Opereta 26

Opereta

Opereta 26

autor teksta
Zoran Panović | Devni list Danas 12. Apr 2017 | Kolumne

Pred referendum o pristupanju Hrvatske Evropskoj uniji (22. januar 2012), hrvatskoj javnosti se obratio britanski evroskeptik (kako to danas mlako zvuči, za ne?) Najdžel Faraž.

On je upozorio Hrvate da glasanjem za EU glasaju za novu Jugoslaviju, i da će nezavisnost na koju su čekali hiljadu godina izgubiti posle dvadeset godina. Te 2012. Faraž je bio politički ekscentrik, nalik nekom engleskom Dragošu Kalajiću, a sada je ne samo arhitekta Bregzita, već posle pobede Trampa možda i vizionar novog svetskog poretka.

U aktuelnom, još jednom, operetskom ratu Srbije i Hrvatske, koji je počeo ‘aferom čokoladice’, a kulminirao aferom ‘Poglavlje 26’, i koji će se verovatno završiti detantom koji će, naravno, biti nemačka medijacija (kao što je i najavio nemački ministar spoljnih poslova Frank Valter Štajnmajer), ne treba zanemariti neke psihološke komponente ‘operete’: Iako je EU zajednica država i naroda zasnovana na demokratskom konsenzusu (za razliku od Austro Ugarske i Jugoslavije), u svakoj EU (i predbregzitovskoj i postbregzitovskoj), ima elemenata obe državotvorne skalamerije u kojima se Hrvatska zlopatila bez državnog suvereniteta.

Ulazak Srbije u EU bi dodatno pojačao tu nelagodu. Stvar je paradoksalna, ali psihološki prosta i razumljiva: Od racionalnog stava da na istoku imate demokratsku i stabilnu zemlju sa kojom delite iste – EU vrednosti, lakše je iracionalno sagledavati stvari i imati suseda koji recidivira u agresorskom smislu, bar retorički, jer ako čak i ‘ljudi kontinuiteta agresije’ (četnik Vučić pre svega), budu lideri koji će uvesti ‘istočno susedstvo’ u EU, zašto smo se mi onda uopšte otcepljivali, ratovali, da bi s njima bili zajedno? Gde je ona izborena i skupo plaćena ekskluzivnost? U krajnju ruku, da li je ono jugoslovenstvo bilo baš toliko grozomorno, ako ćemo opet svi biti zajedno i delom pod vrednostima, bar formalno, koje su karakterisale i Titovo jugoslovenstvo, pre svega antifašizam i politika međunacionalne ravnopravnosti? Ili još gore: Valjda i srpski meta nacionalisti lagano uviđaju, ne samo na primeru Hrvatske, da kad uđeš u EU, možeš da se ‘opustiš u strastima’. Ako se se Vučićeva Srbija danas ovako ‘dostojanstveno’ ponaša, bez blama od Vukovara i ostale topografije, zapita li se možda neko danas u Hrvatskoj s pravom, kako li bi se tek ponašala kad bi ušla u EU i to onu koja možda nepovratno klizi u desno, makar da se ugleda samo na nas, i našu hrvatsku borbu ‘protiv dva totalitarizma’.

Ako ništa, bar moramo zagorčavati evropski put Srbiji više nego što su to nama Slovenci radili. I šta ako Srbi iz timočke Krajine, Priboja, Vladičinog Hana, poneki Bošnjak iz Tutina, sutra krenu kao Evropljani trbuhom za kruhom u Hrvatsku?

U vreme vlade Ive Sanadera, dok je Hrvatska još čekićala za EU, po Beogradu su mogli da se vide bilbordi u kojima se srpski prognanici pozivaju da se vrate u ‘zajednički dom’ tako što će im država Hrvatska pomoći da obnove svoju spaljenu kuću. Ali, kad je Hrvatska ušla u EU, ubrzo je došlo do razobručenja nacionalizma sa filoustaškim elementima. Znate onu frazu, ako smo svi u EU, onda mnoge stvari postaju nebitne. Ali, stvar je u tome što verovatno nikad nećemo svi biti u EU. Možda će Srbija stvarno u ‘novoj Jalti’ ostati ‘ruska’, što je najveća nada Hrvatskoj da će se spasiti novih diskretnih Jugoslavija, od one ‘sličnokrvne’ Igora Mandića do one ‘Jugosfere’ Tima DŽude. Na kraju neke stvari uvek ispadnu i dirljivo bizarne. Na primer, na sahrani Ante Markovića (1. 12. 2011) bili su ‘najveći separatista regiona’ Milorad Dodik (inače, stari Antin saborac) i Stjepan Mesić koji je ‘obavio zadatak’, malo i on razbio Jugu, jelte, zemlju čiji je Ante bio poslednji premijer.

Operetski ratovi sa Hrvatskom dobri su povodi da se utvrde i neke čvorne tačke srpske propagandne konfuzije. Upravo je Stipe Mesić idealan primer: U Srbiji se maltene ignorišu ili marginalizuju njegove antifašističke izjave, na primer konsekventni stav da je NDH bila zločinačka i u projektu i u ostvarenju, dok se olako Mesić etiketira kao ‘antisrpski’ nastrojen. Evo, nijedan srpski tabloid koji od naslovnih strana pravi postere o ‘ustaškoj Hrvatskoj’ neće na naslovnu stranu ovih dana staviti naslov: Bravo Mesiću!, jer je on pre neki dan jasno rekao da se na ‘izlete’ neofašizma u Hrvatskoj nedovoljno odgovara. Čak je i Tadićeva DS igrala tu igru. Setimo se atmosfere pre onih sudbinskih izbora 2012, kad je istraživanje Instituta ‘Ifimes’ iz Ljubljane, utvrdilo da naprednjačka koalicija ima podršku 41,7 odsto. Tadićeva vlast se potrudila da preko nekih glasila (gle čuda i to su bili tabloidi), podseti kako je počasni predsednik tog instituta Mesić, i da bi on da ‘kroji Srbiju’. Podsetili su i da je to onaj Mesić koji je govorio da Srbi iz Hrvatske mogu da ponesu samo blato koje su na opancima doneli, koji je za ‘Oluju’ govorio kako je legitimna akcija.

Šteta što na desničarske provokacije iz Hrvatske, sa strane srpske države često reaguju ljudi koji imaju balast devedesetih, a nemaju snagu Vučićeve metamorfoze: Umesto što srpski premijer, pomalo radikalski recidivirajući, uzvraća ciničnom ‘čestitkom’ ombudsmanu (političaru) Saši Jankoviću na popularnosti u Hrvatskoj, bolje da je udesio prethodnom politikom da neko kao Janković, ili baš Janković, replicira Plenkoviću. To ne bi bilo gordo kao kad Nebojša Stefanović poruči Plenkoviću ‘to ti tati i mami’, ali bi možda bilo korisnije.

Oportuno je privlačna, ali sad već odveć klimava teza o tome da se desničari najbolje razumeju i da će za Srbiju i Hrvatsku biti najbolje kad tamo budu Tuđmanovi, a ovamo Miloševićevi (pre Šešeljevi) đaci. Hrvatska svoju državnost ne može emancipovati od lika i dela Franje Tuđmana i diskursa ‘Domovinskog rata’. I tu je retuđmanizacija racionalni instinkt elita. Srpska državnost se teško suštinski može povezati sa Slobodanom Miloševićem. Tek joj Šešelj nije obnovitelj. Sa provizorijumom SR Jugoslavije Milošević je potiskivao državnost realne Srbije dok ju je Šešelj sa mega projektom tragizirao do ekscentričnosti. Čak ni Koštunica, za čije je vlasti Srbija postala nezavisna, nema s tom nezavisnošću neke posebne veze. On nju, najprostije rečeno, nije ni želeo. Istrajavao je opsesivno na zajednici Srbije i Crne Gore. I bio je očajan kad je Crna Gora otišla.

Sem Vladana Batića i njegove Demohrišćanske stranke, ja i ne znam ikog ko je na političkoj sceni Srbije iskreno želeo nezavisnu Srbiju, a što je već 1990. moralo biti suštinski opredeljenje. Po diskretnom ali dovoljno jasnom starom principu Marka Nikezića i srpskih ‘liberala’ – Srbiji ne treba Jugoslavija više nego drugima. Da je prva priznala nepovredivost avnojevskih granica, Srbija bi imala prednost nad svim drugim republikama, a Hrvatska možda ne bi imala ono što joj je danas suština – tabu ‘Domovinskog rata’. U suštini, ‘kum’ srpske nezavisnosti je Milo Đukanović. Da nije bilo crnogorskog referenduma, ne bi izgleda bilo ni nezavisne Srbije. Čak se možemo, bez imalo zluradosti, pitati – ima li Srbiji bez Mila (ili njegove politike) evropske budućnosti?

Mesić i Đukanović sreli su se u prošlu sredu u beogradskom ‘Mikseru’ na javnom snimanju emisije ‘Okruženje’. Mesić je izrazio nadu da je EU ‘milenijumski projekat, garant mira’, mada, dodali bi cinici, može se desiti da Hrvatska bude u EU kraće nego u Kraljevini Jugoslaviji. Upravo jer nema ljudi sa vizijom, poput De Gola i Šumana, kako smatra bivši hrvatski predsednik.

Može se u susedstvu ići u detuđmanizaciju kad je u pitanju tehnologija i karakter vlasti, ali tuđmanizam je u jednom kontekstu sinonim za državotvornost i tu je cementiran. Tuđman se može redukovano kritikovati – u smislu osude ‘Herceg Bosne’ (iako se spekulisalo da Kolinda nije protiv ‘trećeg entiteta’), i Tuđmanovog muljanja po BiH, ali bez posthumne detronizacije oltara domovine. Iako možda nekom deluje cinično, ali prostor za politički manevar može se tražiti u u jednoj izjavi hrvatskog ministra spoljnih poslova Davora Iva Štira, sa jakim ustaškim pedigreom, da mu je Tuđman pomogao da shvati vrednosti antifašizma. I Račanovi sledbenici na zidove stavljaju Tuđmanovu sliku u partizanskoj uniformi s petokrakom na kapi.

Miloševićevo paktiranje s Tuđmanom i mlaka reakcija na ‘Oluju’ demotivišu i revizioniste. Pa bi se i lako odrekli Miloševića po pitanju Hrvatske (tamošnjih Srba). Po pitanju BiH sigurno ne bi, jer RS je i njegova tvorevina, a sankcije na Drini su bile samo zato da se urazumi paljanski vrh.

Ovo verovatno retko ko zna, a sad ću da vam ispričam: U toku ‘Oluje’ Ivan Stambolić (tada već rafinirani političar sa izraženim građanskim i nacionalnim svetonazorima), sedi sa dva prijatelja. Jedan ga pita – ‘Šta bi ti Ivane uradio da si sad predsednik Srbije?’ Vidno potresen Ivan odgovara: ‘Sigurno bih izveo vojsku na Drinu, a onda bih video”.

Komentari
Kolumne
Rijeka ili Reka?
Rijeka ili Reka?

Ne samo što nije fasciniran Vučićevom Srpskom listom kao potencijalnim ...

Inicijacija
Inicijacija

Završen je konačno i prilično dug proces inicijacije Ane Brnabić u SNS...

Alber Kami u Sremskoj Rači
Alber Kami u Sremskoj Rači

Udruženi pogledi trebali bi da otvore oči i nesolventnoj trojci – Kom&sc...

Vlažni snovi
Vlažni snovi

Vučićeva tehnologija vlasti može se posmatrati i kao uzajamni niz funkciona...

Aktivno čekanje
Aktivno čekanje

Da je bilo obostrane iskrenosti i da je bojkot prihvaćen odmah kao realnost i p...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

2019. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web