Ako pod „nama“ Vučić misli samo na njegove pristaše onda bi verovatno obeležili 11. mart kad je u Haškom tribunalu preminuo Slobodan Milošević. Naravno, ne treba sumnjati da će ovog 12. marta na godišnjicu ubistva Zorana Đinđića, aktuelni premijer Đuro Macut, kao pre njega i drugi Vučićevi premijeri - Ana Brnabić i Miloš Vučević - položiti venac na mestu atentata u Vladi Srbije, ali to će biti krajnje rutinski i formalno. Jer ova vlast je očigledno definitivno odustala od podizanja spmenika Đinđiću u Beogradu, čak i one apstraktne „Strele“. Od zajedničkih godišnjica režim obeležava i NATO agresiju i pogrom Srba na Kosovu - na način sličan obeležavanju „Oluje“.

Ali, jasno je da je Vučić kao stari cinik mislio na to „kad im“ (njima – studentima i opoziciji, „blokaderima“) prođu sve godišnjice. Tu je sigurno prvi 9. mart (prve velike demonstracije protiv Miloševića), pa onda 12. mart (ubistvo Đinđića), ali iznad svega - to je suština - najbitnije je „da im prođe“ obeležavanje 15. marta – prošlogodišnjih demonstracija protiv njega (Vučića) koje su bile verovatno najmasovnije u istoriji srpske prestonice.

Ne treba robovati analogijama, život nema reprizu, pa je nema ni 15. mart. Tad se još maštalo o prelaznoj vladi, dok je studentski zahtev za izborima došao odocnelo – tek u maju, kao iznuđeni „plan B“, ali tad je Vučić već pregurao najgore. I ponovo postao nadležan. Za izbore. Poučen i Miloševićevim iskustvom odgovorio je 15. marta pretorijanski i fortifikacijski ozbiljnije. Imao je kritičnu masu protiv sebe ali ne i izbornu volju. Koja je 2000. bila protiv Miloševića. Skup od 15. marta je demistifikovao mit o kritičnoj masi. Iako ima aparat sile, Vučić ima i većinu u Skupštini kao suštinski bitnu legitimacijsku osnovu. Olako insistiranje na „reprizi“ 15. marta može očas posla da se pretvori u fijakso, što režim priželjkuje pa da onda odgovori svojim velikim skupom kao potvrdom pune konsolidacije – nakon čega ostaje samo smbolički bitan masovni režimski skup u Novom Sadu. Priča o „reprizi“ 15. marta je melanholična više nego motivaciona. 

Ako taj skup u Beogradu, kako je najavio predsednik, bude održan „najverovatnije 20, 21. ili 22. marta“, on će, dakle, biti „kad im prođu sve godišnjice“, i biće jak vetar u leđa režimu pred lokalne izbore u devet opština koje je predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić raspisala za 29. mart. Sukcesivno se povećava broj opština za loklane izbore. Ima tu i zakonskih rokova ali i inženjeringa konsolidacije. Ako na potencijalno velikom martovskom skupu u Beogradu bude predstavljena i nova Vučićeva „petoletka“ – kako je takođe najavljen program pod nazivom „Srbija 2035“. – to bi mogao biti i start kampanje za parlamentarne izbore. „Crvena slova“ demokratske Srbije - 9. ili 15. mart ili 5. oktobar nisu bitni datumi zbog toga što su bili reprize, već zato što su se tada dogodili originalno, i pre toga ti datumi nisu imali nikavu posebnu političku simboliku. Nema je za sad ni 29. mart, a može je dobiti na ovaj ili onaj način. 

Možda Vučić i nema nameru da vlada doživotno, već samo dok ne ostvari zakonski uslov za starosnu penziju, a pošto je 1970. godište, sa još dva premijerska („kancelarska“) puna mandata to bi otprilike bilo to,  jer za redovnu starosnu penziju trenutno je valjda potrebno 64 godine i 2 meseca života. Za sada Vučić upros samopregoru i izgaranju još uvek nema zakonski utvrđen beneficiran radni staž. Bez pritiska s polja i relativno konsolidovan, Vučić iz neke vrste i hira može da napravi rekonstrukciju vlade. Ta ideja se već pustila u medijski promet. A izbore ostavi za dogodine. I to za drugu polovinu. Što bi banalizovalo priče o famoznoj studentskoj listi. Njena mistifikacija, kadrovska i tematska neodređenost, iririta vlast, ali pitanje je koliko je fenomen nastao iz senzacionalnig studentskog bunta održiv na toliko duge staze kao što je prolongiranje izbora do zateznih zakonskih rokova.   

Režim se prilično konsolidovao, Macutova vlada je efikasno reakcionarna, iako sam premijer ne zvuči kao jastreb. Istovremeno, oni koji su protiv Vučića i dalje tumaraju u nemogućnosti formulisanje političke alternative. Sem ako nema ambicija da se registruje partija pod imenom „pobunjeno društvo“, pa da se u njoj integriše takozvana studentska lista, glavne opozicione partije, zborovi građana, do tada nepartijske javne ličnosti, razne inicijative itd. Predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas, ocenio je da je nabolji recept za obaranje aktuelne vlasti front u kojem će biti i studenti i opozicija i nestranačke ličnosti, dodavši da je uveren da će se ta saradnja ostvariti. Može se ta partija zvati i „Front“ (kao nekada u SFRJ časopis o životu u JNA), ali je bolje uz front da ide još nešto tipa demokratski, narodni itd. Ime je formalno, bitna je suština. I Srpski pokret obnove je bio pokret u imenu, a partija po strukturi. Lepo je ime i Pokret za demokratsku Srbiju kako se nekad zvala partija generala Momčila Perišića ili Pravda – kako se nekad zvala partija advokata Borivoja Borovića kao derivat SPO. Ako bi se Stranka slobode i pravde integrisala u mega „Pravdu“ to bi bilo logično, zar ne?  Ima dovoljno imena koja mogu da se preuzmu i iskoriste za prevazilaženje defetizma i vrćenja u krugu, ali bez integracije sve je manje više zamajavanje.

Pa Boris Tadić je još u martu 2018. predložio formiranje „velike demokratske unije“. Pa, evo, pokažite da ste zreli pa je formirajte ovog marta. Dobro zvuči i Državotvorni pokret koji je ustanovio profesor i bliski Koštuničin saradnik Slobodan Samardžić. Šta fali i „skupštini slobodne Srbije“ koja je mogla biti krovni okvir za taj „jedinstveni front“. Pa Proglas. Ima imena, bitna je takozvana politička volja. A nje nema bez ozbiljnosti i odgovornosti. Partikularni interesi u politici su legitimni, što ne znači da su i društveno korisni. Može i DEPOS 3. U tom formatu ima mesta i za vanstranačke ličnosti. U prvom su 1992. bili i Vuk Drašković i Vojislav Koštunica i Matija Bećković, a u drugom 1993, bez DSS, ali i dalje sa Milanom St. Protićem, tu su našla Nova demokratija Dušana Mihajlovića koja je posle stala uz SPS i JUL. Pa onda u DOS, pa onda promena imena u „liberali“ i to je to. Još jedna neuspešna priča srpskog liberalizma, evropeizma i atlancizma. Bilo lepo ime partije – Nova demokratija – i relativno uspešna transformacija komunističke omladine u liberale. Kao što je SPS nastala integracijom Saveza komunista i Socijalističkog saveza radnog naroda, Nova demokratija je nastala iz Saveza socijalističke omladine. Sa njihovom imovinom, naravno. 

Nije glavno pitanje antivučićevske Srbije ujedinjenje ako nema integracije. Što podrazumeva skupštinu ujedinjena, izbor predsednika, potpredsednika, organa stranke/fronta, statuta, programa… Potrebno je samo nekoliko najmanjih zajedničkih imenitelja. Bez preteranog cepidlačenja. Ili si radikal ili si demokrata. Sve ostalo je manje bitno. Ako bi Miloš Jovanović i Srđan Milivojević seli i predložili svojim strankama integraciju Nove DSS i DS i povratak na pozicije iz 1992, odnosno pre odlaska Vojislava Koštunice i njegove frakcije iz DS, to bio veliki gest ozbiljnosti i odgovornosti. Doduše, bilo bi idelano da je Srbija mogla da ima dvopartizam na nivou podele DS i DSS ali to strukturalno nije bilo moguće. DS je dovoljno nacionalno odgovorna, a Nova DSS dovoljno demokratična, pa mogu da budu dva pola jedne partije.

Lepo je ime i Narodni pokret Srbije, i Srbija centar (aplikativno kao Srce), ali to nisu dovoljno inkluzivni subjekti. Mada stari slogan Dragana Maršićanima „U centar Srbijo“, ne zvuči loše ni danas. 

Nije bila mudra, već samo taktička odluka da se u škole uvedu veronauka i građansko vaspitanje kao maltene dva suprostavljena predmeta, pa se došlo u debilnu situaciju da religioznost i građanski svetonazori ne idu zajedno. I već delimo decu u osnovnoj školi po toj liniji. To je posledica iskonstruisane dileme – građansko ili nacionalno. Iako je Borislav Pekić govorio i jedno i drugo. Od toga boluje i „pobunjeno društvo“ od te lažne dileme – odakle se začinju i gubitničke priče o takozvanoj nacionalnoj i takozvanoj građanskoj koloni za izbore. Vučić bar nema tih problema – u njegovu etatističko-klijentelističku vreću mogu svi rogovi.  

I dalje ne postoji odgovor na pitanje koje postavljaju i ovi iz EU – kako se zove alternativa Vučiću? Neozbiljno je reći – „pobunjeno društvo“ (narod). Obeleženo je i 25 godina od formiranja vlade Zorana Đinđića, pa se tim povodom objašnjavalo kako premijeru nije bilo lako da žonglira sa 18 loptica, sa mnoštvom dosovskih patuljastih partija i njihovih lidera i liderčića. Pa valjda zato sad treba svesti broj političkih entiteta u opoziciji na razumnu meru da bi se predupredilo „žongliranje“. Srpsko društvo je na opasnoj klackalici. Vučićeva poruka „ne damo im Srbijo“ valjda dovoljno jasno govori o čemu se radi. 

Temeljna zabluda je da demokratiju u Srbiji mogu povratiti ombudsmani, tužioci ili novinari. Ne, to može samo ozbiljna alternativna politička snaga – partija ili koalicija koja bi stvorila ambijent da ombudsmani, tužioci i novinari rade svoj posao. Realno, televizije N1 i Nova S su jače od bilo koje partije opozicije. Bez njih ni studentski pokret ne bi prodrmao toliko Srbiju, i logično je da ih režim prepoznaje i targetira kao glavnu opozicionu snagu iako novinari i urednici tih kuća nisu političari. 

Opozicija ima realno mnoštvo aktera, dok Vučić ima iluzija mnoštva koalicionih partnera (sve je to jedna partija), kao što ima iluzija mnoštva televizija. Jer da je to iole realni pluralizam televizija, ne bi bilo ovakve režimske opsesije sa N1 i Novom S.

Zvuči pomalo cinično, ali Vučić upravo hoće ono što je hteo Koštuinica – „dosadnu zemlju“. Samo na svoj način. Ne legalističko-proceduralnu utopiju Koštunice. Već „dosadnu“ zemlju bez robovanja proceduri, bez talasanja, da svako gleda svoja posla. I onda neće biti ni represije. Uostalom, Vučić je uvek pristajao na 80 opozicionih poslanika, ali od toga 30 lažnih. I na nekoliko opozicionih medija. Ali sa uticajem koji ima limite. Sigurno ste čuli onu frazu da bi neko voleo da živi u dosadnoj zemlji, da ne zna imena političara na vlasti, pa se obično pominje da je tako u Skandinaviji ili Švajcarskoj. Bio sam i tamo i ’vamo i nisam sreo nikog odraslog a da ne zna na primer ko je premijer ili predsednik njegove zemlje. Koje jesu realno uslovno „dosadne“, iako Koštuničine „dosadne“ zemlje nije moglo biti sa stavom da je saradnja sa Haškim tribunalom „deveta rupa na svirali“. Vučićeva „dosadna“ zemlja porazumevala bi da svi znaju ko je predsednik, ali da ne moraju da znaju za Macuta da je premijer, a da sutra svi znaju ko je „kancelar“, a da nemaju pojma ko je predsednik. Kad Vučić nedavno kaže: „Sačuvali smo Srbiju, vreme je da se okrenemo razvoju zemlje“, u podtekstu to znači da ćemo živeti u „dosadnoj zemlji“. 

Pored priča o kolonama, depresivna je i opoziciona priča o takozvanom dogovoru o nenapadanju. Jer on podrazumeva da će napadanja biti kad se dođe na vlast. Vučić je zacelio radikalski raskol, i bio je dovoljno inkluzivan i prema bivšim protivnicima jer su mu prišla čak petorica predsednika bivših antimiloševićevskih i antišešeljevskih partija. Da ne govorimo o nižim funkcionerima ili na primer onima iz javnog sektora koje tu nisu uposlili naprednjaci. Retko ko je ovako vešto kalkulisao sa poniznim oportunizmom kao Vučić. U filmu „Jagode u grlu“ (kad su omatorili) Biljka (kao supruga iako joj muž i dalje voli Gocu) kaže Banetu Bumbaru – ljudi kao što si ti mogu da postoje samo u ovom narodu. I to vešt političar lako ume da iskoristi. Tu „unikatnost“. 

Često se verovatno čuli i kako je Zlatibor „upropašćen“ stihijskom urbanizacijom. Pre neki dan sam pročitao dva teksta na tu temu. Iako Zlatibor u suštini nudi ono što tržište traži, pa vam kažu da je „upropašćen“ i oni koji stalno idu tamo, a ne na primer na neupropašćenu Goliju. Sve dobija drugu perspektivu ako Zlatibor gledate kao potencijalni glavni grad – epicentar „srpskog sveta“. Rekonstruisano jezero na Zlatiboru ima atraktivne svetlosne efekte ali i kontra okrenute klupe, pa ako sednete na njih ne gledate u vodu i u te efekte već kontra. A još imaju i kontra nagib ograde na koju bi da naslonite leđa pa morate i da savijete kičmu kad sedite i gledate kontra od jezera. Za Srbiju baš metaforično. 

Učestalo se, uglavnom na marginama bitnih svetskih skupova, Vučić sastaje sa hrvatskim premijerom Andrejom Plenkovićem. Što mi jedan drugar cinično reče: Pa njih dvojica su isto godište, zamisli da pričaju generacijski o „novom talasu“. Pod patronatom nemačke Hrišćansko-demokratske unije na neki način SNS i HDZ su i „sestrinske“ partije. Vučić nastavlja da spektakularizacijom spoljne politike kompenzuje deficite u unutrašnjoj. Sad je to bila turneja Davos- Minhen - Delhi. I uvek nekako „na marginama“ sa Plenkovićem. Vučić kaže i da mu je hrvatski premijer na Samitu o veštačkoj inteligenciji u Delhiju rekao da vojni savez sa Albancima nije usmeren protiv Srbije. Tačnije, po prvi put su govorili o savezu Prištine, Tirane i Zagreba. Evo šta je rekao Plenković u Nju Delhiju: „Otklonili smo strahove za koje smo razumeli da postoje u Srbiji od saradnje između ministarstava odbrane Hrvatske, Kosova i Albanije. Pojasnio sam da je ta saradnja usmerena na tehničku saradnju naših resora i da nije usmerena ni na koji način protiv Srbije. Tako da je to sada, koliko sam video iz njegove (Vučićeve) izjave, prihvaćeno“. 

Ako je toliko dugo, kako Vučić kaže, razgovarao s Plenkovićem i ako mu je ovaj odagnao sumnje o „trojnom paktu“, da li je odagnao sumnje i za „obojenu revoluciju“? Nemoguće da se nisi dotakli te teme. Pa zar nije u režimskim medijima mnogo puta naglašeno da se iz Hrvatske, između ostalog, presudno kreira studentsko mišljenje u Srbiji. Srpska javnost uopšte ne zna da li Vučić pita to Plenkovića „na marginama“. Jesu li Hrvati stali sa „obojenom revolucijom“ ili nastavljaju da destabilizuju Srbiju u saradnji sa „unutrašnjim ustašama“ kojima bi Plenković pre od Milanovića trebalo da bude vrhovni komandat. A ne Vučićev partner. Ali ako Hrvatska destabilizuje Srbiju „obojenom revolucijom“ zašto hrvatski „Janaf“ (Jadranski naftovod)  spašava Srbiju od energetske gladi, kako pišu hrvatski mediji? 

Pa zato što tako odgovara i jednima i drugima. I oko ustaša i oko nafte. A pitanje kontradiktornosti obično ne utiče na licemerje. Ne samo onih koji su na vlasti. Uostalom, pogledajte ponovo „Jagode u grlu“.