Sa bitnom naznakom da ne bi bilo kontroverzi: Rezultati istraživanja podrazumevaju regularne izborne uslove, posebno kontrolu biračkih mesta. U ovom trenutku samo SNS može da iskontroliše sva biračka mesta kojih ima preko osam hiljada u Srbiji. Opozicija ima potencijal da kontroliše biračka mesta u Beogradu. 

Od opredeljenih birača, za SNS je u Beogradu njih 27, 7 odsto, a za Stranku slobode i pravde njih 13, 3. Đilasova partija izdvojila se kao najjača u opoziciji, što je i logično: Režimski agitprop upravo Dragana Đilasa, lidera SSP, targetira kao lidera opozicije, možda ima i malo srpskog inata kao reakcije na propagandu, a iz ove stranke dolazi i trenutno najveća opoziciona zvezda – Marinika Tepić. Naravno, paranoja i ovde uzima danak: Rasprostranjeno je i mišljenje da režim upravo forsira Đilasa jer je s njim kao liderom opozicije Vučić navodno najsigurniji. Pa i mi u Demostatu slušamo ovih dana, od klasične paranoje - ’kako nas je Đilas platio’, do sofisticirane – kako ovim istraživanjem pokušavamo ’da namamimo opoziciju na izbore’. Vlast se skeptično i nipodaštavajuće  odnosi prema ovom istraživanju dok su samo sedam dana ranije, nakon predstavljanja rezultata istraživanja o ekologiji sa težištem na Rio Tinto, provučićevi tabloidi naglašavali ’kako smo razbucali fejk ekologe’. Jer su rezultati bili takvi da bi Vlada Srbija i Vučić mogli biti relativno zadovoljni. Naravno, opoziciji smo bili sumnjivi. 

Na predstojećim izborima od ukupnog broja ispitanika za stranke na vlasti glasalo bi oko 35 odsto birača u Srbiji, a za ’bojkot opoziciju’ 14 odsto. Za opoziciju koja je u prošlom ciklusu izašla na izbore glasalo bi oko 8 odsto ispitanika, 9 odsto bi glasalo za opoziciju ali još ne zna koju, 13 odsto je generalno neodlučnih, i 21 odsto su apstinenti.

Dakle, zaključak Srećka Mihailovića je da opozicija ima šansu da osvoji većinu na izborima u Beogradu (gde je od ukupnog broja ispitanika bojkot opozicija izjednačena sa partijama vlasti – po 21 odsto), ali da pored dogovora o zajedničkom nastupu, mora da se postigne i sinergetski efekat, odnosno da se ne saberu samo postojeći rejtinzi, nego da se privuku i novi glasovi. Nemoguća misija? 

^{Foto: Mister No, CC BY 3.0, via Wikimedia Commons}

Skrećem pažnju na Demostatov nalaz da bi u Srbiji (od ukupnog broja ispitanika), 9 odsto njih glasalo za neki opozicioni entitet, ali još ne zna koji. U Beogrdau je takvih 14 odsto. Sociološka imaginacija i trendovi ukazuju da je to prostor i za jaku ekološku opciju. Sećate se da je u proleće 2019. Zelena ekološka partija promenila ime u Stranka slobode i pravde. Da ne budemo cinični, ali Đilasu je možda bilo politički isplativije da je ostao ’zeleni’ jer sad su takvi trendovi i u Nemačkoj i u antivučićevskoj Srbiji.  Ali onda je takav način pravljenja partija putem ’preuzimanja’ bio jeftiniji je od grinfild političkog inženjeringa. I danas u zelenoj politici u Srbiji ima pomodnog antivučićizma, ali realna ekološka situacija u zemlji i svetu, te Vučićev propust da na vreme napravi svoje ekologe, pruža šanse da zelena  agenda bude manje fora nego na primer pobeda Sirize u Grčkoj januara 2015. kad su i sa strane vlasti i opozicije krenule da se pomaljaju srpske Sirize – Vulin je tako hteo da trendovski ojača svoj Pokret socijalista, a Borko Stefanović je napravio Levicu Srbije. Moda je brzo prošla: Cipras je revidirao i napravio pakt sa krupnim međunarodnim kapitalom, Varufakis je postao fensi levi ideolog, Vulin se okrenu ’srpskom svetu’ dok je Borko prišao Đilasovom konceptu ’narodnog kapitalizma’.

U Demostatu se ograđujemo jer uzorak koji je reprezentativan za Srbiju nije toliko za Beograd. U Beogradu on više pokazuje tendencije, ali i one su u ovom trenutku prilično ohrabrujuće za opoziciju i njenu vodeću stranku. 

Možda istraživanje javnog mnjenja i može ponekog da ohrabri, ali ne treba širiti ni lažne nade jer na nivou Srbije (dakle na reprezentativnom uzorku), naprednjaci su prilično ubedljivi – od opredeljenih za njih je 44, 5 odsto, dok je za SSP 8, 3 opredeljenih, što ovu stranku i na republici čini najjačom u opoziciji. 

Novembra 2016. u Demostatu smo istakli kako se naziru obrisi ‘tri dvanaestice’: 12 godina Miloševića, 12 godina DOS-a i 12 naprednjačkih godina. Tada je opozicija zagraktala kako vređamo inteligenciju građana jer Vučiću nerealno produžujemo opstanak na vlasti, a danas – posle evo skoro decenije naprednjačke vlasti – nema toga lidera opozicije pa i opozicionog moralnog pandura koji ne bi potpisao da se Vučićeva vlast oroči na 12 godina. 

Paranoja zamagljuje poglede i sa ‘švedskog stola’ Demostata svako uzima šta želi, a niko ne gleda celinu koja može da objasni društvo u kome živimo, pa da ga i prilično racionalizuje. Jasno definisana i metodološki pedantno sprovedena, istraživanja se moraju sociološki čitati kao što se u dijagnostici ’čita’ magnetna rezonanca.

Demostatova ranija dubinska istraživanja javnog mnjenja su pokazala tragične rezultate da je maltene tri petine građana Srbije autoritarno! Ako uzmemo čak i da su sve pristalice vladajuće SNS, pa i cele vladajuće koalicije (čast izuzecima) autoritarne, plus radikali i desna margina, i to ipak nije dovoljno za ovakav deprimirajući odnos. Jer autoritaran je, znači, i većinski deo ‘boraca protiv Vučićeve diktature’. 

^{Foto: BETA}

Prelaz sve ’tri dvanaestice’ iz faze zenita u fazu dekadencije ima svoje nijansiranosti i nije ga lako uvek prepoznati. Dvorska politika je bitan signal.

Nije dobro za društvo kad ‘nezavisne institucije’ kompenzuju kilavost ili kolaboracionizam formalne opozicije. Iz takvog raspoloženja se i Saša Janković ispilio kao predsednički kandidat. Ima naznaka da se partije ponovo vraćaju u modu. Može li to dovesti da Vučiću na crtu izađe ipak političar/ka? Pa i stari Koštunica je bio političar, a ne pop ili glumac, pa zašto ne bi i neki ’novi’? Iako se srpska opozicija ne poziva više na potragu za ’novim Krivokapićem’ (pre bi ’novog Tomaševića’ u Beogradu), slučaj Krivokapića pokazuje koliko je nestabilan ’izabrani’ bez partije, kao što je Tomaševiću komfornije sa platformom Možemo iza sebe. Opozicija je još daleko od najlogičnije svesti da vođa najjače opozicione partije bude i protivkandidat Vučiću. Dobro, možda je i Đilas svestan kao Đinđić nekada da nije baš najpopularniji za tu ulogu, ali ne izgleda Đilas sad mnogo beznadežnije nego Toma Nikolić u vreme štrajka glađu. A takav izgubljeni Toma je za godinu dana pobedio Tadića. Što bi opet bilo nemoguće bez stepena dekadencije u koji je ušao Tadićev režim. Vučić 2012. nije bio popularniji od Nikolića (uostalom Vučić je realno sebe tada limitirao na beogradske izbore), dok je danas Marinika Tepić, kao stranački brj dva, izgleda popularnija od Đilasa. Narodna stranka takođe ima jaku svest o značaju partijske organizacije, kao i o potrebi prepoznatljivosti liderskog personalnog prstena, gde se sve više izdvaja Miroslav Aleksić.

Matematika je prosta: Od onih iz devedesetih koji su danas živi i imaju stav, nisu svi koji su bili protiv Miloševića i protiv Vučića. Ali, svi koji su devedesetih bili za Miloševića i Šešelja sad su za Vučića. I aktuelno Demostatovo istraživanje utvrdilo je da su penzioneri većinski za Vučića. Ali, aman ljudi, nisu to oni isti penzioneri koji su bili za Miloševića. Iako ih opozicija tako često opservira praveći metodološku grešku i ne razumevajući današnji penzionerski konzervativizam, kao i studentsku iritirajuću apolitičnost u odnosu na studentski aktivizam devedesetih. 

Koliko srpska politika nije više u demokratskom vinklu, pokazalo je i Demostatovo pitanje da li mislite da živite u jednopartijskom sistemu ili sistemu partijskog pluralizma? Kad bi ovako pitanje postavio u zaista demokratskoj zemlji to bi bilo kao da pitate ispitanike da li vole svoju majku. U nas pristalice bojkot opozicije većinski veruju da smo u jednopartizmu. Pristalice vlasti veruju većinski da smo u višepartizmu, a možda i odatle, bez imalo cinizma zaključujemo - nemaju većinsko poverenje u aktuelni parlament Srbije ’beloruskog modela’. Samo 40 odsto pristalica vlasti podržava ovaj parlament. Građani generalno više veruju zdravstvu nego pravosuđu. U dilemi jednopartizam – višepartizam, ima ne malo onih koji tvrde da živimo ’u nečemu između’ što je jasan pokazatelj o hibridnom karakteru Vučićevog režima. 

Kad ti neko kaže, i u kafani i u taksiju, ne samo u istraživanju - svi su oni isti – znaj da je taj autoritaran i da uglavnom preferira jednopartizam ako već može da bira.

^{Foto: Beta/Milan Obradović (Arhiva)}

I nikad ne ignorišite političko sujeverje, od bizarnih pojava – kad je opozicija u jednom davnom i sitnom požaru u nekoj zgradi Beograda na vodi videla znak da Vučić uskoro pada, do utemeljenog sujeverja – da su naprednjaci od 2012. uvek pobeđivali na prolećnim i letnjim izborima, pa je otuda i logičnije očekivati da izbore (objedinjene) imamo na proleće 2022, kako je i najavljeno na dijalogu vlasti i opozicije oko izbornih uslova bez prisustva stranaca iz EU.

Stvari su vibrantne i propaganda prati promene: Od kad pregovara i bez prisustva posrednika EU, Boško Obradović više nije ’ljotićevac’, Radulović više nije ’ludi Radule’ kao što ni Zaev više nije ’šiptar’ od kad se Vučić ohladio od ljubavi prema VMRO-DPMNE. Kao što je i dobar deo opozicije, kad su nadimci u pitanju, uviđajniji prema Nebojši Stefanoviću.

Pristalice opozicionih partija, pokazuje istraživanje, manje se razlikuju od partijskih lidera. Otuda je pitanje artikulacije urgentno. Bojkot opozicija mora da se emancipuje od svog dogmatizma i da shvati kako i među onima iz opozicije koja je izašla na izbore 2020. ima antivučićevaca. Verovatno da su svi Zavetnici za Vučića, ali među, na primer, pristalicama DSS i POKS-a zaista ima onih, možda i naivnih, koji veruju u sistemske metle i monarhiju. Pa imaju i nadu da će se ovaj režim promeniti. Previše je entiteta na opozicionoj sceni. Iako naravno nisu svi pod Đilasovom kontrolom, upućeni mi kažu da je i na tom polju Đilas pokazao da je dobar biznismen jer sa malo para kontroliše mnogo u opoziciji. Vučić potencira fragmentaciju opozicije, dok sa svoje strane pravi iluziju mnošta, kroz keč ol i unapređenje modela akademika Mihaila Markovića o bespartijskom pluralizmu kao dijalektičkoj razradi kardeljističkog koncepta socijalističkog saveza radnog naroda. Vučić je obesmislio svoje koalicione partnere – isisao im je vazduh – dok je odustajanje od bojkota i ulazak opozicije u parlamentu spreman da cinično tretira kao projektno - inkluzivno pitanje.

Kad se opozicija zanosi ’revolucionarnošću’ zaboravlja se revolucionarni karakter vlasti koji se ogleda u tome da ona ima težnju da se zaokruži na svakom nivou – do mesne zajednice, iako za to uvek traži izbornu legitimaciju. Otuda bi gubitak Beograda bio simbolički nezgodniji nego što je bio za Miloševića nakon izbora i demonstracija 1996/97. S tim da je opozicija onda imala ono što danas nema – sinergiju. Tada su se njeni lideri hvatali mikrofona i ljudi su voleli da ih slušaju. Lideri su danas otuđeni od građana. Znaju svi za Đilasa, ali nisu svi još sigurni kako mu se zove partija, dok u mom selu još misle da je Boris predsednik Demokratske stranke. 

Demostatova istraživanja prihvataju Habermasovu tezu o dualizmu javnog mnjenja koje ima svoju aktivnu-kritičku-instancu i pasivnu-receptivnu instancu koja je predmet manipulacije. 

Analiza javnog mnjenja mora uvažiti čitan biz paradoksa: Jedan od tipičnih je da podršku od EU (osudu nedemokratskih metoda Vučićevog režima) traže opozicione snage koje bi sutra na vlasti kao neustavan poništile Briselski sporazum koji je potpisan pod pokroviteljstvom EU. 

Uprkos omrazama u javnosti, kad se čini da je Srbija u dva nepomirljiva tabora, odnos prema EU (68 odsto birača bojkot opozicije jeste za ulazak u EU, za razliku od 53 odsto onih koji su za SNS) pokazuje i sličnosti među pristalicama vlasti i opozicije, ali što se zbog medijski indukovanih omraza i održavanja dinamike režima ne može pretočiti u dvotrećinske konsenzuse. 

I ne zaboravite da Srećko Mihailović na osnovu višedecenijskog istraživačkog iskustva ističe da su politički lideri mnogo veći preletači od birača. 

Posle Banjaluke, Nikšića i Zagreba, srpska opozicija je pod psihološkim pritiskom da nešto učini. Bar u Beogradu. I tu bojkot nije opcija.

Autor je programski direktor Demostata