Oni koji je ne vole, rekli bi cinično da predsednica Narodne skupštine Srbije Ana Brnabić, koristi ograničen fond reči na srpskom jeziku, da je deo njih standardni repertoar uvreda na račun Vučićevih protivnika, a da su česti lapsusi ustvari novokovanice. To može da kaže neko ko podcenjuje Anu Brnabić. Za ono što mu treba, nju je Vučić prepoznao i selektovao nepogrešivim političkim instinktom. Svojim zalaganjem Ana je potvrdila ispravnost Vučićevog kastinga. U njene talente spada i polivalentnost koju bi neko protumačio i kao licemerje. Na tribinama u inostranstvu, na engleskom jeziku, Brnabić ima znatno širi fond reči i ume da kaže i ono što se ne da čuti u Srbiji. Poznaje Ana odlično novogovor briselske birokratije. Na primer reč – inkluzivnost, koju ćete teško čuti od pravog radikala-zavetnika i naprednjačkog lojaliste. Dakle, ovog novembra u Briselu na Forumu „Zaokruživanje Unije i jačanje budućnosti“, predsednica srpske Skupštine bila je jasna: „Potreban nam je nacionalni konsenzus oko EU“. Upotrebila je Brnabić reč koju ni ona ni njen šef Vučić, niti iko iz vlasti koristi u domaćoj politici. Da, pogodili ste, to je reč  – konsenzus. Umesto te reči, Ana i njeni kad se obraćaju svojim pristašama koriste ’’jedinstvo’’. Što je eufemizam za monolitnost pod autokratskom vlašću. Ko nije za ’’jedinstvo’’ on je antisistemski. On je unutrašnji neprijatelj, izdajnik, ustaša, hamasovac, anarhista itd. To će se u Briselu reći drugačije, civilizovano – da oni koji protestvuju protiv Vučića u Srbiji većinski nisu za EU, a da će Vučić sve dok je na vlasti biti za EU. Faktički, nemoguće je da na vlast u Srbiji umesto njega dođu oni koji su za EU.  

U modernoj srpskoj političkoj istoriji postoje samo dva partijska projekta – JUL (Jugoslovenska levica) i Srpska napredna stranka. S tom razlikom, što je SNS imala i ima uporište u društvu za razliku od JUL-a koji je u odnosu na SPS, bio parazitska organizacija. JUL je doprineo urušavanju socijalista, dok je Vučić nakon što je zacelio radikalski raskol napravio održiv model radikala za ovo vreme. Inkluzivan i prema kadrovima „bivšeg režima“.

To što je SNS imala elemente projektne organizacije, ne znači da je neko (kolektivni Zapad) doveo SNS na vlast mimo volje  građana Srbije. Nije naprednjake osnovao Boris Tadić, ali mu je odgovarala demontaža velike i antisistemske Šešeljeve radikalne partije, odnosno SNS mu je obezbeđivala dvotrećinski, obratite pažnju na reč – konsenzus – za EU a ne „jedinstvo“. Zapad jeste projektno pomagao SNS zato što je u Nikoliću i Vučiću prepoznao potencijal za održivu alternativu koja između ostalog može „otkočiti“ neke stvari, a svi znamo koje, gde su Koštunica i Tadić zakočili. To je ona fama (ne bez osnova) da desničari (ne do kraja i Koštunica) mogu lakše zbog tobožnje uverljivosti na „nacionalnim temama“ preveslati narod i sprovesti lakše nepopularne poteze. S naznakom da Vučić zahvaljujući bivšem režimu nije morao da se mrcvari sa Haškim tribunalom. 

Idealno-tipska projekcija neposredno pred dolazak SNS na vlast zasnivala se na političkom sistemu Srbije sa dve velike partije desnog (SNS) i levog (DS) centra i nekoliko takozvanih kontrolnih partija (SPS, G17 Plus, DSS, LDP…), sa kojima bi neka od te dve velike partije pravila koaliciju. Ostavljena je bila mogućnost i za „svadbu slonova“ – veliku koaliciju DS i SNS ako situacija to zahteva. Bilo je najbitnije da su dve velike partije obezbeđivale dvotrećinski konsenzus za EU. Ali, svi koji su gledali bilo koji film iz franšize „Park iz doba jure“ znaju na šta može da izađe kad se igraš sa DNK. Ovoga puta političkim DNK. 

Eh, taj konsenzus. Pa, ne reče Ana u Briselu kako ga je bilo onomad, kad ti nisi bila u naprednjacima, a sada ga nema kad si ti tu kao proevropski kadar? Sa ubrzanim procesom rešešeljizacije Srbije i partije, i Ane, sa putinizacijom medijskog prostora uz istovremeno antizapadni narativ, čak na momenete sa elementima reaktivne histerije (resantiman devedesetih), SNS nije mogla da zadrži svoju izvornu evropsku agendu, dok je u opoziciji nestala velika proevrpska partija koja bi Briselu mogla da se predstavi kao realna alternativa Vučićevoj reakcionarnoj opciji. Da je Srbija održala evrpski konsenzus, onda ne bismo imali ovakvu Srbiju čija je metafora šatorsko naselje između Skupštine i Predsedništva Srbije koje je za Vučića simbol slobode i otpora Srbije – „galsko selo“ u zemlji koja za razliku od Asteriksovih Gala nema čarobni napitak. Takozvani Ćacilend može svašta da bude, ali ne može i naftna bušotina. 

Brnabić je delimično u pravu kad u Briselu kaže da „Srbija nema nešto što su Slovenija i Mađarska imale, a to je nacionalni konsenzus da želimo da budemo u EU“. Imala je to Srbija dok je SNS bila zaista za EU. A, sad je tačno da nema taj konsenzus. Pa i šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen prilikom poslednje posete Beogradu kaže da je pravo vreme da Srbija krene ka EU. Što znači da nije išla, da je krenula pa stala, stajala u mestu ili čak nazadovala. 

Brnabić pojašnjava da taj nacionalni konsenzus za EU u Srbiji mora da bude „istinski“ i da to treba da bude cilj bez obzira ko je na vlasti. Pa dve trećine partija su programski za EU, što znači da podsvesno Brnabić naglašava da to nije „istinski“, najpre valjda kod SNS kao najveće partije, a ono „bez obzira ko je na vlasti“, valjda podrazumeva i mogućnost da SNS nije na vlasti, što za jednu partiju revolucionarnog karaktera koja mora da pobedi svuda i na svim nivoima, teško da je zamisliva opcija. Naprednjaci, kako kaže Vučić, Srbiju (znači vlast) ne daju nikome. Tek ne na tacni. Poruke tog tipa s jakom intonacijom uputuo je Vučić pre neki dan sa predizbornog skupa u selu Jaša Tomić u opštini Sečanj. Vučić je odatle ukazao da se otkrilo da se dosta ljudi iz Hrvatske uključilo u pokušaj rušenja Srbije, pa bi faktički onaj konsenzus o kome Brnabić govori u Briselu trebao da se pravi sa onima koji sa Hrvatima, odnosno ustašama, ruše Srbiju. 

Eh kad se setimo da je zagrebački „Globus“ intervju sa Vučićem 2014. reklamirao sa naslovnom stranom na kojoj je pisalo: „Stvaram novu Srbiju, trebaće mi pomoć Hrvata“. 

Zamislite, Vučić u Jaši Tomiću nije pomenuo „konsenzus“ o kome Brbnabić govori jer to verovatno ne bi bila motivaciona poruka za okupljene građane. Istraživanja „Demostata“ pokazuju u kontinuitetu da je velika većina članova SNS proputinovski orijentisana (i protrampovski, ali ako se Tramp dogovara s Putinom), što ne znači da većina njih ne bi prihvatila i EU kurs ako bi Vučić to zaista hteo. Bitno je da im to kaže autoritarno. Da ih utera u konsenzus o kome govori Brnabić. Ali onda nema ovakvog „jedinstva“. I dalje važi dilema – koga više Vučić zamajava – prorusku ili proevropsku javnost? 

Ovi iz Hrvatske su imali u rušenju Srbije pomoć još iz nekoliko zemalja, ali Vučić nije precizirao kojih. Izgleda da je slovo spalo na hrvatska pleća i neku novu „neprincipijelnu“ koaliciju“ kako je davno Vasil Tupurkovski nazvao savez nekih entiteta jugoslovenske (kon)federacije protiv Miloševićeve Srbije. Sad bi toj „koaliciji“ bila pridodata i još poneka balkanska država koja nije bila u Jugoslaviji. 

Da postoji konsezus (istinski) za EU, to bi značilo da Srbija ima i slobodne, demokratske, izbore. Kao što imaju te zemlje koje rovare protiv Srbije. 

Nijansira se režimski narativ oko EU. Dok Brnabić u Briselu otpužuje studente i opoziciju da nisu „proevropski“ – da napadaju Vućića da je „izdajnik“ zbog aranžmana sa EU, uključujući i Briselski sporazum za Kosovo, ministar spoljnih poslova Marko Đurić, insistira na  tome da „ne smemo da dozvolimo da neke zemlje pre nas uđu u EU, jer znamo da nam one često nisu prijateljski nastrojene“. Đurić izgleda shvata da ti nacionalizam ni nacionalni interesi nisu konkurentni ako nisu u EU. Uglavnom, one zemlje koje ruše Srbiju u „obojenoj revoluciji“ izgleda da nisu SAD, Velika Britanija, Nemačka i Francuska. To se da zaključiti iz izjava i aktivnosti Vučića i njegovih podčinjenih.

Davno, kad je Vučić još bio prvi potpredsednik vlade i kad se „obojena revolucija“ nije ni nazirala, kao uostalom ni ponovno okupljanje „Oasisa“, sedeo sam sa jednim prijateljem koji dugo živi u Engleskoj, na petom spratu „Tate Modern“ galerije u Londonu i gledali smo na Siti (poslovni centar) i katedralu Svetog Pavla. I pita me prijatelj pokazujući širokim zamahom ruke panoramu Londona: Znaš li zbog čega sve ovo što vidiš postoji? Što?, rekoh. Pa da bi radilo protiv Srba kroz istoriju, od Berlinskog kongresa do danas. Naravno, bila je to cinična reakcija na uvreženo mišljenje u Srbiji, od kafanskog do akademskog, da nas Englezi uvek sapliću. Koliko su samo prorežimski mediji u Srbiji upirali prste u Engleze i u poslednjih godinu dana velike društveno-političke krize.

Kad ono, predsednik Vučić sastao se pre neki dan sa savetnikom za nacionalnu bezbednost premijera Ujedinjenog Kraljevstva Džonatanom Pauelom, i naglasio da je usaglašeno da je očuvanje mira i stabilnosti od ključnog značaja. Da je razgovor bio dobar, da su se razmenila  mišljenja o unapređenju naših bilateralnih odnosa, situaciji u Regionu i aktuelnim geopolitičkim okolnostima. Ni reči o „obojenoj revoluciji“. Da li je bila, da li je okončana. Koji dan kasnije na regionalnoj poslovnoj konferenciji Ujedinjenog Kraljevstva i Zapadnog Balkana „Building Futures“ u Beogradu Vučić poručuje:  „Mogućnosti saradnje sa Velikom Britanijom su velike“. Trgovinska komesarka za Evropu Ujedinjenog Kraljevstva Keri Morgan, rekla je na istom skupu da će saradnja između Velike Britanije, Evropske unije, Srbije i šireg regiona Zapadnog Balkana omogućiti energetsku sigurnost u celom regionu, kao i otvaranje novih radnih mesta. Pre toga, ambasador Velike Britanije Edvard Ferguson rekao je da su ta zemlja i njene kompanije spremni da pomogne Srbiji u ovom izazovnom periodu, kao i da „nisu došli praznih ruku“. 

Istraživač „Demosata“ Milomir Mandić,  ukazuje upoređujući, da Plan rasta EU za Zapadni Balkan iznosi 6 milijardi evra, od toga je predviđeno za Srbiju oko 1,6 milijardi eura, a od toga 450 miliona bespovratnih grantova i oko 1,13 milijardi evra povoljnih kredita. Dok je ove nedelje ambasador Velike Britanije Ferguson, najavio 5 milijardi funti dostupnih za Srbiju što je, kako kaže Ferguson, “veoma velika svota novca i naveo da to znači da London može da pomogne finansiranje transformativnih projekata poput izgradnje puteva i obnovljive energije”. Ukupan britanski iznos predvidjen za Zapadni Balkan je preko 20 milijardi funti dostupnih sredstava za finansiranje rasta: „Naime radi se o kreditnim sredstvima po povoljnim kamatnim stopama. Iznos britanskih povoljnih kreditnih sredstava je gotovo pet puta veći od kreditnih sredstava koje Srbiji nudi Plan rasta EU“, zaključuje Mandić.

Ali, da li će sve biti baš tako. U prosperitetu.  Istinski patrijarh Vučićeve Srbije – Vojislav Šešelj u jednom TV nastupu baš ovih dana Vučićeve vizije sa Britancima, istakao je da Tramp želi da izbegne učešće SAD u novom evropskom ratu i da će u slučaju ruskog udara, prva stradati Velika Britanija. Šešelj smatra da je Britanija vojno najslabija. Gotovo da nemaju kopnenu vojsku. Svi su se našli na istorijskom bespuću, a to će se završiti propašću Evrope, smatra lider radikala. On pojašnjava da za propast Evrope tajno navija i Amerika. Ona misli da će moći da ulaže svoj kapital u obnovu Evrope. Evropa će od novog rata doživeti farsu koja će pokopati sve njene ekonomske, političke i kulturne ambicije. Izjava novog francuskog generalnog sekretara za odbranu, generala Fabijena Mandona, da Francuska mora da bude spremna na „patnju“ i moguće „gubitke svoje dece“ u potencijalnom sukobu sa Rusijom, izazvala je oštre reakcije vodećih političkih stranaka širom zemlje, piše briselski „Politiko“, ali potvrđuje Šešeljeve reči.

E sad, kome više verovati – Vučiću i Britancima, ili Šešelju i francuskom generalu. Jedno isključuje drugo što se i budućnosti Srbije tiče. Sem u Vučićevim medijima i njegovom sistemu uzajamno funkcionalnih paradoksa, koji opet radi punom parom. I umesto Brnabićkinog priželjkivanog društvenog konsenzusa generiše za Vučića funkcionalnu konfuziju u javnom mnenju.

Vučićevog optimizma sličnog ovom sada povodom Britanaca bilo je i oktobar 2014. Pred punim amfiteatrom Londonske škole ekonomije, kao tadašnji premijer Srbije Vučić je održao govor na temu „Pogled u budućnost - Srbija i Zapadni Balkan u Evropskoj uniji“. To je bilo pre „Bregzita“. Vučić je prvo na početku podsetio studente kako je radio u gvožđarskoj prodavnici u Londonu kod jednog Indijca za dve funte na dan. Istakao je da moramo ponovo da izgradimo Region kao mesto u kome vlada sloboda i napreduje otvoreno društvo. I da, rekao je da niko nije nedodirljiv i da se niko neće bogatiti na račun države. I „nije istina da nemamo jasan pravac u spoljnoj politici. Držimo se strateškog cilja, a to je članstvo u Evropskoj uniji“,  rekao je tada Vučić. Među prisutnima su bili Tim Džuda, dopisnik londonskog „Ekonomista“ (koji je pozitivno ocenio nastup) a u prvom redu je viđen Veton Suroji, kosovski političar. Vučić se tih dana sastao i sa tadašnjim britanskim ministrom spoljnih poslova Filipom Hamondom i gradonačelnikom Londona Borisom Džonsonom. Dve godine kasnije Vučić je govorio u Beogradu na promociji Džonsonove knjige o Čerčilu (Džonson ipak nije bio prisutan). Uglavnom, bio je to optimizam ne manji od sadašnjih izjava Vučića i britanskih partnera. 

Kad smo već kod Engleza, u romana Luisa Kerola „Alisa u zemlji čuda“ – klasiku žanra literarnog apsurda (ali i knjige za decu), Alisa upadne u zečiju rupu i kroz nju stigne u svet u kome je sasvim normalno da se smanjiš, porasteš, kao i da srećeš likove poput Ludog šeširdžije, Kraljice srca, vojnika-karata, Belog zeca itd. U nastavku njenih avantura u romanu “Alisa sa one strane ogledala”, Alisa prolazi kroz ogledalo u Svet iza ogledala koji je jedna velika šahovska tabla. Sigurno komplikovanija danas neko kad se šahista Vučić obraćao studentima u Londonu.