Posete specijalnog izaslanika predsednika SAD Stiva Vitkofa i Džareda Kušnera Moskvi 5. septembra i Kijevu 6. septembra 2026. godine nisu dovele do dogovora o okončanju rata. Ipak, pokazale su novi pokušaj Vašingtona da direktno približi stavove Rusije i Ukrajine i pripremi teren za obnovu trilateralnog pregovaračkog procesa.

U Moskvi su Vitkof i Kušner više od tri sata razgovarali sa Vladimirom Putinom. Američka strana dobila je od Kremlja nove predloge u vezi sa mogućim rešenjem, ali Moskva nije odustala od svojih osnovnih zahteva. Putin je ponovo naglasio potrebu za otklanjanjem takozvanih „osnovnih uzroka sukoba“ i potvrdio nameru Rusije da nastavi da insistira na ciljevima koje je proklamovala.

To je važan signal: Kremlj pokazuje spremnost da nastavi pregovore, ali za sada ne pokazuje spremnost da prihvati kompromis koji bi podrazumevao odustajanje od njegovih ključnih političkih i teritorijalnih zahteva.

Zbog toga se moskovski sastanak može oceniti kao pregovarački napredak bez političkog proboja. Vašington je obnovio direktan kanal komunikacije sa Kremljom i dobio mogućnost da neposredno proceni njegovu poziciju. Međutim, sama obnova dijaloga još ne znači da je Rusija spremna da okonča rat.

Kijevska faza imala je drugačiji značaj. U prestonici Ukrajine američki predstavnici nisu samo preneli ukrajinskoj strani rezultate razgovora sa Putinom, već su razgovarali i o praktičnim pitanjima podrške Ukrajini. Konsultacijama su se pridružili predstavnici Velike Britanije, Francuske i Nemačke. Time je Vašington pokazao nameru da mogući pregovarački proces koordinira ne samo sa Kijevom već i sa ključnim evropskim saveznicima.

To je od suštinskog značaja. Ako Moskva pregovore prvenstveno posmatra kao instrument za ostvarivanje svojih strateških ciljeva, za Ukrajinu je diplomatski proces neraskidivo povezan sa pitanjem bezbednosti. Zato svaki mirovni sporazum mora da odgovori ne samo na zahtev za prekidom borbenih dejstava već i da obezbedi mehanizme koji Rusiji neće omogućiti da predah iskoristi za pripremu nove agresije.

Upravo pitanje bezbednosnih garancija ostaje jedna od glavnih tačaka neslaganja.

Drugo centralno pitanje jeste teritorija. Pre svega se radi o delu Donbasa koji je i dalje pod ukrajinskom kontrolom. Za Kremlj je teritorijalni faktor deo šire koncepcije preispitivanja posleratne bezbednosne arhitekture Evrope. Za Kijev, pristajanje na teritorijalne ustupke bez pouzdanih bezbednosnih garancija nosi rizik da sadašnji prekid rata postane samo pauza uoči novog sukoba.

Zato bi bilo preuranjeno očekivati brzo okončanje rata do zime. Sam Džared Kušner priznao je složenost zadatka, naglasivši da administracija Donalda Trampa nastoji da stvori „paket mirovnih sporazuma“. Stiv Vitkof je, sa svoje strane, pozvao obe strane da pristanu na kompromis.

Međutim, problem nije samo u udaljenosti između stavova Moskve i Kijeva. On se ogleda u fundamentalno različitim shvatanjima toga šta bi trebalo da bude rezultat pregovora.

Za Vašington je prioritet okončanje rata i stvaranje dugoročne strukture odnosa koja bi stranama omogućila da pređu sa konfrontacije na suživot. Za Kijev je ključni uslov mir koji neće ugroziti njegovu državnost i bezbednost. Moskva, međutim, nastoji da okončanje rata iskoristi za učvršćivanje političkih, teritorijalnih i bezbednosnih rezultata koje pokušava da ostvari silom.

U tome leži glavna protivrečnost sadašnjeg pregovaračkog procesa.

Ništa manje važan nije ni zimski faktor. Tokom razgovora u Kijevu razmatrani su dodatni sistemi protivvazdušne odbrane, uključujući Patriot, zaštita energetske infrastrukture i isporuka opreme za energetski sektor. To pokazuje da Vašington diplomatiju ne posmatra kao alternativu podršci Ukrajini. Naprotiv, pregovarački proces prati priprema Ukrajine za moguće intenziviranje ruskih udara na kritičnu infrastrukturu.

Na taj način SAD pokušavaju da se istovremeno kreću u dva pravca: da stvaraju uslove za diplomatsko rešenje i da jačaju pregovaračku poziciju Ukrajine.

Najkonkretniji rezultat poseta jeste stvaranje osnove za narednu fazu pregovora. Reč je o mogućem obnavljanju formata Rusija–Ukrajina–SAD, uz paralelne konsultacije između Ukrajine, SAD i evropskih saveznika.

Međutim, za sada je to samo diplomatska perspektiva, a ne postignuti dogovor.

Postoji i ključno pitanje koje će odrediti perspektive čitavog procesa: da li je Kremlj spreman da prihvati kompromis koji ne podrazumeva faktičko ispunjavanje njegovih maksimalističkih zahteva? Ako odgovor bude negativan, američka diplomatija suočiće se sa istim problemom koji je u više navrata blokirao prethodne pregovaračke inicijative.

Značajno je da je, odgovarajući na rusku tvrdnju o potrebi otklanjanja „osnovnih uzroka“ rata, evropski komesar za odbranu i svemir Andrijus Kubilijus izjavio: „Osnovni uzrok rata u Ukrajini jeste sam Vladimir Putin.“

U toj suprotnosti nalazi se značajan deo problema sadašnje diplomatije. Vašington traži formulu kompromisa između strana, dok Moskva i Kijev i dalje različito definišu samu prirodu sukoba, njegove uzroke i prihvatljiv ishod.

Zato misiju Vitkofa i Kušnera ne treba procenjivati prema tome da li je završena mirovnim sporazumom, već prema tome da li je stvorila mehanizam za narednu rundu pregovora.

U ovoj fazi odgovor je pozitivan. Diplomatski proces je obnovljen, direktan kontakt Vašingtona sa Moskvom i Kijevom je održan, evropski saveznici su uključeni, a mogućnost novog trilateralnog formata je sačuvana.

Ali političkog proboja nema. I dok Moskva ne pokaže spremnost da preispita deo svojih maksimalističkih zahteva, glavni rezultat diplomatske aktivnosti SAD neće biti mirovni sporazum, već pokušaj stvaranja uslova za njegovo buduće postizanje.