Sede obrve

Tadiću je politički isplativije bilo, da je umesto 2008. u vreme proglašenja kosovske nezavisnosti i onog sramnog ’patriotskog’ mitinga u Beogradu, u Rumuniju otišao 2012. i da se do skora iz nje nije ni vraćao. Sad bi se vrlo moguće pojavila i ozbiljna nostalgija.

Sede obrve
Foto: Printscreen

Sede obrve

Tadiću je politički isplativije bilo, da je umesto 2008. u vreme proglašenja kosovske nezavisnosti i onog sramnog ’patriotskog’ mitinga u Beogradu, u Rumuniju otišao 2012. i da se do skora iz nje nije ni vraćao. Sad bi se vrlo moguće pojavila i ozbiljna nostalgija.

autor teksta
Zoran Panović | Danas | Beograd 18. Sep 2020 | Kolumne

Najbolju procenu njegove političke budućnosti, Borisu Tadiću dao je Budimir Lončar, doajen jugoslovenske diplomatije, kad mu je rekao da će najveći njegov problem biti to što će završiti dva predsednička mandata (ako zanemarimo ono malo ’skraćivanja mandata’), a da će i dalje biti mlad čovek za politiku. I zaista, nakon poraza od Nikolića 2012, Tadić je konfuzno podnosio taj ’ontološki vakuum’. Da se često sticao utisak da još nije shvatio da je poražen. Za pravo viđanje ’u nekom drugom filmu’, kako je dostojanstveno rekao u noći poraza, Tadiću je politički isplativije bilo, da je umesto 2008. u vreme progašenja kosovske nezavisnosti i onog sramnog ’patriotskog’ mitinga u Beogradu, u Rumuniju otišao 2012. i da se do skora iz nje nije ni vraćao. Sad bi se vrlo moguće pojavila i ozbiljna nostalgija.

Uglavnom, danas ni Tadić više nije mladolik, što može biti i politička prednost. Borisova seda glava mudro je uočila da ne mora da strahuje od opozicionih ’novih lica’, od kojih se jedino izdvaja Pavle Grbović iz Pokreta slobodnih građana, ali samo po tome što liči na Manola Riberu iz De Palminog ’Skarfejsa’. Realna Tadićeva konkurencija su opoziciona ’stara lica’. Tačnije njegovi puleni. Iako pokušava da uđe u ulogu ’velikog štrumpfa’ (da bude patrijarh demokratije kao novi Dragoljub Mićunović u povoju), Tadić se našao u ulozi Vuka Draškovića iz vremena kad je ovaj napravio famozni DOS u prostorijama SPO. Sad su prostorije Tadićeve SDS sedište još jednog pokušaja da se opozicija uveže, s ambicijama da se uveliko nadmaši relativni uspeh ad hok ČBČ (Čeda-Boris-Čanak) koalicije. Na žalost višepartizma, učesnici sastanka u prostorijama SDS nisu se proglasili inicijativnim odborom nove političke stranke, a oni koji to ne bi želeli da urade, logično da odlaze (ili ostaju) kod Đilasa. Ili ostaju nebitni. Nikave ideološke razlike tamo nisu bile nepremostive. Šteta. Dobili smo ’nenapadanje’, ’građenje poverenja’ i ’zajedničko delovanje’. Opozicija i dalje misli da će uspeti da pobednički složi rogove u vreći po modelu DOS, a da će izbeći svu agoniju dosovskih raskola.

Kad bi vas neko probudio u gluvo doba noći i pitao vas koji je za vas najbolji govor Borisa Tadića, šta biste mu vi odgovorili? Da li se slažete sa mnom da je najbolji Tadićev govor onaj kad je nakon debakla – mišljenja Međunarodnog suda pravde u Hagu povodom Deklaracije o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova – žestoko odbranio Vuka Jeremića noćnim govorom u Skupštini Srbije 26. jula 2010. (vanredna sednica)? Hoće li Tadić imati kapaciteta da održi govor takve snage, ali ne defanzivni, već motivacioni, kojim će sutra ubediti antivučićevske birače, da je on posle svega, sa svim iskustvom, sedim obrvama i naknadnom pameću, jedina ’održiva budućnost’.

Sećam se kad se neka cura udala za nekog tipa, pa smo se mi koji smo ih znali zapitali kako za njega, kad je ona tako uspešna i lepa, a on tako prosečan i ružnjikav. Da bi nam onda jedan stariji, mudri čovek, koji je poznavao kontekste, rekao – udala se za njega jer je on bio prisutan. Svi uspešniji i lepši od njega kad je trebalo bili su odsutni. Tako je i sa opozicijom. Nekad ne mora ništa posebno ni da radiš. Bitno je da bar održavaš iluziju o alternativi, da pričaš o broju ’kolona’, o odnosu ’građanskog i partijskog’, ali je najbitnije da budeš prisutan kad entropija počne da umesto opozicije radi posao kod naprednjačkog režima (kartela). Pa šta su Koštunica i DSS radili specijalno bitno do 2000. sem što su pisali saopštenja, oduševljavali se SDS-om Radovana Karadžića, ali zato bili prisutni kad je trebalo.

Dakle, ili organizacija ili sudbina. Što se tiče opozicije, pre bih se uzdao u sudbinu i entropiju. Ali, to ne znači da treba verovati u sujeverje. Sećate li se kad se desio onaj mali požar na jednoj kuli u Beogradu na vodi, pa kad su čak i neki lideri opozicije u tome videli ’božiji znak’. Onda su se neki u sebi molili da se još jednom obruši brdo u Grdelici, ali sad kad je autoput otvoren, da bi posle sporazuma iz Vašingtona neki bili najsrećniji kad bi Hezbolah digao nešto u vazduh u Srbiji, pa da se kaže – eto šta je Vučić potpisao! Ali, ako Vučić i ’etapno’ priznaje Kosovo, to ne znači da će Zapad dati sutra podršku srpskoj opoziciji da bi ’etapno’ vratila proces unazad.

Iako se Vučićev režim kune u ’neutralnost’, pitanje je da li bi sutra mogao da odbije neku Trampovu ’koaliciju voljnih’, bar na ’simboličkoj ravni’. Vučić ulaže u vojsku i policiju, ali njegova najlojalnija formacija, zlu ne trebalo, sutra bi bila komunalna policija koja se, gle paradoksa, izlegla u Đilasovom inkubatoru.

Na služenju vojnog roka, upoznao sam vojnika koji je sam sebi popodne pisao pisma, uredno ih slao na poštu, a kad pisma stignu natrag u kasarnu sa osmehom ih čitao u kantini uz pivo i napolitanke. Poslali su ga kući, pre nego što mi je objasnio što to radi. Nekad stvaro čovek pomisli da Vučić pusti spin o sastavu vlade samo da bi u časovima predaha uživao u medijskim ’saznanjima’ i razradama tog spina. Kad smo već kod pisama, pričali su mi da je neki naš dalji rođak iz vojske svako pismo svojima na selu, počinjao sa istom rečenicom: Pišem vam sporo, jer znam da ne umete da čitate brzo. Srpska politika i njene refleksije baš su na toj razini – od Vučićevih državotvornih poteza do razvrstavanja opozicije. Pogledajte samo koliko je, na primer, nebitno ko će biti novi predsednik parlamenta. Što je indikator teške besmislenosti ovakve skupštine jednoumnika.

Sa septembrom krenule su i popularne satirične TV emisije. Možda ih ima i previše, i sa takvim uticajem, za jednu ’diktaturu’? I logično je da su komičari i satiričari često popularniji od političara, ali je problem što su i politički bitniji od opozicionih političara, a opet kao da nemaju ambicije da neko od njih bude Bepe Grilo, Šarec ili Zelenski. Ili zašto ne – Krivokapić.

Izbore u Regionu – hrvatske i crnogorske na primer, građani Srbije gledaju malo na način kako su građani komunističkih zemalja gledali na koka kolu u limenkama. Mi u Srbiji jednostavno nemamo demokratske izbore, i onda tu želju za biranjem projektujemo na izbore u drugim zemljama pa svi u sebi ili javno imamo tamošnjeg favorita. Gledamo njihove izborne noći kao novogodišnje programe. Ali, to ne rade samo opzicioni građani već i mnogi naprednjaci koji potiskuju u sebe lekcije iz demokratije koje nam susedne zemlje isporučuju.

Sećate li se kad se lider Demohrišćanske stranke Srbije Vladan Batić 2003. ponadao da će se pokrenuti referendum o državnom statusu Srbije pre isteka roka od tri godine, predviđenog Ustavnom poveljom Srbije i Crne Gore. Skupljeno je i nekoliko stotina hiljada potpisa za tu inicijativu. Ali Srbija je i tu šansu bila propustila, doživljavajući poniženje da je na nezavisnost prisili referendum Mila Đukanovića.

Iako se streotipno i cinično govorilo da Crna Gora nije promenila  vlast od 1945. i sporazum pobedničkih opozicionih kolona, pokazuje da je raskol u DPS i pobeda Đukanovićeve politike nad onom Momira Bulatovića, većeg značaja nego Peti oktobar u Srbiji. Crna Gora za razliku od Srbije ima generalni pravac, pa i sa vlašću koja neće biti ’antisrpska’. Ali ni avanturistička. Dekadencija (i ona nacionalistička) DPS banalizovala je tamošnji ’antifašizam’ vlasti. Poznih osamdesetih sa najviših partijskih foruma SFRJ Vidoje Žarković upozoravao je da se ’antibirokratskom’ Crnom Gorom peva ’Partizani crni vrani dođoše vam crni dani’. Šta li bi tek crnogorski partizani rekli da čuju Tompsona i Miroslava Škora na Cetinju.

Milo Đukanović teško da će u kohabitaciji biti crnogorski Milan Milutinović, a neće izgleda završti ni kao Norijega kao što mu je davnih dana Šešelj predviđao. Posle svega, Milo je socijalista koliko je i Dodik socijaldemokrata.

Paradoks je to što je Đukanović patentirao stabilokratiju u Evropi, uspostavio sistem lične vlasti, ali je uprkos kriminogenosti društva istovremeno uradio velike stvari za Crnu Goru na planu evroatlanske emancipacije. Jurodivi klerojulovski krugovi (za koje je Vasilije Ostroški, ako treba i pripadnik ’Sedmog bataljona’) nisu najsrećniji ovakvim raspletom, a u uteha im je da Đukanovića brane neotitoisti iz Beograda. Onaj ko sutra bude rušio Vučića moći će da citira sadašnju Vučićevu propagandu o Đukanoviću. Za razliku od svojih zavetnika, Vučić je veoma svestan direktnih analogija od Crne Gore do Belorusije.

Kad su se lideri pobedničke opozicije u Crnoj Gori pojavili u belim košuljama setio sam se pesme Električnog orgazma ’Svečane bele košulje’ (zovu me sad na proslave). Obratite pažnju, i posle vašingtonskog parafa, koliko je ta stvar iz ’Crnog bombardera’, te freske devedesetih, koju peva Anica Dobra danas aktuelna: I čuje se smeh, i čuje se plač, i vidi se Beč, i vidi se Drač!

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Kolumne
Monodrama
Monodrama

Mada u ovih osam godina vlasti bilo je različitih žanrova. Setimo se samo Vuč...

Za i protiv
Za i protiv

Na prošloj ploči Vučić je imao hit – Anu Brnabić. Na ovoj ploč...

Fragmentacija
Fragmentacija

Smrt proslavljenog režisera Gorana Paskaljevića, povod je i da prizovemo polit...

Američko rešenje
Američko rešenje

Da li je ona poštapalica ’američka televizija’ posle Va&scar...

Sede obrve
Sede obrve

Najbolju procenu njegove političke budućnosti, Borisu Tadiću dao je Budimir L...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

2020. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti