Ništa nije crno-belo, pa ni situacija sa holidejom. Na primer, jednoj mojoj staroj drugarici holidej je prvo „Holiday“ – Madonina pesma iz 1983. godine čiji su autori Kurtis Hadson i Liza Stivens-Klauder. Iako je ta pesma ne vezuje ni za kakvo letovanje ili neki drugi „holidej“.  Ni mene „holidej“ ne asocira prvo na takozvani godišnji odmor već na cigarete „holidej“ Duvanske industrije iz Vranja. Na paklici je „brend“ bio odštampan na engleskom – „Holiday mild“. Cigareta je simbol socijalne bede u Srbiji devedesetih godina prošlog veka. Bili su crveni i plavi „holidej“ i oba tvrdo pakovanje. I od oba se takođe stvarao gnjecavi osećaj u ustima za razliku od „Veka“ Duvanske industrije iz Niša od koga je izbijao dim na ušima. Klasične cigarete Miloševićeve Srbije bile su niški „klasik“, otmenije i od „Veka“ i od „Holideja“ s kojima je u rangu „krdža“ bio opori niški „best“ (plavi i crveni).  Dva boksa crvenog vranjskog „Holideja“ tokom hiperinflacije u vreme vlade Nikole Šainovića koje je mom ocu ostavio ispod tezge prijatelj – poslovođa u jednoj seoskoj prodavnici („zadruzi“), nikad neću zaboraviti.

Za izložbu „Devedeste, lično“ u beogradskom Muzeju devedesetih, zanimljivi likovi sa prostora bivše Jugoslavije priložili su svoje artefakte. Sociolog iz Slovenije Mitja Velikonja na primer paklicu slovenačkih cigareta „57“ (meko pakovanje) koje su se zvale i „zidarske“ jer su pakovane sa filterom naopačke, tako da su zidari i drugi šljakeri mogli da iz uzmu a da ne uprljaju filter. Vranjski crveni „Holiday mild“ - da je preživela paklica kupljena u zadruzi u selu Radovci - bila bi takođe dostojan artefakt za ovakvu izložbu.

No dobro. U intezivnoj kampanji predsednik Srbije Aleksandar Vučić obišao je i vidikovac na planini Kablar i tom prilikom pomenuo holidej u bukvalnom značenju – kao godišnji odmor. Dakle, kaže predsednik, nadležna institucija će raspisati vanredne parlamentarne izbore kad se bogatiji birači vrate s „holideja“. To bi značilo da su ti bogatiji birači oni „blokaderski“ dok su siromašniji, znači običan narod, tu u Srbiji i spremni da na izborima odbrane državu kad god treba. Ali, da bi izbori bili „fer“ ipak će sačekati bogatije koji hoće da sruše Srbiju. Na Kablaru kao i pre toga u užičkom selu Drežnik, Vučić pokušava da popravi lošiji rejting njegove partije u zapadnoj Srbiji, dok je Kablar iskorišćen i da se medijski zabašuri Kurtijeva demonstracija sile na Gazivodama. Jer, pokazalo se da je lakše ne dati Gašića i druge, nego ne dati Gazivode. Provokacija o „holideju“ je klasičan primer koliko je bio bitan Vučićev autorski tekst objavljen u dnevnom listu „Politika“ pod naslovom „Elita i plebs“ (jul 2019), kad se Vučić promovisao u vođu druge antibirokratske revolucije. Prvu je započeo Slobodan Milošević poznih osamdesetih. Boreći se protiv snaga koje su se „otuđile“ od naroda. Naroda koga sad Vučić duži „na revers“.

Vidikovac na Kablaru je mogao biti i efektan mizanscen da je Srbija zaista istrajala na putu ka EU, pa da je Vučić osmislio poput „Brdo – Brioni“, „Jadansko – jonske inicijative“ ili „Inicijative tri mora“  i neku srpsku inicijativu „Sa Ovčara i Kablara“ gde bi se svake godine skupljali regionalni lideri sa ponekim hedlajnerom iz EU. Zar ne možete da zamislite grupno fotografisanje lidera predvođenih Ursulom fon der Lajen na kablarskom vidikovcu kako se dive ovčarsko-kablarskoj „svetoj gori“ (brojnim manastirima u ovoj kllisuri). Pesma „Sa Ovčara i Kablara“ koja ima i partizansku („Druže Tito bela lica kad ćeš doći do Užica“) i četničku verziju gde se pominje komandant (major) Predrag Raković- vojvoda Ljubićki, mogla je dobiti i EU verziju – „Pa da vidim moga Mila kako iz sela dođe do Brisela“.

Čuli ste verovatno za selo Mačkat na putu Užice – Zlatibor, nadaleko poznato po jagnjećem i svinjskom pečenju. U poznom socijalizmu se razvio fenomen „jagnjećih brigada“. Tako je narod zvao komunističke političare i privrednike koji su išli na te kolektivne ručkove i terevenke po kafanama. Plaćajući „na potpis“. Menjale su se ideologije, ali „jagnjeće brigade“ su ostale. Često je na primer Draža Marković od poznatih srpskih komunističkim funkcionera bio personifikacija kafane u koju je navraćao sa društvom. U „Boljem životu“ komandant „jagnjeće brigade“ je drug Rapaić koji je mentor i nadređeni čak i moćnom Jatagancu. Sa ove distance i u odnosu na potonje i aktuelne bahatosti, socijalističke „jagnjeće brigade“ deluju romantično i skromno. Uglavnom, u političkom smislu davno mi je jedan iskusan čovek rekao da upamtim da se samo menjaju oni koji vode u Mačkat na pečenje, dok su oni koji idu često isti.

I Vučić koristi narodnu fascinaciju pečenjem. Ima ga u naprednjačkoj aktuelnoj kampanji pod šatrama, a što je ustvari sve sa muzikom, estetikom i političkim porukama „nou – hau“ tradicionalne proslave „Informera“ u selu Rosići kod Kosjerića. Sećam se još kao klinac na svadbenim veseljima u užičko-požeškom kraju pod šatrama kako je iza mladenaca i muzike bio okačen ćilim a na njemu Titova slika. Da bi je sredinom osamdesetih sve više menjala slika Slobodana Penezića Krcuna, a poznih osamdesetih nju je na ćilimu zamenila uramljena slika Slobodana Miloševića. Pevalo se i Titu i naricalo „Nema nama Krcun Slobodana“, da bi se na kraju infantilno zapevalo na tragu parole „Sad se narod pita ko će nama da zameni Tita“. Na red je došao i „Aca Srbin“, ali čini se mnogo manje spontamo. Što ne znači da aktuelni predsednik nema realnu i ozbiljnu podršku u javnom mnenju. Jedan od mitova antivučićevskog dogmatizma je taj da za njega glasaju gotovo samo ucenjeni, medijski lobotomirani, ili „mafija“.

Sećam se tradicionalnog vašara 12. jula 1988. u Požegi na Petrovdan. I čoveka pod šatrom koji od trubača naručuje „Ko to kaže, ko to laže“ dok u ruci drži ponosno knjigu Slobodana Miloševića „Godine raspleta“ – zbirku suvoparnih birokratskih referata novog „vožda“ sa patetičnim predgovorom Desanske Maksimović. Knjigu je držao zbog Slobodanove slike na koricama, jer sumnjam da je pročitao šta u njoj piše. I kao što je Desanka završila u „Godinama raspleta“ tako je i pesnikinja reči pesme „Druže Tito mi ti kunemo“ koju je komponovao Đorđe Novković a otpevao Zdravko Čolić – Mira Alečković bila bitna u uzovu na Miloševićev Gazimestan 1989.

Možda sam baš tog Petrovdana 1988. u Požegi, ili je to bilo pod nekom drugom šatrom nekom drugom prigodom, slušao Tomislava Čolovića kako peva „Crn je gavran, a ja crnji“ (prošao sam put najcrnji), ali ako je to bilo tada bila je to i neka podsvesna anticipacija onoga što stiže, ali što niko nije izgleda razumeo. Upravo je Toma Čolović sa ultimativnim hitom bivše i pozne SFRJ „Mali mrav“ bio zaštitni zvučni znak takođe proročke, ali mnogo jasnije, „Top liste nadrealista.“

Lojalističko-zavetnička veselja pod šatrama su i izvesna supstitucija za takozvani Svesrpki sabor koji su i organizatori (Republika Srbija i Republika Srpska) izgleda zaboravili. Prvi je održan 8. juna 2024, a bila je predviđena dinamika da se održava svake dve godine. Ovog leta ima i onih koji se pitaju šta je sa beogradskim  „Beer festom“, ali nisam još nikog sreo ili čuo u „vaskolikom srpstvu“ da se pita – šta bi sa Svesrpskim saborom? I da neko pita, mogli bi mu odgovoriti – pa evo ga u terminu – na dve godine ali disperzivno – u svakom selu gde se stigne. Vučić namerno izbegava gradove. Logistički to mu je teže organizovati, u njima ima manju podršku, ali pod šatrama dobija i bolji produkcijski i estetski efekat direktne komunikacije sa narodom i njegovim načinom života. Ma koliko onima koji imaju iskustva sa šatrama to ponekad delovalo prilično usiljeno. Kad i nekadašnji naprednjački potencijalni „Brut“ i „brutovi“ moraju da se ’vataju u kolce. I igraju solidno, ali ipak manje poletno od Nikole Selakovića u onoj izbornoj noći u centrali SNS.

Tako je bilo, šatorski, i u Drežniku kod Užica. „Ovde smo baš napadnuti, u Užicu, ne bi li se dočepali svojih fotelja, jer to nisu mogli sami“, rekao je Vučić u tom selu, ali je verovatno mislio da su „ovde“ – u Užicu „napadnuti“ ovi (oni) na vlasti a ne Srbija. Jer ljudi su protestvovali, a malo je apsurdno reći da su se hiljade Užičana digle da u Užicu sruše Srbiju i Užice. I obratite pažnu na reč „dočepali“ (fotelja) iz rečnika druge antibirokratske revolucije. Kao da se naprednjaci 2012. nisu dočepali fotelja nego su ih samo nežno prigrlili, kao da se njihov Slobodan Milošević i njegovi poznih osamdesetih nisu dočepali vlasti neko je samo zagrlili.

Vučić je u Drežniku pomenuo i jak adut – autoput od Požege. Ima neke slatke osvete šro je završen baš za njegovo vreme, jer sećam se kako su mnogi u vlasti i nevladinoj logistici nakon Petog oktobra omalovažavali izgradnju tog puta u stilu – da je to put za nigde, ili put do Veljine kuće, jer se Velimir Ilić zalago za njegovu izgradnju svestan značaja te saobraćajne arterije. Tek kad je Boris Tadić spremio konjak i mapu Srbije, pa pozvao Milutina Mrkonjića, stvari su se odčepile po to tom pitanju. Ima sprdnji i sa još jednom Vučićevom najavom -izgradnjom tunela ispod Kadinjače. To je ideja još iz Titovog vremena. Doduše, bilo je i onih koji su i tad bili protiv da put ide ispod brda u kome je proleterska nekropola (poginuli borci Radničkog bataljona koji su 29. novembra 1941, izašli na Kadinjaču da brane Užice od nemačkih nacista). Kao što je i želežnička stanica „Prokop“ u Beogradu projekat još iz vremena Tita i Branka Pešića.

Uprkos tome što su „napadnuti – ovde – u Užicu“ i što su ti koji su ih napali „pokušavali da nam sruše našu Srbiju, krenuli da dele državu i porodicu“, Vučić je iz Drežnika poručio da su to ipak naše sestre i braća i mi ćemo uvek ruku da im pružamo i kažemo „zajedno, možemo napred“ (ali pod uslovom da smo mi na vlasti, da se zaključiti). Dobio je gromoglasan aplauz. Obratite pažnju – upotrebio je predsednik reč „zajedno“: Studenti i opozicija bi mogli da prouče iskustva kako je Koalicija „Zajedno“ upravo 1996. pobedila u Drežniku SPS na lokalnim izborima. Bio sam aktivan u toj kampanji. Kao i u kontroli izbora.

Vučić je početkom ovog avgusta u kampanji sa Miloradom Dodikom po Republici Srpskoj. Ona je intezivna, ali to ipak još nije zvaniči drugi Svesrpski sabor. Kampanja je deo i prekodrinski nastavak Vučićeve šatorske kampanje po Srbiji, ali i sa jakom komemorativnom funkcijom jer se sinhronizuje sa još jednom godišnjicom „Oluje“.

Predsednik Srbije je prilikom aktuelne turneje po Republici Srpskoj ponovio tezu Milorada Dodika da ne postoje bosanski ili hrvatski Srbi, postoje samo Srbi. Pa i u Titovoj Jugoslaviji postojali su samo Srbi. Tako je bilo u listiću za popis. Nisi mogao da se izjasniš kao hrvatski Srbin ili bosanski Srbin. Već samo kao Srbin. Jesu Srbi živeli u različitim republikama, ali granica nije bilo. „Ne zovemo mi Hrvate hrvatijanci, hoćete Sulejmana Ugljanina da zovete Suljo srbijanac“, kaže ironično Vučić. Pa stvarno bi bilo glup da tako neko nekog zove. Ali zašto se onda govori o zastupljenosti hercegovačkih ili bosanskih Hrvata u telima BiH. Neće niko zvati Ugljanina Suljo srbijanac, ali hoće reći da je Suljo i Sandžaklija kao i mnogi Bošnjaci, ali nisu zbog toga manji Bošnjaci. Kad se kaže da nema Srbijanaca (što je više regionalno određenje), već samo Srba, znači li da nema Srbijanaca iz pesme „jelek, anterija i opanci, po tome se znaju Srbijanci (Srbijanke)“, odnosno da je ime fabrike „Srbijanka“ (Valjevo) bilo uvredljivo – autošovinističko? Ili, kad Mile Dodik kaže da Srbi iz Republike Srpske ne mogu biti i Bosanci znači li to da onaj Bosanac iz pesme Bijelog dugmeta „jesi l’ mala ljubila do sada, jesi, jesi, al’ Bosanca nisi“, retroaktivno ne može biti Srbin? Ako već pretpostavimo da onaj Harijev Bosanac („prsten i zlatni lanac kupiće ti Bosanac“) nije Srbin iz Er – Esa (termin koji u BiH koriste oni koji ne mogu preko usana da prevale Republika Srpska). Imali smo porodične prijatelje Jova i Pera. Obadvojica su rodom bili prekodrinski Srbi (Bosna). U Užice su došli pre rata devedesetih. I svi su ih zvali Jovo Bosanac i Pero Bosanac. I to nimalo pogrdno. A oni su voleli svoje nadimke i smatrali ih krajnje primerenim. I naravno da nisu bili manji Srbi.

Kad u Bosni ili Hrvatskoj kažete Srbijanac to nije uvredljivo po Srbe u Srbiji. Pre se misli na neke simpatične Srbe tamo negde daleko, čak neke idealno-tipske Srbe. Koji, doduše, neće da ujedine sve Srbe u jednu državu. Ako ima i zezanja sa „srbijancima“ to je do nivoa svođenja Srbijanaca na prizore i situacije iz pesama „Rokera s  Moravu“. Kao kad „Srbijanci“ govore o nekim simpatičnim „Dudecima“ – zagorskim Hrvatima koji se kao domobrani uvek odmah predaju i od kojih ne preti opasnost. Inače, domobrani su jedina antipartizanska vojna formacija tokom rata 1941-45. koju je komunistička kinematografija na izvestan način amnestirala i učinila ih čak pomalo i simpatičnima.

Zna li Vučić da je i za njegov povratak na vlast zaslužan upravo „Srbijanac“ – Tomislav Nikolić. Znam nekoliko žena koje ranije nikad nisu glasale za Miloševića ili Šešelja i koje su 2012. rekle – dosta mi je više „Crnogoraca“ da vode Srbiju (Milošević, Tadić…), hoću nekoga iz Srbije, hoću Srbijanca pa makar i Tomu grobara. Kao što je i Koštunici imidž čoveka iz srca Srbije pomogao da pobedi. Vučić ima sigurno marketinške koristi od tutneje sa Dodikom, ali bi morao da pazi da ga ne prepoznaju u Srbiji, paradoksalno, kao „Bosanca“. Ili ako je siguran u ovo što priča sa Dodikom, neka kandiduje Dodika za svog predsedničkog kandidata u Srbiji. A? 

Ljubomir Micić i „Manifest Srbijanstva“ je već viša matematika za ovu priču, ali eto da pomenemo koga interesuje.

Vučić jeste uspeo da svoje pristalice oslobodi straha, da ih homogenizuje, ali ne i da osvoji nove. Šteta što je Boris Tadić ispucao ideju „Narodne kancelarije predsednika Republike“ koja rešava probleme običnih građana, a koju su vodili Dragan Đilas, Tanja Pašić i Mlađa Đorđević. I neke probleme nekim konkretnim ljudima jeste rešila. Takva kancelarija bi sada stajala Vučiću kao salivena. A imao bi koga i da pošalje da u njoj radi.

Portal „Ko si bre ti“? je deo antibirokratske prakse. Još pre pada nadstrešnice u Novom Sadu „Demostat“ je u svom istraživanju uočio veliko nepoverenje građana u institucije sistema, a najmanje poverenje je bilo u  funkcionere vlasti na lokalu. Vučić je to osetio, i sad hijerarhijski niži kabadahija može da strahuje od hijerarhijski višeg. Ovim se se partija i „filtrira“, mobiliše, kristališe se sistem subordinacije, dok se istovremeno podstiče i koristi stara mentalitetska sklonost cinkarenju. Na lokalu su pored običnih građana nezadovoljni i „nenamireni“ članovi SNS, ali i osujećeni pripadnici SPS. Dačićeva partija je stara klijentelistička struktura, i ako nisu dovoljno inkluzivni u sistemu, oni to svojom lukrativnom intuicijom odmah osećaju. Branko Ružić održava moral članovima SPS kojima preti pošast ravnodušnosti.