao od Vikora Ponte s idejom da se njihov glas bolje čuje u EU. Trilaterala je prerasla u kvadrilateralu. U Bukureštu na satanku ’’pravoslavnog kvarteta’’ Vučić je 2019. nastavio pregovore o infrastrukturi sa premijerima Rumunije – Vjorikom Danćilom, Grčke – Ciprasom i Bugarske – Borisovom. Umesto zaboravljene Krajovskje grupe Vučiću je sada bliža ’’mala Atanta’’ – neformalna trilaterala sa Orbanom i Ficom iako očijukanje sa Borisovim i Erdoganom pokazuju koliko je varljivo graditi odnose država na ličnim liderskim odnosima. 

Ako ga i ima „srpski svet’’ je deo globalnog juga. Teško ostvariv pokušaj stvaranja srpske ’’strategijska dubine’’, da uporebimo sintagmu nekadašnjeg turskog šefa diplomatije i ideologa Ahmeta Davutoglua.

Preporučujemo roman ’’Vremensko sklonište’’ bugarskog pisca Georgi Gospodinova, koji je dobio međunarodnu nagrada ’’Buker’’ 2023. U romanu se nudi koncept ’’klinike za prošlost’’ u kojoj se ljudi materijalizovanom nostalgijom leče od sadašnjosti. Prvo pojedinci, a potom i čitave nacije dobijaju mogućnost da se vrate u istorijsko vreme koje smatraju najboljim. I lično, i društveno, i nacionalno. 

I stvarno, u koje vreme biste se vi vratili? Neko baš možda u ono kad smo bili zapad Bugarima. Kako se to nostalgično da čuti.