Grčki premijer Kirjakos Micotakis, izjavio je u Solunu na samitu Procesa saradnje u jugoistočnoj Evropi (SEECP) da bi 2033. godina trebalo da bude rok za pristupanje svih zemalja Zapadnog Balkana Evropskoj uniji. Micotakis je brutalno potvrdio koliko je „Junkerov datum“ (ulazak Srbije i Crne Gore u EU 2025) bio totalno iluzoran pa i kontraproduktivan. Nemački Špigel je pisao da se bespoštedne kritike na račun bivšeg šefa Evropske komisije Žan-Klod Junkera, pripisuju u prvom redu populistima: „Protivnici EU diskvalifikuju šefa Komisije kao simbol jedne uzdrmane zajednice i evropske ideje“. Možda je rat u Ukrajini bar stvorio jaču iluziju jedinstva EU, ali je i dodatno demantovao Junkerov evropski optimizam po pitanju sudbine Zapadnog Balkana. Kad je Zelenski zatražio brzopotezni prijem Ukrajine u EU, čuo sam i ponekog naivnog građanina Srbije koji se ponadao da će naslednica Junkera na čelu Evropske komisije Ursula fon der Lajen, obnoviti „Junkerov datum“.

Uglavnom krug je zatvoren – od Samita EU u Solunu 2003. kad je zemljama Zapadnog Balkana data evropska perspektiva do samita Procesa saradnje u jugoistočnoj Evropi (SEECP) ovog juna u Solunu kad je ta perspektiva cinično potvrđena – biće tada 30 godina od onog Soluna. Po principu srpske narodne poslovice – u Solunu dinar somun, do Soluna sto somuna. Te 2003. u Solunu je kao premijer Srbije bio Zoran Živković. Pominjala se čak i regata s Hrvatskom, pa je hrvatski premijer Ivo Sanader, tešio tamošnju javnost da Srbija neće skoro. Što se tiče regata iz Hrvatske, ostala je samo pesma rok grupe Regata iz 1984. – „Kunem ti se Bogom, neću više s tobom, Andrea“. Danas posebno puna simbolike.

Radnja prvog filma Blejd Raner (Blade Runner kod nas preveden kao Istrebljivač), reditelja Ridlija Skota nastalog 1982. godine po motivima knjige Filipa K. Dika „Sanjaju li androidi električne ovce“, smeštena je u distopijski, mračni, magloviti Los Anđeles, 2019. godine. Dakle, šesnaest godina od Samita EU u Solunu i šest godina pre „Junkerovog datuma“. Dok je radnja drugog Blade Runner (2017). u režiji Denija Vilneva smeštena u 2049, koja onima koji su bili evrofanatici u vreme kad je Toto Kutunjo sa Insieme – pesmom o ujedinjenoj Evropi – pobedio na ‘Pesmi Evrovizije’ 1990. u Zagrebu, ne izgleda suštinski dalje od „Micotakisovog datuma“ – 2033. To je ta evropska nadu koju je nemački kancelar Šolc doneo Vučiću u Beograd i koja isijava između mučnih stavova o Rusiji, Kosovu i Republici Srpskoj.

Da sve bude još više obeshrabrujuće i ciničnije, Micotakis je 2033. naveo kao „ambiciozan cilj“.  Ako ministar za evropske i međunarodne poslove Austrije Aleksander Šalenberg, očekuje da Zapadni Balkan postane „van svake sumnje“ deo EU i to poruči lično Vučiću u Beogradu, onda zadnja faza tog etapnog puta izgleda ne može biti pre 2033.

U bilansu je ispalio sve tako logično, još kad se tamo sedamdesetih godina na Zapadu uveliko spekulisalo o Jugoslaviji posle Tita i kad je i američki Njuzvik objavljivao moguće mape raspada i kad se na kraju sve tako i raspalo – zapadne republike Slovenija i Hrvatska (po principu incijative Alpe – Adria) otišle su definitivno na Zapad, a drugi su završili u limbu ili Open Balkanu kao najboljem mogućem surogatu EU ako bi to dovelo do efikasnije primene i konkretizacije duha zanemoćalog Berlinskog procesa koji je inicirala Angela Merkel. Odnosno ako je Open Balkan deo američke mape puta za Region i dovoljno sličan za ove prostore sa Makronovom inkluzivnom vizijom „Evropske političke zajednice“ – Kupa UEFA za zemlje evropske restlove.

Ipak je bio uverljiviji i nežniji Štefan File (ako ga se sećate), bvši komesar EU za proširenje, koji je u EU kontekstu za Srbiju više puta upotrebio reč ohrabrenje nego što je Mira Marković upotrebila reč humanizam. Bio je File i na predsedničkoj inauguraciji Tomislavu Nikoliću, i doprineo tužnom utisku našeg nacionalnog postranja kako nam standarde postavljaju bivši funkcioneri sovjetskih trabanata, jer File je studirao u komunističkoj Moskvi i bio od 1982. do 1989. član Komunističke partije Čehoslovačke.

Kad je Angela Merkel došla u onu čuvenu posetu Borisu Tadiću 2011. (koja je navodno presudila Tadiću), baš taj dan sam se vraćao iz Kopenhagena i kad je avion sletao na Surčin po onom vedrom danu video sam parkiran avion sa crnim natpisom na belom – Bundesrepublik – i nije mi bilo baš ugodno. I Šolc u Beogradu je potvrdio najveći srpski politički paradoks – da glavni partner Srbije (Nemačka) nije i suštinski politički saveznik Srbije. Pošto Vučić verovatno zamišlja da vlada i do „Micotakisovog datuma“, najveći paradoks tada bi bio da je upravo Vojislav Šešelj imao najbolji evropski kadrovski kasting.

Ali čemu sablažnjavanja. Pa Francuska ministarka za evropske poslove Natali Loazo, je još 2019. iznoseći, kako je rekla „istinu“, opalila politički šamar. Istina koju je tada izrekla glasi da „sadašnje stanje EU  ne omogućava nova pridruživanja“. Pri tome je dodala da je prethodno neophodno reformisati EU i izvršiti reviziju njenog funkcionisanja i „da se ne zna da li će EU biti spremna“ za prijem Srbije. Naravno, uslov za prijem koji, dakle, neće da se izvesno dogodi, ostaje i dalje potpisivanje tzv. sveobuhvatnog sporazuma sa Prištinom, odnosno priznanje secesije Kosova.

Ako Milošević nije sa tatom Micotakisom uspeo da napravi konfederaciju Srbije i Grčke, teško da bi Vučić s njegovim sinom i pomislio na tako nešto posle ciljne tačke projektovane za 2033. Ali, zaboravlja se da je bivši premijer Milan Panić, bio predložio da Vojvodina privremeno bude sa Mađarskom kako bi ušla u EU, a tako i Srbija delom preko nje, a što tada kao predlog nije nešto ni kritikovan koliko je zvučao neozbiljno. Ali, kad sad pogledamo stepen saradnje Mađarske i Srbije i stepen poverenja između Vučića i Orbana, stiče se utisak da bi Vučić imao poverenja da Vojvodina bude malo sa Mađarskom kako bi i Srbija delom ušla u EU, a da se posle, ako se ostvari ambiciozan cilj „Micotakisovog datuma“ vrati u sastav Srbije. Orban bi nam čuvao Vojvodinu kao što nam čuva gasne rezerve.

Povodom pitanja hoće li Vučić uvesti sankcije Rusiji, od upućenih ljudi čujem da je najopasnije za Vučića da obesmisli i banalizuje svoju poziciju, pa da dođe u situaciju kao Milošević koji je Milanu Milutinoviću u kontekstu Rambujea rekao da predloži ako treba i ulazak SR Jugoslavije u NATO, da bi se sačuvalo Kosovo. S tom olakšavajućom okolnošću da Vučiću bar ne preti bombardovanje.  Predlog  je, međutim, glatko odbila državna sekretarka SAD Madlen Olbrajt. Usledili su konferencija u Rambujeu, ultimatum i NATO agresija.

Duga je zaista istorija naših razočarenja sa EU povodom datuma i rokova, (ne)realnih očekivanja i (ne)ispunjenih obaveza. Godine 2003. u Solunu premijer Zoran Živković nadao se ulasku Srbije u EU u naredne četiri godine. A kad je stigla 2007. predsednik države Boris Tadić prognozirao je pridruženje do 2010. 

Buzuki se ne rimuje sa ferarijem, pa je logično da je ultimativni turbo-folk hit iz 1994. imao zarazni refren – ‘koka-kola, marlboro, suzuki – diskoteke, gitare, buzuki’. Ferari je stigao mnogo kasnije kao metafora u sasvim neobičnom političkom ključu. I to u vreme naprednjačkog evrofanatizma iz 2013. godine kad je Tanja Miščević, šefica tima Srbije za pregovore sa EU, izjavila u Briselu da se oseća kao da je ‘za volanom ferarija sa upaljenim motorom, koji tek što nije krenuo’. Ona je to rekla upravo pred komesarom za proširenje EU Štefanom Fileom. Nakon „Micotakisovog datuma“ realno, danas smo u grčkom ključu bliži Evropi u relacijama koje Dragan Marković Palma ima sa Grčkom, pa je otuda umesto ferarija, opet nekako aktuelnije ono ‘suzuki-buzuki“. I Tanja Miščević je podsetila da ‘ne počinjemo od nule’. da je Srbija znatno pre potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (2008), počela da harmonizuje svoje propise u skladu sa evropskim standardima.

Podsećamo: Oktobra 2013. Vučić je na godišnjici osnivanja Srpske napredne stranke (osnovana oktobra 2008), naveo da je stranka nastala iz potrebe Srbije da preživi, a da je cilj koji je postavila – da do 2020. postanemo članica EU. Mada, Božidar Đelić se nadao da će Srbija simbolički potpisati sa EU papir o članstvu u Sarajevu na Vidovdan 2014. (sto godina od hitaca Gavrila Principa). 

Aktuelan zbog skupa u Solunu, Proces saradnje u jugoistočnoj Evropi (SEECP), iniciran u Sofiji 1996, deo je apsurda – obilja inicijativa koje i dalje ne mogu da stabilizuju Region i da izraubovanu frazu „Balkan balkanskim narodima“ kontekstualizuju kao nepovratni deo EU. 

Jadransko - jonska inicijativa (Albanija, BiH, Hrvatska, Grčka, Italija, Crna Gora, Slovenija i Srbija), osnovana je na samitu u maju 2000. u Ankoni. Promoviše dijalog i saradnju između zemalja članica.

Proces Brdo-Brioni (zvuči kao neka pesma Zabranjenog pušenja, zar ne?) pokrenuli su 2000. slovenački i hrvatski premijeri Borut Pahor i Jadranka Kosor. Na iskustvima slovenačke deblokade Hrvatske na briselskom putu, oni su probali ponuditi arbitražni model za rešavanje sporova u Regionu. I Brdo-Brioni je, na primer u Tirani maja 2019. pokazalo koliko se u bilansima odmaklo u funkcionalnoj stabilizaciji Regiona. Vrlo malo. I Berlinski proces Angele Merkel koja se postavila kao Burda Tito doneo je mršave bilanse.

Nekad se činilo da je Angela Merkel u arbitrarnoj titovskoj poziciji kroz Berlinski proces maltene obnavljala UJDI (Ujedinjenu jugoslovensku demokratsku inicijativu), da se vrati na nultu tačku pre ratova, a da je u nekim balkanskim liderima, čak i u Vučiću u jednom trenutku pokušala nekom svojom optikom da vidi-isprojektuje Ivana Đurića, iako verovatno nije ni čula za ovog zajedničkog predsedničkog kandidata na izborima u Srbiji 1990. UJDI-a i Saveza reformskih snaga čijih 5,5 odsto osvojenih glasova danas u vremenu cenzusa od tri odsto jako časno zrače.

Sve regionalne inicijative, ma koliko dobro zamišljenje i vođene u duhu načela EU nemoćne su pred tabuiziranim nacionalnim narativima i (re)aktivnim nacionalizmima. 

Otuda je sporazum srpske i makedonske crkve o autokefalnosti (autonomiji) ove druge, presedan i do sada najveći uspeh Open Balkana iako crkvena pitanja nisu deo mape puta ovog kontroverznog projekta koji je kao „mini Šengen“ iniciran 2019. na sastanku na Petrovardinskoj tvrđavi Aleksandra Vučića, Edija Rame i Zorana Zaeva – Tita, Nehrua i Nasera Otvorenog Balkana.  

U Sopranosima jedan FBI agent kaže da „niko nije propao potcenjujući ukus američke javnosti“. Zašto bi drugačije važilo za srpsku. Pa i Željko MItrović je pre neki dan rekao, povodom potpisivanja peticije za podršku Pinku i rijaliti programima, kako je „Zadruga“ postala „način življenja“ u Srbiji. I dok su TV serije i rijalitiji u pitanju i nekako, ali kad se dođe do politike stvari postaju na propagandnom nivou opskurno tragikomične. Zaista nije lako gledati konfuziju režimskih propagandista – većinom ojađenin nacioanalista - koji pokušavaju ovih dana da sinhronizuju Srpski svet i Otvoreni Blakan. Da (re)organizuju nacionalni prostor i slobodni protok ljudi roba i usluga po EU principima. Ako će u Open Balkan ni Dritan Abazović više nije „šiptar“. Kao što je i Zaev to prestao biti sa „mini Šengenom“.

Onaj prvi višepartijski parlament Srbije iz 1990. je bez imalo patetike bio dom lordova za odlazeći i još neke pre njega. Na to me podsetio Milan Paroški koga pre neki dan videh na jednoj TV sa nacionalnom frekvencijom. Paroški, kao nezavistan poslanik, je valjda na listi SPO ušao u taj parlament. I tamo bio veliki orator. Slušam ga sad kako hvali Otvoreni Balkan (jer ćemo tako dobiti i „nacionalni prostor“), da bi mu se malo kasnije omaklo, ili ne, da kaže šiptari. Pre toga je rekao da je jako bitno za Open Balkan što je Edi Rama pravoslavac.

I stvarno šta je bitnije – što je Edi Rama „pravoslavac“ ili što je Kadirov musliman pa onako udara po Ukrajini sa svojim čečenskim legijama demantujući ubedljivo paradigmu Semjuela Hantingtona o „sukobu civilizacija“ kojom su se fascinirali srpski nacionalisti naslađujući se istovremeno propašču konkurentske Fukojamine paradigme o „kraju istorije“. Inače, Hantington je projektovao budućnost Ukrajine i najmanju šansu je dao ratu s Ukrajinom. Nije narativno lako ni Aljbinu Kurtiju i Vjosi Osmani da prave Open Balkan sa onima koje optužuju za genocid. Srpski turista (onaj koji je tokom Kovida na velika vrata stigao i u Albaniju) u Regionu ima bolji imidž od običnog Srbina koji je uvek pod sumnjom vulinovizovanog integralizma.  

Uglavnom, ne ide nekako da u Open Balkan ideš sa „šiptarima“, a takođe je glupo očekivati da Severna Makedonija koja je već tu, ili Crna Gora od koje se očekuje da se prikjuči, budu deo „čopora“, jer nisu dozvolile prelet avionu Sergeja Lavrova, a kako to ističe rezignirano predsednik Vučić.  I te kako ume ministar Vulin, kao neformalni Vučićev ministar za Hrvatsku, da vrati servu Plenkoviću, ali ni on, niti iko iz Vučićeve i Dodikove vlade neće javno upitati lidera BiH Hrvata Dragana Čovića, u kom redu je u Blajburgu. Ili, da ga propitaju da li i on misli da je „Oluja“ oslobodilačka akcija. Inače, Ante Gotovina ni do danas nije odgovorio Vulinu na pitanje da li je ustaša? Dragan Čović bi bio dragulj u kruni Open Balkana. 

Podržavajući Open Balkan i Vučića, stari socijalista Bane Ivković, je pre neki dan maltene probao da u celu priču prošvercuje čak i Slobodana Miloševića jer je i on navodno imao takve vizije.

Nevladina ‘Igmanska inicijativa’ (osnovana 2000. simbolički po grupi mirovnih aktivista koji su preko Igmana ušli u ratno Sarajevo, koja je nedavno imala 30 sesiju) posvećena „Dejtonskom četvorouglu“ (Srbija, Hrvatska, BiH i Crna Gora), deluje logičnije od pomenutih bombastijih. Pa i estradnijih. Tri su puta za Region: Ili limbo mrcvarenja u „hladnom miru“, ili povratak aveti prošlosti balkanskih duhova kako se inače zove uticajna knjiga Roberta Kaplana (navodno Klintonova omiljena) , ili nordijski – „igmanski“ – model.

Hrvatska je 4. jun 2003. donela odluku o privremenoj suspenziji viznog režima za građane Srbije i Crne Gore. Igmanska inicijativa je bila dala veliki doprinos ukidanju tog viznog režima. Otišao sam na novinarski zadatak da napravim reportažu tim povodom u Dubrovnik. I tad na junskom suncu svašta mi je moglo pasti na pamet, ali dva prizora sigurno ne:Tomislav Nikolić na Stradunu (Brdo-Brioni) i Ivica Dačić (Kroacija sami’), koji osuđuje bombardovanje Dubrovnika. 

Dve decenije diplomatskih odnosa Srbije i Hrvatske Igmanska inicijativa je obeležila na sesiji novembra 2016 u Beogradu. Deprimirajuće je da su danas odnosi dve države (politički, ne privredni i estradni) izgleda na nižem nivou nego u vreme kad je veleposlanik Hrvatske u Beogradu bio Zvonimir Marković, a ambasador SR Jugoslavije u Zagrebu Veljko Knežević.

Open Balkan može naučiti mnogo od iskustava Igmanske inicijative: koja je je reafirmisala ideju „tromeđe“ kroz regionalnu saradnju. Akcentujući specifične odnose i perspektive neuralgičnih gradova kao što su trougao Trebinje, Dubrovnik, Herceg Novi, ili Bajina Bašta i Srebrenica. Afirmisana je diplomatija gradova kao na igmanskom primeru Tuzle, Osijeka i Novog Sada. „Dejtonski četvorougao“ je ključ problema -  fokusiraniji od rastegljivog Zapadnog Balkana, Regiona, Jugosfere (Tim Džuda), ili Adrije kao što je MTV nekada probala.

Ima Open Balkan u sebi nekog duha plana ‘Gligorov – Izetbegović’ predloženog u predvečerje rata. Otprilike, inicijativa Kire Gligorova i Alije Izetbegovića podrazumevala je da Bosna i Hercegovina i Makedonija (kao jedna dvojka), Srbija i Crna Gora (kao druga dvojka) budu u nekoj vrsti federacije, a sve zajedno u konfederalnom odnosu sa Hrvatskom i Slovenijom (kao treća dvojka). ‘Tri dvojke’ koje čine asimetričnu zajednicu.

Tekst je objavljen u Nedeljniku