Vrlo moguće da ste nakon mađarskih istorijskih izbora čuli negde i nečiji (auto)ironični komentar o mogućnosti „mađarskog scenarija“ u Srbiji – kakvi ste vi Mađari, takav će vam biti i Peter Mađar, kao parafrazu one čuvene anegdote koja se vezuje za Nikolu Pašića kad je na poslaničku primedbu u Skupštini odgovorio – „Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston!” Misleći na Vilijama Gledstona, britanskog političara iz viktorijanskog doba koji je četiri puta bio biran za premijera.

Da je bivši britanski premijer Dejvid Kameron učio od Mila Đukanovića, da je na vreme smislio referendumsku „kvalifikovanu većinu“ i obezbedio podršku neke Venecijanske komisije koja bi to aminovala, Britanija bi verovatno ostala u EU, Bregzit ne bi postojao, a Kameron bi ispunio obećanje da će referendum biti održan. Posle Kamerona došla je na mesto premijera Tereza Mej, pa onda Boris Džonson, da bi nakon njega Liz Tras srozala svoju reputaciju sa njenih haotičnih 49 dana u Dauning Stritu 10. Nakon nje predsednik Vlade Ujedinjenog Kraljevstva postaje Riši Sunak. I naravno, nezgrapno je reći – kakvi ste mi vi Englezi, takav ću vam i ja biti Sunak, ali upravo je Sunak bio raspisao letnje parlamentarne izbore u Britaniji. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u svom maniru najava (i najave najava), odnosno prolongiranja (kupovine vremena pitem bacanja udica i držanja na žeravici), najavio da će oko Đurđevdana (6. maj) ili koji dan kasnije pasti odluka o izborima. Moguća opcija su letnji izbori.

Učesnik Narodnooslobodilačke borbe i potom visoki funkcioner komunističke Jugoslavije Dobrivoje Baja Vidić bio je, između ostalog, i ambasador SFRJ u Londonu od 1970. do 1973. godine. Ali, posetio je on i ranije Ujedinjeno Kraljevstvo i kad se vratio poverio se Dobrici Ćosiću – „Teško ćemo ih stići“. U smislu šansi komunizma protiv kapitalizma. To sam čuo od čoveka koji je Dobricu dobro poznavao. Inače, Baja Vidić je pokrenuo inicijativu da Užice dobije predznak – Titovo, a s čime Ljubomir Simović završava roman/hroniku „Užice sa vranama“. Između ostalog, Dobrivoje Vidić je prvi put video semafore u Londonu. Pre nego što je bio tamo ambasador.

I naravno da će ova Srbija u izbornoj proceduri teško stići Britaniju, ali možda bi i Baji Vidiću bila interesantna koincidencija da je Riši Sunak izbore 2024. bio raspisao za „Dan borca“ – 4. jul. Na taj dan u kući Ribnikara u Beogradu 1941. održana je istorijska sednice Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije na kojoj je donesena odluka o podizanju oružanog ustanka protiv okupatora.

Tog maja 2024, kad su izbori raspisani, spekulisalo se, zašto se Riši Sunak odlučio na taj korak pre roka? Eto, bizarnosti radi, i to je bilo par sedmica posle Đurđevdana (na Đurđevdan 6. maja 2012, održan je prvi krug predsedničkih izbora, dvoboj Tadić-Nikolić).

Portal „Politiko“ je bio objavio analizu prema kojoj je verovatno glavni povod procena da je politička situacija za Sunaka mogla da postane samo gora do redovnog termina. Pitanje je da li bi i Vučić do redovnog termina i 2027. zadržao ovaj nivo konsolidacije ili njenog privida. Zakonski rok za raspisivanje izbora u Britaniji je bio u januaru 2025. godine. Njegova Konzervativna partija u trenutku raspisivanja izbora imala je podršku 23 odsto glasača, skoro duplo manje od Laburističke partije koja je imala 44 odsto. „Politiko“ tada naglašava da je Sunak, „politički frustriran“ zbog nestabilne političke situacije. Laburisti su pobedili na „Dan borca“, a već sutrada 5. jula posetom kralju Čarslu u Bakingemskoj palati njihov lider Kir Starmer postao je novi britanski premijer.

Paralele sa Srbijom su vrlo nategnute i krajnje uslovne, ali činjenica je da je vlast u Britaniji promenjena na leto. Konzervativci su vladali neprekidno pa skoro kao naprednjaci, da bi ih laburisti skinuli sa vlasti naklon 14 godina. Dakle, promene su moguće i na letnjim izborima. I u Britaniji se takođe ide na godišnje odmore. Bude li se Vučić opredelio za letnje izbore, to predpostavlja kalkulaciju godišnjih odmora i kraj semestra na fakultetima. Koliko će pristalica studenata i opozicije „rebukirati“ svoje odmore ako se poklope sa izborima? Ili, će ispasti da su „razmaženi“. Da li verujete da „sudbinski izbori“ (bude li ih) imaju šansu pred godišnjim odmorima, onoliko koliko zahteva masovna izlaznost kojom se može parirati izbornoj patologiji koju generiše režimski izborni algoritam. Letnji izbori su i veliki test za vladajuću skalameriju. Podrazumeva se da su za lojalističku avangardu izbori sudbinski bitniji od godišnjih odmora – „jer iza je samo Srbija“ – ali koliku će moć ubeđivanja Vučić i lojalisti imati po dubini onoga što su komunisti zvali „baza“. Na testu lojalnosti je i 650 hiljada zaposlenih u javnom sektoru i preko milion penzionera. Budu li pristalice opozicije u kritičnom broju bili na godišnjim, a pristalice vlasti ostanu da glasaju, hoće li to značiti da se vidi ko više voli Srbiju? I ko je ostao iz uverenja da glasa, a ko je morao da ostane. A ni leto nije isto. Više je ljudi na godišnjim odmorima u drugoj polovini jula i u avgustu nego oko Vidovdana.  

Ako Vučićev pristalica odmor stavi ispred sudbinskih izbora, to bi moglo da se protumači i kao akt izdaje nacionalnih intrersa. Jer, zamislite da „ustaše“ masovno izađu na izbore, a podbaci „narod koji ne da svoju državu“. Koliko bi zaposlenih u javnom sektoru moglo (smelo) da se ogluši o Vučićev poziv da se na biračkim mestima brani Srbija. Da li „siguran glas“ u policijsko-penzionerskoj državi sme da ode na odmor umesto na glasanje. I šta kad bi ga zvali iz kol centra i pitali zašto još nije glasao? Da li verujete da bi pristalica vlasti mogao da bude revoltiran zahtevom da rebukira godišnji odmor pa da iz protesta glasa za studentsko-opozicone opcije, ili da bojkotuje izbore. Bude li letnjih izbora, izlaznost će i odrediti kome je više stalo do sudbine – i državne i lične (ako ste zaposleni, naročito ako niste za stalno). I da li je sve baš toliko očajno u državi kad su godišnji odmori glavna kalkulacija za izbore. Vučić kađe ad su se građani navikli na godišnje odmore. To i jeste jedan segment ocene kvaliteta života. Po nekoj logici, naprednjaci imaju valjda više para pa bi i više trebali da putuju. Što je varljivo. Uprkos „novoj klasi“ (formirana Vučićeva super elita), istraživanja Demostata pokazuju da za vlast više glasa niža srednja klasa i neobrazovaniji slojevi. 

Jeste li primetili kako se vremenom vrednosno neutralna reč – „scenario“  izvitoperila pa je postala negativna, zaverenička. Ipak, oko slučaja britanskih letnjih izbora iz 2024. nije se govorilo o „scenariju“. Valjda se podrazumeva da su britanski izbori regularni. I nije se menjala autokratija ili stabilokratija. Ali, kad su stabilokratije ugrožene onda je „scenario“ obavezan. Na primer, makedonski ili crnogorski. Iako je i u stabilokratijama u tim državama stanje demokratije i izbornog procesa bilo bolje nego u Srbiji. Kao i karakteri lične vlasti. Ne treba zaboraviti da je partijski raskol u Demokratskoj partiji socijalista i pobeda frakcije Mila Đukanovića nad onom Momira Bulatovića suštinski više odredilo generalni pravac države nego tektonske promene vlasti u Srbiji 2000. i 2012. Logično da se i pobeda Petera Mađara u režimskim medijima u Srbiji tumači kao „scenario“ (jer je oborena Orbanova stabilokratija) odnosno kao stav da „ovde nije moguć mađarski scenario“. Što relativizuje samu ideju slobodne izborne volje većine građana. Jer sugeriše da je nemoguće da većina građana glasa protiv vlasti, ili ako glasa da je to onda „udar na državu“.

Svaki tanker koji prođe kroz Ormuski moreuz ide u prilog raspisivanju srpskih vanrednih parlamentarnih izbora, jer i Vučić je rekao da izbori zavise od stanja u svetu.

Uvidi Demostata u javno mnenje pokazuju da se održava uverenje da se ključne promene u Srbiji dešavaju na predsedničkim izborima. I da će tako biti i ovoga puta. Da li će baš biti tako? I koliko je zavodljivo i varljivo robovanje analogijama. Sama činjenica da Vučić više ne može po sadašnjem Ustavu da se kandiduje za predsednika, podrazumeva s njegove strane izvesnu relativizaciju predsedničkih izbora. Na koji način, to je stvar taktike: Spajanjem ili razdvajanjem parlamentarnih i predsedničkih izbora? Najbolja relativizacija je promena Ustava i izbor predsednika u parlamentu. Dakle, i formalno uvođenje „kancelarskog“ sistema. Da li bi u zahtevnoj operaciji promene Ustava učestvovao postojeći saziv Skupštine ili bi to radio novi, čime bi izbori na neki način faktički postali izbori za ustavotvornu skupštinu.

Raspisivanje prvo parlamentarnih izbora, i eventualna obnova legitimiteta vlasti mogla bi da banalizuje potonje predsedničke izbore. Uz svu (para)državnu silu i dalje je suštinski najbitnije što Vučić ima većinu u parlamentu. 

Pomalo javno, ali više u politički intimnijim trenucima, predstavnici opozicije se uzdaju u analogije i predsedničke izbore. Šalju se i poruke o „ozbiljnim“ kandidatima. Meni je jedan od današnjih lidera opozicije u decembru 2023, pred parlamentarne izbore kada je vodeća opozicija bila koalicija Srbija protiv nasilja rekao da će glavni okršaj biti 2027. i to na predsedničkim izborima. Stekao sam utisak da je i sebe video (projektovao) kao kandidata. Da bi mi pre nekoliko meseci potvrdio, da su „ključni“ predsednički izbori. Možda opet s njim kao „zajedničkim kandidatom“. Samo bez utiska da se nameće tema.

Čuju se i glasovi da bi mogao da se pravi kompromis između studentske liste i opozicije - da predsednički kandidat jednih povlači partnerske koncesije na drugom mestu. I tu treba biti oprezan. Koalicija Zajedno koja je sa građanima i studentima odbranila pobedu na lokalnih izborima 1996/97. imala je prvobitni dogovor da podrška SPO Zoranu Đinđiću da bude gradonačelnik Beograda, ili potom premijer, sutra znači podršku DS Vuku Draškoviću da bude zajednički kandidat za predsednika Srbije. I to se brzo izjalovilo i dodatno zatrovalo odnose SPO i DS.

Ima još jedan mit – a to je da Vučić ne bi mogao da podnese kohabitaciju sa predsednikom koji bi došao iz redova opozicije. Ne bi mogao sa svakim, ali bi možda sa nekim i mogao. I možda je u nedostatku svog pobedničkog kandidata spreman da plati tu cenu.

Predsednička pobeda Tomislava Nikolića 2012. dovela je do promene stava socijalista koji su omogućili naprednjacima vladu, ali sa Dačićem kao premijerom. Pobeda opozicionog kandidata za predsednika morala bi da nosi u sebi potencijal za izvlačenje nekoga sa Vučićeve parlamentarne liste koji bi omogućio većinu drugoj strani, bude li tesno. Nakon poraza 2012. na predsedničkim izborima Boris Tadić je imao premijerske ambicije, što je takođe doprinelo da se Dačić i socijalisiti presaldume ka naprednjacima. Analogije tog tipa sad ne postoje.

Jedan iskusni političar mi polucinično kaže: Bilo bi nam najlakše ako bi Vučić kandidovao Tomislava Nikolića za  predsednika jer bi onda svi - i opozicija i studenti - valjda lako napravili dogovor da mi kandidujemo Borisa Tadića. 

Vučić je pre neki dan gostovao u podkastu „Ostalo je politika“ kod poznatih britanskih novinara Alistera Kembela i Rorija Stjuarta i rekao kako se rade istraživanja javnog mnenja, da se traži kandidat vlasti za predsednika, pa i za premijera - ako ima neko bolji od njega. Ako nema, a bude li imao energije, izgleda da će se ipak on kandidovati za premijera. 

Alistera Kembela ne treba mešati sa Alisterom Kroulijem, iako sam u Londonu svojevremeno cinično čuo da to nekad i nije greška. 

Alister Krouli bio je engleski okultista, mistik, pesnik, planinar, šahista, arheolog. Iron Maiden su njemu posvetili monumentalnu „Moonchild“. On je na „Sgt. Pepper’s“ omotu The Beatles. 

Alister Kembel je kontroverzni spin doktor, savetnik za medije Tonija Blera koji je savetovao stručne timove u Vučićevoj vladi dok je ovaj bio pemijer. Da, savetovao je Blera i u vreme NATO agresije na Srbiju.

Knjiga „Blerove godine – Dnevnici Alistera Kembela“ (The Blair Years – The Alastair Campbell Diaries) bila je britanski bestseler, a ovog bliskog saradnika Tonija Blera novinari BBC-ja se sećaju kao čoveka koji je, kako kažu, „frizirao“ Blerov izveštaj o navodnom nuklearnom oružju u Iraku, što je prethodilo invaziji na tu zemlju. On u svojoj knjizi dnevničkih zapisa iz 1999. godine piše kako je igrao važnu ulogu u medijskoj kampanji protiv SR Jugoslavije. Tada su, piše Kembel, bili posebno zabrinuti jer su dobijali rat u vazduhu a gubili ga u medijima. „Milošević je imao potpunu kontrolu medija, a naši mediji su bili podložni tom uticaju. Tako smo mogli da izgubimo bitku za javno mnjenje, a ako bismo izgubili i podršku nekih NATO članica, imali bismo problem da nastavimo operaciju“. Da to spreči, Alister Kembel je povremeno, piše, pomagao i portparolu NATO Džejmiju Šeju: „Rekao sam Havijeru Solani – ako me žele, neka samo kažu. On je rekao da voli to što smo uspeli da pripitomimo medije. Odgovorio sam da nismo, samo smo ih ubedili da jesmo“. Kembel u memoarima piše da je njegova pomoć NATO hvaljena a da mu je Gerhard Šreder jednom čestitao na uspešno izvedenoj kampanji dezinformisanja.

Kembel piše i o svom razgovoru sa generalom Veslijem Klarkom: „Bilo mi je malo čudno što u jeku vojne ofanzive sedim sa generalom kome govorim kako da je vodi. Ili bar kako da vodi njen medijski deo. I što prigovaram kako kampanji nedostaje disciplina koju očekujemo od vojske. Uveravao sam ga da nisam lud za slobodom informisanja i da sam zaista smatrao da NATO nekada daje previše informacija. Mislio sam da nije trebalo pokazati snimke bombardovanog voza u Grdelici. To nam nije išlo u prilog. Kada ratujete, to činite na svim nivoima“.

Osim srpske, Kembel je savetodavno delovao i na vlade Kosova i Albanije. 

„Mnogi ljudi širom sveta počeli su da rade nešto protiv suverenih nacija i menjali granice jer su videli da ste vi menjali naše granice. Mi imamo principe, za razliku od vas Alistere,“ rekao je Vučić sad u intervjuu. A šta bi blo da Bler nije savetovao Vučića i da je na primer rektor Đokić dao intervju ovom ili nekom sličnom Alisteru? Kako bi reagovala Vučićeva medijska hunta? 

Iako su izbori na žeravici, bar do Đurđevdana (malo gore, malo dole), ako ih u dogledno vreme i bude, kako li bi reagovao Vučić i njegovi kad bi predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednik Evropskog Saveta Antonio Košta, tri sata pred zatvaranje biračkih mesta čestitali pobedu Vladanu Đokiću ili nekom drugom antivučićevskom kandidatu, kao što su tadašnji predsednik Evropskog saveta Herman Van Rompej i predsednik Evropske komisije Žose Manuel Barozo čestitali 2012. izbornu pobedu Tomislavu Nikoliću i izrazili očekivanje da će Srbija ostati na evropskom putu. I da li bi Vučić poverovao da se saopštenje koje bi potpisali Fon der Lajen i Košta pojavilo greškom, kao što se saopštenje koje su potpisali Van Rompej i Barozo, pojavilo „greškom“ na zvaničnom sajtu EU.

O „greškama“ se misli na vreme, pa se one i predupređuju. Kako neke ključne Miloševićeve, tako i neke ključne Tadićeve. Pa je i zato ovog aprila Vučić razgovarao sa Ursulom fon der Lajen i naglasio da „Srbija nastavlja odgovorno i posvećeno da radi na usklađivanju sa evropskim standardima“. Posvećenost Srbije sprovođenju reformi u oblasti vladavine prava i jačanju nezavisnosti institucija je baš ono što je Ursula htela da čuje i u šta ju je uverio srpski predsednik, kako mi ironično kaže jedan čovek upućen u problematiku.