Ako postoji šansa da se ruda prerađuje na mestu gde se i iskopava, to nam je naravno, bolje nego da se ona iznosi “napolje” jer to znači i nova radna mesta. Ali, svaki deo procesa mora da se izvodi uz poštovanje ekoloških standarda. Takvo pitanje treba ozbiljno razmatrati, što znači i proračunavanje koristi i štete, to nije odluka koja se donosi za jedno popodne, već se mora uraditi i Studija uticaja (na životnu sredinu), mora se videti i stanje na tržištu, i moraju se voditi logični razgovori, poručio je u emisiji “Pola sata Demostata” akademik i geolog Vladica Cvetković, upitan kako komentariše mogućnost da se ruda litijuma koja bi eventualno bila iskopavana u Srbiji ne izvozi, već da se ovde i obrađuje, kao i da to bude praćeno otvaranjem fabrike za proizvodnju litijumskih baterija i električnih automobila na jednom području u našoj državi.  

Naš sagovornik, koji je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i redovni profesor na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu, ističe  da je na skupu organizovanom u SANU pod nazivom “Projekat Jadar - šta je poznato”, čuo neke “potpuno kontradiktorne stvari za koje ne moram ni da bude stručan da bih uvideo kontradiktornost”. Kako precizira, u istom predavanju je izneta teza da će litijumu pasti cena, zameniće ga natrijum u baterijama, a oni (kompanija Rio Tinto) će sve raskopati i otići, kao i tvrdnja da postoji mogućnost da litijumu trostruko skoči cena za narednih pet do deset godina, a da mi budemo ugovorima “stegnuti” tako da ne možemo povećati dobit za državu već ćemo samo uzimati rudnu rentu dok će se kompanija dodatno obogatiti.

- Mnogo toga se koristi kao antirudarska priča…Postoji jadikovka o rudnoj renti i kako ćemo mi “spasti” na rudnu rentu, i kako će, eventualno, biti novih radnih mesta i aktivnosti koja će povećati naš BDP, ali “sve je to ništa u poređenju sa onim što će dobiti kompanija”, to se isto priča za Kineze i Ziđin u Boru. Ipak, morate da razmišljate o alternativama - ako vam je alternativa da rudno ležište ostane u zemlji, živite na livadi i nemojte nikad vaditi rudu iz tog velikog nalazišta, ali onda nema kuknjave kad vaš paradajz nema ko da kupi…  Naravno, ja bih bio vrlo nesrećan da se bilo koja ruda vadi samo za rudnu rentu, ističe Cvetković.

Komentarišući činjenicu da su projekat Jadar kompanije Rio Tinto u Srbiji pratile brojne dezinformacije, sagovornik Demostata kaže da je “prva stvar koja ide na račun same kompanije - to je strategija komunikacije, oni je nisu imali, napravili su početne greške u toj netransparentnosti,po inerciji, pošto je to velika firma, nisu shvatili posebnost ovog našeg javnog prostora i oni su ovde nastupali kao i na nekim drugim mestima. Međutim, ovo bih i snašlo i da su bili transparetniji jer se ovde dogodio jedan društveni proces – da nije bilo Rio Tinta, bio bi neki drugi oblik, verovatno bi to bilo nešto drugo u vezi sa pitanjem životne sredine”.

- Vi ste imali do tada Vučićevu vlast koja je manipulisala narodnim strahom vrlo jasno i sve poluge tog straha on je već bio preuzeo- dakle, imate susede koji vas “plaše”, a Vučič kaže: “Ja ću vas odbraniti od njih”, imate pandemiju,  on kaže: “Ja ću vas izlečiti, evo, ja donosim respiratore”, kada se pomene glad, “Ja ću vas nahraniti… Dakle, Vučić je već bio preuzeo sve te teme, dok se nije pojavilo ovo, njemu je bilo kasno da i to preuzme, i onda je to preuzela druga strana, i to su prve političke pobede protiv njega. E sad je to po meni prekomerno korišćenje sile, jer  postaje društveno nekorisno. Iz otpora jednom projektu došlo se do potpuno bezumne agende da tražite zabranu istraživanja bora i litijuma u čitavoj Srbiji, i to tako što najpre pitate spinovano javno mnjenje, uplašeni neuki narod da li mu se sviđa litijum… Iz prve ruke mogu da kažem da litijum nije ništa toksičniji niti problematičniji od drugih metala koji se eksploatišu, čak imate mnogo, mnogo opasnije metale koji mogu da izazovu veliki problem za životnu sredinu. Javno mnjenje ne može da to “nijansira”, jer je uplašeno borom i litijumom .Tu sam bio ljut i na moje kolege iz akademske zajednice, oni se od toga nisu ogradili. Ne smeta mi što se oni protive konkretnom projektu, samo su morali da se ograde. Dakle, na skupu u SANU, konstatovano je da ne znamo mnogo o projektu Jadar… Nije tu kriv Savo Manojlović, koji se bavi politikom, puca na visoko, već oni koji su učestvovali na tom skupu trebalo je  da kažu: Konstatacija je da je projekat Jadar netransparentan I da ne može da se ide u eksploataciju  litijuma dok se ne sazna više o  projektu, nemojte da ga koristite za bilo šta drugo”… Učešće tih ljudi u antirudarskoj histeriji je za mene vidljivo, a ja nijedan podatak o tom projektu  nisam izneo koji pomogao Rio Tintu, ja samo imam prorudarsku retoriku, precizira Cvetković.

Prema mišljenju akademika Vladice Cvetkovića, “opšta je sramota” što nije obelodanjena Studija uticaja projekta Jadar na životnu sredinu. U tom kontekstu, napominje da smo “mi odmah došli do antiprojektne retorike”, što je podrazumevalo stav:”Ne, ne treba nam Studija uticaja”.

- Ne postoji nigde zakon o geologiji  bez Studije uticaja na životnu sredinu, to je nužno da bi se prešlo iz faze istraživanja u fazu eksploacije. Postoji nekoliko projekata u Evropi koji su u odmakloj fazi, recimo “Barozo” u Portugalu… U Nemačkoj, takođe, ima projekat gde je dobijena dozvola za eksploataciju litijuma… Ali ovde kod nas je najpre bilo zastrašivanje, recimo, tvrdilo se: “Od rudarstva odustaju sve zemlje, mi ćemo biti samo kolonija”… Strah je već raširen i neko ko želi da priča o tome na argumentovan način odmah biva odmah biva proglašen za lobistu, navodi Cvetković.

Sagovornik Demostata demantuje tvrdnje da je “Rio Tinto lobista”. “To, naravno, nije tačno, jer ja ni u jednom tekstu, ni u jednom mom nastupu,  nisam izneo nijedan podatak o tom projektu iz jednog vrlo jednostavnog razloga – ja ne znam te podatke, nisam radio na tom projektu, ni na jednom njegovom delu. Nisam se, verujte, ni trudio da uđem u sve detalje projekta, nego sam video da  antirudarska histerija nastaje na tom temelju, i počeo da se protiv nje borim, a ne da „ulazim“ u taj projekat, niti da ga branim”, ukazuje Cvetković.

Objašnjavajući pojavu koju naziva “eko-populizam”, Vladica Cvetković konstatuje da je opasno da se jednom sektoru (rudarstvu) podmeću klipovi, a, “s druge strane, zahtevanje da takav projekat bude transparentan je nešto protiv čega niko pametan ne bi mogao da ima ništa protiv”.

- Meni je jasno koji je mehanizam antirudarske histerije -  narativ protiv Rio Tinta, koji je po mnogo čemu ispravan, iskorišćen je za skupljanje jeftinih poena, kod naroda i na kraju smo došli do toga da je jedna grupa koja je bila politički poprilično obećavajuća počela da formuliše svoje političke zahrteve na temelju ispitivanja javnog mnjenja pa se onda pitam kako ćemo ući u bilo kakvo prosvetiteljstvo ako pitamo narod šta on želi pa potom formulišemo našu političku agendu… Problem je što se zelena agenda redukuje na onaj deo narativa koji se lako “lepi” za nacionalizam I sprovodi uz oruđe zvano populizam. Populizam se, dakle, gradi na temama kao što su „naše šume, naše reke“, kaže Cvetković.

Naš sagovornik napominje da se u slučaju svih rudarskih projekata, bilo da je reč o domaćim ili stranim kompanijama, moraju poštovati ekološki standardi, odnosno težiti onome što se naziva “ekološki održivo”, ili “zeleno rudarstvo”.

- Uvek su postojali zahtevi u vezi sa poštovanjem životne sredine, ali su oni bili niski, vrlo slabo kontrolisani, ja ne znam direktne podatke, nisam se bavio istorijom rudarstva, ali znam da je svaki investitor gledao da minimalno troši na to i da to, koliko je moguće, nekako zaobiđe. Vi u svim krajevima Srbije imate ostatke rudarstva, još iz antike, pa su čak i ti antički ostavili neke ekološke posledice. Ali, nijedna industrija se više ne radi pod istim uslovima, pa ni rudarstvo, e sad je tu sve stvar kontrole I činjenica je da mi živimo u državi u koju nemamo poverenja. Mi ne znamo ni koliko košta spomenik, a treba da verujemo da će vlasti moći da kontrolišu jednu veliku kompaniju… To je sve tačno, ali za mene nije opravdanje da uzmem populizam koji koriste eko-populisti i da selektivno “mlatim” time  okolo. Ekološki standardi jesu sad visoki, i mi treba svim kompanijama da kažemo da je prošlo vreme tog profita ne samo iz 19. veka već i s početka 21. Dakle, ako vam se isplati da radite s manjim profitom, radite, ako vam se ne isplati, nemojte ni raditi jer mi ne možemo da drugačije pristanemo na to, smatra Vladica Cvetković.

Neophodna rasprava na različitim nivoima

Cvetković napominje da se rasprava o rudarskim projektima mora voditi “u nijansama, u slojevima, na različitim nivima”.  “Ja sam od početka u svojoj priči na strani rudarstva između ostalog i zbog toga što su oponenti toliko nesposobni za razgovor da me to iritira, a, s druge strane, jer znam da je industrijski razvoj, uopšte privredni razvoj, to sam čuo od ekonomista, nemoguć sa niskoprofitnim granama, nego morate to ostvariti sa nečim što je mnogo ozbiljnija stvar… Ležište tolike površine sa kritičnom sirovinom kakav je litijum ne može da ostane pod zemljom, to je jedna logična stvar, ali naše je da odlučimo ko će to da radi i pod kojim uslovima. E, pre donošenja takve odluke,  koja je potpuno legitimno pitanje, treba da se razgovara, poručuje naš sagovrnik.

Narod veruje naučnicima koji mu “podilaze”

Vladica Cvetković ne gaji optimizam da će javno mnjenje u Srbiji postati blagonaklonjenije prema rudarstvu.  Upitan da prokomentariše nalaz iz Demostatovog istraživanja po kojem građani Srbije najviše veruju naučnicima, a najmanje političarima, ovaj akademik kaže: “To mi ne daje nadu. Oni veruju najviše naučnicima koji govore ono što javno mnjenje želi da čuje”.