Pod pritiskom restriktivnog hrvatskog zakonodavstva o oglašavanju duvanskih proizvoda (bez vidljivosti cigareta, dima i imena brendova), Tvornica duhana iz Rovinja (TDR) se dovijala lucidnim marketinškim strategijama. Na primer naprave u Rovinju prestižnu koncertnu dvoranu, pa onda mediji izveste da je Ivo Pogorelić nastupao u koncertnoj sali ’Tvornice duhana Rovinj’, što već dovoljno asocira na cigarete ’ronhil’. Neke od strategija TDR dvehiljaditih bile su vidljive i na bilbordima po Srbiji sa udarnim sloganon ’Pozdrav iz Rovinja’ ispisanim preko tirkizno plavog mora sa ponekim delfinom, sve u stilu starih razglednica sa Jadrana iz doba SFRJ. I nigde se nije pominjao ili video bar u nagoveštaju duvan i njegov dim, ali su čak i oni koji su nepušači znali da se reklamira ’ronhil’ – najpoznatiji brend TDR. A, eto znam čoveka koji mi je u šali rekao da bi on tako reklamirao romane Mirka Kovača u Srbiji nakon što je on otišao iz Beograda da živi i radi u Rovinj iz dobro poznatih razloga. 

Mislite da se ovakva marketinška strategija može primeniti za Srpsku naprednu stranku i njen najpoznatiji brend za sledeće izbore: Da se nigde u reklamama ne pominje Vučić, a da svi opet znaju da je to Vučić? Na primer, da piše na bilbordima ’Pozdrav iz Srbije 2025’ (to je investiciona agenda prezentovana decembra 2019), ili ’Pozdrav iz Beograda na vodi’, ali da se nigde ne vidi Vučić. Da se vide investicije, vakcine, Stefan Nemanja sa mačem i Velja Nevolja sa lisicama, ali da se ne vidi Vučić? Neka asocijativna veza reklamne strategije SNS bez Vučićevog imena i lika bila bi neupitna, ali ne tako efektna kao u slučaju ’ronhila’. I ona ’naša deca’ bez podrške Vučića bila bi dezorijentisana u bespućima političkog markertinga.

Opozicioni zahtev za razdvajanjem predsedničkih izbora od prevashodno beogradskih, a poželjno i parlamentarnih, podrazumeva apstrahovanje Vučića od liste SNS. Teško je i u demokratskim zemljama bilo kog jakog stranačkog lidera koji je na funkciji predsednika države (ili premijera), odvojiti od njegove partije. Biti ’predsednik svih građana’ ne treba da znači i departizaciju predsednika. Tek u manje demokratskim zemljama, ma koliko partija zavisila od neprikosnovenog i autoritranog lidera, veza je uzajamna jer je, s druge strane, partija izvor legitimiteta tog lidera. Ta veza je izraženija u partijama sa jakom i kanonizovanom ideologijom. Ali i u partijama eklektične ideologije (kao što je SNS), u sistemima nedovršene demokratije (Srbija). 

Naravno da će predsednički kandidat Vučić na objedinjenim izborima da pogura republičku i beogradsku listu (kao nosilac), ali zar dobar predsednički kandidat opozicije na objedinjenim izborima ne bi pogurao republičke i beogradske kolone opozicije? Kao što te liste, bez ’novog Koštunice’ mogu da lošije prođu na razdvojenim izborima. Insistiranjem na razdvajanju izbora opozicija indirektno priznaje da je liderski inferiorna u odnosu na SNS.

Razumljivo je da opozicija najviše primedbi ima na slabu medijsku vidljivost, ali i njoj u predstojećim procesima može da bude inspirativan prošireni slogan od Tvornice duhana iz Rovinja – ’Dobar proizvod je dobar proizvod (ma koliko mi šutjeli o tome). Pozdrav iz Rovinja’! Naravno da će taj ’dobar’ kandidat, makar i kao potencijalni, proći kroz medijskog toplog zeca, ali bez te inicijacije on i ne može biti dobar kandidat. 

Opoziciona javnost odavno spekuliše sa vladikom diseldorfsko-nemačkim Grigorijem kao mogućim dobrim predsedničkim kandidatom koji nestereotipnim nastupom za jednog episkopa SPC podgreva te nade (ili sumnje).  

Što režim instinktivno prepoznaje. Pored antivučićevskih branitelja Kosova koji u njemu vide srpskog Makariosa (‘kiparski model’) i  ateističko liberalni krugovi u njemu vide svog popa Vladu Zečevića. Imati u isto vreme podršku takozvanih demokratskih nacionalista i neotitoista je već u dobroj meri rešena kvadratura kruga. Možda je neprimereno za jednog crkvenog velikodostojnika reći da ga žene simpatišu, ali za politički marketing predsedničkog kandidata to nije nebitan podatak. Ali to sa ženama može biti i plodno tlo za režimsku negativnu kampanju. Pitanje je i da li bi Grigorije bio ’srpski Krivokapić’ ili ’opozicioni Amfilohije’ kroz koga će Sveti duh naći ’srpskog Krivokapića’. Ako bude, kao Zukorlić, skinuo verski odeždu i laicirao se kao predsednički kandidat, onda to mora uraditi što kasnije. Da mantija ne iščili iz sećanja. Kao što je i pitanje koliko bi tihe (jer zvanične neće biti), podrške imao iz Crkve (kao i javnih sabotaža). I koliko će uspešna biti režimska negativna kampanja da ga predstavi kao ’privrednika’, ’plejboja’, ’raspopa’, i šta sve već inspirativno mogu da smisle.

Grigorije vešto koristi simboliku ’revolucionarnog jezgra’, neke vrste pravednika – ’njih 300 (kao u filmu ’300-Bitka kod Termopila’ Zeka Snajdera po stripu Frenka Milera), koji su spremni da se žrtvuju za Srbiju’. Po regrutnom principu ’između 30 i 60 godina’. U tom kontekstu Grigorije bi trebalo da povede neku vrstu ’intifade’ protiv Vučićevog režima. 

Varljiv je ’crnogorski scenario’. Kad imate posla sa hit vanstranačkim ličnostima, šta raditi ako ovaj ili hipotetički Grigorije, u želji da menja sistem, Đilasa, Jeremića i Obradovića sutra dovede u situaciju u koju je Krivokapić doveo lidere Demokratskog fronta - Mandića, Medojevića i Kneževića? Ili šta ako poželi da napravi stranku? 

Kao konstruktivni iskorak iz antivučićevskog nihilizma, može se doživeti neformalni predlog (spin) Narodne stranke da ’iskrenu’ opoziciju na pregovorima sa režimom oko izbornih uslova predstavljaju profesori Bojan Pajtić i Slobodan Samardžić. Za Pajtića važi isto što i za Đilasa: Mnogo više entuzijazma pokazuju sad nego kad su bili lideri DS. Da li statusom pregovarača ’vajld kard’ za dijalog dobija i Samardžićev Državotvorni pokret Srbije? Opet se iz kompleksa inferiornosti i lažne sabornosti ne ide sa jakim stranačkim ličnostima. Zašto ne Marinika i Ponoš? Ali, da je srpski višepartizam ozbiljniji i Pajtić i Samardžić danas su mogli biti članovi jedne velike, ozbiljne, partije. Ona je mogla nastati na bazi Pajtićevih ’Deset teza o Srbiji’ koje je kao autorski tekst za Politiku napisao u svojstu predsednika DS avgusta 2014. To je razrada naizgled maglovitog koncepta ’srpska Srbija’. U smislu da DS mora da se ponovo samopotvrdi tamo gde je i ruinirana – u Srbiji. ’Srpska Srbija’ je preduslov evropske Srbije, tvrdio je Pajtić. Pazite na koga se Pajtić pozivao u tom autorskom tekstu: Sveti Sava, car Dušan, Karađorđe, Ljuba Davidović, Borislav Pekić, patrijarh Čarnojević, Sterija, Živojin Mišić, Crnjanski (ignorisani su Mićunovića, Živković, Tadić). To kao da je bio pisao Mlađan Đorđević. A nije. Teško da bi iko od pobrojanih i u najelastičnijem shvatanju mogao da se smatra ’levičarem’. Ni reči o socijaldemokratiji. Nigde Dimitrija Tucovića, na primer. To je tada ulilo nadu da će DS da se ratosilja socijaldemokratije kao načela i balasta prema većini članstva, i da se vrati na nultu tačku – 1992. pre odlaska Koštunice iz DS. U takvoj Pajtićevoj neostvarenoj DS(S) mogao je biti i sadašnji Državotvorni pokret sa Samardžićem i još nekim likovima sa principima izvornog DSS. 

Ako je Vučić otpisao Nebojšu Stefanovića zašto mu je dao da se eksponira na tako marketinški zahvalnoj temi kao što je vraćanje redovnog vojnog roka? Da li su Vučić i Stefanović na vojnoj demonstraciji u kasarni ’Rastko Nemanjić’ u Pančevu bili zajedno samo iz protokolarnih razloga? Zašto ga u obraćanjima i dalje pominje kao ’Nebojšu’? Dobro, Stefanović je od 2017. sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, a time po automatizmu i šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti gde je od 2017. nasledio Vučića, ali da li je baš on, uprkos formacijskom položaju, morao posle sastanka Saveta pre neki dan da obrazlaže šta je tamo rečeno? I zar u tom obrazlaganju Stefanović nije nagovestio da možda ima još klanova, odnosno da obračun s mafijom neće stati na ovom. Kome je ta poruka upućena, ako nije fraza odlučne države? Ima i onih koji misle da se ovim pomalo kafkijanskim manifestacijama Vučić ’iživljava’ (!?), onih koji govore o ’izlaznoj strategiji’ čije će finale biti konverzija Stefanovićevih ljudi u Beogradu (on je dugo predsednik beogradskog odbora SNS) sa Šapićevim, dok ima onih koji u svim ovim Vučićevim gestovima vide ’rehabilitaciju i novu optimalizaciju Stefanovića’ koji je stari Vučićev saborac. Napadno puštanje niz vodu tako jakih funkcionera (uprkos mogućim sagrešenjima) nije manir Vučićeve stranačke politike koja vešto prikriva lična i frakcionaška trvenja. A sva potmula trvenja u SNS kao u Savezu komunista nekada odvijaju se uz obilato citiranje vođe Vučića i ritualno pozivanje na njega, kao na Tita nekada.

Samo što Tita bar nisu pominjali pod obavezno kad se donosio budžet u Skupštini.