I kad se zanemare logične ideološke konotacije za to vreme, četvorodelna TV serija o hvatanju Draže Mihailovića ’Poslednji čin’ (1981), scenariste Siniše Pavića i reditelja Save Mrmka, funkcioniše kao vrhunski žanrovski proizvod. Zoran Rankić odigrao je Nikolu Kalabića ’operetski’ tako da su partijski forumi interno upućivali zamerke da je Rankićev Kalabić ’osvojio publiku’. Da je ispao ’simpatičan’. Kad je neko u žanru, stvar očas posla iskoči iz ideološkog narativa.

Velike su šanse da Slobodan Milošević Borisa Isakovića u aktuelnoj hit seriji ’Porodica’ Bojana Vuletića postane prijemčiv i simpatičan baš kao Kalabić Zorana Rankića u ’Poslednjem činu’. Kom starom julovcu, socijalisti i radikalu neće zaigrati prkosno srce kad se televizijski Sloba s pištoljem u ruci ispred svoje porodice i državne vile ’Mir’ prodere – ’Džukele dosovske’! Boris Isaković odigrao je Miloševića kao Geri Oldman Čerčila u Darkest hour. I maska i glas i pokreti. Čak izvesna empatija Miloševićevih neistomišljenika nije isključena. U toj klaustrofobiji vile ’Mir’ postoji neki šarm i duhovitost, pa čak i netipičan racio za neospornu Miloševićevu harizmu čak i kad je na kolenima.

Mirjana Karanović kao Mira Marković je uverljiva poput Meril Strip u ulozi Čelične Ledi, kako je gospođu Tačer krstila nekada moskovska Pravda. Boris Isaković i Mirjana Karanović su sinhronizovani kao Eni Lenoks i Dejvid Stjuart nekad u Juritmiksu. Uglavnom, ’Porodica’ je protresla Srbiju. Možda ne živimo svuda Vučićevo ’zlatno doba’, ali u proizvodnji TV serija živimo sigurno. Čak se čini da su serije uz izgradnju infrastrukture, fenomen vakcinacije, digitalizaciju i finansijsku konsolidaciju najbitnije stavke ’zlatnog doba’.

Odlična serija ’Klan’ Bobana Skerlića u odnosu na ’Porodicu’ prošla je maltene nezapaženo. Iako se i ona bavi traumama novije istorije – uspon Zemunskog klana, te njihova sprega sa politikom, serija je krcata aluzijama ali depersonalizovana za razliku od ’Porodice’. Tamo pretpostavljamo ko je Duća ko Kum, ko Ivan Stambolić, a ovde u ’Porodici’ sve je jasno. Ako je ’Klan’ svesno išao u karikiranje, ’Porodica’ je u tom pravcu otišla verovatno nenamerno, ali najpre u prvoj epizodi. Od druge sve je mnogo manje smešno. Sve je turobnije i morbidnije kako i dolikuje Miloševićevoj epohi. Opskurnost postaje funkcionalna i nenametljiva.

Iako bi se teško mogla podvesti pod revizionističku seriju (naprotiv), ’Porodica’ je veliki stimulans za pomalo posustalu Miloševićevu posthumnu harizmu. Čak je prvi stvari probao da racionalizuje predsednik Vučić. Izgleda da je Marićeva ’Ćirilica’ iste večeri malo okasnila zbog ’Porodice’, pa je Vučić maltene odmah nakon prve epizode naglasio da Miloševića ne treba karikirati. Istakao je Vučić Miloševićevo liderstvo, ali ga nije amnestirao za ratni avanturizam. Da bi odmah udelio keč olovske komplimente i Đinđiću, Koštunici, pa na Marićevo navaljivanje nekako i Tadiću. Makar što je pošten kao i Koštunica. Za razliku od okruženja. U kome se, naravno, nalazi i Đilas.

Miloševićeva autoritarna harizma je u suštini bila birokratsko-nacionalističkog tipa. Uprkos egzaltaciji infantilnog naroda, Milošević je uvek delovao kao komunistički aparatčik - kao deo nomenklature. Italijanski sociolog kiča Điro Dorfles za Tuđmana je tvrdio da je kombinacija maršala Tita i generalisimusa Franka. Milošević je ostavljaio utisak imaginarnog hepienda crvenog nacionalizma - Rankovića koji je smenio Tita.

Bilo je senzacionalno, pomalo i bizarno kad je Duga na naslovnoj strani objavila fotku Vicana Vicanovića – bračni par Milošević/Marković, gde je Sloba u trenerci i patikama. Taj lajf stajl bio je netipičan za obožavanog vođu. Jer narod nije ’novog Tita’ video kao Vican Vicanović kome je Sloba pravio sendviče i kome je profesorka Mira pozirala kad je davala intervju za slovenačku Mladinu. Otuda i TV Sloba u pidžami ostavlja utisak običnosti svakodnevice koja je nespojiva sa monumentom kulta ličnosti, pa otuda medijski deluje karikaturalno. Ili što bi Sloba rekao ’subverzivno’. Od okršaja sa Mahmutom Bakalijem u Hagu, Milošević se nije ovako harizmatski i medijski oporavio kao u ’Porodici’. A taj ’sindrom Kalabića’ teško da ideološki kompromituje seriju.  

Iako dobar orator, Milošević nije koristio preterane stilske figure i doskočice. Koliko se samo prepričavalo ono njegovo ’malo morgen’ upućeno Vasilu Tupurkovskom na sednici Predsedništva SFRJ 1991. Vučić je samo u poslednjoj četvorosatnoj ’Ćirilici’ potrošio maltene svo vreme koje je Milošević izdvojio u intervjuima za srpske novinare tokom čitave svoje vladavine. Odavno u nekom TV proizvodu nije bilo ovoliko viskija kao u ’Porodici’. Miloševićev birokratski govor razblažen je psovanjem, često i Boga.

Ko zna, bude li neko ekranizovao Dejton, možda mu kamerni postupak koji je negovao Sava Mrmak bude najpogodniji. Uz takođe mnogo viskija.

Imao sam prilike da razgovar sa ljudima koji su jako bili bliski Slobi i Miri. Uveravali su me da je Mirin uticaj precenjen i fama. Glavne odluke donosio je on. Ali je tačno da je poklekao pred Mirom i njenim julovcima kad je pristao na krađu lokalnih izbora 1996. što i u seriji priznaje kao najveću grešku.

Nekada sam mislio da bi najbolja Mira bila Bjork Gundmunsdotir, retro pank zvezda sa Islanda i naturšcik reditelja Larsa fon Trira u njegovom ’Plesu u tami’, dobitniku Zlatne palme u Kanu. Ali pod uslovom da Tom Henks bude Slobodan Miloševic. Zamislite detalje iz knjige Slavoljuba Đukica ’On, ona i mi’, na malom ili velikom ekranu. Sa estetikom na pola puta između Olivera Frljića i Zdravka Šotre. ’Porodica’ je tu negde.

Obratite pažnju - citiramo: ’Smatram da Politika, koja je nesumnjivio naš najbolji dnevnik, ne bi smela da se pridružuje neodmerenim i sasvim neopravdanim preterivanjima kojima se meni pripisuju zasluge i vrednosti koje nemam’.

To je citat iz protesnog (otvorenog) pisma koje je Slobodan Milošević uputio Politici u vreme trijumfa ’antibirokratske revolucije’ poznih osamdesetih. Milošević (u tom pismu), smatra da treba ukinuti praksu reklamiranja i popularisanja ličnosti imitiranjem malograđanskih manira bulevarske štampe. Pismo je objavljeno diskretno, pri dnu srednjih strana Politike. A što je najstariji dnevni list na Balkanu naterao bio Miloševića da presavije tabak? Zato što je Politika preštampala deo intervjua Gertrude Munitić iz Duge u kome se ona skoro senzualno izjašnjava o Miloševiću. Inače ko ne zna, Gertruda je hrvatska operska pevačica sa bitnim sarajevskim delom karijere i glumačkim izletima, zvezda bivše Juge i pričalo se Titova ljubimica. Milošević ističe da su njegov eventualni lični šarm i horoskopske karakteristike kojima se bavi Duga, neprihvatljiv način tretiranja njegove ličnosti.

Vidite kako je strategija kulta ličnosti bila perfidna u povoju. Čak se i Aleksanadar Tijanić, u to vreme dok piše za Slobodnu Dalmaciju, vrlo oprezan prema Miloševiću i kritičan prema nacionalnom buđenju, peca na ovu udicu, tvrdi da je Slobino pismo Politici senzacionalno, i objavljuje tekst pod naslovom ’Milošević kao sex-simbol’. Naivni (tada) Tijanić tvrdi da je to privatni šamar službenim obožavaocima.

U to vreme, postojao je u Beogradu list Osmica. Ona je na naslovnoj strani objavila Breninu fotku gde joj se lepo naziru grudi ispod neke providne bluzice, kao što je Osmica objavila i poster koji su kamiondžije lepile na svoje drumske krstarice i pronosili kult ličnosti prostorima umiruće SFRJ, sa udvoričkim sloganom ’Sloboda se piše sa N’.

Pazite sad - Mira Marković u tom zenitu ’događanja naroda’ tvrdi da svaka glorifikacija mora imati svoje etičke i estetske granice. Naprednjaci, učite malo od Mire kad veličate vođu. Kome bi, nekad se zaista čini, bili spremni da nosite štafetu. Ali, umesto da je predate na stadionu JNA, to bi sad uradili verovatno na ’Rajku Mitiću’. Možda čak i sa sletom.

Odjavna špica prve epizode ’Porodice’ bio je ultimativni dens hit devedesetih – ’Tek je dvanaest sati’ tadašnje hrvatske dens atrakcije ET (Elektro bend). I stvarno, sećam se kao student tih godina koliko je ta stvar bila popularna u BG diskotekama, kao ’Uzalud vam trud svirači’ Prljavog kazališta u BG kafanama. I tada je radio ’jedinstveni kulturni prostor’.

Inače, znate li u koliko se pesama Prljavog kazališta pominje Lepa Brena? U dve: ’Zaustavite zemlju’ (Jedni viču čitaj Borbu, Drugi viču čitaj Mladinu, Jedni viču slušaj Brenu, Drugi viču hapsi Boru), a druga je ’Moja djevojka je otišla u armiju’ (iznad kreveta stavila je sliku Breninu). Kad su izašle ’Zlatne godine’ Kazališta cure su išle na vojni rok. Ne zadugo.

Baš me interesuje šta li je Milošević mislio o Kalabiću kad je pogledao ’Poslednji čin’?