Kad danas kažemo „tražili ste – gledajte“ možda se slabo ko seća odakle potiče ta uzrečica. Potiče iz istoimenog TV šoua američke produkcije koji je TV Beograd emitovala osamdesetih godina prošlog veka. Princip ove kolažne emisije bio je prost: Na primer, gledalac iz Ohaja poželi da vidi kako se dreser mazi sa pitonom, ekipa u nekoj nedođiji ili cirkusu nađe baš takvog, snimi prilog, on se emituje, i na kraju voditelj slavodobitno kaže da je dreser pomazio pitona „jer je gledalac iz Ohaja to tražio“. Zbog te emisije krenuli su i hladnoratovski vicevi, pa kad je umro Andropov (vladao posle Brežnjeva, a pre Černjenka u SSSR), na pitanje zašto je umro, u Americi su se čuli crnohumorni vicevi: „Pa zato što je gledalac sa Floride to tražio“. SSSR je tada već gubio istorijsku bitku. Kad se Rusija oporavila od raspada SSSR, na Zapadu nije bilo smešno da je Putin Krim vratio Rusiji zato što je gledalac iz Rostova baš to tražio.

Sa Trampom su se ponovo aktuelizovale asocijacije i vicevi i na TV šou „Tražili ste – gledajte“. Prijatelj koji živi dugo u SAD mi je rekao da je glasao za Trampa jer je on „prvi antiratni predsednik“, da bi mi početkom ove godine (samo)ironično rekao da je Maduro kidnapovan „zato što je gledalac iz Čikaga to tražio“. Čujemo se pre neki dan, a on mi kaže da se kod njega na poslu razvio crni humor na istu temu pa sad Ameri s kojima radi kažu da je Iran napadnut zato što je to tražio „Bibi“ iz Izraela.

Tokom izbornog okršaja Tramp – Bajden govorilo se o gerontokratiji koja vlada Amerikom, pa su se razvile paralele sa terminalnom fazom Sovjetskog Saveza. Ali, kad pogledamo sadašnje vodeće svetske lidere priča o sovjetskoj gerontokratiji se donekle relativizuju. Leonid Brežnjev umro je 1982. godine u 75. godini. Njegov naslednik Jurij Andropov, dugogodišnji šef KGB-a i lider SSSR, umro je1984. godine u 69. godini života. Dok je njegov naslednik Konstantin Černjenko umro 1985. u 74 godini. Tramp ih je sve nadživeo – ima 79 godina. Putin ima 73, Si Điping 72, i nameravju da još mnogo vladaju, čak međusobno ćaskaju koliko će medicina uspeti da produži ljudski vek. Premijer Indije Modi ima 75 godina, a premijer Izraela Netanjahu 76. I šta znače godine ako ajatoloha i vrhovnog vođu Irana pretvorenog u šehida zameni njegov sin? Pa i Tramp oko sebe ima i mlade jastrebe. I kako sad zvuče Bajagini stihovi: „Koja sila vlada svetom, hipici u pedesetoj, svoju decu plaše bombama, bombama u katakombama“. Ipak je svet bio sigurniji sa ocvalim šezdesetosmašima.

Kao novinar pratio sam posetu Zorana Đinđića, premijera Srbije, Banjaluci 2003. To je bio onaj dan kad je pre podne Bagzi probao atentan na autoputu kod „Arene“ dok se premijer vozio prema aerodromu. To je vreme uoči potonjeg atentata koji je uspeo, vreme kad su se SAD spremale za napad na Irak – drugu „Pustinjsku oluju“. Ministar odbrane SAD Donald Ramsfeld, tražio je od država da se pojedinačno izjašnjavaju da li podržavaju napad na Irak. Američki novinar pitao je na konferenciji za štampu u Banjaluci Đinđića kakav je stav Srbije po tom pitanju, da bi mu srpski premijer odgovorio da Srbija izlazi iz traumatičnog perioda i da nema kapacitet da se izjašnjava o tako velikim pitanjima.

Kakav je danas kapacitet Srbije da se izjašnjava o takvim pitanjima? Srbija je uradila ono što je najpametnije – pozvala na deeskalaciju. Nije se baš sad izjašnjavala o nekom „pravednijem“ svetu što je ranije bio manir i njenog predsednika. Ujedinjeni Arapski Emirati objavili su spisak najviših svetskih zvaničnika koji su zvali predsednika te zemlje šeika Mohameda bin Zajeda al Nahjana od početka rata na Bliskom istoku, a među njima je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Provladini mediji su s ponosom istakli da se srpski predsednik nalazi na spisku zajedno sa Makronom, Mercom, Starmerom, Erdoganom, Orbanom, Meloni, Micotakisom… Uostalom, srpski režim je godinama predstavljao Emirate kao jednu od najbližih zemalja Srbiji. Dobro, možda je preterano reći da su odnosi Mohameda bin Zajeda i Vučića gotovo „kao braća rođena“, kako je Dragan Marković Palma govorio o svom odnosu sa Vučićem, ali je srpski predsednik uvek naglašavao da mu je šeik izuzetno dobar prijatelj. Povodom agresije na Iran, Vučić je samo indirektno osudio taj akt izjavom da se sve sprovodi kao što je bilo i u Srbiji 1999. Ministar spoljnih poslova Marko Đurića podržao je hitnu deeskalaciju tenzija na Bliskom istoku, ali akcenat je bio na tome da Srbija, „takođe, oštro osuđuje iranske napade na suverenitet i teritorijalni integritet država Persijskog zaliva - Ujedinjenih Arapskih Emirata, Katara, Bahreina, Kuvajta i Saudijske Arabije“. Dovoljno jasno. 

Emirati su bitni za Vučića i Srbiju, ali uvidi u raspoloženje javnog mnenja u Srbiji povodom rata u Zalivu, sem zabrinutosti pokazuju da je ono većinski na strani Irani (iako nema negativan stav prema Emiratima, na primer). I tu jesu bitne asocijacije na NATO agresiju (uznemiruje pojava osedelog Veslija Klarka na CNN da komentariše napad na Iran). Srpsko javno mnenje većinski najpre gleda u Ruse. I Vučićevi mediji su naglasili da je Putin potvrdio podršku Moskve Teheranu. Ispade na kraju da srpska država u svetu ne reflektuje dovoljno raspoloženje domaćeg javnog mnenja. Što je naravno samo prividno. Jedno je izgradnja „strateškog partnerstva“ sa SAD, i „ubrzani put u EU“, a  sasvim drugo narodne emocije. I to vlast sa jakim nagonom samoodržanja zna odlično i taktizira šta je za spoljnu, a šta za unutrašnju upotrebu. Kao što je u jednom provučićevom mediju Ukrajina bila napala Rusiju, tako sad neko kad čita saopštenje srpskog ministarstva može da pomisli da je prvo Iran napao Emirate i ostale zalivske zemlje. Prosečnog birača vlasti ne interesuju razjašnjena prividnih kontradiktornosti (uzajamno funkcionalnih paradoksa). Instiktivno se povlače paralele sa unutrašnjom destabilizacijom Irana i Srbije u sprezi sa stranim faktorom. To je srž. Tu je Vučić apsolutno na strani Irana. 

Eh, kad se setimo kako su režimski mediji euforično izveštavali da su još četiri zemlje - Egipat, Etiopija, Iran, Ujedinjeni Arapski Emirati - od 1. januara 2024. godine, postale članice grupe država poznate kao BRIKS. Režimski mediji u Srbiji tokom aktuelnog rata sa Iranom se ne bave temom – šta radi BRIKS, čak kao da ne vide budućnost Srbije u toj karijatidi multipolarnosti. Ako NATO i EU i dalje uspevaju da spreče oružani sukob između svojih članica i kad postoje tenzije, može li to BRIKS? I koga BRIKS sad da brani – Emirate ili Iran? Kao što Makron tvrdi da će EU braniti svoju članicu Kipar. 

Iranska Revolucionarna garda upozorila je američke snage koje planiraju pratnju brodova kroz Ormuski moreuz, poručivši da ih „čekaju“. To osvežava mit da bi NATO stradao da je kopneno udario 1999. na Srbiju. Čak izaziva i neku vrstu žaljena što do toga nije došlo, pa eto sad se mnogi u „srpskom svetu“ nadaju da će Iranci imati tu privilegiju – da unište Amerikance na kopnu. To iransko „čekamo vas“, podsetilo je na sad već pop kulturnu repliku „Dođite (siđite), nećete se vratiti“ Miodraga Mikija Vujovića sa stare TV „Palme“ iz vremena NATO agresije. Vujović se medijski reaktivirao ali ne više sa tako ekskluzivnim statusom kao nekada.

U uvidima u javno mnenje primećena je i želja da Iran raketama dobaci do Bondstila, ali sa upozorenjem da bi bio proklet onaj koji bi naredio Vojsci Srbije da obori tu raketu ako bi ona bila u mogućnosti za tako nešto i ako bi to od nje tražila zemlja sa kojom gradimo „strateško prijateljstvo“ ili zemlje koje čine uniju u koju predsednik Srbije želi da je uvede. 

U pratnji visokih stranačkih funkcionera, predsednik radikala Vojislav Šešelj se upisao u knjigu žalosti u ambasadi Irana. U razgovoru s ambasadorom Šešelj je pružio podršku i izrazio nadu da će pravdoljubivi iranski narod pobediti u ovom odbrambenom ratu. Srpski radikali (SRS) i Stranka demokratske stranke Sandžaka Sulejmana Ugljanina, jedine su dve stranke u Srbiji, koje su javno i zvanično uputile izraze saučešća narodu Irana povodom ubistva verskog vođe ajatolaha Ali Hamenija, što istovremeno ne znači i politički savez, odnosno koaliciju za buduće izbore. Tek ne znači radikalski savez sa islamskim krugovima iz Sarajeva koji su uz Iran. Prošlo je 35 godina i koji mesec od uvođenja višepartizma u Srbiji, a upravo su Šešelj i Ugljanin politički veterani koji su bili i predsednički kandidati na izborima decembra 1990. Šešeljev nastup u predizbornom terminu na državnj televiziji je školski primer kako talentovan političar jednim veštim nastupom može pridobiti veliki broj pristalica. Za razliku od Vučića koji ne propušta nijednu šansu za TV nastup, Slobodan Milošević kao predsednički kandidat te 1990. nije iskoristio svoj termin na TV za predstavljanje već je populistički rekao da ga prepušta TV adaptaciji drame Antonija Đurića „Solunci govore“. 

U septembu 2023. Vučić je iz Njujorka gde je prisustvovao zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, podsetio na hronično tešku poziciju Srbije, ali i preneo utisak da „ipak, po prvi put, i ovde u UN sve snažnije duvaju vetrovi slobode“. I onda poentirao: „Mi, Srbi i građani Srbije, vazduh slobode udišemo punim plućima i čuvaćemo svoju zemlju. Nema predaje!“ Ima li neke druge predaje nego predaje pred „kolektivnim Zapadom“ i ima li „vazduha slobode“ bez slobodne Veneceule i slobodnog Irana kako to zamišlja većina ideologa srpskog režima.

Održao je Vućić više „istorijskih govora“ na Ist Riveru. Za neke su njegovi mediji govorili da mu to svetski moćnici neće oprostiti. Jer je sasuo istinu u lice. Gradeći takozvanu suverenističku poziciju srpski predsednik je stigao i do propagandnog korišćenja stripa o Asteriksu. Pre neki dan tokom obraćanja okupljenim simpatizerima u Sivcu, predsednik je objašnjavajući gotovo unikatnu geopolitičku poziciju Srbije napravio gaf i pomešao stripove o Asteriksu i Taličnom Tomu, iako se radi o istoj, francusko-belgijskoj, strip školi. Izgleda da je Vučić čitao Asteriksa kao što je slušao bend „Sajmon i Garfankl“ čiju je muziku koristio u kampanji za gradonačelnika Beograda protiv Nenada Bogdanovića. 

Ko prati, zna da je Vučić Asteriksa koristio u izbornoj kampanji i za izbore 2022, kao što to radi i za predstojeće lokalne izbore u deset opština. Vučić svojim pristalicama od kojih velika većina sigurno nije čitala Asteriksa pokušava da objasni kako Srbija liči na galsko selo koje je jedina slobodna teritorija pred moćnim Cezarovim legijama. Ali Vućić nikada ne pominje osnovnu stvar: Takva suverenistička pozicija nepokornih Gala okruženih Rimskim carstvom bila bi nemoguća da nemaju čarobni napitak, odnosno da nemaju seoskig druida Panoramiksa (u originalu Getafix) koji spravlja taj čarobni napitak koji svakome ko ga popije daje nadčovečansku snagu. 

Da li se sećate da je u pomenutooj kampanji 2022, Vučić Pored Asteriksa u izbornoj kampanji koristio i replike Grunfa iz kultnog „Alana Forda“ (od naprednjaka najveći fan tog stripa je Goran Vesić): Na predizbornom skupu u Paraćinu kritikovao je Vučić opoziciju zbog stavova u predizbornoj kampanji, te ih uporedio sa grunfovskim zaključkom – „Bolje biti bogat i zdrav, nego bolestan i siromašan“. Mada, i sam Vučić se u izbornim procesima stalno ponašao po Grunfovom principu – „Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti“. Što verovatno misli i Tramp. Kultni je hrvatski prevod „Alana Forda“ iz pera Nenada Briksija. I Tramp je alanfordovski lik, ali da se izgovara baš onako kako se piše: Trump!

Ministarstva spoljnih poslova Srbije, objavilo je „semafor“ s oznakama (preporukama za građane Srbije) u različitim bojama za putovanja. Države su rangirane (u kategorijama) po riziku za putovanje. Hrvatska je jedina članica EU i NATO koja se našla u „semaforu“.  I to kao „narandžasta“ (putovanje u slučaju krajnje potrebe). Hrvatsko ministarstvo spoljnih poslova je iskoristilo „volej“ i cinično reagovalo podsećajući koliko turista iz Srbije „u najvećoj napetosti biraju između jadranske obale i hrvatskih kontinentalnih vinskih ruta“, uz napomenu da se nakon upozorenja o putovanjima često javlja i efekat „zabranjenog voća“, pa turisti dolaze u još većem broju. Ima kod srpskih vlasti opsesivnosti pa i frustriranosti Hrvatskom, manipulativnmog korišćenja „ustaša“ (i domaćih!?), ali kako kaže profesor Žarko Puhovski povodom „semafora“, situacija u Srbiji nije se popravila, ali se u Hrvatskoj svakako pogoršala.

Iako se zvanična Hrvatska prema „semaforu“ ponašala zvanično cinično a ne reciprocitetno, pevač Toni Cetinski se gotovo kolateralno našao u „narandžastom“ neformalnom reciprocitetu, pa je odlučio da mu zakazani koncert u Novom Sadu za Dan žena, za razliku od ranijih nastupa u tom gradu, na istom mestu – dvorani „SPENS“-a, i nije „preka potreba“. Aleksandra Prijović, Mile Kitić, Miroslav Ilić, Ana Bekuta i drugi održali su koncerte pre Đurićevog „semafora“, a videćemo kome će to biti „preka potreba“ u budućnosti, i koliko će se „slučaj Cetinski“ odraziti na već zakazane nastupe hrvatskih estradanih radnika u Srbiji. Toni Cetinski je otkazao koncert u Novom Sadu zbog navodnih tvrdnji branitelja da je „SPENS“ bio neka vrsta logora. Kad je ranije nastupao na istom mestu nije imao takve informacije. 

Šta možda još Toni nije znao. Zove me drug povodom slučaja sa hrvatskim pevačem i kaže mi da je vojni rok služio 1988. u Novom Sadu. Bio je neki topao dan i on se nešto vrzmao po „SPENSU“-u, odškrine neka vrata i u praznoj sali vidi samo Dražena Petrovića kako šutira na koš. Kaže mi da je prizor bio hipnotišući. Ostao je tu jedno sat vremena i gledao kao omađijan krišom kako Dražen šutira sa raznih pozicija i retko kad ne pogodi. Imao je strah da ga Dražen ne primeti, kao nekog voajera u sivomaslinastoj uniformi, da ga ne dekocentriše. Možda i uvredi svojim prisustvom. Kad je otišao, Dražen je ostao da šuta. Šutao je satima. Sam. Pričali su po „SPENS“-u. Dražen jeste bio redak talenat, ali iza uspeha je stajao i ogroman trud. Dogodine na Evropsko prvenstvo u košarci u Zagrebu, kada je Jugoslavija u demonstraciji sile osvojila zlato, a  Dražen bio najkorisniji igrač turnira (najbolji strelac bio je Nikos Galis, reprezentativac Grče koja je osvojila srebro), moj drug je u toj igri video onaj šuterski trans sa valjda nekih priprema iz „SPENS“-a. Dvorane u kojoj je igrao i Dragutin Šurbek, jugoslovenski i hrvatski stonoteniser svetskog ranga, koji je po zanimanju bio ptt tehničar.

„SPENS“ je i bio napravljen za svetsko prvenstvo u stonom tenisu 1981. To je izazvalo maniju igranja ovog spotra po Jugoslaviji. Klinci su sa gradilišta krali „blažujke“ - vodootporne šperploče i pravili improvizovane stolove. Jednu takvu smo i mi ukrali u Titovom Užicu sa gradilišta „Lepe Brene“ (solitera), a naš dečiji stoni tenis je ovekovečio jedan od najvećih YU fotoreportera Miloš Cvetković, poznatiji kao Cvekla, pa smo se našli na naslovnoj strani „Večernjih novosti“ koje su se tada štampale u tiražu od preko 300 hiljada primeraka za celu Jugoslaviju. Ta manija stonog tenisa zbog prevenstva u „SPENSU“ na kome su dominirali Kinezi tek se mogla uporediti sa manijom igranja bilijara u vreme Ante Markovića. 

„SPENS“ su projektovali Živorad Janković i Branko Bulić iz Instituta za urbanizam Arhitektonskog fakulteta iz Sarajeva a inicijativa za izgradnju je potekla i od strane novosadskog Saveza socijalističke omladine. I sve je izgrađeno sredstvima „samodoprinosa“, građana Novog Sada, i samoupravnih sporazuma SIZ-ova i bankarskih OOUR-a. Za mlađe koji ne razumeju terminologiju: Bliski saradnik Ivana Stambolića prepričao mi je razgovor Draže Markovića s Edvardom Kardeljom – ideologom samoupravljanja kao vladajuće doktrine Titolenda.. Draži nije bilo jasno zašto je Kardelj postavio „trojstvo“ u kulturnoj politici: Prvo imaš sekretarijate za kulturu, pa SIZ-ove (samoupravne interesne zajednice), pa KPZ (kulturno-prosvetne zajednice). Dakle, imaš kontrolu (sekretarijati), pare (SIZ-ovi), i tribinu (KPZ). Kardelj mu je odgovorio: ako Rusi dođu, neće moći sve da poklope, nešto će preostati od ovo troje. Kardelj je bio opsednut sovjetskom invazijom i okupacijom. Kao što je i Džoni Štulić kasnije mislio da ga Sovjeti motre. Ono OOUR je značilo Osnovna organizacija udruženog rada, a postojala je i složena – SOUR. 

Tamo 2018. pitanje rada „SPENS“-a  (Sportski i poslovni centar „Vojvodina“) podiglo je političke tenzije u gradu, i to ne zbog finansijskih problema u kojima se ovo javno preduzeće nalazilo već godinama, već zbog najave tadašnjeg gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, da bi objekat mogao biti srušen i da bi se na istom mestu izgradio novi manji objekat i da Novi Sad tako dobije „ekonomski najisplativiji sportski centar, bez diskoteka i butika“. Opozicija je bila protiv rušenja ovog objekta koji Novosađani smatraju ikoničnim za svoj grad. Krenule su standardne priče o „urbicidu“, a 2024. opozicija je optužila gradsku vlast u Novom Sadu da kroz plan navodne rekonstrukcije „SPENS“-a  nastavlja sa “nasiljem protiv kulturnog nasleđa“.

Do „semafora“ Marka Đurića, prva asocijacja na semafor kao metaforu za politiku bila mi je situacija iz nemačke političke prakse - „semafor“ koalicija – crvenih (socijaldemokrata), žutih (liberala)  i zelenih (zeleni).  

Inače, novi strip-album Asteriksa, „Asteriks u Luzitaniji“, prodat je u 1,65 miliona primeraka u Francuskoj od izlaska 23. oktobra prošle godine, što ga čini najboljim lansiranjem slavnog stripa u poslednjih 20 godina. Ova epizoda je objavljena nedavno i u Srbiji. Dok Vućić ne napiše i objavi knjigu o „Obojenoj revoluciji“ evo preporuke i za lojaliste i ostale koji su uz vlast i koji bi mogli da dobace do trećine francuskog tiraža ako su istinite priče o broju članova vladajuće partije.