To što se ne treba naginjati kroz „prozor“, nema u ovom slučaju nikakve veze sa čuvenom Selmom „Bijelog dugmeta“ koju je napisao pesnik Vlado Dijak, a ne Duško Trifunović kako mnogi misle, a koji je napisao neke od drugih najboljih pesama ovog benda. 

Nekada je teško pratiti novogovor sportskih novinara. Prošla su vremena kad su novinari za Japan govorili obavezno „zemlja izlazećeg Sunca“, a za nešto što se desili prošle godine u poređenju sa aktuelnom, govorili „u odnosu na lane“ (najviše su tu reč „lane“ koristili ekonomski novinari). U TV prenosima i analizama košarkaških utakmica, četvrtina je odavno deonica, kao da je Ljig – Preljina, dok je spisak igrača koji ima trener postao „roster“. Kao što u kladionicama ima sve više bustova i slotova. Bonus je odavno u košarci. Sad i u kladionicama. Uvek se traži „em-vi-pi" (MVP). Bitna je „tranzicija igre“. Za ovakav novogovor ni ministar kulture Nikola Selaković ne bi lako našao adekvatnu „ćiriličnu“kontraofanzivu. Ali ima i narodskih reči u novogovoru sportskih novinara. Termini za kvalifikacije reprezentacija (u fudbalu pre svega, ali i u košarci) sad su „prozor“.

E sad, nezavisno da li je u sarajevskoj dvorani „Skenderija“ bio „prozor“ ili „pendžer“, komšijski derbi BiH i Srbije u kvalifikacijama za Mundobasket obeležilo je vređanje Srba i njihove reprezentacije. Tako se ovaj košarkaški „prozor“nadovezao na nedavno zatvoreni „prozor“ kvalifikacija za svetsko prvenstvo u fudbalu obeležen regionalnim šovinizmom. U standardna vređanja navijača sa prostora bivše Jugoslavije, uključeni su i navijači Mađarske i Rumunije. Koliko se da razumeti spirala, bosanski navijači cene mađarske koji su u netrpeljivosti sa rumunskim koji nose transparent posvećen Ratku Mladiću, pa ih Bosanci ne podnose, dok su hrvatski i albanski navijači „braća po oružju“…

„Srce za Halida“ povodom smrti Halida Bešlića, ispoljeno i u Srbiji i Republici Srpskoj nije uticalo na generalne narative i odnose, pa i drugačiju atmosferu u „Skenderiji“.

Koliko li je samo hrvatske navijače koji su ovog novembra u „prozoru“ u Podgorici skandirali „ubij Srbina“ i „za dom spremni“ interesovao „historijski“ susret iz 2003. Svetozara Marovića, prvog i jedinog predsednika Državne zajednice Srbije i Crne Gore i Stjepana Mesića, predsednika Hrvatske. Bila je to i prva zvanična poseta jednog predsednika Hrvatske Beogradu od raspada SFRJ. Tom prilikom su se Marović i Mesić izvinili za sva zla ili štetu koje su građani ove dve države počinili jedni drugima. Ma koga to sad zanima. Hrvatski navijači ne prihvataju izvinjenje crnogorskih navijača za Dubrovnik. Ne prihvataju „simboličnu ispriku“ koju je Mesić prihvatio od Marovića.

Indikativan je bio kvalifikaconi meč za prvenstvo Evrope u Nemačkoj 2024. između Crne Gore i Srbije u Podgorici 27. marta 2023. od strane UEFA proglašen događajem povećanog sigurnosnog rizika. Navijači Srbije tokom utakmice zapalili su NATO zastavu, razvili transparent sa slovom „Z“ simbolom ruske agresije na Ukrajinu, klicali Ratku Mladiću i  nazivali Albance pogrdnim imenima. Uoči susreta viđene su i lepe scene – devojke sa srpskom zastavom bile su među domaćim navijačima, koji su aplauzom pozdravili himnu Srbije, „Bože pravde“. Crnogorski navijači su razvili transparent „Mi smo Crna Gora“ i ostali nemi na poziv da se skandira „Kosovo je Srbija“.

Specijalni rat – stara tema iz oblasti „opštenarodne odbrane i društvene samozaštite“ iz vremena SFRJ, jedno je od najčešće korišćenih sredstava Vučićeve propagandne u dinamici navodnog podrivanja države u sinhronizaciji spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja. Ali to što Vučić manipulativno koristi „specijalni rat“, to ne znači da nema elemenata nečega što bi se pod to moglo podvesti. Baš kao što je opšte mesto citiranje Kisindžera – „Možda jesam paranoičan, ali to ne znači da me ne prate“, ili „To što sam paranoičan ne znači da mi ne rade o glavi“. Ovog novembra srpski predsednik je najavio da će angažovati najbolje advokate i tužiti medije, među njima i britanski „Gardijana’“ i „Dejli mejl“ koji su preneli optužbe protiv njega povodom navodnog učestvovanja u aferi „Sarajevo safari“. Nemački list „Bild“ se ogradio stavljanjem znaka pitanja, ali su stavljanjem Vučićeve slike, kako srpski predsednik inače verziran u medijske manipulacije ispravno primećuje - uticali na javno mnenje (inače, imao je Vučić nekad mnogo bolja iskustva sa „Bildom“). „Sarajevo safari“ pretpostavlja da su grupe „snajperskih turista“ učestvovale u ubistvima nakon što su velikim sumama novca plaćali da snajperom gađaju sa brda ljude u Sarajevu tokom rata. Za to hrvatski novinar Domagoj Maretić optužuje i Vučića, a što je nešto što bi se najbliže moglo podvesti pod  „specijalni rat“ protiv srpskog predsednika koji je optužbe najoštrije demantovao, naglašavajući da je tokom rata u Sarajevu, dok je tamo boravio kao novinar i prevodilac, nosio samo stativ od kamere. Jedno je kad Vučiću foto montažom stave kao mladom radikalu u ruke žutu gajbu „jelen piva“ (da je bio Šešeljev potrčko, iako Šešelj kako su mi govorili radikali ne pije alkohol), a drugo je kad insinuiraju snajper. 

Ko se danas seća da je Vučić, tada kao premijer Srbije, maja 2014. uručio donaciju Opštoj bolnici „Prim.dr. Abdulah Nakaš” u Sarajevo. Odeljenju ginekologije Vučić je donirao uređaj „bejbi term“ (Babytherm 8010) koji pruža kvalitetno termalno okruženje uz pogodnosti lakog pristupa pacijentu novorođenčetu. Vučić je direktorki bolnice dr Sebiji Izetbegović (da to je Bakirova žena), i lekarima rekao da je želeo da doprinese njihovom radu i da omogući da makar jedno dete ima na raspolaganju ovaj uređaj. Priznavši da nije znao o kakvom se tačno uređaju radi i čemu on služi i da mu je Veran Matić sugerisao da bi to bio dobar poklon. Dr Izetbegović izjavila je da je reč o lepom gestu srpskog premijera.

Danas, kad Hrvati predvode „specijalni rat“ protiv Srbije, što je režimski narativ u Srbiji, ko se seća naslova iz zagrebačkog „Jutaranjeg lista“ iz 2014. koji prenose i i Vučićevi mediji – „Hrvati, a srpski heroji“. Popred ekipe specijalaca Srbije, Makedonije, Rusije, Nemačke i Crne Gore, u dramatičnim akcijama spasavanja i pružanja pomoći u Obrenovcu tokom popalava učestvovali su, bez pompe, i hrvatski specijalci iz Lučkog, Rijeke i Varaždina. Ljude su čamcima izvlačili od rane zore do ponoći. Znate li da je među tim Hrvatima u Obrenovcu bilo i branitelja.  „Hvala hrvatskom narodu, hvala specijalcima na velikoj pomoći. Živeli! Ovo se ne sme zaboraviti“, bili su komentari u srpskim medijima. Da li se zaboravilo? Vredi li šta ovaj gest danas u širem smislu?

Da li danas išta znače donacije Srbije vakcinama protiv Kovida svojim susedima? Tada je bio tema vakcinalni turizam? Sećate li se kad je Vučić, na graničnom prelazu Tabanovce uručio pomoć u „Fajzer“ vakcinama premijeru Severne Makedonije Zoranu Zaevu? Kad su građani BiH i Hravtske dolazili u Srbiju da se vakcinišu? Aljbin Kurti je s indignacijom odbio srpske vakcine. I ne samo on. Pristalice Mila Đukanovića zavidele su Kurtiju što je odbio srpske vakcine za Kosovo, pa su govorili cinično da one vakcine što je Ana Brnabić, tada premijerka, predala Zdravku Krivokapiću (tada premijer Crne Gore) ne mogu ni tamošnje srpske popove da opsluže. Da li bi danas popovi mogli da okade onoliko kamp prikolica koliko je nekada barskom prugom krenulo ka Crnoj Gori kao pomoć postradalima od zemljotresa 1979. godine? Gledao sam kao klinac te vozove sa belim kamp prikolicama, kao što sam posle gledao kako se vozovima transportuju do Bara „jugići“ za Ameriku. 

Ima i pomaka: Ko se danas seća operetske špijunske krize sa Makedonijom iz 2017? Više se ne govori da je Skoplje punkt za destabilizaciju, moguće čak i rušenje Vučića, što je jedno vreme bila opsesija beogradskog režima.

Naravno da dobronamerni gestovi ne treba da nivelišu ratne strahote, ali da li baš ništa ne znače posle izvesnog vremena u oporavku od trauma i korekciji narativa. I znače li išta i onima koji su ih učinili u odnosu na neke njihove druge prakse. Ko se seća da je Vlada Srbije na inicijativu predsednika Vučića, donela odluku da uputi pomoć Hrvatskoj u iznosu od milion evra, za saniranje posledica zemljotresa na Baniji.

Kada je mladi Matej Periš iz Splita, 2021. godine bio u Beogradu sa prijateljima radi novogodišnih praznika i nestao, na žalost sa tragičnim krajem, Beograd je pokazao svoje veliko srce. Bilo je zaista za svaku pohvalu kako su se tim povodom poneli patrijarh Porfirije, tadašnji zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, i mnogi Beograđani. Kako nestane tako brzo taj duh empatije u susretu sa narativima koji određuju i kvalifikacione „prozore“?

Da ne zaboravimo Borisa Tadića: Januara 2009. Evropu potresa gasna kriza zbog zategnutih odnosa Ukrajine i Rusije. Zima je jaka, BiH i Sarajevo su u posebno teškoj situaciji. Nema gasa. Hitno je sa „Srbijagasom“ sklopljen ugovor o isporuci 20.000 kubnih metara gasa na sat. Almir Bećarević, direktor preduzeća „NH gas“, potvrdio je tada da je do sklapanja ugovora došlo pre svega zahvaljujući razumevanju srpskog predsednika Borisa Tadića. Sarajlije, običan narod, ali i politička elita, ocenili su kao izuzetan gest Tadićev napor da Srbija uputi gas građanima Sarajeva. Njih 400.000 bilo je bez grejanja. Tadašnji predsednik SDA Sulejman Tihić, naveo je to kao odličan primer kako bi dve države trebalo da sarađuju u teškim vremenima. To što je Tadić rođen u Sarajevu dalo je dodatnu simboliku. Ko se toga seća? 

Boris Tadić se konsultovao sa ocem Ljubom, Dobricom Ćosićem i Dragoljubom Mićunovićem da li da ide u Srebrenicu. Mićunović mu je rekao da ide, Dobrica da ne ide, a otac mu je rekao – kako odlučiš sine. Da li se i s kim Vučić konsultovao, to ne znamo. Uglavnom, otišao je na komemoraciju jula 2015. i doživeo pokušaj linčovanja. Onda je krenulo saniranje štete. Da li danas išta znače scene iz 22. jula 2015. kada su predsedavajući i članovi Predsedništva BiH Dragan Čović, Mladen Ivanić i Bakir Izetbegović, u društvu premijera Srbije Vučića prošetali centrom Beograda, seli u baštu jednog restorana gde su im tamburaši odsvirali „Sarajevo ljubavi moja“ Kemala Montena, a zatim otišli na Kalemegdan gde je folklorni ansambal u srpskim narodnim nošnjama izveo kratak program. Potom su Vučić i Izetbegović odigrali i partiju šaha na Kalemegdanu. Koga to danas zanima? 

Možete li sad zamisliti u sličnoj poziciji ministra inostranih poslova BiH Elmedina Konakovića, koji je izjavio je da neće uputiti izvinjenje građanima Srbije zbog skandiranja u „Skenderiji“. Za Konakovića je skandiranje, kako kaže, opravdano i da Srbija može očekivati drugačiji odnos tek kada, kako je naveo, “prestane da štiti i kada isporuči BiH optužene za ratne zločine“ kao i kada „počne da poštuje presude međunarodnih sudova“.

Jedan od kafanskih mitova iz vremena komunizma bio je da je Strevo Krajačić rekao Slobodanu Peneziću Krcunu – nismo vas dovoljno pobili u Jasenovcu. Svedoci epohe su me uvererali da je bilo apsolutno nemoguće da se jedan komunista u to vreme tako obrati drugom. Ni pijan. Kao što se zanemaruje često Krcunova jugoslovenska komponenta. Iako nisu bili baš istog senzibiliteta i mentaliteta, možda niste znali da su Slobodan Penezić Krcun i Stevan Doronjski dobro sarađivali kao državni funkcioneri. S obe strane, i Krcunove – srbijanske, i vojvođanske Doronjskog, čuo sam od svedoka da su uvek kad je trebalo pomoći drugoj republici oko neke elementarne nepogode naglašavali da se Srbija ne sme osramotiti. I da je Krcun to rekao jednom i prilikom neke elementarne nepogode u Hrvatskoj. 

Novembra 2020. Ekaterina Zaharijeva, ministarka spoljnih poslova Bugarske, spustila je evropsku rampu za Skoplje naglašavajući da Severna Makedonija nije spremna za početak pregovora sa EU. Ona je optužila komšije za širenje mržnje prema Bugarskoj i izjavila da Severna Makedonija „ne može s jedne strane da želi da bude u EU i da demokratizuje društvo, a u isto vreme da slavi jednog od najmračnijih diktatora – Tita“.

Jedna druga Bugarka, EU komesarka Kristina Georgijeva, te poplavne 2014. podsetila je na  regionalnu solidarnost, na primer u slučajevima razornih zemljotresa u Skoplju, Banjaluci, Crnoj Gori… 

Može li se na solidarnosti graditi prosvećeno antijugoslovenstvo. Pokazalo se teško. Nije da nema te solidarnosti, ali su gestovi nemoćni pred sakralizovanim nacionalnim ratnim narativima. Mile Kitić u rasprodatoj zagrebačkoj Areni ili Nina Badrić u beogradskoj, su samo dokaz da živimo u paralelnim dimenzijama. I od Tompsona do Jakova Jozinovića, dečka iz Vinkovaca koji rasprodaje „sava“ centre kao Prijovićka zagrebačke arene. Nekad se te dimenzije ipak sudare, kao kad Severina podrži srpske studente ili osudi ustaške manifestacije u njenom rodnom Splitu.

Ipak, većina estradnih radnika onih koji idu tamo – ’vamo, trude se da ostanu striktno u svojoj dimenziji – trudeći se da dve dimenzije budu kao dve paralelne prave linije - da se nikad ne sretnu u prostoru. Mada, sama činjenica da neko gostuje tamo ili ’vamo pokazuje neki stav. Koji samim tim ne može biti do kraja apolitičan. Čak i ako ga neko doživljava kao „tezgu“, u svom značenju i posledici taj događaj retko ostaje samo „tezga“. 

Uostalom, teorema iz 1928. sociologa Vilijama Tomasa glasi: „Ako ljudi definišu situacije kao stvarne, one su stvarne po svojim posledicama“.