Zaista bedno je bilo pre Dejtona kad su Srbi metkove iz ’Prvog partizana’ prodavali vojsci Alije Izetbegovića. Problem je, svakako, srpska hipokrizija. Vučićeva vlast i funkcioniše po principu uzajamo funkcionalnih paradoksa, ali to ponekad zaista postaje mučno.

I danas je srpski radnički san da te neko zaposli u ‘namensku industriju’. Pre pet godina u Čikagu sam čuo da se iz Srbije na tom velikom i zahtevnom tržištu najviše traže ‘ajvar i metkovi’. Pa sam se setio kako se, pre jedno dve decenije, učinilo se da će Jugoimport – SDPR da se preorijentiše na etno turizam i proizvodnju suvoborske zdrave hrane i rakija.

Eh, taj ajvar. Ove godine letnju medijsku šemu čine promene imena nekih beogradskih ulica od strane Gorana Vesića, otkup knjiga od strane Ministarstva kulture, Vulinovo letačko znamenje i britanska pevačica albanskog porekla Dua Lipa, koja je prvo postavila na društvenim mrežama kartu ’velike Albanije’ i rekla da Epl treba da je uvrsti na svoju mapu, da bi onda ’prisvojila’ ajvar, kao albanski proizvod. Pohisterisali su srpski tabloidi, patriotski budna estrada i po koji lokalni politički faktor sa senzibilitetom za ajvar. Umesto infantilnih reakcija, da li je moguće da se niko nije setio najinteligentnijeg odgovora, svuda u svetu razumljivog – igranog filma ’Ajvar’ Ana Marie Rossi s Natašom Ninković i Sergejem Trifunovićem?

Ne postoji propagandni film koji bi srpska strana napravila, a da bolje govori o ajvaru od ’Ajvara’

Sve stvarne i isfrabrikovane afere o srpskom oružju, u suštini su i reklama za to oružje, kao izvoznom adutu Vučićeve Srbije.

Sećam se kad je detalje o proizvodnji raketnog sistema ‘alas’ prvi u februaru 2013. objavio Danas uključujući i grafički prikaz. Ne mogu zaboraviti cinične komentare kojima je propraćena ta naša ekskluzivna vest, tipa da će se ‘alas’ proizvoditi u ‘Simpu’ kako bi doprineo revitalizaciji srpske drvoprerađivačke industrije. ‘Alas’ je i 2015. uznemiravao duhove. Tvrdnje Sande Rašković Ivić, tadašnje predsednice DSS, da Srbija prodaje Ukrajini oružje tipa raketa ‘alas’ preko Tonija Blera i Ujedinjenih Arapskih Emirata, propraćene su opet ciničnim komentarima da ‘Simpo’ još nije usavršio tehnologiju, ali da će možda ‘Ikea’ kad dođe u svoj asortiman uvrstiti i ‘alas’. Pojava ‘alasa’, koji je razvijen za potrebe oružanih snaga Emirata, na vežbi ‘Čelik’ 2017. u Nikincima bila je i neka vrsta satisfakcije za staru novinsku ekskluzivu.

Ne prave naprednjaci baš takve diskontinuitete sa vladama DOS-a, kako to sugeriše propaganda. Kao što nisu ispunili svoje predizborno obećanje o ukidanju Đilasovog ’bus plusa’, tako su nastavili da neguju i spoljnopolitičke afinitete Tadića i Vuka Jeremića. Na primer, odnose sa Azerbejdžanom.

Hoće li se Stefan Nemanja kod bivše štajge, upodobiti ili bar postati navika kao Bora Pekić na Cvetnom trgu ili patrijarh Pavle kod crkve Svetog Marka? Kritike o spomeničkom fijaksu već pljušte, iako Nemanja još nije ni postavljen, ali za naprednjačku utehu, to je ništa, kako bi bilo, da su Vučić i Vesić umeesto Tadića i Đilasa podigli na Tašmajdanu spomenik nekadašnjem predsedniku Azerbejdžana Hajdaru Alijevu, inače ocu Ilhama Alijeva, aktuelnog predsednika ove prijateljske zemlje koji je sa Tadićem i u prisustvu Đilasa juna 2011. otkrio spomenik na ’Tašu’.

Srbija se sad pravda Azerbejdžanu otkud oružje iz njene proizvodnje kod arhi-neprijatelja Jermena. Nekad je otužna unutrašnja moralna panika kad se otkrije da je srpsko oružje negde opalilo, kao da se oružje ne prodaje ili da odvraća ili da opali. I ako nema međunarodnih sankcija prema nekoj zemlji to je valjda u redu, a ako se izvozi uprkos preporukama EU, onda je to i indikator odnosa dotične zemlje i EU.

Zaista bedno je bilo pre Dejtona kad su Srbi metkove iz ’Prvog partizana’ prodavali vojsci Alije Izetbegovića.

Problem je, svakako, srpska hipokrizija. Vučićeva vlast i funkcioniše po principu uzajamo funkcionalnih paradoksa, ali to ponekad zaista postaje mučno. Pa samo pre neki dan, na četvrt veka ’Oluje’ iznova je jermensko stradanje povezivano sa srpskim kroz istoriju, da bi sad bilo izvesne nelagode otkud naše oružje kod drevnog i slobodarskog hrišćanskog naroda s kojim se prepoznajemo u podvižništvu. Ipak, treba znati da za razliku od Srba i Hrvata, ne postoji azerbejdžanski Parni valjak koja bi rasprodao salu u Jerevanu, ili jermenski Bajaga koji bi rasprodao salu u Bakuu.

Kao što je i titoistička politika ’nesvrstavanja’ bila oportuna, pa se oružje prodavalo i Iraku i Iranu, tako je i Vučićeva unapređena doktrina Koštuničine ’neutralnosti’ najidealnija ako si neutralan tako što bi prodavao oružje i Jermeniji i Azerbejdžanu čiji je sukob oko Nagorno-Karabaha reaktuelizovan. Pa i da sutra opozicija pobedi Vučića, njegovi prodori u namenskoj industriji će se negovati, s tim što bi sve navodno trebalo da bude ’transparentnije’.

U Moskvi sam imao priliku da se družim sa Jermenima koji se ne foliraju, već zaista poznaju ponešto od srpske sudbine, pa i puste suzu na naše egzoduse. Čak i kad gledate holivudski blokbaster ’Noje’ (Noah), ne treba smetnuti da je tlo na koje je Rasel Krou (Noje) izašao iz svoje barke nakon Velikog potopa, planina Ararat – sveto mesto za Jermene. Ali, kad se priča o međunarodnim odnosima i trgovini, i za Srbiju treba da budu najpoučnije reči najpoznatijeg Jermenina sovjetske ere – Anastasa Ivanoviča Mikojana, koji je znao reći da će Sovjetski Savez uprkos internacionalizmu, sklopiti takav sporazum sa dotičnom zemljom koji je najviše moguće u interesu ’prve zemlje socijalizma’.

Pomenusmo već da su deo ’letnje šeme’ bili vest i reakcije da je ministru odbrane Aleksandru Vulinu, komandant Ratnog vazduhoplovstva i PVO general-major Duško Žarković, uručio počasni letački znak pilota, na svečanosti povodom Dana roda avijacije, za doprinos razvoju RV i PVO.

Dok se iščekuje ’Top Gan’ drugi deo, režisera Džozefa Košinskog, gde se Tom Kruz vraća u ulogu pilota ’Maverika’,  vratimo se na čas u daleku 1986. godinu, kad je svetski hit bio prvi ’Top Gan’ u režiji Tonija Skota. Top Gan je vazduhoplovna akademija u San Dijegu. Tom Kruz pojavio se u ulozi koja ga je od nepoznatog tinejdžera pretvorila u megazvezdu. Da bi mi predočio snagu tadašnjeg YU novinarstva Miroslav Lazanski mi je pričao kako ga je zovnuo u kancelariju glavni urednik zagrebačkog Starta i pitao ga da li bi išao na premijeru ’Top Gana’ u L.A. ?

Iako je tih godina pop pevačica Kim Vajld bila seks simbol broj jedan, u ’Top Ganu’ ju je pretekla glumica Keli Mekgilis, koja je svoju raskošnu erotičnost već dokazala godinu dana ranije u filmu ’Svedok’ Pitera Vira. Ostaće u filmskim antologijama scena kad noge Keli Mekgilis prošetaju ispred zabezeknutih mladih pilota – Maverika, pre svega. Koja cura u bioskopu tada nije pala na scenu kad Kruz u kafiću očaranoj Keli Mekgilis peva serenadu – Youve Lost That LovinFeelin.

I kako je broj prijava za američko Mornaričko ratno vazduhoplovstvo znatno skočio posle ’Top Gan’ euforije, tako je i u Srbiji više mladih ljudi konkurisalo za Vojnu akademiju nakon emitovanja istoimene serije na RTS.

Te 2012. u prvoj epizodu ’Vojne akademije’ jedna kadetkinja koja je primljena na Akademiju (u vreme kad je Dragan Šutanovac bio ministar vojni), u sobi drži poster filma ’Top Gan’. Autori serije imali su težak zadatak u potkontekstu - da srpski patriotizam emancipuju od antiamerikanizma. Verovatno i da u auditorijumu normalizuju partnerstvo sa NATO. Što je kopernikanski preokret u odnosu na TV seriju ’Moj rođak sa sela’ i julovske kontekste pesme i spota ’Volimo te, otadžbino naša’.

Da li bi se ’Top Gan’ pojavio u videokrugu ’počasnog letačkog znaka pilota’, koji ponosno nosi Aleksandar Vulin? Ili je maksimum fotomontaža sa društvenih mreža – Keli Mekgilis u zagrljaju Vulina koji ima ’Maverikovu’ jaknu.

Sećam se jedne tople junske večeri u Beogradu negde u vreme arapskog proleća. Sedim s prijateljem u bašti beogradskog restorana ’Lovac’. On je veliki rusofil iako živi i dela kao zapadnjak. Astal do nas dva Rusa. Kad ih je čuo, odmah im je ovaj moj poslao turu. Oni se zahvalili, a on ih posle pozvao za naš astal. Jedan od ove dvojice izgledao je kao da bi se baš njemu predao Fon Paulus, a drugi je izgledao kao da je otkrio novi dizajn fante tako što je slepom čoveku opisao žutu boju. Hipster, dakle. I mic po mic dođemo do teme hoće li ko gde na more. Ovaj sa Staljingrada kaže da neće, ide kod svojih u Rusiju, a ovaj fantasti kaže – hoću, u Kroaciju! Kad to čuo, ovaj moj drug zaneme. Kao da mu se ceo svet srušio. Popiše simpatične Ruje piće i odoše, a ovaj moj: Pa zar u Hrvatsku?

E, tako sad slušam obične ljude, ali i istaknutog naprednjaka Vladimira Đukanovića, koji su u neverici da je Miloš Biković, junak rusko-srpskog filma ’Balkanska međa’ koji prikazuje akciju ruskih specijalaca na kosovskom aerodromu ’Slatina’ 1999, letovao na hrvatskom moru. A, Biković odgovara Đukanoviću: ’Čiko, da li smem u Ameriku ili Nemačku, oni su pobili baš dosta Srba? ’

Neki u Srbiji kao da su zaboravili kako je Putin dočekao Kolindu u Sočiju, i šta simbolički posle Mundijala znači Rusija za Hrvatsku. Ili što jedan cinični biznismen koji je godinama radio po Rusiji i Ukrajini, na moje pitanje kakvi su odnosi Rusije i Hrvatske, zna da odgovori – ako su sačuvali bar malo veza ustaša i NKVD, onda i nisu tako loši.