Proces razmišljanja izgleda da se privodi kraju. Sve je izvesnije da će dosadašnja nestranačka ličnost – premijerka Ana Brnabić postati zvanično članica Srpske napredne stranke (dok ovo pišemo još nije). Upućeni tvrde da je to već trebalo da se dogodi, ali da su se državničke obaveze predsednika i premijerke isprečile.

Izvesna mistifikacija je razumljiva jer formatiranje premijerke, nakon dve godine na tom mestu, kao članice SNS u sklopu je izbornog pregrupisavanja partije.

Cela fama oko premijerkinog učlanjena ukazivala je da to ne može biti običan – formalan – čin, pa se pomislilo da će Ana Brnabić postati naprednjakinja možda baš na Vidovdan. Eto, ovi redovi nastaju na Vidovdan, ali do podneva nije bilo formalnog učlanjenja. Na čin inicijacije (obredno uvođenje u posvećeni red), bude li, dakle, ritualan – javno potpisivanje pristupnice – na primer, sumnjamo da će neka stranačka koleginica sad zakolutati očima bude li sedela iza Ane, a upremas kamera. Čak će i naprednjački ‘solunaši’ – stari radikali – moći da zapevaju (bar iz muke) onako kako su na otoku Krku zapevale njene zemljakinje šjore – ‘A oj, Ano, joj Anice, ne na kišu, ne na kišu bez kabanice’.

U vreme kad se Vučić opredelio za Anu Brnabić kao premijerku (jun 2017), ona je svakako važila za liberalnije rešenje, s obzirom da je dolazila iz nevladinog sektora, da se školovala u SAD, ili što mi je jedan zabezeknuti naprednjak (koji je u duši ostao radikal) tada rekao: ‘Samo je Vučić mogao da postavi Srbima za premijerku lezbijku i Hrvaticu.’ Danas je već pitanje da li je Ana liberalna ili konzervativna struja u naprednjacima?

Možda ste zaboravili da je tog juna 2017. kao najozbiljniji kandidat za premijera figurirao gradonačelnik Novog Sada i potpredsednik SNS Miloš Vučević. I da je izbor dotadašnje ministarke za državnu upravu i lokalnu samoupravu Ane Brnabić delovao gotovo senzacionalno (iako se doduše i ona pominjala), da je čak i kolega Darko Hudelist potegao iz Zagreba da napravi reportažu na tu temu za Globus.

Te 2017. mnogi u SNS su mislili da je Ana samo još jedna Vučićeva ‘marketinška fora’ i da će je ‘brzo izgustirati’, te da će prva naredna rekonstrukcija od Anine napraviti sudbinu sličnu onoj Lazara Krstića, ako se još sećate tog ministra finansija sa izgledom šiitskog teologa koji je uz Nikolu Selakovića bio tada jedan od dva jedina ministra kojih se Vučić ne bi odrekao. Selaković je u to vreme bio ministar pravde.

U odnosu na startnu nevericu naprednjačkih masa, i sablažnjavanje dela naroda i koalicionih partnera (Dragan Marković Palma), Anu su danas, čini se, prihvatili i popovi iz Republike Srpske. U Orašcu su je izviždali, ali ona se nije povukla. Javnim nastupima pokazala je da i Vulin ponekad može biti u odnosu na nju nedovoljno jasan i digresivno-metaforički preopširan. Verovatno je premijerka vremenom prijatno iznenadila i Vučića (njena obuka je sada kompletna što bi rekli Sit lordovi), a što se tiče relacije predsednik – premijer (u kontekstima srpskog fenomena šetanja moći u odnosu na poziciju njenog nosioca, a ne u odnosu na ono što nalaže Ustav), moglo bi se zaključiti da je odnos Vučić – Brnabić čak danas bliži odnosu Slobodan Milošević – Nikola Šainović negoli odnosu Boris Tadić – Mirko Cvetković.

Bilo je naivčina u opoziciji i nevladinom sektoru koji su se ponadali da se Vučić preračunao, da će se Ana brzo uskopistiti i zbog vrednosti i načela postati neka verzija Milana Panića. Naprotiv, premijerka je upravo u SNS prepoznala ne samo podršku već i ‘sistem vrednosti’. Nije ona Vučiću bila ni ono što je u Hrvatskoj Tomislavu Karamarku bio instant premijer Tihomir Orešković. Umesto toga ona figurira čak i kao naslednica Vučića na čelu SNS. Ili bar kao nova potpredsednica stranke. I tog juna 2017. bilo je glasova koji su govorkali da Ana nije ‘fora’, da ‘nije zalutala’, već da je ‘deo ekipe’.

Savet za kreativne industrije koji je premijerka osnovala marta 2018. sa svojim ciljevima, idejama i kadrovskim sastavom pojačao je utisak da se tu ipak ne kreira udarna režimska propaganda difamacija i spržene zemlje, i da bi Ana i mnogo drugačije kad bi zaista realna, a ne delegirana moć bila kod nje. Od digitalizacije pokušava da napravi ideologiju, a kad je s partnerkom Milicom dobila sina Igora, beba je postala intriganta kao da je Spenser Elden sa omota Nirvaninog albuma Nevermind.

U SNS za ovo vreme nije postala baš omiljena, ali jeste relativno prihvaćena (što je ipak bolji status od ‘nametnute’), dok je u opoziciji ekspresno postala omražena. Naročito u takozvanoj građanskoj. Utisak je da se premijerka bolje snalazi kad ode na digitalizovani Zapad nego kad mora da odgovora na neugodna pitanja o ‘analognoj demokratiji’ u zemlji koja su za taj isti Zapad uglavnom ‘cepidlačenja’.

Na funkciji premijerke bila je u unikatnoj poziciji naprednjačke iskušenice. I položila očigledno sa visokom ocenom. Sa Anom Brnabić, SNS – kao tipična partija ‘masovka’ sa neprikosnovenim vođom, kao da poprima obrise ‘kadrovske partije’, i prava šteta će biti ako njena namera da se učlani u SNS, pored cinizma opozicione javnosti, ne isprovocira i u opoziciji određene nestranačke, ali ekspertske, javne ličnosti da pristupe nekoj od partija i time daju svoj doprinos obnavljanju partijske scene, jer demokratije i pluralizma nema bez razvijenog višepartijskog sistema. Ili, ako već nisi član partije, budi joj blizak. Kao što je Ana bliska naprednjačkim svetonazorima, ili onome što ona sama naziva ‘sistemom vrednosti’.

^{Foto: BETA}

Uprkos hvalospevima na račun SNS, i uprkos Vučićevoj izjavi da bi bio srećan ako bi Ana i zvanično postala naprednjakinja (pakosna opoziciona javnost koristi termin ‘naprednjakuša’), taj čin se već dugo prolongira – iako SNS nema kadrovske komisije za prijem kao Savez komunista nekada. Upućeni mi sarkastično kažu da je Vučićeva želja da Ana bude u SNS veća nego Anina i da se ona trudi da taj čin odloži što dalje može.

Ključna Vučićeva reč na stranačkom terenu je ‘fluktuacija’ (kadrova). SNS ipak nije SPS pa da ima Dačićev ‘demokratski centralizam’, ali će zato Vučić nametnuti kao neprikosnoveni arbitrarni vođa Miloševićevu trijadu iz vremena frakcijskih obračuna u Savezu komunista i ‘antibirokratske revolucije’ – prvo diferencijacija, pa homogenizacija, pa mobilizacija. Tek onda izbori. U tome će naprednjačkoj avangardi (kadrovskom delu partije) pomoći i iskustva sticana u Komunističkoj partiji Kine. Ne zaboravite da je Bogoljub Karić jednom uporedio Vučića sa Deng Sjaopingom. Dobro, to možda jeste malo preterano, ali u srpskim uslovima Vučićeve tehnologije vlasti kineska retoričko-politička konstrukcija ‘jedna zemlja – dva sistema’ deluje prilično tačno.

Širenjem organa stranke, Vučić ‘namiruje’ ambiciozne članove, istovremeno monumentalizujući sebe kao vođu. Glavni odbor od oko dve stotine ide na oko pet stotina članova, Predsedništvo sa petnaestak na preko pedeset. Moguća su i nova tela da se još kadrova ‘namiri’. Mesni odbori imaju savete, prodire se u dubinu, a gde mesni odbor postaje glomazan, deli se teritorijalno da se što manje članova ne oseti nebitnim. Što je i faktor motivacije.

Sećam se kad mi se jedan drugar iz DS za njihovog vakta požalio da mu je došao da se učlani u stranku neki lik ‘po preporuci’ i da je nakon tog svetog čina rekao – ‘imam srednju grafičku, ali ne mora u struci’. SNS je unapredila taj sistem i princip ‘fluktuacije’ treba posmatrati i u tom kontekstu.

Ana Brnabić se trudila da postane naprednjakinja i u tome je sasvim sigurno uspela. Za srpski višepartizam bilo bi možda bolje da se Ana Brnabić učlanila u LDP, ali i upodobljavanje u SNS je koristan potez za srpsku politiku. Da se stvari i ljudi nazivaju pravim imenima

Zaglibljena u antivučićevski dogmatizam opozicija se u međuvremenu opet bavi ‘brojem kolona’ i neformalnim grupama umesto integrisanjem manjih stranaka u veće. Erdoganov poraz u Istanbulu možda je najviše doprineo da ideju bojkota načne ozbiljna sumnja. Čak i ako je građanska, stihija je ipak stihija, a opozicija kao da se u nju više uzda, dok kod Vučića nema sumnje koliko je svestan da je pravi izvor legitimiteta uvek u političkoj partiji kao organizovanoj snazi. Čak se stiče utisak da bi samo ozbiljan raskol u SNS mogao da kultiviše opozicionu scenu.

Da se razumemo: Nenormalno je da premijerka nije članica vladajuće stranke, kao što je i nenormalno da predsednički kandidat (ili prvi na listi) opozicije ne bude predsednik vodeće opozicione stranke.

Hoću da kažem da su nestranačke ličnosti (i u vlasti i u opoziciji) uvek deo manipulacije.