Bilo mi je simpatično kad me je davno jedan stranac koji je došao na Sabor trubača u Guču pitao - kako to da se vi Srbi i Hrvati toliko mrzite, a vaš najpoznatiji etno festival i parlament Hrvatske imaju isto ime – sabor?  I stvarno, čudno je da se pored tolike sabornosti srpska skupština ne zove sabor. 

No dobro, prestonički sabor Pokreta za narod i državu koji je predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio za period od 11. do 13. aprila na platou ispred Narodne skupštine, reklamira se kao „svenarodni“ iako on neće predstavljati bar pola naroda u Srbiji. Biće svakako manje „svenarodni“ od Sabora trubača u Guči, od „Čobanskih dana“ u Kosjeriću (Brdu Gradu kod Kosjerića), od Sabora frulaša “Oj Moravo“ u Prislonici ili  od Sabora „Prođoh Levač, prođoh Šumadiju“ u Rekovcu. Šalu na stranu, sabor je deo i srpske političke tradicije. I sabor jedne političke opcije je legitiman. Ali nije „svenarodni“. Sem što to može biti propagandno.

Uglavnom, u političkoj ravni sabore prave partije i organizacije desnice, kao što partije levice prave kongrese. Socijalistička partija Srbije jeste možda „slavska levica“, ali ipak ima kongres kao najviši partijski skup. I kongres i sabor su ideološka preciziranja partijskih skupština. Najjača partija opozicije devedesetih – Srpski pokret obnove svoje skupštine zvala je saborima. Centrističke i one mejnstrim partije desnice i levice uglavnom imaju skupštine. Srpska napredna stranka kao najviši partijski skup ima skupštinu kao inerciju iz ranijih vremena. Da li će uskoro sabor Pokreta za narod i državu postati bitniji od skupštine SNS, jer Vučić će biti njegov neformalni vođa? Sabor u političkom smilsu sugeriše i moguću klerikalnost koja nije bila osobina ni Šešeljevih radikala, ni izvorne SNS. 

Umesto jednog masovnog skupa, kako je do sad praktikovao, sad se Vučić opredeljuje za trodnevni događaj ispred zgrade republičkog parlamenta, ’’uz brojne manifestacije’’ kako saboru i dolikuje. Po formi, na neki način Vučić se približava Vidovdanskom saboru koji je prvi DEPOS predvođen SPO organizovao u junu 1992. godine. S time, što za razliku od Miloševića tada, Vučić sad nije dozvolio da mu neko zauzme strateško mesto – Pionirski park. Tog juna 1992. opozicija je prvo zauzela Pionirski park i i „kaparisala“ prostor oko Skupštine kao mesto Sabora. Od dolazaka Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije poznih osamdesetih da tu protestvuju zbog albanskog terora, to je politički neuralgičan i simbolički bitan toponim. Taj punkt, koji je dobio neformalno ime ’’Ćacilend’’ biće očigledno toponimsko uporište najavljenog skupa. Vučićev predstojeći aprilski sabor i onaj Vidovdanski iz 1992. imaju različit sadržaj „sabornosti“. Iako će ikonografija delom sigurno biti ista. I „Vidovdanski sabor“ iz 1992. bio je sabor dela naroda, pre svega onog monarhističkog (tada se obratio i princ Aleksandar Karađorđević), a ne „svenarodni“. Većina srpskog naroda tada je bila još uz Miloševića. S naznakom, da od te 1992. Milošević ne može više da vlada sam. Da nije bilo odlučujuće podrške Vojislava Šešelja i njegovih radikala, pitanje je da li bi Milošević pobedio na predsedničkim izborima Milana Panića, biznismena iz SAD koga je doveo za saveznog premijera i koji se odmetnuo u opoziciju.  

Očekujete li da će taj Vučićev sabor proći u naglašenom duhu evropske Srbije, zemlje koja se nalazi na EU putu? Hoće li baš na „svenarodnom saboru“ Marta Kos, evropska komesarka za proširenje, dobiti jasna uverenja i potvrdu da će Srbija ispuniti ono što Evropska komisija zahteva od nje - hitne reforme, pre svega promene u izbornom zakonodavstvu, promene medijskih zakona i postavljanje regulatora elektronskih medija, za šta je, kako kaže Kos, predsednik Srbije Aleksandar Vučić na sastanku dao garancije. Rok za hitne korake je tri do četiri nedelje, istakla je Marta Kos. Što znači da bi nova vlada Srbije, ako se Vučić opredeli za nju umesto za izbore, morala biti turbo reformska. Uostalom, Vučić je u novembru prošle godine istakao da je strateški cilj Srbije da ispuni sve kriterijume za članstvo u EU do kraja 2026. godine. Nezavisno od toga ima li EU nameru da primi Srbiju u članstvo. I to je tada bio zaključak sastanka takozvanog vrha SNS, što je političko telo koje je prilično nedefinisano, jer taj „vrh’’ nekako zvuči neformalno jer nije ni Glavni odbor, ni Predsedništvo, ni Izvršni odbor, ni Nadzorni odbor, nijedan zvanični organ stranke, tako da kad se objavi da se sastao „vrh’’ stranke, sve zvuči nekako neformalno, a opet najuticajnije.

Mađarski šef diplomatije Peter Sijarto svoj govor na Vučićevom (kontra)mitingu „Budućnost Srbije“ 19. aprila 2019. u Beogradu ispred Skupštine održao je na srpskom jeziku, a sastavio ga je uz pomoć ruskog, koji odlično zna, a za lektore ja pozvao Mađare iz Srbije. Hoće li sad Vučić imati nekog hedlajnera iz EU ili sveta? Idealni bi možda bili gradonačelnik Ljubljane Zoran Janković, jer to je delom kao da govori i Marta Kos, i naročito kad bi mogao Ričard Grenel stari Vučićev politički prijatelj još iz vremena prve Trampove administracije. Publika bi sigurno rekla, da može da bira – „hoćemo Ruse“, a Vučić bi možda posle objasnio Ursuli fon der Lajen da su klicali „hoćemo gusle“, kako se to nekad u Crnoj Gori za vreme „antibirokratske revolucije“ poznih osamdesetih objašnjavalo.

Predstojeći sabor će se nasloniti idejno na Prvi svesrpski sabor Srbije i Republike Srpske, održan 8. juna prošle godine u Beogradu. Kako je sam predsednik najavio, Pokret za narod i državu će ujediniti pamet i rodoljublje naših ljudi kako bi se oblikovala budućnost koju svi žele. Da li to znači da bi nova vlada bila ustvari vlada tog Pokreta moguće promovisanog na saboru? Dakle, ne vlada klasične koalicije koju čini skupštinska većina i koja je okosnica vlade? Ali nikakakav ’’pokret’’ nije išao na izbore, što Skupštinu čini još nelegitimnijom. 

Možda je malo i neočekivano da jedan liberalni političar, moderni reformator, kako se Vučić predstavljao nakon preuzimanja vlasti 2012. dođe u fazu lojalističkog misticizma i (neo)šešeljevske sabornosti.  

Vučićev Pokret za narod i državu konačno je dobio i Inicijativni odbor sa napadnim akademskim statusom članova. Proces formiranja Pokreta je verovatno kraj nelinerare evolucije (ili dekadencije?) po liniji radikali – naprednjaci – zavetnici (lojalisti). Ovo je neobičan proces – da izgrađena partija, kao što je SNS bila 2012, postepeno godinama napušta svoju političku DNK, recidivira, i utapa se u pokret. Ili će to ipak biti nova partija, koja će samo imati oblandu pokreta? Što je u suštini rebrendiranje. I što zjapeći otvara pitanje statusa i identiteta SPS. 

Ovaj proces otvara i pitanje odnosa običnog članstva i njegove avangarde što je karakteristično za sve masovne pokrete. Vučić govori o „semenu ideje“. Kao da se tek formira neka opcija koja u maglovitoj budućnosti vidi sebe na vlasti, a ne da to govori neko ko je već 13 godina u kontinuitetu na vlasti. Da li će ovaj narodni pokret biti bliži Putinovom narodnjaštvu ili narodnim partijama EU? SNS ima dobre odnose sa obe strane. Koje očigledno tolerišu Vučićevu političku ontološku ambivalenciju, što je čak unikatni primer u današnjem svetu konsenzusa Istoka i Zapada.

Pre neki dan tokom telefonskog razgovora sa Vučićem, francuski predsednik Emanuel Makron ponovio je svoju želju da Srbija nastavi da napreduje na svom evropskom putu. Samo je falilo da Makron doda kako se nada da će Srbija uskoro definitovno pobediti ’’obojenu revoluciju’’, a u tim naporima Vučiću pomaže Rusija. Pa i Makron se nekako ponaša kao trgovački putnik. Nosi tašnu pa iz nje vadi „rafale“, nuklearne reaktore, koncesionare aerodroma…

Opsednut Petim oktobrom, Vučić je i u pripremi odbrambene taktike za opozicioni protest od 15. marta u Beogradu pristupio na fortifikacijski način (deo te taktike je zauzimanje Pionirskog parka) iako je studentski algoritam drugačiji, a za ova četiri meseca se pokazalo da je to asimetričan sukob gde se Vučić uprkos modernijim sredstvima ’’ofanzivniog odvraćanja’’ ponaša u suštni staromodno. Srbija kao društvo još nije izašla iz devedesetih godina prošlog veka koje tvrdoglava pokušavaju da se predstave kao neka ’’globalna avangarda’’ koju ’’napredni svet’’ tek sad prepoznaje i revalorizuje. Ali da je Vučić baš uveren u to do kraja, pa zašto bi oklevao da mandat za sastav Vlade da nekom od doajena devedesetih, na primer medijski agilnom Nikoli Šainoviću, kao svom Mariu Dragiju, koji u sebi kao „uspešni privrednik iz Bora’’, kako je to obrazložio Milošević dok mu je davao premijerski mandat, ima premijrsko iskustvo iz devedesetih, iskustvo inflacije, odbrane Kosova i haško mučeništvo.

Tog 15. marta Vučiću je najbitnije bilo da narod (građani) ne ostanu na ulici. I u tome je uspeo. Sad upravo to hoće – da zadrži svoj deo naroda na ulici. I da im u revijalnom delu programa ponudi čak možda i demonstracije ispred RTS za koje se može pretpostaviti da će RTS direktno prenositi. Vučić je odustao od svog beogradskog „Gazimestana“ za 28. mart, odustajući logično i od trke u masovnosti koju teško da sad može dobiti na klasičan, konvencionalan način dovođenja naroda, pa se izgleda opredelio za konceptualni višednevni događaj, koji realno ima dobar tajming jer posle njega idu uskršnji i prvomajski praznici kad se može pretpostaviti izvesno političko zatišje. 

Iako i dalje insistira na tome da je na njegovoj strani ’’tiha većina’’, poneki Vučićevi skupovi sve više liče po socrealističkom ambijentu i broju okupljenih, na skupove koalicije SPS - Jedinstvena Srbija po domovima kulture, manjim trgovima koji se lakše napune i u sredinama gde se očekuje da postoji izvesnija podrška. Sabor bi sad valjda trebalo da promeni taj utisak. Odnosno da povrati stari populistički imidž nabildovan medijski indukovanim gnevom. Sabor treba da bude adekvatan, dovoljno pompezan i medijski nabudžen, otklon od preambiciozne ideje da se jednim skupom izjednači sa brojem ljudi koje je Milošević okupio na Gazimestanu na Vidovdan 1989, ili ga čak nadmaši, a što je Vučić brzopleto u afektu bio obznanio. 

Vučić je najavio da će u najkraćem mogućem periodu biti pozvani svi ljudi da se na miran i dostojanstven način pokaže da žele slobodnu Srbiju. „Živela Srbija, čekajte poziv, vidimo se uskoro“, naveo je Vučić. To je gotovo predstavljeno kao ’’najvažniji poziv u životu’’. U smislu ostanka na vlasti. Valjda je to poziv na ovaj sabor. Drugo da je, ne bi valjalo, jer to ’’čekajte poziv’’ kao da vodi u neku vrstu konspirologije i misticizma, onoga što je Vučić obelodanio sa priznanjem postojanja lojalista kao elite vlasti. Biće u budućnosti interesantan odnos lojalista – zavetničke avangarde pokreta i onih običnih pripadnika. Reč „poziv“ Vučić je upotrebio kao da je rekao ’’čekajte lozinku’’ – poziv za posvećene koji samo oni mogu da prepoznaju i rastumače. Poziv na akciju. Vođa zavetnika koji je već 13 godina na vlasti pokušava da se predstavi kao vođa male (kontra)revolucionarne elite profesionalnih zaveznika (lojalista) koja tek kreće u pohod na vlast: ’’I makar nas bilo i hiljadu ili dve i ne više od toga, to seme snage i otpora, seme slobode više niko neće moći da zaustavi u klijanju i u rastu i na kraju pobediće Srbija’’. Ta cifra od par hiljada, kažu upućeni, jer realnija od 17 hiljada „lojalista“, cifrom sa kojom je Vučić prvobitno baratao i plašio protivnike. Pri tom predsednik Srbije narasle društvene protivurečnosti u društvu banalizuje i predstavlja kao sukob radnika i neradnika, marljivih ljudi i zgubidana. Utešno je nekom, valjda, što Vučić poziva na odbranu zemlje mirnim putem. I kao da na njemu svojstven, ciničan, način preokreće kontekst pesme EKV – da, ovo je zemlja za nas, za sve naše ljude, za sve nas zavetnike. I nećemo je dati nikome. 

Pitanje elitista, samo s druge strane i s drugim predznacima, otvorio je u janura 2021. vladika diseldorfski i nemački Grigorije, koji je tada rekao da ima plan da okupi što više mladih ljudi koji su spremni da se žrtvuju za Srbiju kako bi napravili sistem u kome ništa neće zavisiti od jednog čoveka. „Ako nešto mogu da učinim za moj narod i ako to narod očekuje, ja želim da skupim 30, ako je moguće i 300 ljudi, između 30 i 60 godina, koji su spremni da se žrtvuju za Srbiju“, rekao je on, navodeći, kako kaže, jedan divan primer među nekim mladim ministrima koji su se vratili u Crnu Goru iz Japana, Amerike, Evrope i koji se prosto žrtvuju za svoju otadžbinu „To je, ja mislim put koji možemo očekivati i to je ono što nas može izvesti iz ovoga u čemu se sada nalazimo, a što možemo oceniti kao nešto što uopšte i ništa ne valja“, rekao je tada Grigorije. I dodao da je već našao te ljude, ali da neće izneti svoj plan jer bi to bilo neozbiljno.

Grigorije je tada možda i nenamerno, samo ne u ratnom već mirnodopskom kontekstu, maltene koristio simboliku  „jezgra“,  neke vrste pravednika – njih 300 (kao u filmu „300 – Bitka kod Termopila“ Zeka Snajdera po stripu Frenka Milera), koji su spremni da se žrtvuju za Srbiju.

Svaka čast studentima, ali „regrutnim“ principom između 30 i 60 godina daje se uverljivosti srednjih i zrelih godina, a gde je i najbitnije populaciono utvrđivanje legitimiteta. Studenti su budućnost, ali su sredovečni najbliži realnosti.

Jedna anegdota za kraj: U studiju TV Crne Gore duel Momira Bulatovića i Mila Đukanovića: Momir kaže da je tragično da se u Podgorici pali javno beogradska štampa jer to podseća na nacističku praksu paljenja nepodobnih knjiga i publikacija. Milo mu odgovara da su to crnogorski studenti radili iz protesta, revoltirani lažima i propagandnom huškačkom praksom novina iz Beograda pod kontrolom Miloševićevog režima. Momir mu replicira: Tragično je, gospodine Đukanoviću, da sredovečne ljude zovete studentima.