Ako se naprednjaci hvale da su najveća stranka u Evropi i to ne proporcionalno u odnosu na stanovništvo zemlje, već u apsolutnim brojkama, ako imaju više članova čak i od nemačke Hrišćansko demokratske unije, pa za njih onda nije bilo nemoguće da na izborima u Srbiji 21. juna osvoje tri stotine hiljada glasova više nego sve partije u Hrvatskoj na izborima prošle nedelje. 

Na golu činjenicu da je izborni proces u Hrvatskoj više nego očigledno neuporedivo demokratičniji nego u Srbiji (možete li zamisliti Vučića da pred prvi krug predsedničkih izbora stoji u studiju sa jedanaest rivala), srpska vlast će odgovoriti da u Hrvatskoj mnoge ulice nose ime ustaškog zločinca Mila Budaka. Pošto im je ovaka izlaznost u Hrvatskoj (46 odsto) na parlamentarnim izborima odgovarala, Vučić i naprednjaci nisu sad mnogo pominjali Mila Budaka. Usudi li se Tanja Fajon, ma koliko nebitna bila, da iskaže primedbu na stanje demokratije u Srbiji, biće tretirana na način kako su braća Bajić tretirali Milana Kučana u ‘Evropskoj demokratskoj pesmi’, inače prepevu one ‘Kopa cura vinograd’ (na Triglavu neće žito, nek vam seju Tito i Kardelj). Tako je cinično tretirana i sad što nije zbog male izlaznosti proglasila hrvatske izbore nelegitimnim.

Filoustaštva ima u Hrvatskoj, Plenkovićeva vlast ga često oportuno svodi na nivo izolovanih ekcesa, ali je i tačno da je Hrvatska za Srbiju konsolidovana demokratija, sa izbornim procesom koji je trenutno nedostižni ideal u odnosu na Vučićev izborni simulakrum. Bilo bi nekorektno reći da za vreme Vučićeve vladavine Srbija nije smanjila kompleks zbog hrvatskih autoputeva, ali je zato dobijen kompleks od dramatičnog zaostajanja u demokratiji u odnosu na Hrvatsku. Do te mere da cinični srbofobni krugovi u Hrvatskoj mogu da ponove da su oni i napustli Jugoslaviju upravo zbog srpske ’totalitarne, hegemone prirode’, i nespremnosti na demokratizaciju, što se navodno iznova potvrđuje sa Vučićem. Koji opet nastupa kao izvitopereni neotitoista – studenti jesu u pravu, ali opozicija je remetilački faktor koji postavlja klipove u točkove. Tek se ustavne predsedničke uloge nećemo držati kao pijan plota, kako se inače iznenađujuće držao i Tomislav Nikolić. Da ne pominjemo hrvatskog predsednika Zorana Milanovića za koga čak nije ni sigurno da li je zaokružio nekoga na listiću ovoga puta. Dramatičan pad demokratije meki je trbuh Srbije. Što naravno umeju da iskoriste i oni kojima ne odgovara bilo čija jaka Srbija, ne samo Vučićeva kako je on zamišlja. 

Vučić je čestitao ubedljivu pobedu HDZ Andreju Plenkoviću, a režimska propaganda naglašava koliko je Vučić ispao kulturan. Ako ima prostora za poboljšanje odnosa, hoće li Vulin i dalje biti neformalni ministar za Hrvatsku? Uostalom, HDZ i SNS i jesu ’sestrinske partije’, s obzirom na pripadnost Evropskoj narodnoj partiji, ali narativi koje baštine i identifikovanje sa državom, čine ih i kočničarima suštinskog relaksiranja srpsko-hrvatskih odnosa. Možda bi se ti odnosi Srbije oporavili (rebrendirali) samo u jednom slučaju: Kad bi predsednik Srbije bio Dragan Marković Palma, a predsednik Hrvatske Milan Bandić. Njihove relacije i zagrebački susret u jesen 2018. ipak su bili iskreniji od onih Sanadera i Koštunice, Borisa i Iva, Ace i Kolinde. Bandić je sad doživeo apsolutni debakl, a i Palmi je jasno da uprkos dugogodišnjem Bandićevom gradonačelnikovanju Zagreb nije Jagodina.

^{Foto: BETA}

Da li Vučić ovih dana ikad pomisli – zašto ja ne mogu kao Plenković? Pa i njegov HDZ ima ubedljivu parlamentarnu većinu, ali hrvatski Sabor će reprezentovati hrvatsko društvo za razliku od srpskog ’evroazijskog’ parlamenta. Plenković je ubedejivo pobedio u normalnim medijskim uslovima i uigranoj fer proceduri. Pita li se Vučić - da li sam i ja tako mogao? Da i meni čestitaju lideri opozicije. Da i mom stožeru za borbu protiv korone bar tako veruju, da u podatke o izlaznosti na izborima niko ne sumnja, da tako mogu da relativizujem afere i šovinističke svinjarije kao Plenković, da ih svedem na nivo ekscesa a ne na tradiciju i karakter vlasti, da tako počistim desno krilo svoje stranke i scene, umesto što ga negujem, da ideološki profilišem partiju umesto što servisiram glomazni i zbunjući ’keč ol’, da mi demagogija bude efikasna ali sa tako malo reči, da sve to mogu bez specijalnih emisija i obraćanja, da probam da budem pristojan na taj mimikrijski način, da kad i jedni i drugi slavimo bez maski, to bude kao kod njih, da se umesto trubača i sitnog veza Nikole Selakovića veselimo uz  Survivor i njihov hit Eye of the tiger - muzičku podlogu za Staloneov Rocky 3, da rešim kvadraturu kruga – da budem moćan kao Plenković a da opet derojalizujem predsedničku funkciju kao Milanović…?

Doduše, Plenkoviću je lakše da se poziva na ’izvorne principe’ nego Vučiću. Zapad će lakše da zažmuri na izvesnu detuđmanizaciju Hrvatske nego na reslobizaciju i rešešeljizaciju Srbije. 

Tek je na Zapadu razumljivo ako neko ume da Tuđmana predstavi kao ’demohrišćanina’, kao što Plenković tvrdi da je Tuđman uvek želeo ovo što on sada radi, i to još kada počistite tvrdu desnicu i njen koncept ortodoksne retuđmanizacije. Pomerajući sebe, Plenković je i Tuđmana pomerio ka centru, što je vrlo perfidni istorijski revizionizam za razliku od vulgarnog pristupa Karamarka. 

Zamislite tek Vučića da mora da podnese kohabitaciju, i to onu ’tešku’, kao što je Plenković okarakterisao ovu s Milanovićem nakon što je ovaj u januaru pobedio Kolindu Grabar Kitarović. Kohabitacija bi za Vučića bila strašni sud, tamna materija, ali da ne grešimo dušu i za to okrivimo samo Vučuća jer ta institucija je mučno pala i dokazanim demokratama Koštunici i Tadiću, kao što bi teško pala i celokupnom srpskom političkom biću. Sigurno ta demokratska forma nužnosti nije bila najjasnija ni Tuđmanu. Iako u njoj nije morao da bude.

Sa ubedljivom pobedom, Plenković je sebe potvrdio kao lidera, ali je probao i da se predstavi kao ideolog, što je za HDZ bitno neformalno mesto. To je do skora bio Davor Ivo Štir, a vreme će pokazati koliko će se Plenkovićev promptno najavljeni a magloviti ’moderni suverenizam’ oslanjati na Štirov (partijski) dokument ’Nova hrvatska pardigma’, ili će mu biti fleksibilnija alternativa.   

Jer za HDZ i stari i novi, hrvatsko pomicanje s Balkana je ustvari samo nepovratno pomicanje od bilo kakvog jugoslovenskog iskustva koje se poistovećuje s onim što Ivo Štir karakteriše kao srpski ‘unitrani nagon’. Štir naglašava da Hrvatska sebe ne vidi na Balkanu (Regionu), ne želi i ne može biti lider te regije niti njezin vodič prema EU, ali ona mora voditi aktivnu politiku balansa snaga kako bi se izbeglo stvaranje hegemona na Balkanu. U BiH posebno. Plenković je, čini se, mnogo fleksibilniji: On nema problem da naglasi i da Srbija treba da bude članica EU (doduše kad ’ispuni uslove’), pa i da joj Hrvatska pomogne u tome, ali ta formalna principijelnost ne treba da relativizuje ignorisanje kao generalni Plenkovićev stav prema Srbiji. Što opet nije loša osnova za održavanje ’hladnog mira’ ili izgradnju prosvećenog antijugoslovenstva.

 Kad je u septembru prošle godine jedanaest srpskih vojnika koji su pošli na komemoraciju u Jasenovac zaustavljeno na granici, premijer Plenković ih je nazvao ‘Vulinovih 11’ (po filmu Stivena Soderberga ‘Oušnovih 11’), naglašavajući da su oni i Vulin očito zaboravili maksimu Dušana Kovačevića i rečenicu Pavla Vujisića – ’Propisi su propisi’.Teško da će se u Hrvatskoj ikada ovako citirati replike iz Srednje Evrope u koju je navodno Kolinda već bila odvela Hrvatsku. Kao što će teško Goran Karan pre imati osmomartovski koncert u Pragu nego u Beogradu. Ima, dakle, i simpatičnih jugo referenci kod Plenkovića. On doduše, kao ni Vučić, nije bio na Tjentitštu, ali je bar poslao venac što ni Škoro ni Most, a ni poražena ili odmetnuta strančka desnica ne bi uradila. Kad Jadranka Joksimović na nekom skupu prilikom kolektivnog fotkanja stane iza Plenkovića i kaže mu da mu čuva leđa, on joj odgovori da se oseća da je u sigurnim rukama. 

Milovan Đilas je, anticipirajući raspad Jugoslavije, pisao da taj proces, ako je neminovan mogu da kanališu i spreče ratnu agoniju samo dve uslovno rečeno ’demohrišanske’ (matične) partije, ako i u Hrvatskoj i u Srbiji one pobede. Možda bi ova Plenkovićeva i ona Vladana Batića da su na vlasti bile 1990. to i uspele. Druge teško. 

Ostavku je podneo šef socijaldemokrata Davor Bernardić, svakako najodgovorniji za fijasko na ovim izborima, dok se zeleno-leva koalicija Možemo (7 mandata) istakla svojim efikasnim i dobro osmišljenim urbanim aktivizmom u Zagrebu, postala hit izbora, najavila pohod na nacionalnom nivou, i pokazala put kojim je mogla ići (može li još?) Inicijativa Ne davimo Beograd. U Hrvatskoj postoji parcela ’trećih puteva’ na političkom groblju. Ako tim putem krene i Možemo, teško da će uspeti. Ali ako bude deo restarta levog centra i dinamike konsolidacije prostora za koji je Bernardić mislio da pripada Restart koaliciji, šanse su tu.

A tu je i Mile Kekin iz ’Ladnog (kako kažu u mom selu) piva. Meni draži Mile i od onog koji ide Lajkovačkom prugom, onog Breninog koji voli disko, i onog Cvijanovićevog protiv tranzicije.

Možemo ili ne možemo?