Profesor Mihael Tost je šef katedre za inženjerstvo u rudarstvu i ekonomiju mineralnih resursa na Univerzitetu Montan u Leobenu u Austriji. Ima doktorat iz rudarstva i master u oblasti inženjerstva i zaštite životne sredine sa Univerziteta Montan u Leobenu. Poseduje i iskustvo u rudarskoj industriji, a bio je i na čelu Sektora za rudarstvo i metale pri Svetskom ekonomskom forumu u Davosu (Švajcarska). Takođe, profesor Tost je pasionirani planinar koji uživa u sportovima izdržljivosti i boravku u prirodi. Gostujući u Demostatu, on na pitanje o rizicima novih tehnologija koje se uvode kako bi se smanjenjem ili eliminaciojm emisije gasova sa efektom staklene bašte ublažile klimatske promene, odgovara da ih je neophodno predvideti kako bismo izbegli greške iz prošlosti.

* Kada se nove tehnologije uvode u programe u kojima su potrebne rudarske aktivnosti, neophodna je i procena uticaja na životnu i društvenu sredinu i procena i analiza rizika, kao i priprema planova kako bismo izbegli te rizike u nekoj kasnijoj fazi projekta.

- I u Srbiji i u Evropi, javnost je sve više uključena u rane faze novih projekata i naročito je osetljiva na rudarstvo i uticaje rudarskih aktivnosti na životnu sredinu. Dakle, pravo pitanje je da li tehnologije iskopavanja i prerade rude zaista garantuju očuvanje životne sredine?

* Rekao bih da je uticaj na životnu sredinu neminovan. Takva je priroda rudarstva, da ima uticaja. Ali uz upotrebu novih tehnologija možemo da ublažimo taj uticaj. Na primer, izgradnjom podzemnih umesto rudnika površinskog kopa ublažava se uticaj na zemljište. Drugi aspekat koji je važan jeste da jedan rudnik postoji određeni broj godina, mogu biti dve ili 60, ali na kraju se svaki zatvori i onda se pruža prilika da se to zemljište rekultiviše i ponovo koristi u budućnosti. Znači ništa nije samo crno ili belo.

„U budućnosti ne možemo sebi priuštiti ponavljanje grešaka iz prošlosti. Neophodno je da planiramo projekte kako bi bili bezbedni po životnu sredinu u najvećoj mogućoj meri”

- Naša javnost se uvek pita da li sve ove tehnologije mogu biti bezbedne po životnu sredinu?

* Opet ću reći: one moraju da budu bezbedne po životnu sredinu. Verujem da u budućnosti ne možemo sebi priuštiti ponavljanje grešaka iz prošlosti. Neophodno je da planiramo projekte kako bi bili bezbedni po životnu sredinu u najvećoj mogućoj meri.

- U ovom trenutku jedna od najčešćih tema u Srbiji je pokretanje projekta „Jadar“, o čemu postoji mnogo različitih mišljenja. Javnost je zbunjena, ne zna kome da veruje. Na osnovu Vašeg stručnog iskustva, koliko je tehnologija ovog projekta, ukoliko dođe do njegove realizacije, testirana i bezbedna?

* Neka polazna tačka bi bili podaci. Morate da ih pogledate i da im verujete i da ne obraćate pažnju na mišljenja sa društvenih mreža itd. Oslonite se na podatke. Jedna važna stvar koju sam već pomenuo je da bi ovo bio podzemni rudnik. Ne bismo imali veliku rupu u zemlji, ne bi bilo površinskog kopa. Sama ta činjenica već dosta umanjuje uticaj na površini zemlje. Poljoprivredne aktivnosti mogu da se nastave na površini. Ono što želim da kažem jeste da treba pogledati činjenice, osloniti se na podatke koji postoje umesto na različita mišljenja sa društvenih mreža.

„Ne postoji mešanje vode za piće i vode koja se nalazi na dubini gde će se odvijati rudarske aktivnosti”

- Postoji mnogo različitih mišljenja u srpskim medijima o posledicama koje ovakav projekat može da ima. Šta je Vaše stručno mišljenje, kako će ovaj projekat uticati na podzemne vode?

* Treba da razlikujemo dve stvari. Prvo se odnosi na samo mesto rudarenja, te aktivnosti bi se odvijale na dubini između 400 i 700 metara. Voda koja postoji na ovoj dubini nije podzemna voda koja može da se koristi za piće ili u poljoprivredi. Bunari su na dubini između 20 i 30 metara, pa ne postoji mešanje vode za piće i vode koja se nalazi na dubini gde će se odvijati rudarske aktivnosti. Ta voda iz rudnika će se prikupljati i koristiti nakon prečišćavanja. U kasnijim fazama, nakon rudarskih aktivnosti, kada se iskopa ruda i završi sa pripremom koncentrata, voda iz rudnika kao i ona prikupljena na površini u prihvatnim bazenima recikliraće se i ponovo koristiti u procesu. Ako u odnosu na potrebe postoji višak vode, ona mora da se prečisti pre vraćanja u životnu sredinu o čemu postoje planovi, na primer kroz proces reverzne osmoze.

- Možete li nam reći nešto više o reverznoj osmozi?

* U pitanju je jedna vrlo napredna tehnologija prečišćavanja koja uklanja veoma fine rastvorene čestice iz vode. U ovom slučaju u tolikoj meri, da je neophodna remineralizacija nakon tog procesa. Kada vodu vraćate nazad u reku, neophodno je da vratite u nju i određene minerale kako bi bila u skladu sa vodom koja se prirodno nalazi u toj reci, kako bi bila bezbedna za upotrebu.

„Podzemni rudnik, na dubini od 400 do 700 metara neće imati uticaj na zemljište na površini”

- Šta je sa zemljištem? I o tome se dosta govori u okviru ovog projekta, ljudi kažu da uticaj na tlo ne smemo zaboraviti.

* Ponoviću, to će biti podzemni rudnik, na dubini od 400 do 700 metara. Neće imati uticaj na zemljište na površini. Prerada rude će se vršiti na površini ali sve će se dešavati u zatvorenim sistemima. Pored toga, ti zatvoreni sistemi će se nalaziti na betonskim podovima, takozvanim tankvanama, izgrađenim u skladu sa adekvetnim standardima za tu vrstu industrije. Time će se smanjiti rizik od zagađenja na najmanju moguću meru. 

 Ako dođe do curenja u tim sistemima, u tim procesima, voda ne odlazi u zemlju, postoji dodatni  sloj zaštite pre nego što bi do toga uopšte moglo da dođe. Postoji i treći element u okviru projekta a to je skladištenje otpada za koje takođe postoje planovi i on se neće odlagati direktno na zemljište, odnosno odlagaće se na deponije koje su posebno projektovane za taj tip otpada uz primenu odgovarajućih slojeva zaštitnih podloga radi sprečavanja zagađenja okoline.

„Ne odlaže se tečni otpad, već suvi, jer taj otpad može odlično da se kompresuje. Tu je još jedna prednost, smanjuje se površina zemlje neophodna za odlaganje otpada.”

- Potencijalno curenje štetnih materija je takođe nešto čega se ljudi plaše. Prema Vašem mišljenju, kako može doći do toga?

* U ovom slučaju, odgovorio bih protivpitanjem, kako se to može sprečiti? Znači, otpad se odlaže na specijalne obloge koje sprečavaju prodiranje vode u zemlju. To je jedno. Druga stvar je metodologija koju će Rio Tinto koristiti za odlaganje otpada a to je sabijanje suvog otpada. Ne odlaže se tečni otpad, već suvi, jer taj otpad može odlično da se kompresuje. Tu je još jedna prednost, smanjuje se površina za odlaganje otpada. Sa druge strane, možete da postavite zaštitni sloj i iznad otpadnog materijala što je pre moguće  kako voda ne bi mogla da prodre u jalovinu. Tako sabijen otpad umanjuje rizik prodiranja vode koja samo otiče sa otpadnog materijala i ne prodire unutra.

- Nakon Vašeg objašnjenja, zaključuje se da postoji mnogo zaštitnih slojeva.

* Tako je. Kada se ovakvi projekti planiraju, ne oslanjamo se samo na jedan zaštitni sloj. Postoje tri, četiri, pet zaštitnih slojeva koji su predviđeni projektnim rešenjima.

- Važno je da smo to objasnili. Kada slušate razna mišljenja, ove stvari ne čujete.

* Tako je.

- Znači mi koji nismo stručnjaci iz te oblasti, ne možemo da znamo šta će biti?

* Tako je.

- Takođe, kad govorimo o zabrinutosti, veoma je raširena teorija da su zbog upotrebe sumporne kiseline u ovom projektu moguće sumporne kiše. Tako se priča. Želim Vaše stručno mišljenje. Da li je ovaj projekat bezbedan?

* Kada sam video to pitanje i čuo tu teoriju, moja prva reakcija je bila je da se nasmejem, zato što ako se desi tako nešto, to bi značilo da je nešto zaista pošlo naopako. A to, usudio bih se da kažem, ne može da se desi. Sumporna kiselina koja se koristi na projektu, koristi se u fazi prerade rude. Znači, neće se koristiti za rudarske aktivnosti. A i o tome je bilo reči u javnosti. Sumporna kiselina će se koristiti samo za preradu rude i to u zatvorenim sistemima o kojima sam ranije govorio. Tako je planirano. Postoji i ekonomska opravdanost za to. Pokušavate da koristite što je manje sumporne kiseline u preradi rude. Želite da izbegnete višak jer bi on predstavljao otpad. A sumporna kiselina košta i ne želite da trošite više novca nego što je potrebno. Opet, da bi padale sumporne kiše, isparenja sumporne kiseline bi trebalo da dospeju u vazduh. Planirano je da sav vazduh iz procesa prerade prođe kroz skruber filtere za prečišćavanje. Dakle, opet su predviđene adekvatne mere zaštite da se spreče potencijalna sumporna isparenja u vazduhu.

- I to je razlog zbog koga ste Vi ovde, da nam pružite objašnjenja na osnovu činjenica. Da li je to uopšte moguće kada se te informacije stalno pojavljuju medijima, naročito kada je u pitanju sumporna kiselina? Neko vam kaže da će vas usmrtiti sumporna kiselina…

* Ta mogućnost svakako postoji. Ipak, sumporna kiselina je hemijsko jedinjenje koje se koristi u mnogobrojnim industrijskim procesima, nije specifična samo za preradu litijuma u okviru projekta „Jadar“. Široko se koristi u rudarstvu, ali i u drugim industrijama, širom sveta mnogo, mnogo decenija. Tako da to nije ništa novo.

- Dakle, nije u pitanju ništa novo, nije eksperimentalna primena na projektu „Jadar”?

* Tako je.

- Da li je moguće postići cilj potpunog prelaska sa fosilnih goriva na obnovljive izvore energije? Vraćamo se na to jer se ovde radi o novim projektima i obnovljivim izvorima energije.

„Litijum će nam trebati za električna vozila. Verovatno će nam biti potreban i za stacionarno skladištenje električne energije. Trenutna predviđanja pokazuju da će nam biti potrebno mnogo više litijuma kako bismo se udaljili od fosilnih goriva”

* Da. Mislim da je to neophodno. Klimatske promene su već tu i ako želimo da izbegnemo katastrofalne posledice, to je neophodno. Već smo skoro dostigli graničnu vrednosti i ograničenje rasta prosečne temperature na 1,5ºC. To je kao niži prag dogovoreno Pariskim sporazumom, koji je međunarodni dokument potpisan od strane svih država sveta s ciljem ograničenja porasta prosečne godišnje temperature koja je rezultat klimatskih promena. Mi smo već skoro dostigli tih 1,5ºC. Ako želimo da zadržimo porast temperature ispod dva stepena, što je u stvari neki sledeći cilj koji smo mi kao ljudska vrsta zadali sebi potpisivanjem Pariskog sporazuma, onda treba da se udaljimo od fosilnih goriva. Za to će biti neophodan prelazak na obnovljive izvor energije. A litijum je tu važan zato što će se koristiti za skladištenje električne energije iz obnovljivih izvora. Dakle, litijum će nam trebati za električna vozila. Verovatno će nam biti potreban i za stacionarno skladištenje električne energije. Trenutna predviđanja pokazuju da će nam biti potrebno mnogo više litijuma kako bismo se udaljili od fosilnih goriva.

- Razgovarali smo o novim idejama za proizvodnju energije i novim sirovinama sa kojima ljudi izvan ove industrije nisu upoznati u dovoljnoj meri. Da li sirovine koje su neophodne za proces proizvodnje nose i novu vrstu rizika zbog kog transformacija energetskog sektora može da ne urodi plodom? Šta biste Vi rekli na tu temu, imajući u vidu klimatske promene?

* Rekao bih: ne. To nije ovde slučaj. To je u stvari razlog zbog koga mi ovo sve radimo. Kada je u pitanju potencijalni uticaj na životnu sredinu, kao što su voda, zemljište i slično, može da postoji dodatni rizik. Ako rudarimo metale, na primer, onda ti metali mogu da utiču na zemljište. Ipak, stalno zaboravljamo da iskopavanje fosilnih goriva, uglja i slično, i upotreba nafte i prirodnog gasa, takođe imaju uticaj na sve te aspekte. Ponavljam, treba izbeći sve te rizike. Ipak, godinama, vekovima smo bili spremni da prihvatimo rizike koje nosi upotreba fosilnih goriva. A ovde je reč o odgovornom rudarstvu.

- Ali kako da obezbedimo odgovorno rudarstvo, naročito kritičnih sirovina neophodnih za prelazak na Zeleni plan koji smo pomenuli?

„Dobar primer odgovornog rudarstva je otpadni materijal koji Rio Tinto planira da skladišti kao suvi sabijeni otpad, znači sušiće se, neće postojati tečna jalovina”

* Verujem da je to neophodno. Svi smo odgovorni za to, i javnost u Srbiji i u Evropi. Verujem da treba da vodimo računa o tome kako kompanije koje se bave rudarstvom planiraju i izvode te projekte i pozivamo ih na odgovornost kako bi one koristile napredne procese koji postoje u ovom trenutku ali i da nastave da ih razvijaju kako bismo obezbedili odgovorno rudarstvo. Dobar primer odgovornog rudarstva je otpadni materijal koji Rio Tinto planira da skladišti kao suvi sabijeni otpad, znači sušiće se, neće postojati tečna jalovina. To znači da će za otpad biti potrebna mnogo manja površina zemljišta, a sabijanje otpada opet doprinosi bezbednosti i stabilnosti deponije i ne dozvoljava vodi da prodre u otpadni materijal. To je relativno nova tehnologija iako nije prvi put da se koristi u svetu. Sada Rio Tinto želi da je primeni. Tako i treba da bude. Ipak, to nije sve. Tu nastupa naš Univerzitet, usmeren na sirovine, koji svojim istraživanjima treba da napravi sledeći korak.

- Da li postoji mogućnost upotrebe otpadnog materijala u građevinskoj industriji, na primer?

* Potrebna su dodatna istraživanja kako u nekom trenutku, za 10, 15 ili 20 godina, ne bismo više morali da od jalovine pravimo suvi otpad. Važno je napomenuti da je stabilnost ključna reč kada je u pitanju otpadni materijal, naročito kada je u pitanju tečni otpad, što je bila vodeća tehnologija prerade i delimično je još uvek tako širom sveta. Dogodilo se nekoliko nesreća: jedna od njih u Brazilu, o kojoj smo mogli čitati u novinama pre nekoliko godina, ili u Kanadi, i u Mađarskoj pre nekih 20 godina, kada su brane jalovišta koje zadržavaju taj materijal na svom mestu popustile i otpad se izlio. Sa suvim otpadom to se ne može desiti zato što se koristi drugačija tehnologija.

- Svesni smo činjenice da svaka kompanija mora da ostvari zaradu. Kada govorimo o ekonomskim efektima, dobiti za kompanije, za države, za različite lokalne zajednice - kako se to procenjuje?

* Kada je u pitanju novi projekat, važnu ulogu igra odnos vrednosti koju stvara i potencijalni uticaj na životnu sredinu. To je važan deo našeg naučnog istraživanja u kome se bavimo baš tom temom, „negativnim uticajima“ po životnu sredinu koje rudarske aktivnosti mogu da donesu u poređenju sa ekonomskim koristima. Rudarstvo postoji zato što su nam ti materijali potrebni. U ovom slučaju, litijum, koji nam je potreban za baterije. O tome sam već govorio, ali da ponovim: svako ko je uključen u ove projekte želi da ima korist od toga, želi da ostvari profit. Naša korist leži u upotrebi tih materijala. Imamo baterije u našim satovima, telefonima, itd. i to je vrednost za nas, to je korist koju imamo od rudnika. Verujem da u današnje vreme niko ne želi da ostane bez mobilnih telefona koji opet ne postoje bez tih baterija. Kompanije su tu da ostvare profit. Sa druge strane, postoje i ti negativni uticaji na zemlju, vodu, na vazduh i naš je zadatak da ih svedemo na minimum kako bi koristi od rudarskih aktivnosti nadmašile štetne uticaje. Tu bih se opet vratio na litijum. U ovom slučaju negativni uticaji rudarskih aktivnosti, procesa prerade rude i proizvodnje baterija moraju biti manji u poređenju sa, na primer, emisijama CO2. Ako se vratimo na baterije, te emisije u proizvodnji moramo da svedemo ako je moguće na nulu, što bliže nuli, u narednim godinama i decenijama kako bismo bili u prilici da u potpunosti izbacimo automobile sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem i tako smanjimo emisije koje su rezultat njihove upotrebe. Na taj način stvaramo koristi za životnu sredinu u okviru celog lanca vrednosti, uključujući rudnike, time što koristimo baterije kao alternativu za motore sa unutrašnjim sagorevanjem,

- Profesore Tost, svoj naučni rad posvetili ste približavanju rudarstva i održivosti. U prošlosti, dok ste radili za Svetski ekonomski forum, pokrenuli ste projekat pod nazivom „Rudarstvo i metali u održivom svetu“. Kakva su Vaša iskustva i kakve ste uvide stekli radom na tom projektu?

„Zamislili smo svet u kome je prelazak na obnovljive izvore već završen. Onda smo shvatili da bi takvom svetu i dalje bili potrebni materijali koji nastaju rudarskim aktivnostima i pokušali smo da zamislimo rudarske aktivnosti u budućnosti.”

* Da. U okviru tog projekta pokušali smo da zamislimo svet u 2050. godini. Zamislili smo svet u kome se prešlo na obnovljive izvore energije i udaljilo od fosilnih goriva o kojima smo danas već govorili. Zamislili smo svet u kome je taj prelazak već završen. Onda smo shvatili da bi takvom svetu i dalje bili potrebni materijali koji nastaju rudarskim aktivnostima i pokušali smo da zamislimo rudarske aktivnosti u budućnosti. Na primer, razgovarali smo sa velikim brojem stručnjaka iz te oblasti. Razgovarali smo sa istraživačima i jedan od zaključaka je da bi rudarstvo moralo da bude ugljenično neutralno. Rudarstvo bi moralo da bude i „vodno neutralno“, u smislu da se sva voda u potpunosti reciklira i da uopšte ne bude ispuštanja vode sa lokacija rudnika. Rudarstvo bi bilo podzemno, zato što na taj način mi svodimo potencijalne uticaje na minimum i u idealnim uslovima, uticaja na zemljište više ne bi ni bilo. Otpad koji nastaje kao rezultat rudarskih aktivnosti bi se koristio u drugim procesima. Kao što sam ranije rekao, baš sada sprovodimo istraživanje na temu prenamene otpada, tako da je mnogo toga što sam pomenuo u ovom razgovoru bilo obuhvaćeno tim našim naučnim projektom. To je deo vizije o rudarstvu kako ono treba i mora da izgleda u održivom svetu. I sada, u okviru istraživanja na Univerzitetu, bavimo se pronalaženjem rešenja koja bi doprinela ostvarenju te vizije.

„Treba voditi računa o uticajima na životnu sredinu, klimatskim promenama, o kojima smo već govorili, koje igraju veoma važnu ulogu kada su u pitanju potrebe za sirovinama”

- Kada je reč o projektima eksploatacije kritičnih sirovina koji se razvijaju ne samo u Srbiji već i širom Evrope, da li su važnije ekonomske koristi i geopolitičke strategije ili širi uticaj na društvo i potencijalni uticaji na životnu sredinu?

* Mislim da treba uzeti u obzir oba faktora. Treba voditi računa o uticajima na životnu sredinu, klimatskim promenama, o kojima smo već govorili, koje igraju veoma važnu ulogu kada su u pitanju potrebe za sirovinama. Možemo da govorimo o Evropi i trenutnim evropskim strategijama po tom pitanju. Imajući u vidu sve materijale koji su potrebni za prelazak na obnovljive izvore energije, početkom godine, Evropska unija donela je Zakon o kritičnim sirovinama. Jedan od ciljeva ovog zakona je, na primer, da se 10% kritičnih sirovina koje su potrebne za energetsku tranziciju rudari u Evropi. Postoje i drugi ciljevi koji se odnose na recikliranje i preradu tih materijala u Evropi itd. Uglavnom, ovde se radi o tome da Evropa želi da smanji svoju trenutnu zavisnost od uvoza kritičnih sirovina iz drugih, neevropskih zemalja, posebno Kine. Dakle, kako bi se postigli ti ekološki ciljevi, kao što su nulte emisije ugljen-dioksida, u ovom slučaju ciljevi Zelenog dogovora, Evropa mora da ima više rudarstva, više prerade i više reciklaže unutar svojih granica.

- Znači da su briga za životnu sredinu i geopolitčki aspekt u vezi sa sirovinama blisko povezani. Zato bih htela da Vas pitam šta mislite o velikom broju aktivista koji brinu jer postoje informacije da osim Srbije, nema drugih planova za otvaranje sličnih rudnika u Evropi. Možete li nam reći nešto više o situaciji u vašoj zemlji, u Austriji, ali i u Evropi? Da li se planira i da li je bezbedno otvaranje novih rudnika?

* Takvi planovi postoje u kontekstu koji sam upravo pomenuo a to je energetska tranzicija povezana sa litijumom i kritičnim sirovinama. Postoje projekti eksploatacije litijuma u Austriji, u Finskoj, Nemačkoj, Francuskoj i Portugalu. Oni su slični projektu u Srbiji i u različitim su fazama razvoja. Neki su u naprednijim, kao što je projekat u Finskoj gde se planira otvaranje rudnika i početak rudarskih aktivnosti krajem 2025. ili početkom 2026. Drugi rudnici će početi sa rudarskim aktivnostima za dve, tri ili pet godina. Tako da Srbija nije jedina, slični projekti se planiraju i u drugim zemljama. Još jednom bih želeo da naglasim da ako želimo da ostvarimo ciljeve energetske tranzicije, da smanjimo upotrebu fosilnih goriva kako bismo izbegli katastrofalne posledice klimatskih promena, nama će biti potrebne sirovine, u ovom slučaju i iz Srbije ali i iz drugih evropskih zemalja kako bismo postigli taj geopolitički minimum, 10% ili više proizvodnje sa evropskog tla.

„Pogledajte činjenice. Ovde se radi o podzemnom rudniku. Rudnik otvorenog kopa ne spada u činjenice. Sumporne kiše ne spadaju u činjenice. Pogledajte činjenice i uporedite ih sa onim što odgovorno rudarstvo zaista predstavlja”

- Za kraj ovog razgovora, volim da pitam svoje goste da li imaju neku poruku za srpsko društvo?

* Samo bih ponovio ono što sam već rekao. Pogledajte činjenice. Ovde se radi o podzemnom rudniku. Rudnik otvorenog kopa ne spada u činjenice. Sumporne kiše ne spadaju u činjenice. Pogledajte činjenice i uporedite ih sa onim što odgovorno rudarstvo zaista predstavlja. I o tome smo danas razgovarali. Kada su u pitanju planovi za budućnost rudarstva, vodite računa i pozivajte na odgovornost kompaniju koja treba da se drži tih planova i da razvija projekat u skladu sa vizijom o odgovornom rudarstvu.