Odavno već ima kako na ritualna pitanja ’šta je ostalo od 9. marta i 5. oktobra’ - ta dva crvena slova srpske demokratije - svake godine odgovaram isto: ‘Ostala su duga čekanja, ostale su duge jeseni, ostalo je svelo cvijeće’. Baš kao u onoj setnoj disko pesmi Tereze Kesovije ‘Što je ostalo od ljubavi’.

Iako je protekle sedmice godišnjica bila okrugla - tri decenije od 9. marta - medijska reagovanja bila su ipak iznenađujuće intezivna. Nostalgija i inhibiranost su učinile da se pojača utisak iz pesme Tereze Kesovije. Zaumnost srpskog višepartizma danas je više nego očigledna. Što ne znači i zaumnost kapitalizma. Generalno, pre je taljiganje nego tavorenje. 

Usled mistifikacije 9. mart je simbolički jači datum od demistifikovanog 5. oktobra. Ne i od utopijskog (nedosanjanog) 6. oktobra. Iako ni 5. oktobar nije bio baš totalna obmana, kao što nam je sugerisao Dobrica Ćosić. Sa 9. martom i Srbija je konačno dobila svoju kontrarevoluciju - ocenu s kojom je komunistička vrhuška SFRJ paradoksalno častila albanske separatiste na Kosovu. Iako je među njima bilo i ’marksista - lenjinista’.

Građani su se tada pobunili zato što je Miloševićeva propaganda optužila SPO da sarađuje sa HDZ, odnosno sa ustašama kako su precizirali, dok je danas maltene rutinski kad režimska propaganda optuži opoziciju kako želi da ’sakriju istinu o Jasenovcu’. Pre bi se na demonstracije išlo zbog korona lokdauna. Ali, 1991. ste imali bar jednu veliku opozicionu organizaciju.

Dobrica Ćosić logično nije bio deo 9. marta i zbog SPO, odnosno jakih ’reakcionarnih’ (pročetničkih) elemenata. Milovan Đilas je na vreme i daleko vidovitije od Ćosića anticipirao probleme na koje će naići Jugoslavija bude li došlo do krize komunizma na Istoku. Sumnjajući da će biti nadnacionalnih snaga kadrih da očuvaju zemlju, Đilas je tračak nade video u mogućim pojavama dve jake, uslovno rečeno demohrišćanske partije u Hrvatskoj i Srbiji koje bi kanalisale neizbežnu plimu nacionalizma i izvršile demokratizaciju. Doduše, Đilas je smatrao da veće šanse za pojavu takve partije postoje u Hrvatskoj nego u Srbiji. Da je bilo razvijenije političke kulture i tamo i vamo, HDZ i SPO su možda stvarno mogli da budu partneri. I ne pipaju ’leopardovu kožu’ koju je Vuk u onoj kožnoj torbi preko ramena doneo na uvid Mesiću -predsedavajućem SFRJ u zgradu SIV-a. 

Ne bih se kladio da je većina demonstranata 9. marta bila za raspad SFRJ po avnojevskim granicama (naprotiv), kao što je teško poverovati da je bilo koja eksplicitnija pročetnička varijanta (pa i ona Draškovićeva) mogla da impresionira druge republike. Možda je eventulano moglo biti nešto drugačije (manje krvavo, ili bar kraće) da su u tim prelomnim mesecima na čelu Srbije i Hrvatske bili Vojislav Koštunica i Dražen Budiša, recimo. A na čelu JNA makar admiral flote Branko Mamula. Ili avijatičar Anton Tus. 

Sramno je kako je general Kadijević pretio građanima Srbije u intervjuu Miroslavu Lazanskom u predvečerje prvih višestranačkih izbora u Srbiji-feleričnim i poslednjim od svih republika u SFRJ.  

Momčilo Perišić, bivši načelnik Generalštaba, 9. marta službovao je u Hrvatskoj i rekao mi je davno u jednom intervjuu da se na licu mesta uverio koliko su elana dobili separatisti u Hrvatskoj kad su videli tenkove na ulicama Beograda. 

Pad Berlinskog zida je referentna tačka promena na Istoku Evrope. Tako da su se u tim zemljama, bivšim sovjetskim trabantima, posle euforije demokratskih snaga na vlast vraćali reformisani komunisti. Zbog Miloševićeve negativne anticipacije iz vremena ‘antibirokratske revolucije’ koja je blokirala tranziciju i odložila pad komunizma (učinila ga hibridnim) nama su devedesete godine, a ne pad Berlinskog zida, referentna tačka, tako da nama u istorijskoj dinamici nije imao ko da se vrati nego reformisani socijalisti i naprednjaci koji sad pokazuju i svoju reakcionarnu komponentu. Srbija još nije okončala ’AB revoluciju’. Iako u spoljnoj politici nije bandoglav kao Milošević (već prilično racionalan), objavom rata ’lažnoj eliti’ Vučić je rasplamsao žar ’AB revolucije’.   

Čim se negde neko pobuni protiv nekog autokrate-od Venecuele do Belorusije, od radikalsko-julovskih reakcionara odmah čujete da se tu bivši ‘otporaši’ i naravno Canvas Srđe Popovića, koga je još Ugo Čavez navodio kao uzročnika haosa. Možda je 5. oktobar inspirisao potonje ‘obojene revolucije’, i možda je Otpor naš ‘nou-hau’, ali 5. oktobar je, uprkos ‘faktoru Budimpešta’ (logistika), produžena ruka (odložena kontrarevolucija) 9. marta koji je, opet, deo pazla istočnoevropskog rušenja komunizma, a ne deo modernih ‘obojenih revolucija’ koje se vezuju za specijalni rat protiv Putinove resovjetizacije interesne sfere Rusije.

U devetomartovskim događajima (’plišana revolucija’) se bar iskupila jedna generacija studenta za sramno ponašanje svojih prethodnika koji su se priključili nacionalističkoj rulji ’AB revolucije’ koja je urlala pred Skupštinom - ‘Uhapsite Vlasija’. Miloševićeva i Kadijevićeva hunta je očekivala da će maršal Jazov sa Crvenom armijom da anulira nastali geopolitički debalans, i da će rehabilitacija Brežnjevljeve doktrine ‘ograničenog suvereniteta’, postati i jugoslovensko dobrovoljno ropstvo. Nakon kraha tih suludih ideja - jer ne treba zaboraviti da je i Gorbačov prilikom posete Beogradu 1988. bio iznenađen Miloševićevom ideološkom rigidnošću-hunta se okreće ‘odbrani srpskih zemalja’ i fatalnom glumatanju Pruske po razvalinama SFRJ. Na kraju radikali i socijalisti završavaju maltene u arapskom socijalizmu baasističkih partija dinastije Asad i Sadama Huseina. 

Olako se zaboravlja da od 1992. Milošević više nikada ne može da vlada sam, bez podrške javne ili tajne opozicije. Možemo danas da se ljutimo na bivšeg američkog ambasadora u Beogradu Kajla Skota, ali devedesete godine Srbija je zaista izabrala pogrešnu stranu istorije. Pred Miloševićem je tada bio samo jedan racionalan i od većine građana Srbije lako prihvatljiv stav - da jasno kaže (najbolje da je to rekao još na Gazimestanu) ono što je Leh Valensa tih godina ponavljao - pozicija demokratske Poljske u evroatlantskim strukturama je podrazumevajuća!

Sa svim akumuliranim iskustvom od 1990. do sada, kao i sa promenjenim svetom, antizapadnjaštvo u Srbiji se donekle i može razumeti. Ali, 9. marta nije bilo nikakvih ’Putinovih četnika’ (čak su u zori pluralizma i Šešeljevi četnici bili za Zapad), a to je danas ogromna većina (pro)četničkih elemenata širom ’srpskog sveta’. Danas biti prozapadni četnik, ili karađorđevićevac, deluje tako passé. Zamisli tek da kao takav sarađuješ sa NVO sektorom ili ’drugom Srbijom’ u borbi za demokratizaciju. Prozapadna desnica je najdeficitarnija roba na srpskom političkom tržištu. Uključujući i Vučićev catch-all.

Na Crvenom krstu u Beogradu postoji jedna kuća, poznata po tome što su u njoj bile dva ugostiteljska objekta. Kuća je bila i neka vrsta portala - vremeplova. Pregrada od trske delila je jednu kafanu i jedan restoran: ’Kajmakčalan’ i ’Zaplet’ (ovog drugog više nema). ’Kajmakčalan’ i danas izgleda kao da u njemu sede ’crnorukci’, a ’Zaplet’ je bio vrlo fancy mesto.

Na neki način sve je bilo kao u filmu ’Biti Džon Malkovič’ - koji nam pokazuje kako se ulazi u mozak slavnog glumca i kako je biti u takvom mozgu. Tako ste i u slučaju s Crvenog krsta mogli sedeti s japijima, pa očas posla zaobići onu trsku i čuti šta rade Srbi iz 19. i prve polovine 20. veka. Uz malo magnovenja mogli ste sresti čak i Vladislava Petkovića Disa kako igra tabliće, iz čokanjčeta pije rakiju i recituje ’Nirvanu’. I obratno. Od kariranog stola sa limenom pikslom do namunjene cure iz advertajzinga. Bio je to svojevrstan portal koji sam ponekad koristio.

Kako bi bilo ući u glavu Aleksandra Vučića kao u glavu Džona Malkoviča? I shvatiti naše paralelne dimenzije - naše paradokse i pluralizam narativa. Gde se smenjuju remontovani migovi i putokazi ka Briselu, Šešelj i Angela Merkel, pozivanja na Đinđića i pijetet prema Miloševiću, malvazija iz Istre i ’Dara iz Jasenovca’, Mauricijus iz intervjua TV Pinku i Madagaskar iz ’Balkanskog špijuna’.  

Skoro tri decenije od uspostave višepartizma u Srbiji, pred ovom zemljom su gotovo iste suštinske nedoumice: I dalje ne može da se formira politička elita koja bi nešto konzistentno radila. Uprkos nekada prividnoj plebiscitarnoj podršci i viziji o mestu u istoriji, politika se svodi na taktičko preživljavanje.

A atoputevi, pruge, bolnice, vakcine? Modernizacija i demokratija nisu obavezno uslovljene. Pitajte Latinku Perović.

Bizarno, ali Vučić bi ljubiteljima 9. marta i 5. oktobra mogao da kaže da im je napravio komforniji ’Trg slobode’, kao i da sad kolone demonstranta iz Zapadne Srbije u Beograd mogu ’Milošem Velikim’.