Tamo juna 2018. bugarski predsednik Rumen Radev, došao je u zvaničnu posetu Beogradu i rekao da je 2025. kao datum ulaska Srbije u Evropsku uniju ambiciozan, ali dostižan cilj, dodavši da to zahteva reforme u ključnim oblastima. Ej, 2025!

Radev je tada naglasio da su odnosi Bugarske i Srbije na takvom nivou da pozitivni procesi dominiraju i da postoji odlučnost da se radi zajedno. Njegov domaćin, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, zahvalio mu se što Bugarska uvek ume da sasluša Srbiju povodom Kosova, a dosta hvalospeva je tada izrečeno o bugarsko-srpskoj ekonomskoj, posebno infrastrukturnoj saradnji.

Ali, novembra 2025. već je bilo očigledno da nema ništa od „ambicioznog, ali dostižnog“ člansta Srbije u EU, kako je to juna 2018. procenio Radev. Da li je bugarski predsednik stvarno verovao u tako nešto, da li je bio samo napadno kurtoazan ili je možda bio i donekle ciničan, e to možda zna jedino Vučić ako se dobro seća intonacije, mimike, i govora tela njegovog gosta kad nas je „ohrabrio“.

Inače, decembra 2016. Vučić je (tada kao premijer) u intervjuu švajcarskom listu „Blik“ izjavio: „Do sada nikada nisam hteo da odredim datum. Danas ću prvi put javno reći: nadam se da ćemo 2022. postati članica EU. Siguran sam da ćemo pre 2025. postati članica EU“. Zašto nismo nije samo posledica Vučićeve politike, već i strukturalnih razloga.

Srpski predsednik je cinično reagovao na sastanak u Briselu rektora Vladana Đokića sa Martom Kos, komesarskom za proširenje EU, zaboravljajući da su se on i Tomislav Nikolić sastali sa tadašnjom Martom Kos – Štefanom Fileom septembra 2011. takođe u Briselu. Doduše, Nikolić i Vučić tamo nisu išli kao rektor i prorektor, nego kao političari. Ono što Vučića može danas da nervira to su analogije, jer te 2011. EU je jasno prepoznala SNS kao evropsku alternativu vlasti Borisa Tadića, i prihvatila je kao partnera. Iako je obrazovanje deo pregovora o priključenju Srbije EU, Đokićeva poseta je jasno politička. 

E, da je bar ostalo samo na tome da se prognoza Radeva oko članstva Srbije u EU nije obistinila jer nisu se, eto, obistinile ni mnoge druge. Na primer, ko se seća Ursulinog prethodnika - predsednika Evropske komisije, Žan-Klod Junkera, možda se seti i takozvanog Junkerovog datuma kada je baš 2025. postavio kao termin za potencijalni ulazak Srbije i Crne Gore u EU. Umesto da se Radev i Bugarska 2025. obraduju članstvu Srbije u EU, Vučićevi multimedijalni tabloidi su te godine oživeli metaforu „bugarski nož u leđa“. Naime, bugarski predsednik Radev izjavio je tada da bi evropske institucije trebalo puno ozbiljnije da shvate projekat „srpski svet“. I analitičari neskloni Vučiću tada su tvrdili da ova izjava nije toliko „signal zahlađenja odnosa između Beograda i Sofije“, koliki da Radev samo prenosi poruke NATO i EU. Vućić je ekspresno odgovorio bugarskom predsedniku (kao što je posle ekspresno odgovarao i Zoranu Milanoviću i Peteru Mađaru), kako „možda oni imaju bugarski svet, to mi nemamo kao doktrinu, ni kao politiku, nikada u životu to nisam izgovorio“.

Naravno da i Radev ima projekciju „bugarskog sveta“, kao što i Vučić ima „srpskog“ (pa umesto njega to govore njegove pristaše i saborci), ali problem za Vučića sa Bugarskom je isti kao i sa Hrvatskom – mi smo u EU, vi niste, što znači naš nacionalizam je konkurentan, a vaš nije. I što bi rekao Branko Kockica - „tatatatira“!

Da politički pojednostavimo: Kako mi je rekao kolega iz Bugarske, sve se za bugarsku stranu svodi na to da odnosi Srbije sa Severnom Makedonijom mogu da budu dobri samo do nivoa da ne ugroze bugarske interese u toj bivšoj jugoslovenskoj republici.

Lista Progresivna Bugarska, bivšeg predsednika Radeva ubedjivo je pobedila na parlamentarnim izborima prošle nedelje. Vučićevi mediji ne podsećaju na okršaj Radev-Vučić povodom „srpskog sveta“, već rezultate bugarskih izbora doživljavaju kao bar neku utehu (daleko je to od kompenzacije), za poraz Viktora Orbana. Naglašava se prkosno da je evroskeptični Radev „lajt Orban“. Kao i to što se zalaže za očuvanje energetskih veza sa Rusijom. I pored toga i najzagriženiji Vučićevi lojalisti verovatno osećaju da su šanse i namere Radeva da izvede Bugarsku iz EU, NATO, evro i šengen zone, manje nego što su bile šanse da stari tuđmanista Viktor Orban povuče mađarsko priznanje Kosova. Što ni Radevu sigurno neće biti namera. Jaču utehu srpskom režimu za Orbana ne može da pruži čak ni ljubitelj Tompsona i stari partner naprednjaka Janez Janša ako ponovo uzme vlast u Sloveniji. Velike simpatije u vladajućoj Srbiji dobila je vest da je lider opozicione slovenačke stranke Istina Zoran Stevanović, poreklom Srbin, izabran za predsednika Skupštine Slovenije, nakon nedavnih parlamentarnih izbora. Vučić je za njega sposoban političar, Kosovo je jednostrano otcepljeno a podržao je i Dodika kada su mu uvedene sankcije i zabranjen ulaz u Sloveniju. Zalaže se da Srbi u Sloveniji dobiju status nacionalne manjine. Njegovi protivnici nazivaju ga Putinovom „produženom rukom”, dok im on replicira da je „produžena ruka” EU i SAD. Kad bi moglo, Stevanović, ili neko kao on, bi možda bio dobar Vučićev kandidat za predsednika države. 

Srbija nema ikoničke slike koje imaju Mađarska i Bugarska: Maja 1989. Đula Horn i Alojz Mok, ministri spoljnih poslova Mađarske i Austrije, simbolično su rascepali žicu na granici. Kao što stari Erih Honeker, lider DDR, nije video kuda stvari idu i pripremao se za obeležavanje rođendana „zemlje radnika i seljaka“, tako je i Slobodan Milošević u vreme dok su Horn i Mok bili na granici spremao skup na Gazimestanu i kardinalnim govorom propustio još jednu veliku (evropsku) šansu Srbije. Dok su albanski titoisti, marksisti-lenjinisti i enverhodžisti sa Kosova, svoje ciljeve usklađivali sa novom globalnom agendom.  

U novembru 1989. građani DDR prinudili su graničare da otvore kapije Berlinskog zida. Počinje rušenje. Srbija je bila obnevidela u zanosu „antibirokratske revolucije“. Iz tog vremena nije se to najjasnije videlo, ali AB revolucija – kao prikrivena i uslovna restaljinizacija partije i društva – u sebi je nosila klicu za mutiranja birokratskog nacionalizma u neoljotićevštinu, koju deceniju docnije.

U vreme obaranja Todora Živkova, Jugoslavija Ante Markovića, makar u svojoj labudovoj pesmi, bila je zapad za Bugarsku. Služio sam JNA na bugarskoj granici kad je pao Živkov i svedočio bugarskoj euforiji kad su kolonama „lada“, „moskviča“ i „trabanata“ krenulu ka Pirotu i Nišu. „Rojters“ povodom prošlonedeljnih izbora u Bugarskoj ocenjuje da se Bugarska brzo razvijala od pada komunizma 1989. godine, da bi 2007. postala članica EU.

Mitovi su zavodljivi, ali su ipak samo mitovi. U kontekstu raspada Jugoslavije, jedan od infantilnijih (ali dodoše romantičnijih) je taj da se zemlja ne bi raspala da je njena fudbalska reprezentacija sa selektorom Ivicom Osimom osvojila Mundijal u Italiji. Drugi, ne baš tako infantilan mit, je taj da je sve moglo da se zaustavi da su republički lideri prihvatili poruke američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera koji je 1991. posetom Jugoslaviji probao da stvari učini konstruktivnijim. I Bejker i pare i ubrzano članstvo u tadašnju Evropsku zajednicu koje bi navodno dobio Ante Marković – sve je to možda moglo da kraj učini manje krvavim, ali nikako da spreči raspad zemlje koji je strukturno bio neizbežan. Možda je mogla da se kao provizorijum, prelazno rešenje, uz zapadni monitoring održi nekakva najlabavija konfederacija, pa čak da joj kao i Državnoj zajednici Srbije i Crne Gore predsednik bude Svetozar Marović, ali sve bi to uvek vodilo ka neumitnom kraju.

U sklopu tih mitova postoji jedan kolateralan: Da je Srbija 1990. izabrala Zapad i sve što to znači, Beograd bi bio Budimpešta. Odnosno, mnoge zapadne firme koje su se spremale da otvore svoja predstavništva u Beogradu, svoje su planove navodno preusmerile na Budimpeštu. I da je Srbija pogodila na račvanju istorije 1990. Budimpešta sigurno ne bi bila osujećena, ali bi Beograd i Srbija bili verovatno bolji.

Poređenja su interesantna: U Budimpešti sam bio jula 2000. Ona je tada u odnosu na Beograd (vreme između kraja NATO agresije i Petog oktobra) izgledala nadrealno sa tržnim centrima tipa „West End“, sa „Hungaroringom“ i koncertima kao što je bio tog jula Stingov na turneji „Brand New Day“ i tada globalnim hitom „Desert Rose“ koji je sa Stingom u studiju snimio Šeb Mami. Vremenom se Beograd približio Budimpešti, a u Beograd (i Novi Sad) dolazio je i Sting.

U Budimpešti sam bio i maja 2004. i nekim klincima je teško objasniti da se i tada čekalo u redovima pred mađarskim konzulatom na beogradskom Senjaku da se dobije viza. Formular je bio jednostavan, procedura laka, ali se ipak čekalo. U starom pasošu SR Jugoslavije imam i hrvatsku i slovenačku vizu, kao i (potvrdu) pečat koji se nekad dobijao u MUP-u u Ljermontovoj ulici u Beogradu i bez koga nisi mogao u Rusiju.

Prvog maja te 2004. Mađarska je postala članica EU, budimpeštanski most Eržebet bio je okićen evropskim zastavicama, na bilbordima je umesto Sorosa bila Lajza Mineli, čiji se koncert nestrpljivo očekivao. Neposredno pred prijem u EU, gradska skupština Budimpešte odlučila je da Staljinu oduzme titulu počasnog građanina. Nije se dalo naslutiti da će u zemlji gde je izmišljena Rubikova kocka za deceniju biti izmišljena „iliberalna demokratija“ i da će Viktor Orban i Peter Mađar od izbora u jednoj maloj srednjoevropskoj zemlji napraviti globalni događaj.

Mađar je potvrda da za pobedu prvo moraš da imaš uverenje opozicionih birača da je ona moguća, ali da imaš i lidera opozicije koji je spreman da preuzme vlast. U Srbiji se često zaboravlja da to što je neko protiv Vučića, pa i javno, stranački i aktivistički, to ne znači da taj zaista želi i da preuzme odgovornost da bude vlast. A i ako se želi vlast i ako se ona osvoji to ne znači da se ona i preuzela. Milošević je već poznih osamdesetih osvojio ali i sistemski preuzeo vlast. Đinđić je došao vlast ali nije imao snage i vremena da je i preuzme. Koštunica i Tadić nikada do kraja nisu preuzeli vlast iako su na njoj bili. Neke je teško razuveriti da je Šešelj mogao da uzme glavnu vlast u Srbiji samo da je hteo. Vučić je želeo vlast, osvojio ju je, ali je i sistemski uspeo da je preuzme i preoblikuje.

Na poraz bitnog saveznika Viktora Orbana, srpski režim je mogao da reaguje samo kriznim „pi – arom“. Prvo, potisnuti regularnost izbora i volju mađarskog naroda i građana u drugi plan, ignorisati da su Mađareva Tisa kao i Vučićev SNS i Plenkovićev HDZ formalno sestrinske partije - deo Evropske narodne partije (EPP) a naglasiti da su pravi pobednici Soros i Rotšlid, nekakva „neoliberalna aždaha“. Logičan odgovor je bio i militarizacija, Rusi i ustaše. Neposredno nakon pobede Mađara Vučić je na obeležavanju Dana jedinica „Kobri“ u kasarni „Vasa Čarapić“ u Beogradu govorio o obaveznom vojnom roku i naglasio da je Srbija vojno neutralna zemlja, suštinski jedina u regionu, okružena NATO zemljama ili pretendentima da postanu članice: Famoznu „neutralnost“ Vučić je preuzeo od Koštunice, ali ona se uglavnom ideološki tumači kao eufemizam za prorusku poziciju, uprkos saradanji sa NATO.

Ubrzo nakon ovog događaja, predsednik Srbije sastao se sa najvišim rukovodstvom Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u kasarni „Banjica 2“ u Beogradu. Nakon tog sastanka poručio je da će se posvetiti robotizaciji vojske i da nas očekuju nove narudžbine. Pomogao je prisustvom i Predsednik SNSD-a i orbanista Milorad Dodik navodeći da Vojska Srbije garantuje mir i da predstavlja odvraćajući faktor savezu Zagreba, Tirane i Prištine.

I onda poenta u nekoliko nastavaka (izjave Lavrova): Na događaj u banjičkoj kasarni nadovezala se Vučićeva izjava da mu je jasna poruka koja je stigla od ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova koji je nedavno izjavio da EU pokušava da pretvori Srbiju u tampon zonu za konfrontaciju sa Rusijom. Lavrov je precizirao (i podsetio) da je predsednik Vučić, u razgovorima sa predsednikom Putinom, više puta izjavio da evropsku perspektivu vidi prvenstveno u smislu ekonomskih interesa Srbije. „Međutim, taj interes će uvek biti realizovan bez ugrožavanja odnosa sa Rusijom, jer srpski narod – kako pokazuju sve ankete javnog mnjenja – istorijski ima veoma pozitivan odnos prema Ruskoj Federaciji, kao i prema Narodnoj Republici Kini“, rekao je Lavrov. I to je tačno. Istraživanja Demostata u kontinuitetu pokazuju da je Putin ubedljivo najpopularniji strani lider u Srbiji. Si Điping je drugi. Ali, postoji izvesna stagnacija podrške. Samo uslovna, jer dobar deo srpskog javnog mnenja zamera (ili se čudi) zašto je Rusija tako spora, zašto brže ne dela. Šta time deo srpskih „patriota“ hoće da poruči: Kad bi mi imali ruske resurse, mi bi već bili u Kijevi, možda bi izašli i na Dunav, a Iranska revolucionarna garda ne bi imala razloga za brigu. I da, ako mi devedesetih nismo mogli da dobacimo do Rima ili Londona (a realno nismo imali ni „elipton“ Žirinovskog ni „Teslino tajno oružje“) šta onda vi sad čekate, zašto samo pretite? Licitira se koju će evropsku zemlju Putin prvo nanišaniti i opaliti. Za sada Rusija ima dovoljno racionalnosti da odoli ovom srpskom zovu sirena. 

Predsednik Vučić je više puta izjavio da se neće pridružiti EU pod uslovima koji su antiruski, podseća Lavrov.  

I na kraju, na Parlamentarnoj skupštini Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), Lavrov upozorava da se „Srbija se suočava sa direktnim zahtevima Brisela da pošalje svoje trupe protiv Rusije“.

Uglavnom, za sada su se izjalovile šansa da Srbija preko iliberalne „male Antante“ Vučića, Orbana i Fica postane „srednjoevropska“ zemlja. Mađarova opcija koja podupire borbu protiv korupcije, jačanje demokratije i ubrzani ulazak Srbije u EU, za srpski režim zvuči subverzivno.   

U dvorcu Veliki Trijanon, u Versaju kraj Pariza, delegacije sila Antante i Mađarske su 4. juna 1920. zapečatile smanjivanje nekadašnje kraljevine Ugarske na trećinu nekadašnje veličine. „Istorija ne poznaje nijednu naciju koja je preživela takav gubitak krvi“, rekao je povodom sto godina od Trijanona premijer Orban u govoru naciji. „Danas, sto godina nakon smrtne kazne iz Trijanona, mogu da vam saopštim: Živimo, a Mađarska još uvek postoji.“ Kod Mađara kao naroda postoji fenomen „trijanonska neuroza“. Srbi bi mogli da izvuku iz mađarskog iskustva određene pouke za svoje frustracije.

Mađari su imali 1956. i žestok ustanak protiv staljinizma, i to ne zaboravljaju, dok je Vučić 2019. Rusima poručio „nikad više četr’es osma“. I u sukobu Tita i Staljina naknadno stao na stranu Staljina. Mada i kod tih paralela treba biti oprezan: Po mnogo čemu situacija u Mađarskoj 1956. godine podsećala je na jugoslovenski sukob sa Informbiroom 1948. godine. Međutim, Imre Nađ nije dobio Titovu bezrezervnu podršku. Tim gestom Tito je posredno pokazao koliko je njegov sukob sa Rusima bio iznuđen i neophodan jedino radi obezbeđivanja državnog suvereniteta i konsolidacije lične vlasti. Mikloš Vašarheji, saradnik Imre Nađa, naglašava da je Tito u početku podržavao Nađa, kao pristalicu jugoslovenskog „liberalnog” modela. Ali, posle tajnog sastanka i dogovora sa Hruščovom na Brionima, Tito se distancirao od Nađa, dajući podršku konzervativcu – Janošu Kadaru, koji je, nakon likvidacije Nađa 1958. godine, vladao Mađarskom trideset godina uz pomoć sovjetskih trupa. Vašarheji objašnjava da Tito zbog Mađara nije hteo da pokvari teško normalizovane odnose sa Moskvom, a zbog događaja u Mađarskoj i jugoslovenski komunisti su se uplašili kao i rukovodstva ostalih socijalističkih zemalja u Evropi. 

Finiš mađarskih izbora kao i epilog apsolutno isključuje situacije kao što je bila ona kad se novembra 2017. Aleks Soros, zamenik predsednika Upravnog odbora Fondacije za otvoreno društvo, zahvalio srpskom predsedniku Vučiću na mogućnosti da razgovaraju o jačanju otvorenog društva u Srbiji i evropskim integracijama.

Sad kad i Vučić poziva protivnike na dijalog i čudi se što se „nekadašnji rektor“ Đokić nije odazvao na poziv svog predsednika, a odaziva se na pozive svih drugih koji ga pozovu (pa i Marte Kos), evo jedne priče kojoj sam prisustvovao u Mađarskoj 2017: Širom Budimpešte su najčešći i upadljivo bili  vidljivi bilbordi s likom Džordža Sorosa. Mađarski prijatelji mi objašnjavaju kontekst: Otprilike, Orbanova vlast je pozvala građane na neku vrstu „unutrašnjeg dijaloga“ o famoznom „Sorosevom planu“ po kome bi tobože svake godine u Evropu ušlo milion migranata, od kojih bi svaki dobio po petnaest hiljada evra, pa je red da se građani izjasne šta misle o tome, posebno u situaciji kad pojedini briselski komiteti EU podržavaju ovakvu viziju „otvorenog društva“. Mađarski kolega s kojim sam razgovarao mi kažu da je kovanica „Sorosev plan“ konstrukcija „iliberalne demokratije“, fejk vest i spin. Bilbordi su jako vešto dizajnirani. Formalno, oni pozivaju na dijalog, natpisi na njima nisu uvredljive prirode, dok perfidno instruiraju nacionalni otpor zaveri, a sam Soros (amerikanizovani Mađar jevrejskog porekla) sa izabranom fotkom ostavlja utisak čoveka satanskog osmeha.  

Orban je počeo kao mladi liberal. Takva je nekad bila njegova partija Fides i njegova ekipa u njoj. Da li bi bilo nešto drugačije da je Vučić došao iz Nove demokratije Dušana Mihajlovića?