Ispitanici koji su se izjasnili kao pristalice vladajuće Srpske napredne stranke naveli su, u 17 odsto slučajeva, da bi pristali da se vakcinišu protiv virusa korona ukoliko im to preporuči predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Srbija je duboko podeljeno društvo, ne samo pо političkim stavovima ili stavovima prema crkvi, nego i u odnosu prema epidemiološkim merama poput nošenja maski, komentariše za Demostat psihološkinja Ana Vlajković. 

“Ovaj deo Srbije veruje da je naša sudbina vezana za svemogućeg vođu čiji se autoritet i znanje nikako ne može dovesti u pitanje. Ovo uverenje je vešto građeno godinama, uz promociju kulta ličnosti, što je dovelo do situacije da se stav nikada ne preispituje niti se dovodi u pitanje da li vlast baš uvek radi sve u interesu naroda”, navodi Vlajković. 

Kao i svi stavovi, objašnjava ona, i ovi su se dugo izgrađivali i teško se menjaju. 

“Kao da jedan deo građana nikako ne može da shvati da njihovi postupci određuju kakva će nam biti sudbina, da smo slobodni građani i kao takvi – imamo odgovornost ne samo prema sebi već i prema drugima”, kaže Vlajković i dodaje: “Kada pogledate rezultate (ovog istraživanja, prim. aut), jasno se vidi da poverenje u vladajuću partiju ide do besmisla – veliko poverenje u predsednika kao spasioca koji nas može izbaviti iz svakog problema je primer potrebe da nas neko spase od pandemije”. 

Potreba da nas neko spase jeste normalna osobina, ali je dečja - dok su mama i tata tu, i svemoćni su, ni nama ne može ništa loše da se desi.

“Ali zaboravljamo da nisu svi roditelji dobri roditelji – mnogi zanemaruju svoju decu, mnoga deca su zlostavljana. Ja vidim naš narod kao zlostavljano dete koje se trudi da bude što bolje, i ostaje zamrznuto u svojoj nesposobnosti da shvati zašto je dobilo batine, zašto je kažnjeno, zašto nije dobilo da jede... a roditelj nikada neće odgovoriti na njegovu potrebu. Jer ga ne zanima”, komentariše Vlajković za Demostat.

Zanimljivo je to da ispitanici koji su naveli da im nije bliska nijedna politička partija imaju najviše poverenja u medicinsku struku. Najviše ispitanika u ovoj grupi, njih 53 odsto, navelo je da bi pristalo na vakcinaciju ukoliko takva preporuka dođe od strane lekara, dok je tri odsto ispitanika istih političkih stavova navelo da bi prihvatili vakcinu ukoliko bi im to preporučio predsednik države - za po jedan procentni poen više nego ispitanici kojima su bliske partije “bojkot opozicije”, kao i one opozicione partije koje su učestvovale na izborima.

Ispitanici koji su naveli da su bojkotovali junske izbore, s druge strane, najviše zaziru i od vakcinacije. Najveći procenat ispitanika ovakvog političkog opredeljenja, njih 48 odsto, izjasnilo se da vakcinu ne bi primili “ni pod kojim uslovima”, dok oni koji su naveli da nemaju blisku partiju imaju najmanje formiran stav i o vakcini - njih 21 odsto navelo je da nema stav po ovom pitanju.

Podudarnost bojkotovanja izbora i negativnog stava prema vakcini mogla bi se tumačiti kao nepoverenje u ceo sistem i informacije koje im se saopštavaju. Komentarišući ovaj podatak naša sagovornica odgovara da bi, ako želimo da govorimo o poverenju u sistem, za početak morao da postoji sistem koji funkcioniše.

“Sistem koji odgovorno, uvremenjeno reaguje na potrebe građana. Sistem koji radi u korist svih građana, a ne samo podobnih građana. Bojkot izbora je bio racionalan odgovor na nenormalnu situaciju u kojoj se Srbija nalazi već godinama. Takođe je i potpuno odbijanje vakcinacije koju će organizovati država sasvim logično. Jer kako imati poverenja u supstancu u špricu čije poreklo nećemo znati (čak i ako to bude javna informacija, kako verovati da je to istina?), i svojevoljno možda biti deo testiranja vakcine, čije dejstvo (dugoročno) takođe ne znamo”, objašnjava Vlajković.

Ona podseća na nabavku respiratora sa početka epidemije kada su se podaci o njoj redstavljali kao državna tajna i postavlja pitanje zbog čega bi građani nakon toga verovali da se “tajanstveni način nabavke” neće ponoviti i sa vakcinama.

^{Foto www.nova.rs}

“Deo struke je, nažalost, kompromitovan. To su stručnjaci koji su se stavili u službu vladajuće partije, i koji su, kako smo videli, nagrađeni za svoj rad. Ja ne sudim ni o čijoj stručnosti, nisam lekar, niti imunolog, niti epidemiolog – ali oprečne informacije koje smo dobijali iz Kriznog štaba, od struke, nisu mogle da stvore poverenje u to da država uopšte zna šta radi u ovoj, za ceo svet, nepoznatoj situaciji”, smatra Vlajković.

U situaciji u kojoj, kako kaže, svedočimo progonu lekara čije se mišljenje razlikuje od onoga što čujemo od Kriznog štaba, jako je teško verovati čak i onima za koje smo sigurni da mnogo bolje od nas, običnih građana, znaju kako treba da brinemo o svom zdravlju.

Politizacija vakcine, međutim, ne odvija se samo na domaćem terenu. Ona se uočava i na globalnom nivou u raspravama o ispravnosti i bezbednosti vakcina na osnovu zemalja u kojima su proizvedene – različite grupe sumnjaju u ispravnost ruskih, američkih ili kineskih vakcina. Vlajković navodi primer iz prakse koji oslikava kako se poverenje u vakcinu stiče na osnovu političkih uverenja.

“Jedan klijent mi je rekao da će pristati da primi onu vakcinu koju bude Angela Merkel nabavila za svoje građane. Pitala sam zašto je baš izabrao Nemačku. Odgovor je bio više nego jasan: Nemačka nosi svoje breme i danas, ne bi rizikovali da truju svoje građane u XXI veku. Za ovog klijenta je to jedini logičan izbor”, priča naša sagovornica.

Ne čudi je činjenica da je trećina ispitanika odgovorila da ne bi pristala na vakcinaciju “ni pod kojim uslovima”. Čudi je, naprotiv, što taj broj nije i veći.

“Strah je normalna reakcija na sve novo i nepoznato. Jedino bebe nisu uplašene, već zainteresovane za sve što je novo u njihovoj okolini – nemaju svest o opasnosti. Antivakserski pokret u Srbiji postoji i veoma je snažan. I da, svaki lek može biti otrov, ali se mora uzeti u obzir širi kontekst – a to je dobrobit većine”, ističe naša sagovornica. 

Plaši je, kako kaže, da bi se moglo doći u situaciju da vakcinacija postane uslov za pohađanje škole, zapošljavanje, dobijanje ličnih dokumenata ili produženje zdravstvenog osiguranja ukoliko veliki procent građana bude odbio da se vakciniše.

“To bi bio najgori ishod. Zbog toga je potrebno da se uključe ne samo epidemiolozi, jer oni teško komuniciraju sa građanima, unose strah stručnim izrazima – potrebno je da se uključe i druge struke (psiholozi, psihijatri) koji su obučeni da zauzdavajudva najveća ljudska straha – onog od gubitka kontrole i od smrti. Ali i to tek kada (i ako) budemo imali izbor, ne da li se vakcinisati, već koju vakcinu, kog proizvođača pristajemo da primimo. A možemo i nastaviti da živimo u iluziji da će sledećeg leta visoke spoljašnje temperature ubiti virus, i da samo treba da „preguramo“ ovu zimu. Na žalost, virus je ovde i očigledno nema nameru da nestane, kao što smo se svi javno ili tajno nadali ovog leta, a u tome je prednjačila upravo struka.”, zaključuje Ana Vlajković.