Ako bi naprednjaci bili Bijelo dugme, onda će Vučić na svom Hipodromu 17. decembra izgleda nastupiti sa svim pevačima. Te 2005. na beogradskom Hipodromu su pevali i Bebek i Tifa i Alen. Na naprednjačkom slavljeničko-motivacionom zboru u hali „Zorka AIK banka“ u Šapcu i potom na TV Pink, najpoznatiji i najuticajni član SNS i predsednik Srbije, najavio je pomoć starih naprednjačkih (radikalskih) kadrova na izborima 17. decembra koji su, smatra Vučić, „odsudni“.

Direktno je Vučić najavio povratak Tomislava Nikolića, ali teško da će to biti i jasniji povratak ustavnosti Srbije jer, budimo pošteni, Toma se držao Ustava k’o pijan plota, pa otuda Srbija i nema po tom pitanju bolju predsedničku mustru, kao što nema bi boljeg RTS-a od Tijanićevog.

Da je živ, sigurno da bi se u još jednim „odsudnim“ izborima Vučiću pri ruci našao i Brana Crnčević. Nakon toplog medijskog zeca kroz koga je provučen Nikolić 2017, kad je u izjavi za Sputnjik najavio mogućnost da se se još jednom, protivno Vučićevim planovima, kandiduje za predsednika Srbije, Vučić je napadno ignorisao Tomu u prigodnim stranačkim događajima. Uglavnom je potencirao Branu Crnčevića kao osnivača SNS. Ne Tomu koji je zaista glavni osnivač SNS.

Nikolić se sada izgleda vraća, ali teško da recikliran donosi i obnovljeni antišešeljevski evroentuzijazam naprednjaka od pre petnaest godina. Tada je Nikolić sa saradnicima i napustio Šešelja zbog evropske budućnosti Srbije, zbog podrške Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju Srbije sa EU, čime je tada Boris Tadić kao predsednik Srbije dobio preko potreban dvotrećinski evropski konsenzus u društvu, i istovremeno pacifikaciju jakih i brojnih Šešeljevih radikala, kojima je lider bio u Haškom tribunalu.

Ako Nikolić ne obnovi „evropski duh“ u Srbiji, da li će sad bar završiti i obnoviti onu svoju famoznu „platformu o Kosovu“, i šta bi to značilo u odnosu Vučića i zahteva „kolektivnog Zapada“ prema ispunjavanju obaveza iz Ohridskog sporazuma?

Nastanak SNS je koincidirao sa svetskom ekonomskom krizom koja je pogodila i Srbiju, destabilizovala vlast Borisa Tadića i omogućila naprednjacima da nastupe i kao masovni pokret socijalno nezadovoljnih građana, što je danas teško opoziciji. Ni opozicionari pod sloganom „Srbija protiv nasilja“, ni razna desničarska nacionalna okupljanja nisu primarno socijalni pokreti. Uprkos inflaciji i poskupljenima u Srbiji. Uostalom, za vreme Vučića nezaposlenost je u Srbiji bitno smanjena, a tome je na ruku išao i oporavak svetske privrede.

Kao što je 2017. osujetio Nikolićevu kandidaturu za drugi mandat predsednika Srbije, moguće da će Vučić podržati Nikolića za predsednika Srbije 2027. Teško da on i tada može garantovati pobedu (ako ga tamo sačeka ovaj ili neki drugi Miki Aleksić), kao što to nije mogao bolje od Vućiča garantovati ni 2017. ali zato je možda Nikolić kao predsednik biran u parlamentu (uz prethodnu promenu Ustava) idealniji za Vučića i od Ivice Dačića. Odnosno predsednik za Vučićevu formalizovanu kancelarsku fazu, a što je jedan od scenarija naprednjačke futurologije – vučićevske eshatologije. Toma će 2027. biti mlađi nego Džo Bajden sad.

Uključivanje danas Nikolića u kampanju moglo bi sa simpatijama biti primljeno među naprednjačkim nostalgičarima koji se nisu ostvarili u Vučićevoj raspodeli funkcija i uticaja. Mada, i sa pomenutom ustavnošću Nikolića treba biti oprezan.

Upućeni naprednjaci mi kažu da je on jednostavno bio prinuđen da bude ustavan, zato što je imao jakog Vučića. Da nije bilo takvog Vučića moguće da bi Toma i njegova kamarila uzurpirali i Ustav, kao što je to uradio Vučić koji nema svog „Vučića“ da brani ustavnost iz instikta političkog samoodržanja i neukrotive želje za vlašću.  

Interesantno je da su i Šešelj i Nikolić četničke vojvode, dok Vučić izbegava te teme (izuzev „Halijarda“ što mu odgovara zbog Amerikanaca), što ne znači da će ih (četničke teme) prepustiti drugima (jer nije to još skroz suva glasačka drenovina), pa otuda i razne reinkarnacije, filmske i konceptualne đenerala Mihailovića po Srbiji nad kojima desna opozicija nema kontrolu. To je sad i lakše kad nema jake stranke prozapadne desnice kakav je nekad bio SPO. Inače, zaboravlja se da je Vučić na jednom privrednom sajmu u Mostaru na direktno pitanje hrvatske novinarke da li je četnik, odgovorio da nije.  

Ono što je Petar Stambolić bio u Savetu Federacije (SFRJ) to je otprilike nakon odustajanja od kandidature za predsednika Srbije bio Tomislav Nikolić na čelu Nacionalnog saveta (sa svojom Kancelarijom) za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom, osnovanog u maju 2017. Ipak, uprkos bombastičnosti imena, utisak u javnosti je bio da Nikolić nije baš taj koji koordinira ove bitne veze Srbije, već da je to pre neko utešno počasno mesto. Čim je Vučić u Šapcu i na Pinku krenuo u reciklažu Nikolića, on se medijski naglašeno sastao sa novoimenovanim ambasadorom Kine u Beogradu Li Mingom.

Uglavnom, ako se Tomislav Nikolić uključi  intezivnije u kampanju naprednjaka, to pretpostavlja valjda da je Vučić obezbedio da ga Vojislav Šešelj neće zajedljivo napadati. Evo, Vučićeva najava Tominog povratka koincidirala je sa beogradskim Sajmom knjiga, ali Šešelj se nije oglasio i objasnio kao nekad kako je pokušavao da motiviše Nikolića da čita knjige pa ga je u tom naumu bezuspešno vodio i na Sajam knjiga. Da ne pominjemo mnogo brutalnije stvari, kao na primer Šešeljevu knjigu o Nikoliću. Da Vučić ipak sklepa neki izborni „pokret za narod i državu“, ali više ne po prvobitno zamišljenoj inkluzivnoj mustri, ko bi imao veće šanse da bude predsednik političkog saveta tog pokreta – Šešelj ili Nikolić?

Partija se i dalje zove Srpska napredna stranka, ali izvorni principi te partije odavno su relativizovani, tako da je Vučić postupno pre napravio održivi model radikala za ovo vreme. Nezavisno od toga što se Šešelj i formalno ne integriše u naprednjake. Vučićev uspeh u obnavljanju (reunionu) radikala istovremeno pojačava poražavajući utisak demokrata da se konsoliduju.

U suštini, srpsko društvo se deli rudimentarno, manihejski na „za i protiv Vučića“, ali to je često i afektivna podela. Mnogo je politički konkretnija i najosnovnija podela srpskog društva na „radikale“ i „demokrate“ (u širem smislu od stranačkih odrednica), i tu se svako može prosto svrstati ili odrediti. U formalnom smislu iz te podele mogu da izostanu socijalisti ili zeleni, ali u još temeljnijoj podeli i socijalisti i zeleni se u fundamentu mogu raščlaniti na „radikale“ i „demokrate“. Vučić je tačnim procenama pronašao mnogo radikala u „demokratama“ i impregnirao njima svoje redove kao što će i sutra eventualno neka vlast „demokrata“ morati da pronalazi liberalnije elemente u SNS i SPS.

Realno, Tomislava Nikolića, uprkos toj Kancelariji za saradnju sa Kinom i Rusijom, nema u relevantnoj političkoj javnosti sedam godina. Čak je i Koštunica prekidao tihovanje da potpiše neki od apela za odbranu Kosova i Metohije. Nikolić je bio sa formalnom funkcijom, ali još zatajniji. Raspršile su se nade nekih neobaveštenih „šumadinaca“ da bi nezadovoljan Vučićevom autokratijom i urušavanjem ustavnosti, Toma mogao da postane opozicionar. Pod pretpostavkom da na neki način nije ucenjen. Da pre bude „demokratski nacionalista“ (nešto kao Koštunica), pa čak i da povede nešto tipa „stari DSS“, nego da se politički povampiri kao neoradikal, verovatno ispran od svojih izvornih naprednjačkih principa. U jednom se trenutku 2017. učinilo da bi Nikolić i Tadić kao Roki i Apolo mogli zajedno protiv Vučića. I to se izjalovilo, kao i procene da bi se Šešelj nakon povratka iz Haga mogao ponašati prema Vučiću kao Pentađelijev brat.

Nikolićevo odustvo iz javnosti, možda je probudilo ako ne baš nostalgiju, ono bar interesovanje. Pa je otuda na Vučićevo pominjanje Nikolić više postao svež u recikliranju, nego smežuran u naftalinu, odakle ga je Vučić izvukao, kako smatra Dragan Đilas koji u režimskoj crnoj propagandi ponovo napreduje kao „lopov“ dok, na primer, Boško Obradović zaostaje ili bar stagnira kao „ljotićevac“. Možda i zato što više u Vučićevom keč olu nije sramota biti (neo)ljotićevac.

Samo treba zamisliti da je Boris Tadić bar poslednjih sedam godina (kao Toma) tihovao. I tu bi se, u taboru demokrata, pojavila ako ne baš nostalgija onda bar interesovanje za to šta će Boris reći. Ipak ne treba preterivati: Neki naprednjaci su mi govorili da Vučić ne voli kad Toma potencira da je „njegov politički otac“. I po tom pitanju se očekuje da će Nikolić imati i sad senzibiliteta. Vučić nije oduševljen ni na pominjanje Šešelja kao „političkog oca“, niti će ga Vučić citirati u svojim govorima, ali Šešelj ima veliki uticaj u Srbiji, veći od mnogih ministara, neosporni je i dalje autoritet većini naprednjaka (onih koji su bili u radikalima), dok oni koji nisu bili zaziru od njega. S pravom. I taj uticaj je samo naoko neproprcionalan snazi Srpske radikalne stranke, jer njena snaga je transponovana u SNS. 

Na pitanje da li je Toma prihvatio njegov poziv, Vučić je rekao „Naravno da je prihvatio“ i ukazao na nelogičnost opozicionoh zaključivanja da se u SNS ne vide osnivači stranke. „Pa stranku smo osnovali Toma i ja“. Možda, ali mi novinari znamo da se danima iščekivalo da li će Vučić da se pridruži Tomi dok konačno nije presaldumio.

Nekada su se u poslaničkoj grupi SNS prebrojavali Tomini i Vučićevi poslanici. Ne treba imati iluzija da će se sa ovim izborima ponovo pojaviti nekakvi „Tomini ljudi“, kad je teško zamisliti i „Vučevićeve ljude“ (ili poslanike), znate već u kom smislu.

Čudna je struktura naprednjačke vlasti i tamošnji asimetrični princip subordinacije. To što si, na primer, ministar ne znači samo po sebi mnogo. Evo primera, kako mi to slikovitio objašnjava jedan upućeni naprednjak: Ivica Kojić, Vučićev šef kabineta, je moćniji od Ane Brnabić, ali je Siniša Mali moćniji od Ivice Kojića. Regionalni poverenici (neka vrsta koordinatora) SNS su moćniji od naprednjačkih predsednika oština ili načelnika okruga po administrativnom uređenju države Srbije. 

Naravno da će Vučić kao predsednik države podržati naprednjake, što je i najavio u Šapcu. Bilo bi politički glupo i nerealno da se Vučić distancira od kampanje kao „predsednik svih građana“, da se pravi neutralan, a da stranka sa Milošem Vučevićem kao predsednikom, uzme više nego sa Vučićem na parlamentarnim izborima aprila prošle godine. Pa da ispadne da je to zbog Vučevića. U situaciji kad je Vučeviću možda i jeretička pomisao  da bi imao solidan rezultat i kad bi naprednjačkoj politici dao diskretni liderski pečat, kamoli reformski. Za razliku od Tomislava Nikolića koji je ispoštovao taj famozni član 115. Ustava Srbije (da predsednik Srbije ne sme obavljati druge javne funkcije), Vučić ga je ispoštovao mnogo kasnije, ali taj član je pogrešan. Jer on traži da se najbitnija politička ličnost (Vučić ili neko drugi), koja donosi pobedu na izborima, depolitizuje. Srbija treba da menja taj član Ustav. Demokratska zrelost društva znači potencijal da predsednik najjače partije bude i predsednik svih građana, kao što je i kohabitacija (Vučiću nepojmljiva) test demokratske zrelosti jednog društva. 

Uz nedavne izbore za donji i gornji parlamentarni dom, Poljaci su se izjašnjavali i o četiri referendumska pitanja: Gradnji ograde na granici s Belorusijom, prihvaćanju migranata prema sporazumu EU, podizanju starosne granice za penzionisanje, te privatizaciju državnih kompanija. Eto, Srbija bi mogla da iskoristi predstojeće izbore 17. decembra i za dopunska referendumska izjašnjavanja. Time bi se partije donekle rasteretile izjašnjavanja o teškim temama, a birači bi morali da budu fokusiraniji i odgovorniji. Referendumske teme bi recimo mogle da budu: Podržavate li Ohridski sporazum za Kosovo ako se formira Zajednica srpskih opština sa zadovoljavajućim ovlašćenjima? Podržavate li iskopavanje litijuma u Srbiji? Da li ste pre da Srbija teži članstvu u EU ili u BRIKS? Da li ste za obavezno uvođenje vojnog roka? Mislite li da je održiva vojna neutralnost Srbije? Da li ste za privatizaciju Crvene zvezde i Partizana?

Vučić je u Šapcu u suštini poručio: Da nije bilo Petog oktobra Crna Gora se ne bi otcepila od Srbije, Kosovo ne bi proglasilo nezavisnost, dok bi Aljbin Kutri ostao u srpskom zatvoru. Da li je u kontrafakutalnoj istoriji to realnije, ili to da bi devedesete godine bile mnogo bolje za srpski narod da glavni ton toj politici nisu davali socijalisti, radikali i julovci?

Ako je kohabitacija Tadića i Koštunice dovela do nezavisnog Kosova, da li je onda, po toj Vučićevoj logici, koalicija Miloševića i Šešelja dovela do NATO bombardovanja? Ali u Vučićevom gađenju nad kohabitacijom i samom idejom podele vlasti, demonstriranom i na otvaranju železničke stanice u Prokopu, ima logike. Vučić potvrđuje tezu da u Srbjiji modernizacija može biti samo autoritarna, da se samo tako mogu slomiti okoštali otpori (i mentalitetski i robovanje procedurama), i po tome Vučić jeste „neotitoista“. Ili bar neotitoista singapurskog modela na srpski način. Njemu treba, kako kaže, „jasna, nedvosmislena, većina“ i to zahteva određeni inženjering. U medijskoj sferi taj inženjering sa radikalsko-julovskom histerijom dovodi do neurotizacije celog društva. Modernizacija je koruptivna, ali se uklapa u mentaliteske običajnosti odnosa lične i opšte koristi, da ako se krade, bolje da se nešto i sazida nego da se ne sazida. Otvorilo se i apsurdno pitanje: Kako su apologete Titove autoritarne modernizacije tako energično protiv Vučićeve autoritarne modernizacije. Najtragičniji je mogući zaključak da u Srbiji samo autoritarno možeš da napraviš iskorak. Pa je tako i Dragan Đilas kao gradonačelnik Beograda morao ponekad da se ponaša. Beograd na vodi (Vučićev) i Most na Adi (Đilasov) u panorami Beograda daju celinu, koja strancima na primer ne izgleda da su je pravile dve danas toliko naizgled nepomirljive politike. 

Vučić je u Šapcu rekao da postoji zaverenički plan da se SNS spusti na 35 odsto. Iako bi to verovatno i bio realni domet ove partije bez izborne patologije i vlasti medijske hunte. Ono što je realno (35 odsto), Vučić predstavlja kao antinaprednjačku (antisrpsku) zaveru. Pa svaka partija (koalicija) u EU bi bila oduševljena da ima 35 odsto glasova na izborima.

Vučić je majstor monodrame, gde je obično lako uočiti razliku između režiranog i improvizovanog dela. U improvizovanim delovima se vidi suština Vučićevog shvatanja vlasti. I na Otvaranju „Prokopa“ jedno je kad se čita pripremljen govor, sve sa citiranjem Andrića, a  drugo je kad se improvizuje na novinarskim pitanjima.

U „Prokopu“ su izostala pitanja sa Šolakovih medija koja Vučića najviše inspirišu. Čak je pitao gde su? U tom Vučićevom „revijalnom delu“ obraćanja, najviše se da čuti o dinamici unutrašnje politike, ali ima tu i ambicioznih geopolitičkih procena. Teško je reći da li se Vučić bavio Špenglerom i Tojnbijem, odnosno cikličnim tumačenjem društvenih promena, koliko Lajbnicom (dovoljni razlog) i Dekartom (empiristički racionalizam), uglavnom srpski predsednik veruje u „logiku gvozdenog determinizma“ (determinantni). I zaista je 2022. Vučić upozoravao na izbijanje još jednog velikog sukoba nakon onog u Ukrajini. Doduše očekivao ga je do kraja 2022, a on je (Izrael i Hamas) izbio ove jeseni. Ipak je pogodio. Politička prekognicija ima i jedan rizik: Da umesto optimalizacije spoljne politike u neuralgičnim vremenima, odvede državu u neodrživu geopolitičku pretencioznost i avanturizam. Za sada Vučić se izgleda još uvek rukovodi činjenicama, onim što on zove logikom gvozdenih determinanti. Bar je tako rekao na „Prokopu“ u njegovom do sada najambicioznijem otvaranju nakon dvanaest olimpijskih ciklusa od kad su počeli radovi. 

Nemački sociolog Robert Mihels je rekao – Onaj ko kaže organizacija, kaže oligarhija. To je Mihelsov čuveni „gvozdeni zakon oligarhije“. U životu svake institucije, prema Mihelsu, postoje četiri razdoblja: 1) doba osnivanja, 2) doba efikasnosti, 3) doba rutine i 4) doba disfunkcionalnosti. Ovo je poučno i za SNS kad već njihov lider govori o „gvozdenim determinantama“. 

Čak i sa Tomislavom Nikolićem u ispomoći teško da će se vratiti duh nekad famoznog, a danas zaboravljenog naprednjačkog reformskog i programskog dokumenta „Bela knjiga“ – obznanjenog davne 2011, kao „putokaz za promene“. To je bilo vreme kada je žuta propaganda lepila plakate po principu koji je pravi Toma – onaj sa Šešeljevom majicom ili onaj koji se kao naprednjak smeje kao da je prvi put u životu pogledao „Ko to tamo peva’“.

Naprednjaci su u „Beloj knjizi“ obećali bolji investicioni ambijent, fiskalnu konsolidaciju, i generalno u sferi ekonomije najviše su ispunili iz obećanog 2011. U dokumentu na više od 120 stranica, SNS smatra da bi mediji u Srbiji trebalo da budu slobodni, bez ekonomskih i političkih pritisaka. Ono što je potencirano u opozicionoj SNS 2011 – borba protiv korupcije i vladavina prava – a što se tada zameralo „žutima“, iznevereno je.

Od kada su došli na vlast, 2012. naprednjaci sa Vučićem na čelu su više puta kretali u borbu protiv kriminala, ali su te kampanje uglavnom u bilansima ličile na kampanje za povećanje produktivnosti u sovjetskoj privredi koje je sprovodio Leonid Brežnjev, dok je permanentna naprednjačka borba protiv korupcije ličila na objavu rata alkoholizmu koji je poveo poslednji sovjetski lider Mihail Gorbačov.

Vučić je tada govorio da mediji u Srbiji pod Tadićem podsećaju na one u Čileu za vreme Pinočea (na šta li sad podsećaju?), ističući da imamo obavezu da razotkrijemo prikrivene vlasnike medija, ali sa garancijom potpune slobode štampe i javnog informisanja i toga će se SNS pridržavati. Tako je tada govorio Vučić. Danas sa novim medijskim zakonima u Skupštini i kadrovskim raspodelama po Univerzitetu imamo recidive šešeljevsko-julovskih zakona o javnom informisanju i Univerzitetu. Jačaju voluntarizam i etatizam. Kao „logika gvozdenih determinanti“ ako je nekom do cinizma. 

Vučić je gvozdenim determiniznom rešešeljizovao partiju i puzajući vratio mnogo kadrova iz vremena Slobodana Miloševića i Vlade Mirka Marjanovića, mada nije nemoguće da u nekim raspletima najbolji Šešeljev učenik uvede Srbiju u EU, što bi bio najveći paradoks.

Ima fore, jer i Miloš Vučević je u Šapcu potvrdio Vučićeve reči da počinje drugo poluvreme. Znači još bar ovoliko vlasti. Ukupno oko četvrt veka. Ni na rođendanskom skupu naprednjaka u Šapcu Vučić nije propustio da pomene „bake i deke“. Ako je pre svega iz strukturnih razloga propustio istorijsku šansu za Srbiju da od SNS napravi veliki LDP, Vučić ne propušta šansu da od SNS napravi veliki PUPS.  

Priština je u junu mesecu 2019. bila smislila novi izgovor za to što je uvela takse na robu iz centralne Srbije. Kosovski premijer Haradinaj tada je izjavio kako oni (Srbija) „hoće uz hranu da ubace i oružje i drogu“. Vučić je odgovorio: „Šta ti je podsvest!“ Jer njemu (Vučiću) ni za sto godina, kako je naglasio, ne bi palo na pamet tako nešto.

Što se tiče socijalne psihologije Vučić se maltene opsesivno bavi tuđim autoprojekcijama, ali ono „šta ti je podsvest“ brzo je postalo (samo)ironično u oktobru 2019. na stranačkom skupu u Novom Sadu kada je lider naprednjaka tokom obraćanja u hali „Spens“ pred više hiljada ljudi, napravio lapsus, pa se i sam nasmejao onome što je izgovorio. Vučić je na obeležavanju stranačke slave i jedanaest godina postojanja SNS, nesmotreno izgovorio „srpska radikalna…“, umesto Srpska napredna stranka, nakon čega se halom prolomio gromoglasan aplauz.

Podsvest je tada probila kao gejzir, ali ne mora da bude to samo podsvest jer se zaista dokazalo će se radikali i naprednjaci pre (re)ujediniti, nego što će to uraditi Tadić, Đilas, Ponoš, Jeremić, Zelenović, Lutovac… Ako ima krize u opoziciji ona je uglavnom kriza bitke za nasleđe DS, odakle potiče i kriza liderstva. 

A, i naprednjaci onomad u „Spensu“ kao i pre neki dan u hali „Zorka AIK banka“ u Šapcu kao da su aplauzom dali oduška svojim potisnutim osećanjima. Baš kao publika u emisiji „Nikad nije kasno“ ili statisti (četnici) u „Užičkoj republici“ koji su na kašnjenje dnevnica i izvinjenja onako cirke odgovorili – „nema veze, samo nek’ smo se ispevali“.