Hefner i Hafner

"Druže Slobodane, razmislite dobro o putu koji ste izabrali", zaboravljene su reči Vinka Hafnera na dramatičnoj sednici CK 10. oktobra 1988.

Hefner i Hafner

Hefner i Hafner

"Druže Slobodane, razmislite dobro o putu koji ste izabrali", zaboravljene su reči Vinka Hafnera na dramatičnoj sednici CK 10. oktobra 1988.

autor teksta
Zoran Panović | Demostat | Beograd 19. Oct 2017 | Kolumne

Hju Hefner je umro pre neki dan, a ne maja 2015. kako je pomislio jedan moj zemljak kad sam mu tog maja javio da je umro Vinko Hafner? Hju Hefner je umro u 91. a Vinko Hafner u 95. godini. Izgustirali smo tri decenije Osme sednice u srpskim i regionalnim medijima, ali se zaboravilo da je Srbija imala još jedno božije upozorenje, izgovoreno kroz Hafnerove reči. Nismo mu se odužili dostojanstveno, iako nas je upozoravao dok još nije sve bespovratno otišlo u vražiju mater. Njegovo ime nosi simboliku raspada Jugoslavije.

Hajde da se za trenutak vratimo u turbulentnu 1988. godinu: Između zenita Miloševićeve antibirokratske revolucije (leto-jesen) i 17. novembra (smena kosovskog rukovodstva sa Kaćušom Jašari i Azemom Vlasijem), 10. oktobra te godine održana je još jedna dramatična sednica Centralnog komiteta jugoslovenskih komunista.

Ona će najviše ostati upamćena upravo po rečima Vinka Hafnera: Druže Slobodane, razmislite dobro o putu koji ste izabrali. Milošević ga je gledao arogantno, a Vinko je podigao i prst dok je izgovarao tu antologijsku rečenicu, što je izazvalo pravu histeriju po Srbiji. Veću čak i od one kad su delegatima iz Slovenije i Hrvatske pomogli albanski, a delimično i bosanski kadrovi u neizglasavanju nekoliko srpskih delegata u Predsedništvo CK SKJ, a među kojima je najpoznatiji bio Dušan Čkrebić, dok je taj neformalni savez makedonski kadar Vasil Tupurkovski tada nazvao neprincipijelna koalicija, čime je oduševio srpsko javno mnjenje, da bi uskoro i on bio prezren. Čkrebić je, paradoksalno, doprineo usponu Miloševića kao vođe rečenicom da je Srbija umorna od lidera. To je izgovorio misleći na Ivana Stambolića. Da li bi vas ko krava mrtvo tele pogledali Vučić i Erdogan kad bi ste im tako nešto danas rekli u neformalnijem delu njihovog beogradskog susreta – da li su im zemlje na čijem su čelu umorne od lidera? U Čkrebićevo vreme nije postojala sintagma adekvatna za današnju - erdoganizacija vlasti.

Vinko Hafner je tada nastupao kao stari slovenački komunista, partizan i društveno-politički radnik. Mada, njegov nastup uprkos tome nije mogao da se posmatra izolovano od tadašnje perfidne politike slovenačkih komunista koji su te 1988. još formalno bili Jugosloveni, da bi istovremeno otvoreno podržali albansku iredentu, a kasnije i skliznuli u otvoreni separatizam i izdaju Jugoslavije. Koju je, naravno, izdao i Milošević ali na način koji je slovenačke i ostale separatizme učinio prihvatljivim i jedinim logičnim za Zapad. Apsurdno, ali tada su Slovenci podržali Albance da sutra više nikad ne bi s njima bili zajedno. No, dobro, u histeriji tih godina Miloševićeva propaganda je čak i Stipu Šuvara, iskrenog levičara i Jugoslovena, predstavila maltene kao ustašu, pa otuda i stari Hafner nije prošao nešto bolje. Iako su mu nacisti ubili nekoliko članova porodice zbog njegove pripadnosti partizanima. Opet se potezala stara priča kako smo im mi 1941. pružili utočište u Srbiji, a oni sad na našeg Slobu. Tadašnja srpska propaganda je prećutala da je Milan Kučan bio dete palog borca (iz partizanske porodice - njegov otac je poginuo prilikom oslobađanja Čačka), a naglašavala se slovenačka nezahvalnost jer smo ih 1941. primili kad ih je Hitler proterao.

A, sećate li se slovenačkog ekonomista Jože Mencingera, koji je maltene kao neki Hafner, mada su povodi i okolnosti neuporedivi, tamo 2014. u intervjuu Radio Slobodnoj Evropi posavetovao srpskog premijera Vučića da ne primenjuje šok terapiju, već da malo uspori- a što je u uz malo uredničkog budženja dobilo maltene hafnerovsku dramatiku – Vučiću, uspori! Dobro, to uspori nije se primilo kao ono Veljino – Miškoviću, povuci ručnu, ali se pokazalo poučnim. Vlada je zbog tada aktuelne velike izborne pobede relativno arogantna, govorio je tada Mencinger, i to je relativno apsolutno i oktobra 2017. kada Vladu delegirano vodi Ana Brnabić. Strukturne reforme se ne mogu sprovesti bez smanjenja socijalnih prava. S druge strane, reforme su neminovne. Iz prostog razloga da bez njih tranzicja ostaje permanentno stanje. A, tajkuni su ipak subjekti reformi.

Ali, Vučić, neko je tada mogao pomisliti, uslovnom šok terapijom hoće da nadoknadi propušteni razvoj Srbije, te otuda ima retoriku reformatora iz vremena sloma komunizma, ili bar napadno đinđićevsku (punu metafora), dok je iskusni Slovenac govorio iz pozicije posttranzicionog Istoka sa svojim iskustvima i to je bio suštinski strukturni problem te polemike, jer srpski premijer je tih dana (ne)očekivano odgovorio Mencingeru, kroz tekst za Politiku sa naslovom Ubrzaj, Srbijo!, koji se maltene nije bavio kritikama starog ekonomiste, već je bio mobilizatorski i marketinški intoniran za srpsku javnost. I mnogo učtiviji od Miloševićevog pogleda Hafneru.

Etatizacija i voluntarizam, kao da pokazuju da je Vučić ipak naknadno i malo nakardano poslušao starog slovenačkog ekonomistu. Dao je oduška većinskim egalitarnim osećanjima građana, restruktuiranja nisu prioriteti, klijentelizam cveta, dok se realnim uspesima spoljne politike kompenzuju promašaji unutrašnje, kilavljenje institucija, puzeći revizionizam, te dinamika proizvodnje unutrašnjeg neprijatelja.    

Teško je ponekad sakriti osećaj da se reforme (ili ono što se tako zove) predstavljaju na antibirokratski način. Ima inscenacija, demagogije, tiranije privida i pritiska na racionlano, maltene do nivoa kulturne revolucije i zato ne mogu kritike uvek biti nerazumevanje i otpor reformama, uprkos svim realnim mrziteljima. Može li digitalizacija Ane Brnabić biti uspešpnija od obećanja Kori Udovički da će kao Vučićeva ministarka da desetkuje tranzicionu novu klasu. I mi koji se ne razumemo mnogo u ekonomiju imamo valjda ispravan utisak da je Vučić ipak donekle unormalio reforme, da ne budemo cinični – prilagodio ih mentalitetu i socijalnoj strukturi društva, sa svim podrazumevajućim političkim zaokretima. Realno, srpsko društvo danas nema evropski entuzijazam.

Sećanja na fatalnu Miloševićevu antibirokratsku revoluciju koja je usledila nakon Osme sednice moraju biti snažnija u opominjanju na genezu srljanja. Vuk Drašković mi je pričao kako je krajem osamdesetih bio na nekoj tribini sa Branom Crnčevićem i oštro se usprotivio bojkotu slovenačke robe na koji je pozvao Milošević. Drašković je rekao da nam neprijatelji ne mogu biti slovenački majonezi i sokovi. I nije oduševio auditorijum. Onda je Brana, vešt na rečima, uzeo mikrofon i rekao, tobože lascivno, da su nam neprijatelji i slovenački brushalteri. I naravno da je dobio ovacije od raspomamljene publike. Iskustvo nas je bar naučilo da Slovence uglavnom treba slušati. I kad nisu Lajbah i Pankrti.  

Opet, Brana Crnčević mi je jednom prilikom rekao da je ovaj Đilas (Dragan), opasniji od onog (Milovana). Iako je to nekad zvučalo kao pesnička pakost, u sadašnjim opozicionim kontekstima to zvuči potentno, kao mogući, doduše reciklirani, odgovor na zjapeću krizu liderstva u opoziciji. 

Sigurno niste još zaboravili onog mladog ministra Krstića sa izgledom šiitskog teologa. On je navodno otišao upravo jer Vučić nije hteo šok terapiju. Inače, da li da podsećamo da je Krstić, onako liberalan, bio mala maca za liberala tipa Radulovića, sadašnjeg Vučićevog ljutog opozicionara. Umesto šok terapije imamo pragmatično reformsko taljiganje s digitalizacijom kao prioritetom. U nekoj formi pojašnjenja Vučiću, Mencinger je u Danasu (nakon Vučićevog vraćanja serve), na naše pitanje da li će Srbija morati da proda energetski sektor ponovio da je on teoretski protiv bilo koje prodaje proizvodnih kapaciteta, jer ste u suprotnom samo radna snaga. Boris Tadić je na jednom zatvorenom brifingu rekao da sve dok imamo EPS, mi imamo neku formu suverenosti.

Ali, mnoge suštinski ozbiljne stvari imaju često banalan povod. Nikola Ljubičič bio je Titovo omiljeni general. Ovih dana, povodom obeležavanja tri decenije od Osme sednice, navodi se često kao ključni Miloševićev patron, osnosno kao glavni iz stare garde titoista koji je aminovao novog vožda. Da li verujete, prema jednom tumačenju, da je cela naša agonija od poznih osamdesetih počela zbog pocinkovanih oluka na kući Nikole Ljubičića u njegovom rodnom selu Karan kod Užica. Pare bile smešne, našli se ljudi da učine Nikoli, stambolićevci ukazali na nepravilnosti, krenula afera... Nikola navodno čekao osvetu klanu Stambolića, i dočekao je ugledavši Miloševića i dajući mu odlučujući blagoslov. Posle znate šta je bilo.

Jednostavno, zbog Miloševićeve reakcionarne uloge krajem osamdesetih, naša tranzicija je odocnela i ima dodatno suočavanje sa prošlošću. Nama su se vratile reformisane snage starog režima - SPS i SNS. Samo što nama u Srbiji referentna tačka nije bio pad Berlinskog zida, kao na lagerskom Istoku, već devedesete i njihovo nasleđe sa revizionističkim refleksom.

Srbiji je 1990. bio potreban Vojislav Koštunica  - demokratski antikomunista koji bi zapadnim svetonazorima i citiranjem Tokvila i Tomasa Pejna, davio kao zmija žabu Tuđmana i Kučana. Koštunica je mogao da filtrira i amortizuje neminovnu eksploziju četništva i njegovu simbiozu sa birokratskim socijalizmom. Sa Ivanom Stambolićem bio je moguć okrugli sto i demokratski transfer vlasti. S Miloševićem se sve svelo na Deveti mart koji će uspeti. Koštunicu smo doveli kad je bilo kasno i kad je, paradoksalno, i njemu vremenom postajalo sve nelagodnije zbog tekovina Petog oktobra.

Komentari
demostat komentari

But

Odličan tekst, izbalansiran i zanimljiv. 21. Oct 2017
Kolumne
Dirkemova anomija
Dirkemova anomija

No, dobro. Teško bi bilo zaključiti da je Vučićevo ‘tante za kuk...

Radna snaga
Radna snaga

Prema novom Zakon o useljavanju stručne radne snage u Nemačku, tamošnji...

Snaga podsvesti
Snaga podsvesti

Šteta što se ne koristi dovoljno psihoanalitički metod u tumačen...

Uspon Skajvokera
Uspon Skajvokera

U ‘Senkama’ Toma Kuruzović daje odvjetniku Anti Paveliću da s nož...

Apeli (ne)jedinstva
Apeli (ne)jedinstva

Pred Novu godinu u zoru na jednoj televiziji bliskoj vlasti pojavio se izvesni a...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

2020. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web