U deset kategorija hrane maloprodajne cene u Srbiji više su nego na tržištima 11 zemalja centralne i istočne Evrope, a u šest oblasti više su i od evropskog proseka. Praktično, hrana u Srbiji košta skoro kao i u Evropskoj uniji, 96% proseka EU, pri čemu je prosečan životni standard stanovništva približno upola niži – iznosi 51,8% evropskog proseka. Razlika je još veća kada se poredimo sa zemljama članicama EU iz našeg okruženja jer su u Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj i Hrvatskoj, te cene znatno niže, zadržane su na oko 92 odsto evropskom proseka. To je utvrdio je Fiskalni savet (FS) u opsežnoj analizi “Poljoprivreda Srbije između stagnacije i reforme: proizvodnja, cene i agrarna politika”, objavljenoj 31. avgusta ove godine.  

“Premda za visoke cene nije odgovorna samo poljoprivreda, njena niska produktivnost i dugotrajna stagnacija predstavljaju važan razlog zbog kog je hrana u Srbiji skuplja nego što bi mogla da bude”, navodi FS u studiji i ukazuje da je to posledica strukturnih slabosti domaće poljoprivrede. Proizvođačke cene u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji, u periodu od 2022. do 2024., kada je zabeležen najjači inflatorni talas, dostigle su oko 87% proseka EU, znatno više nego u 11 zemalja CIE gde se drže na nivou od 82%. Uz to, upozorava FS, visoka cena hrane nije samo ekonomsko već i izrazito socijalno pitanje, jer trećina rashoda domaćinstava odlazi za hranu, dok je kod siromašnijih taj udeo još veći. Zbog toga visoke cene hrane najviše pogađaju upravo stanovništvo s najnižim primanjima, kažu u FS naglašavajući da strukturne slabosti poljoprivrede više nisu problem samo proizvođača već celog društva.

Upravo u toj činjenici, tvrdi FS, ogleda se neuspeh politike u agraru koji je tokom poslednje decenije zabeležio najizraženiju stagnaciju, najbrže sustizao prosečne cene u EU uprkos u tom periodu ostvarenom snažnom rastu subvencija - one su sa ostalim davanjima u toj oblasti dostigle 1,5% BDP-a, što su u evropskim okvirima velika izdvajanja. Ali, rezultata nema.

Najveći rast i približavanje evropskom proseku, ustanovio je FS, beleži se kod ulja i masti i to za oko 20 odsto, zatim kod šećera, džemova i slatkiša, oko 15 odsto. “Slične anomalije prisutne su u kategorijama sa većim stepenom prerade, kao što su gotova hrana i drugi prehrambeni proizvodi. Tu su i mleko, mesne prerađevine ili jaja, čije su cene za oko osam odsto iznad nivoa u EU“, navodi FS.

Cene povrća su u Srbiji niže, nalaze se na 90 odsto proseka EU, žitarice, voće i meso na oko 85 odsto, ali trend sustizanja se i tu beleži, pa FS navodi primer mesa koje je poskupljenjem od 2022. do 2024. “skočilo” sa 81,5 na 88,5 odsto evropskog proseka.

Visoke cene hrane govore o strukturnim anomalijama u domaćem prehrambeno-poljoprivrednom lancu, kaže studija naglašavajući da bi zbog ekonomskih karakteristika zemlje cene hrane u Srbiji trebalo da budu osetno ispod evropskih.

U studiji se ukazuje na to da manje razvijene zemlje cenama postepeno sustižu bogatije, nekada čak i brže nego što im rastu primanja, pa ni Srbija nije u tome izuzetak ali ona to čini brže od država iz okruženja. Naime, kada se uporede sve cene proizvoda i usluga za ličnu potrošnju, to je gotovo 60 odsto proseka EU u 2024. što je znatno iznad Rumunije (55,1 odsto) ili Bugarske (55,7 odsto). Pri tom, prosečna primanja su još uvek ispod polovine proseka EU i čak za 15 procentnih poena ispod Bugarske koja je ekonomski najmanje razvijena članica EU.

Jedan od tih faktora je činjenica da je Srbija dostigla tek polovinu nivoa razvijenosti EU, a ekonomska logika kaže da manje razvijene zemlje imaju niži apsolutni nivo cena usled nižih zarada, operativnih troškova i slabije kupovne moći stanovništva. Primer su Rumunija i Bugarska, najmanje razvijene članice EU gde cene hrane iznose oko 76, odnosno 89 odsto proseka Unije, što je znatno ispod Srbije koja je nerazvijenija od obe zemlje.

Takođe, Srbija je tradicionalno neto izvoznik poljoprivredno-prehrambenih proizvoda jer proizvodi tržišne viškove što bi trebalo da vrši pritisak na snižavanje cena na domaćem tržištu. Uz to, država je prethodnih godina značajno povećala budžetske subvencije agraru po čemu ne zaostaje za zemljama EU ali, „da je bolje usmeren, ovakav vid podsticaja, morao je da se vidi kroz veću produktivnost, stabilniju ponudu i manje pritiske na cene“, navodi se u studiji.

Vlast, zauzeta predizbornom kampanjom, za sada nije reagovala na  nalaz FS a verovatno je i da neće jer je još pre tri godine za visoku inflaciju optužila trgovine. Kako je Demostat tada pisao, temu monopola u maloprodaji i prekomernih trgovačkih marži najpre je u jeku dvocifrene inflacije, otvorila guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković. Ona je prvo tvrdila da smo inflaciju uvezli spolja, ali kada je bilo očigledno da ti faktori “spolja” deluju i na druge države koje ipak imaju daleko niži rast cena od nas, označila je trgovce kao ključne uzroke inflacije. Najavljena je pojačana kontrola maloprodajnih lanaca, iskazane su sumnje na zloupotrebu monopolskog položaja, pominjalo se čak uključivanje BIA-e kako bi se utvrdilo “ko i zašto diže cene”.

Da bi potkrepila te tvrdnje, Vlada je od Republičkog zavoda za statistiku (RZS) zatražila analizu trgovačkih marži. Međutim, rezultati tog istraživanja RZS, objavljeni u publikaciji “Trendovi” za IV kvartal 2023. izgleda da nisu ispunili očekivanja zvanične politike pa se niko od političara, posebno ne onih iz tog resora, nije potrudio da ih sagleda.

Naime, na nivou celokupne delatnosti “Proizvodnje prehrambenih proizvoda”, istraživanje RZS je utvrdilo da je prosečna stopa bruto marže (koja pokriva troškove sirovina, proizvodnje, plata, fiskalne i ostale obaveze kao i dobit) u prvih šest meseci 2023. godine iznosila 54,1%, dok je prosečna bruto profitna stopa 8,6%. Prosečna stopa bruto marže u trgovini na malo prehrambenim proizvodima iznosila je 14,9%, a bruto profitna stopa je 3,6%, navodi se u istraživanju RZS.

U istraživanju se objašnjava i da su trgovinske kuće razvrstane u dve grupe: “vodećih 20” koje drže 83% tržišta (tri najveća zauzimaju 48,9% tržišta) i “ostalo”. “Prosečna stopa bruto marže (za sve proizvode) kod grupe „vodećih 20“ iznosila je 14,6%, pri čemu je najviša prosečna marža u ovoj grupi iznosila 23,8%, a najniža 5,1%. Kod grupe „ostali“ prosečna marža je nešto viša i iznosi 16,9%”, navodi RZS.

“S obzirom da unutar grupe „vodećih 20“ nisu zabeležena značajnija odstupanja u prosečnim maloprodajnim cenama posmatranih proizvoda, više marže kod pojedinih subjekata u trgovini na malo, pogotovu kod većih trgovinskih lanaca, mogu se objasniti povoljnijim uslovima pri nabavci robe od dobavljača, kako sa domaćeg tržišta, tako i iz uvoza, od konkurencije. Istovremeno, ovakvi rezultati ukazuju na to da rast maloprodajnih cena u najvećoj meri potiče od visokih troškova proizvodnje ovih proizvoda (visoke cene inputa u proizvodnji i niska ekonomija obima)”, jedan je od zaključaka RZS.

Studija FS praktično je ne samo potvrdila rezultate istraživanja RZS, već je ušla i u razloge zbog čega rast cena hrane potiče velikim delom i iz proizvodnje a dala je i smernice šta bi trebalo preduzeti da bi agrar dao rezultate koje po svojim resursima može.

“Cenovni pritisci takođe nastaju i pre i posle primarne poljoprivredne proizvodnje. Uzvodno od poljoprivrede, visoke cene hrane podstiču skupi inputi. Cene mineralnih đubriva u Srbiji porasle su u periodu 2020-2025. za oko 95%, naspram oko 60% u EU i CIE, uglavnom zbog visoko koncentrisanog tržišta (svega nekoliko proizvođača i velikih uvoznika) i dugog lanca posrednika do poljoprivrednika. Slične anomalije postoje kod semenskog materijala i sredstava za zaštitu bilja, čiji se uvoz uglavnom odvija preko malog broja ekskluzivnih distributera”, naglašava FS.

Takođe, “nizvodno od poljoprivrede, visoke cene hrane „zidaju“ se i u preradi, distribuciji i maloprodaji. Na to ukazuje razlika između nivoa proizvođačkih cena (87% proseka EU) i maloprodajnih cena hrane (gotovo 96% proseka EU). Analize pokazuju i asimetriju u prenosu cena budući da poskupljenja u nekoj od karika lanca snabdevanja brzo i gotovo u potpunosti stižu do potrošača, dok se kasnija pojeftinjenja prenose sporo i nepotpuno. Zbog toga bi bilo pogrešno visoke cene hrane objašnjavati isključivo slabostima poljoprivrede – ali podjednako pogrešno bilo bi zanemariti to da značajan deo problema nastaje već u samoj proizvodnji i oko nje”, zaključuju autori studije Fiskalnog saveta.