Jer, ni Vojvodina se ne može svesti na muziku i stil Zvonka Bogdana, ali da li možemo da kažemo da Vojvodinu baš razume onaj koji ne razume Zvonka Bogdana? Ili bar Nenada Čanka i Maju Gojković?

Iskren da budem, nisam neki ljubitelj toga što peva Zvonko Bogdan, ali sam jednom sticajem okolnosti bio na njegovom koncertu. U Sava centru. Slušao sam ga jednom i na Beer festu. I čovek zaista ima stila. Večeras ćemo pevati pesme, pjesme i pisme, tako je najavio svoj koncert u Sava centru. A to je pevao i na pivskom Ušću. I delovao nadrealno u odnosu na ovo balkansko operetsko predratno stanje.

Pesma Zvonka Bogdana Kraj jezera jedna kuća mala sačekala je i Džoa Bajdena prošlog avgusta u Skadarliji.

Eto, da je Bajden došao koji dan ranije, Vučić ga je lane mogao voditi u Guču, a da je došao koji dan kasnije, mogao ga je voditi na Beer fest, na kome je već bio Skotov prethodnik na mestu američkog ambasadora u Srbiji - Majkl Kirbi.

Ponadali su se ljudi da će Bajdenova kupovina srpskih opanaka u Skadarliji pozitivno uticati na oporavak starih zanata i postavljala su se pitanja da li oni koji se na to odluče mogu računati na neke subvencije?

Što kažu u mom selu: Opanci su ko zdrav zub. Nikad ih ne osećaš na nogama. Doduše, od ovih Bajdenovih to više važi za one piroćane pirotskog Tigra koji najbolje idu uz vunene čarape. Dolazak čauša Trampa u Belu kuću digao je lestvicu VIP želja u Guči.

Šteta što Zvonko Bogdan još nije nastupio u revijalnom delu Guče. Sudbina je udesila da Džulija Roberts nikad nije bila bliža Slobodanu Joloviću, predsedniku Saborskog odbora 57. Guče i nekadašnjem predsedniku Opšptine Lučani, jer Jolović je davnih dana zvanično pozvao najlepšu ženu sveta da dođe u Guču. I kad su ovog avgusta Džuliju uslikali u Beogradu, učinilo se da će ona preko Stepojevca i Jelice pravo u Guču. I da će još da povede i Demi Mur, takođe avgustovsku gošću Beograda. Ipak, pravi razlog boravka holivudske zvezde sa suprugom i sinovima u Srbiji jeste filmski projekat njenog muža Danijela Modera koji će biti direktor fotografije filma Ibica čije snimanje uskoro počinje u Beogradu. Ali, umesto u Guču, Džulija i femili odlaze u Split i na Hvar, malo zbog filma, a malo zbog odmora. Od atraktivnih svetskih cura, Guči je najbliže bila Samanta Foks (sećate se disko hita iz 1986. Touch Me – I Want Your Body?), koja je 2007. bila specijalni gost na manifestaciji Dani estrade koja se održala u hali Mladost u Atenici kod Čačka.     

Dženifer Lopez je najbolje demantovala da žena kad pređe 45-u ne može više da izgleda fatalno. To pokazuje i njen aktuelni spot "Ni Tú Ni Yo" kojim slavi sve decenije karijere.

Kao melem na ranu Dženifer Lopez je zagrlila srpsku zastavu 2012. u Kombank areni. Ne sumnjamo da bi Makondo, mitski grad iz Markesovog romana "Sto godina samoće", mogao u svoja nedra da primi ovakvu latino curu, a melanholični pukovnik Buendija imao bi razlog da diže revolucije ne bi li ognjem preboleo oholo žensko srce.

Da malo ovih sparnih dana oraspoložim jednog mog zemljaka koji se stvarno ponadao da će Jolović sad dočekati Džuliju u Dragačevu, kažem mu da je Džej Lo osigurala zadnjicu na 27 miliona dolara. On će na to: "Kol’ko li onda košta reglaža zadnjeg trapa?"

Izmeštena iz posta (nekad je to bio zadnji avgustovski vikend), razvučena u trajanju, Guča se polako i koncepcijski pogubila. Nekad davno neko je najavio mogućnost da Miroslav Ilić zapeva na Splitskom festivalu. Bilo je jakih otpora; a oni koncepcijski i žanrovski maskirali su pomalo i nacionalističke. U Guči Miroslav je realno uvek bio svoj na svome. Mada? A Ceca? Pa makar i uz trubače, već je pravila koncepcijsku distorziju. I Bregović je ovde trubački kontekstualizovan, ali ne zaboravimoda ni Lepa Brena u vreme svoje najveće popularnosti - osamdesetih godina - nije imala koncert na Saboru.

Komunizam je ponekad fantastično uspeo da stvari i pojave stavi u svoju meru. Guča je u socijalizmu nastala i svetski se etlablirala, pa je bilo tragikomično gledati njeno kasnije posrbljavanje.

Izuzev Velimira Ilića (‘ajde donekle i Dačića i Milutina Mrkonjića), retko koji je srpski političar, čak i marketinški, u Guči baš svoj na svome. Na Saboru jednostavno fale političari tipa Ivana Stambolića i Draže Markovića koji su tamo nekako bili diskretni i naravno svoji na svome. I nisu se folirali. Doduše, onda i nije bilo pluralizma, a danas je marketinška bitka žestoka.

Imao sam priliku da upoznam Ivana Stambolića nekoliko dana pre nego što je kidnapovan. Sedeli smo u bašti beogradskog restorana Lovac. Tada je Predrag Mitić napravio i poslednju – čuvenu Ivanovu fotku. Baš tada se spremao da ide u Guču, i o njoj govorio Grujici Spasoviću, tadašnjem glavnom uredniku Danasa. Ivan je u to vreme bio prilično politički moderan čovek građanskih svetonazora, a opet je tako dobro razumeo i osećao Srbiju i nikad je nije omalovažavao kao narodnjačku.

Egzitovanje Guče znači i melting pot svirke i provoda (sa svih strana sveta), a to smiruje i potiskuje onaj višak srpstva - njegove maligne delove i sa plitkim i crnim ljotićevskim šajkačama. Kao što dresira i domicilnu džiberizaciju pretvaranja Guče u turbo folk splav.

By Cinéma C (Own work) [CC BY-SA 3.0 or GFDL], via Wikimedia Commons 

Na davnom 26. Saboru duvački orkestar Milovana Babića iz Krvavaca odsvirao je kolo, čini se tako dobro kao niko pre i niko posle njih. Iza bine je stajala ogromna slika Babićevog orkestra sa drugom Titom. Slika je napravljena prilikom Titove posete planini Tari. Nikakvog tu totalitarizma nije bilo. Naprotiv, to je bilo gospodsko pokroviteljstvo pod kojim je srpstvo bilo mnogo normalnije i autentičnije od onog hipertrofiranog koje je kasnije stiglo na Sabor. I koje je čak izmestilo ceo događaj iz njegovog jedinog normalnog termina - poslednji vikend (sa petkom) avgusta. Istine radi, infrastruktura je onda bila katastrofa. Čak mi se čini da je i Crkva onda imala meru stvari.

Guča je politički barometar, kao i Palmino Konačerovo. Služi za potvrdu statusa, ali poznata je Guča i kao banja za političke nerotkinje, pa može da se proba ako ste nacionalno neutemeljeni. Utemeljenima je lakše: Kad dođe, Dodik je tu nekao uvek zvanično, Velja je bio uvek nekako nezvanično, i kad je zvanično (dok je bo ministar), kao uostalom i Šutanovac, koji je tu verovatno više bio zbog tasta Miroslava Ilića nego zbog spašavnja rejtinga tada još uvek Pajtićeve Demokratske stranke. Srbija nema more, ali ima EXIT, Guču, Beer Fest i Nišville jazz. To je sad već festivalski kvadrat zemlje i jaka turistička celina.

Vučić bi, ako se slažete, u Guči zaista izgledao izveštačeno. Više nego u Končarevu. Zamislite ga tek da se tamo vozi čezama kao Vuk Drašković. I pošteni da budemo, nije se Vučić ni nametao. Kao što se nije motao ni po Egzitu.

Nekada pogrešno targetiramo uzov: Od Trampa i Putina, od Džulije Roberts i Asanža, zaboravimo ljude kao što je Kristofer Klark, pisac kontroverznih "Mesečara"? Podesetite se njehovog intervjua nemačkom "Špigelu" u vreme neuroze oko sto godina od Gavrilovog atentata: Klark je istakao da je u razgovoru sa srpskim kolegama shvatio osetljivost "istočnog pitanja" i svoju grešku prebacivanja odgovornosti na Srbiju za izbijanje Prvog svetskog rata, kako se nekom učinilo. Ovaj intervju Klark je dao nakon polemike sa srpskim istoričarem Dušanom T. Batakovićem koji je onda posumnjao u iskrenost Klarkovog "revidiranja" sopstvene knjige. Klark je još, kao melem na dušu, dodao da je njegova generacija bila bila pod uticajem događaja iz devedesetih (znači i mnogih stereotipa o Srbima). Naglasio je i to da je pogrešio što je u prvom izdanju knjige Gavrila Principa nazvao "teroristom". Pokazao je razumevanje za Srbe, čija se istorija ne sme svoditi samo na nasilne faze i zločine. Jer takve stvari su radile i druge evropske nacije.

Vuk Jeremić je, na primer, među ostalim uglednim gostima, uspeo da dovede i Klarka na konferenciju u Beograd koju je organizovao njegov Centar za održivi razvoj i međunarodnu saradnju. I mic po mic, ne baš lako, postigli su se i određeni rezultati. Svaka čast Handkeu, ali Klark bi u Dragačevu video i neke sasvim druge "mesačare", i u krajnju ruku bilo bi simpatično. Mogli smo da ga slikamo pored nekih dragačevskih krajputaša, na kojima su srpski vojnici iz Velikog rata.

Posle Vučićeve inaugurativne žurke, poziv Kolindi Grabar Kitarović za Guču postaje politički racionalan, kad je već propuštena šansa sa se ovde pozove Ivo Sanader. Ako je Medvedev dobio sto truba da ovde svira njemu u čast, koliko biste ih pustili Kolindi?

Koliko je i Asanž simbolički blizu Guče u analima svedoči i čačanska ekspozitura Društva srpsko-kubanskog prijateljstva i njena stara inicijativa da Asanž postane počasni građanin Čačka. I to kao "simbol revolucionarnog delovanja".

"Duh ovog grada opravdava pokretanje ovakve inicijative, jer Čačak voli heroje", stajalo je u antologijskom saopštenju. Možda bi se Asanž sutra i oženio nekom Čačankom, jer ta sudbina je zadesila i jednog drugog srpskog heroja - Danijela Šifera (valjda ga niste zaboravili).

Ali, šta je slava Asanža u Srbiji prema slavi bivšeg ruskog ambasadora Aleksandra Konuzina. To sad već samo literatura može da opiše. Vuk Drašković jeste napisao već jednog "Ruskog konzula", ali bi mogao još jednog, u obrnutom klljuču, na tragu Konuzina. Da opiše i njega, ali i nas. One koji su mu ljubili ruku po Topoli i koji bi ga stavili u freske. S druge strane, da su neki domaći javni delatnici koji ne vole Konuzina obišli Srbiju uzduž i popreko, kao što je on uradio, možda bi je shvatili bolje od Koštunice, pa bi i oni bili malo popularniji u narodu, kao i njihove ideje.

Dačić je Konuzinovog naslednika Čepurina doveo u Guču 2014. Amerikanci su tada poslali otpravnika poslova.

Te 2011. (ne zaboravite, naprednjaci još nisu na vlasti), Konuzin je kao ambasador Rusije u centru Guče podigao saborsku zastavu na jarbol i uz zvuke saborske himne "Sa Ovčara i Kablara" i pucnjavu prangija sa okolnih brda otvorio tu tradicionalnu manifestaciju.

Nakon famoznog pitanja Ima li ovde Srba?, na Forumu Sonje Liht 2011, Konuzin je potvrdu da ih ima dobio u Topoli kod gradonačečnika tog grada Dragana Jovanovića, potonjeg disidetna Veljine Nove Srbije. Sećam se davno, ja pravio reportažu u Guči, i probao da uđem u jedan šator da vidim kako se Velja provodi, kad ispred me zaustavi Dragan i kaže mi: Pa, nije ti unutra Labus. Posle smo se sa simpatijama sećali te tada mučne scene, ali sa simpatijama se svi normalni ljudi sećaju i vremena kad je Srbija u demokratskoj atmosferi (doduše uz malo opstrukciju Zorana Đinđića) imala mogućnost da bira između Koštunice i Labusa.

Bivša ambasadorska SAD Meri Vorlik, fina i diskretna gospođa nije dobacila do Guče, ali jeste prisustvovala 2012. u Čačku primopredaji 17 "hamera" koje je naša Vojska tada dobila od SAD. Današnji potpredsednik Brnabićkine Vlade, a tada potpredsednik DSS Nenad Popović odveo je Konuzina u zlatiborsko selo Mačkat - sinonim pršute. Milorad Vučelić je dao naslov svojoj knjizi Ima li ovde Srba? Bio je Konuzin idealan predsednički kandidat desnice, kakog Srbija teško da će smisliti, kao što će građanska Srbija teško imati boljeg vođu od Davenporta.

Već za vreme vlade Vojislava Koštunice (one prve), dalo se primetiti da se Guča egzitovala. Da je od narodnog sabora postala pravi festival. Da li se danas Egzit pogučio? Kao što Velja Ilić po pitanju statusa Darvinove teorije govorio da sluša šta kažu njegove vladike (povodom stare afere Koštuničine ministarke Ljiljane Čolić, koja je rekla da njen pradeda nije bio majmun), tako i ja znam ljude koji po pitanju diktature (makar i benevolentne) slušaju šta kažu na Egzitu. Nema više na Petrovaradinu ni onih nadrealnih scena kad su na nekoj Egzit tribini pred nastup, valjda Bilija Ajdola, govorili Vuki Drašković i Oli Ren. Mada Jonanesa Hana nije teško zamisliti u Guči. Kad danas i Egzit priča o svemu – o pedeset godina od leta ljubavi, o marginalizaciji, o zajedničkom jeziku, o evropskim prestonicama kulture, o svemu samo ne o prirodi Vučićeve vlasti, onda je glupo očekivati da žuta patkica stavi šajkaču i zasvira trubu.

Guča je sačuvala i egzitovala svoj kosmopolizitam, mada je ovde uvek, po difoltu, vibriralo nacionalno, od gostovanja krajiških pevačkih grupa iz vika, do majica s likovima Radovana i Ratka. I Đinđić je bio u Guči. Milošević nikada. Jednom se kao domaćin Sabora (već je bilo demokratsko doba) i pesnik Matija Bećković obrušio na starog pokrovitelja Sabora – predsednika Tita (u čije vreme je Sabor i osnovan), i proterao ga simbolički, kao vampira, iz Dragačeva i Užica (pitao se Matija – šta će on u Užicu, i to zbog prepeva pesme Sa Ovčara i Kablara – Druže Tito bela lica kad ćeš doći do Užćica), proterao ga mnogo pre nego što su ga Hasanbegović i Bandić proterali iz Zagreba. Matija je tada poručio omladini da duva trubu, a ne lepak. Posrbio je, kao euforični saboraš početnik, ono što je već bilo samo po sebi srpsko, ali je naglasio da bez trube ne možemo u svet.

Kad je mene kao klinca deda dovodio ovde da slušam Svetozara Lazovića, Milivoja Stanimirovića i Boška Ostojića, svoje reklame imao je i zagrebački Jugoton. I retko ko je primetio ideološku represiju, i suzbijanje srpstva. Ali, kad bi morao u WC (a to oće od piva), primetio bi sve komunalne deficite. Bio je tamo nekad i jedan drveni most koji je s krkljancem na njemu podsećao na scene sa železničkih stanica u Bangladešu.

Guča broj 57. je još jedna stilska vežba za Rasima Ljajića koji otvara Sabor kao ministar trgovine, turizma i telekomunikacije. I ponekad se čovek pita šta li bi sve Srbija mogla da postigne s Rasimom da otvara Sabor iz drugog resornog ugla – kao ministar kulture?

Možda će Srbija konačno biti normalna zemlja, pored toga kad Rasim bude ministar kulture, i kad Sabor trubača u Guči bude imao svoju kumu, a Parada ponosa svog domaćina (starog svata). Ša mislite?