Opozicija okupljena oko Saveza za Srbiju želi da delegitimiše Vučića – da on nije u stanju da organizuje bilo kakve iole normalne izbore. Đilas govori čak da bi izbori u ovakvoj atmosferi mogli dovesti do žrtava. Zahtev za ‘normalnom atmosferom’ od bar šest do devet meseci je formalan. Baš bi bilo interesantno ko bi vršio monitoring nad atmosferom, i kakve bi bile sankcije za njeno narušavanje? Abdikacija nije sve.

Projektovana ‘prelazna vlada’ ne pretpostavlja nikakvog Milomira Minića (koji je bio predsednik prelazne vlade nakon 5. oktobra), tek ne ‘naprednjačkog Minića’, a zaista – zamisliti kooministre kao posle 5. oktobra je kao zamisliti kohabitaciju vlade premijera iz Saveza za Srbiju i Vučića kao predsednika Republike. Na hipotetičku pretpostavku kakva bi Vučić bio opozicija sutra, viđeniji opozicionari će se maltene uvrediti na takvo pitanje, naglašavajući vam da gvozdena metla lustracije takvu mogućnost čini apsurdnom.

Kako namamiti opoziciju na izbore? I Vučić se postarao dinamikom proizvodnje unutrašnjeg neprijatelja, da u ovom trenutku svaki izbori bez Saveza za Srbiju nisu legitimni. Formalni legitimitet faličnih izbora je moguć, ali žestoka kriza, sa neizostavnim faktorom ulice, bila bi neminovna Predsednik Srbije će, naravno, insistirati na svojoj principijelnosti da ne razgovara sa liderima Saveza za Srbiju, ali bi posrednim ustupcima, ili iluzijom ustupaka, u oblastima medija i izborne procedure probao da na duže staze obesmisli ideju bojkota. I propagandno i faktički. Da prikaže opoziciju kao razmaženu jer ni Koštunica 2000. ni Nikolić 2012. nisu pobedili u baš ‘normalnim atmosferama’. Sa ovakvom omrazom, gotovo je nemoguće otvoriti opciju ‘trećeg partnera’ u vlasti, a što je stari predlog stranaca koji brinu o Vučićevoj stabilokratiji.

Sudeći po referendumskoj atmosferi u zemlji – za i protiv Vučića, vanredni predsednički izbori bili bi najlogičniji. Logični su i vanredni parlamentarni, i zbog duboke političke krize, ali i zbog toga što se stanje opozicije u parlamentu izvitoperilo u odnosu na 2016. Jednostavno, realna snaga opozicije nije preslikana u parlamentu, a uvek je pomalo nemoralno kad postaješ parlamentaran ako nisi učestovao na izborima. Ali, ključ se možda krije u lokalnim izborima. Dogodine nam sleduju redovni: Vučiću odgovara da ih veže sa parlamentarnim, ali i modifikuje ‘kapilarnu’ taktiku radi ‘normalnosti’, dok je opoziciji teže da bojkotuje lokalne od parlamentarnih. Posle razotkrivenih naprednjačkih tamnih vilajeta na lokalu, i izlaska opozicije iz letargje, rizik za Vučića je da mogu da mu se izmigolje mnoge opštine, a njemu bi možda teže nego Miloševiću bilo da podnese neki novi ‘savez slobodnih gradova’.

Za razliku od revolucionarnosti opozicije koja želi novu ‘nultu tačku’ istorije, do koje se ne može doći nikakvim Vučićevim izborima (čak i ako Vučić ima većinsku podršku koju ne mogu da prikriju ni proopoziciona istraživanja javnog mnenja), naprednjačka revolucionarnost (iako imaju izborni legitimitet) se ogleda u potrebi da se zaokruže na svim nivoima vlasti, ne samo u svakoj opštini, već i u svakoj mesnoj zajednici, pri čemu im se ‘omakne’ i poneki falangistički incident. Otuda opštine tipa Šapca ili Čajetine za njih predstavljaju incidente, a za opoziciju slobodne enklave.

Vrlo šaroliki lokalni građanski pokreti i frontovi, skoro svi odreda antivučićevski, iznikli poslednjih godina, ma koliko da su neoperativni na republičkom nivou, na svom lokalnom terenu imaju veliku šansu, pa su im otuda lokalni izbori idealna prilika za ulazak u institucije. Kao nova snaga utemeljena na terenu oni mogu da pariraju moćnoj naprednjačkoj mašineriji (iako je SNS apsolutno liderska partija, zaboravlja se i njena utemeljenost i ‘odozdo’). Ali, ma koliko da su im opozicione partije na prvi pogled prorodni saveznici, tim partijama su građanski pokreti i konkurencija. Otpor prema Vučiću približava ih, ali uglavnom levičarska, pa i anarhistička suština tih frontova nije baš komplementarna sa projekcijama ‘domaćinske Srnije’ na lokalu a koja je najbliža mejnstrimu Saveza za Srbiju – takozvanom demokratskom nacionalizmu. Koliko lokalni pokreti mogu da budu izborni hit, oni sutra, zbog klimave strukture i nepovezanosti na nivou Republike, u lokalnoj samoupravi mogu postati resurs za koaliciona pregrupisavnja.

Iako bi Vučić danas vrlo verovatno pobedio i u uslovima na koje bi možda pristala i opozicija (ali ne ubedljivo kao sa dosadašnjim ‘tehnikama’), njegova vlast previše često ostavlja utisak uzurpatorske i to je njen najveći paradoks. Možda i zato što se indirektno – propagandno – u podtekstu osporava ovakvoj opoziciji da uopšte ima pravo da dođe na vlast. Uprkos stalnom izbornom ‘čikanju’. Otuda i ta formulacija da opozicija hoće da se ‘dočepa’ vlasti, kao da naprednjaci nisu hteli da je se dočepaju 2012?

Izbori su kao i rekonstrukcija vlada, više deo tehnologije vlasti, a ne temelj demokratije u ovoj zemlji. U opoziciji se čuje dilema da li megalomanski zahtevi mogu da prokockaju domete protesta koji su iznudili uslovno defanzivnu pozicija režima. S druge strane, vraćanje u kolotečinu, sa gubljenjem inicijative, moglo bi konsolidovati vlast i povratiti joj samopouzdanje.

Ne treba imati previše iluzija da bi režim napravio neke ustupke od Grocke do Brusa, da nije bilo protesta građana, demokratske javnosti i političke opozicije.

Protest zakazan za 13. aprila je test za opoziciju. Agenda je ambicozna. Setimo se da je i povratak monarhije bio preambiciozan za Vidovdanski sabor 1992. Mišljenja upućenih su da bi ‘gandijevska kritična masa’ više uznemirila režim i impresionirala zainteresovani međunarodni faktor nego ‘revolucionarno’ jezgro koji će propaganda lako predstaviti u Miloševićevoj terminologiji kao ‘snage haosa i bezumlja’. Nije isključeno i manipulativno ili trapavo pojavljivanje ‘rekvizita’ kojim bi se nastavio logičan niz transfera simbolike – fantomke, vešala, motorka… Predsedništvo ipak nije bioskop ‘Zvezda’ da se ‘okupira’ kako bi se puštali drugi filmovi.

Paralele sa naprednjčakim pohodom na vlast su neminovne: Kad se završi miting šta dalje? Šatori kao za Vidovdanski sabor? Šta će biti za opoziciju ono što je bio stiropor za Tomu Nikolića? Da li bi ovaj patrijarh pričestio neke nove štrajkače glađu za Uskrs, ili bi to uradila neka druga sveštena lica?

U onom vikendu radikalizacije – ‘okupacije’ RTS i Predsedništva, slabo ko je primetio da je Ivica Dačić citirao Nikolu Miloševića, i to ne nešto iz teorije književnosti ili političke flozofije, već zaboravljeni Miloševićev citat iz vremena kad je on bio u Srpskoj liberalnoj stranci koja se prva odcepila iz matice DS. Dakle, kao liberal, Nikola Milošević je govorio da ne postoje ti izborni uslovi koje će dati Milošević, a pod kojima će njegova stranka izaći na izbore. Ovo Dačićevo evociranje je i cinična konstatacija olako proćerdanog demokratskog, petooktobarskog, kapitala. Dobro je da bar niko iz opozicije ne citira Nikolinog sapartijca Kostu Čavoškog i njegove preporuke kako završiti s Miloševićem.

Praksa naše savremene istorije pokazala je svu fatalnost medijskog ignorisanja ili iskrivljavanja stvarnosti. I ne samo to. Stare matrice se perfidno koriste. Najavljeni zakon o poreklu imovine je formalno ‘pravednički’, da povrati samopouzdanje sirotinje, ali u intenciji on je suštinski antiopozicioni, kakav je bio i julovski predlog zakona o borbi protiv terorizma. Interesanto je da je Šešelj u rasponu od dve decenije protiv oba zakonska predloga.

Tek se može zamisliti bizarni obrt, da ova vlast donese neki takav zakon o poreklu imovine, a da sutra neka nova vlast cinično govori da samo primenjuje ono što je prošla vlast donela, kao što Vučić često naglašava da je mnoge odrebe, pravila i kadrove zatekao iz dosovskog vremena i da ih nije menjao.

Kako smatra Boris Tadić, razlozi zbog kojih je napustio DS više ne postoje i posle epizode sa Socijaldemokratskom strankom on se ponovo ujedio sa starom – matičnom. To ujedinjenje je politika, kako smatra bivši predsednik države, za ‘dan posle’. Svaki gest koji smanjuje broj inflatornih političkih entiteta na sceni je ohrabrujući.

Ti ‘dani posle’ sigurno neće biti samo medijski raskošno takmičenje programa pod okriljem neupitne ‘prelazne vlade’.

Intresantan će u ‘danima posle’ biti i odnos ‘socijaldemokratije’ i ‘demokratskog nacionalizma’. Zar ne?

Sukob lažnih patriota i lažnih demokrata nadilazi aktuelnu podelu ‘za i protiv Vučića’.