Naravno da vlast koristi strah od eskalacije rata u Ukrajini i nuklearnu pretnju u svrhe skretanja pažnje sa nesreće na železničkoj stanici u Novom Sadu, za zbijanje redova uplašenog naroda oko vlasti koja garantuje robne rezerve, energente, a sutra i još više atomskih skloništa, ali to što Vučić tako govori ne znači da nema pretnje od eskalacije sukoba pa i nuklearne epizode. Za razliku od nekad kad su se ljudi tek sa izbijanjem ratova suočavali sa inovacijama industrije smrti i političkim raspletima, danas je svaka mogućnost distopije snimljena na filmu. Preporučujemo ovogodišnju seriju „Fallout“, adaptaciju popularne video igre koja pokazuje da je nuklearni rat izbio ne zbog političke krize, naprotiv - velike sile su htele detant, već zbog industrije izgradnje atomskih skloništa koja je isprovocirala armagedon. Zbog pohlepe korporacije koja gradi atomska skloništa i klijentima obećava komforan i siguran život u njima.

Dobar deo srpskog javnog mnenja je zahvatio nihilizam koji se ogleda u histeričnoj nadi da će Putin presuditi Zapadu nuklearkama i kompenzovati naše proćerdane devedesete godine koje su civilizacijski i mentalno unazadile Srbiju i srpstvo. I tada, nadaju se nihilisti-geostratezi, nakon razmene bombi, Rusija će biti manje kontaminirana radijacijom od Zapada, biće manje uništena, a TV emisije sa razglabanjima i hrabrenjima tog tipa emitovaće se iz nekog atomskog skloništa pa makar retko ko od srpstva mogao da ih vidi, čak ako to tehnološki nekako bude i izvodljivo.  Koga briga što će tako stradati i srpska dijaspora na Zapadu. Jer u Rusiji i Kini je nemamo. Problem je što nihilističko javno mnenje misli da će i nakon Putinovog nuklearnog poteza oni i dalje moći da idu u „Lidl“, na slave, prislave i četresnice, da će i dalje moći da kupuju palačinke sa „nutelom“ deci po Zlatiboru i Vrnjačkoj Banji, da će letovati po Halkidikiju i Sutomoru, gledati rijalitije i uživati u osveti nad trulim i pokvarenim  Zapadom. Kao nesvesni špenglerovci (po mistifikovanoj studiji „Propast Zapada“ Osvalda Špenglera).

Bitna je još jedna, starija TV serija od „Fallouta“. To je “Homecoming” - relativno uspešni pokušaj pravljenja hičkokovske atmosfere u modernim serijama. Ali, da nije bilo Džulije Roberts u glavnoj ulozi, ova serija iz 2018. bila bi samo prosečna. Prilično je poučna, i za visokorizične globalne odnose i za modalitete rešavanja srpskog nacionalnog pitanja. 

Dakle, u rehabilitacionom centru “Homecoming” terapeut Hajdi Bergman (Džulija Roberts) uz pomoć modernih metoda psihološki isceljuje veterane, a s jednim od njih ostvari i jak emocionalni transfer. On joj se otvara i priča joj o komičnoj situaciji u paklu Avganistana kad su svog ratnog druga – inače velikog ljubitelja Kameronovog filma „Titanik“ – ubedili da postoji i nastavak – „Uspon Titanika“. Vojnik je posvuda tražio da mu nabave „Uspon Titanika“, čak i u vojsci gde su mu rekli da se radi o “vrlo raritetnom filmu”.

Koliko u Srbiji i „srpskom svetu“ postoji onih koji veruju da postoji srpski rimejk „Uspona Titanika“, odnosno da se propala politika iz poznih osamdesetih i devedesetih može rehabilitovati, predstaviti čak kao globalna avangarda, i da se sad zbog međunarodnih okolnosti može ostvariti ono što nije moglo onomad. Taj deo javnog mnenja lak je mamac za Vučića i njegovu propagandu. Iako je Srbija formalno na evropskom putu, i to srpski predsednik i vođa naprednjaka sve učestalije naglašava u poslednje vreme, on istovremeno mora svoje pristalice da anestezira i ponudi im medijsku iluziju „Uspona Titanika“. Opozicija, naravno, hoće da predstavi i da je sve od 2012. kad su naprednjaci preuzeli vlast, „Uspon Titanika“, ali stvari nisu tako crno-bele. Vučić i dalje uporno ne ponavlja osnovne Miloševićeve greške: Izbegava iracionalni sukob sa Zapadom što mu omogućava održavanje potrošačkog društva, i strogo vodi računa o lojalnosti i efikasnosti pretorijanskog sektora. Urgentni zadatak je saniranje reputacione štete (slika Srbije kao velikog gradilišta, a Vučića kao neimara) zbog nesreće na železničkoj stanici u Novom Sadu koja je dala dinamiku i ton političkoj i društvenoj atmosferi. Paralelno sa svojom mimikrijskom „evorpskom agendom“, Vučić  nastavlja da zamajava  “patriotsku” (miloševićevsko-šešeljevsku) Srbiju. 

Vučićeva autoritarna tehnologija vlasti zasniva se na sistemu uzajamno funkcionalnih paradoksa. Oni koji veruju u „Uspon Titanika“, Vučićev evropski put doživljavaju kao sofisticirano preveslavanje zapadnih moćnika i čist ćar za Srbiju. A sve će se promeniti kad Baćuška izbije na Dunav. 

Koliko smo samo čuli sugestivno prepričanih scenarija “Uspona Titanika“? I to sa spojlerima. Svi koji su živi a koji su devedesetih bili protiv Miloševića, nisu sad svi protiv Vučića. Ali svi preživeli koji su devedesetih bili za Miloševića – sad su za Vučića. To je matematika. Odnosno, većina članova i pristalica SNS i njihovih koalicionih partnera su za Putinovu Rusiju, dok realne opcije za EU u Srbiji, državno-partijska propaganda tretira ne kao partnere već kao „ološ“. Za razliku od vremena raskola u radikalima, kad su naprednjaci Tomislava Nikolića omogućili dvotrećinski evropski konsenzus Borisu Tadiću, danas takvog konsenzusa nema iako je paradoksalno većina bitnih partija za Srbiju u EU. To je privid, jer utisak o naprednjacima ne daje njihova amorfna masa ili evropsko foliranje, već navodno patriotsko prenemaganje i njihova avangarda – Zavetnici Milice Zavetnici i Pokret socijalista Aleksandra Vulina. Prekaljenom radikalsko -julovskom serklu, odnosno tvrdim socijalistima  Mirka Marjanovića, nije bitno šta Vučić radi sa Kosovom, na primer, već im je bitno da je Vučić garant da više nikad neće biti novog Petog oktobra, te najgore traume, kamoli „šestog“. Ljubitelji „Uspona Titanika“ nisu tada znali (mada su prekognitivno i instiktivno osećali) da se to zove „obojena revolucija“, jer one su tek došle kasnije. Ova SNS bliža je Miloševićevoj SPS nego što je Miloševićevoj SPS bliska Dačićeva SPS. Kontingeti konvertita stabilizuju Vučićev režim. 

Ključne poruke Vučića, Brnabić, Vučevića i ostalih naniže se jasne: „Nikada nas nećete pobediti, ne damo Srbiju ološu“. Iako su naprednjaci na vlast došli na prilično normalnim izborima 2012. (doduše imali su samo jedan manji medij pod svojom kontrolom), dakle bez krvi, kao što i dalje uspevaju da zadrže izborni legitimitet uz svu izbornu patologiju neophodnu za to (naravno bez krvi), iako naglašavaju da je promena vlasti moguća samo na izborima (ali po njihovim standardima), ponekad zaista zvuče kao da iz njih progovara general armije Nikola Ljubičić koji je poručivao da su komunisti vlast osvojili krvlju i da je neće dati bez krvi a što je Mira Marković, Miloševićeva supruga i šefica JUL-a prihvatila kao mantru. Otuda i Skupština Srbije liči na neku delegatsku skupštinu iz poznog jednopartizma (samo što tamo nije bilo tuča), gde su manjinski poslanici za uvođenje demokratije i višepartizma, a većinski i dalje kao maksimum dozvoljavaju uvođenje pluralizma mišljenja ali ne i dovođenje u pitanje vladajuće partije poistovećene sa državom i njenog monopola. Otuda sa strahom od nuklearnog rata idu i ritualne sednice Saveta za nacionalnu bezbednost i korišćenje etatističkih floskula o „destabilizaciji države“. To sugeriše na dinamiku proizvodnje „unutrašnjeg neprijatelja“. U prilog tome da se neće dozvoliti destabilizacija države i „obojena revolucija“ ide i indirektni marketing, kao mistifikacije Udbe (državne bezbednosti) u seriji „Sablja“, kao svemoćne i nedodirljive sile, a što se tiče deformacija u njenom radu - svaki otpor je uzaludan. Uostalom, evo vam Koštunica kao krivac. U dijagnozi patologije Miloševićevog režima i posledicama, „Sablja“ je objektivna, žanrovski je uspela, prikazi patologije su naturalistički, kao što i emitovanje ovakve serije o malignim devedesetim i  ubistvu premijera Zorana Đinđića na javnom servisu deluje kao relativna senzacija. Bar se jasno ističe da je Peti oktobar bio zbog Miloševićevog odbijanja da prizna izborni poraz.  Ali, (in)direktno, nema ni naznaka katarze društva (što je kreativno legitimo, da ne kažemo možda sudbinski tačno), poenta je u nedodirljivosti i svemoći „duboke države“, i paradoksalno ovu srpsku valjda Tramp treba da izuzme iz obračuna sa globalnom dubokom državom kad izvrši lustraciju u SAD, a što se zahteva iz „srpskog sveta“. 

„Sablja“ je dobra, ali je „Klan“ bolji. Jer je karikiranjem oslikao suštinu – da zlokobnost stiže iz opskurnosti. U „Klanu“ su Kum i Šiptar preživeli. 

Nema Evrope (bar ove EU kakva se još nekako drži)  bez prihvatanja tekovina Petog oktobra. To je crvena marama za Vučića i njegove reakcionarne etatiste. I za ovu tuču u Skupštini je naglašeno da „ovakvo nasilje nije viđeno od Petog oktobra“, a to mu dođe kao da opozicija nekom drugom prilikom kaže „ovakva krađa izbora nije viđena od 1996/97“. Glupe su generalizacije, jer svaka revolucija i svaka izborna krađa imaju svoju inovativnost. A mogu li se stvari relativizovati parafraziranjem Olivera Frljića o „vašem i našem nasilju“.

Devedesete su meki trbuh Srbije, rizici sa produkcijom „Uspona Titanika“ su velika kocka za državu i narod. Odavno je Vučić odustao od ideje da SNS transformiše u veliki LDP, sa briselskim sporazumom za Kosovo kupljena je i decenija vremena za jačanje lične vlasti i investicioni ciklus, dok je sa rastom autoritarnosti vladajuća koalicija pokazala intenciju transformacije u novu Stranku srpskog jedinstva, mnogo širu od one Arkanove. Stih iz himne te stranke “Glasam za jedinstvo srpskog naroda” (i ujedinjenje srpskih zemalja)“, danas je armatura politike Aleksandra Vulina, Vučićevog minsitra za „srpski svet“. 

Evo, pre neki dan poznata BBC-jeva politička emisija „Hard Talk“ ugostila je predsednika Srbije Aleksandra Vučića, kojeg je intervjuisao poznati voditelj Stiven Sakur. Srpski predsednik je izjavio da mu je fokus na ekonomskom napretku i normalnim odnosima s drugim državama. 

„Bili ste ideološki predani ideji Velike Srbije. Ideji koja je Balkan odvela u mračna vremena, u rat, u ratne zločine i gubitak života“, pitao je Sakur. Vučić je odgovorio da je stariji i da se promenio, ali i da se sa voditeljem neću složiti kada je reč o dešavanjima na prostoru bivše Jugoslavije, kao i ulozi koju su u tome imale zapadne zemlje i neke druge. Vučić se relativno vešto snalazi pred stranim medijima, tako se snašao i pred Kristijanom Amanpur (CNN), ali srpski predsednik kao da nije čuo šta je Vulin koji dan ranije govorio u Banjaluci. Naravno da je čuo, a ta prividna kontradiktornost njega i Vulina je samo uzajamno funkcionalni paradoks. Jer, radi se o jedinstvenoj politici. Što se tiče Rusa, niti je Vučić Tito, niti je Vulin Sreten Žujović. Vučić se obraća zapadnoj javnosti, a njegove pristalice znaju da ih on „zamajava“, dok Vulin održava političku liniju koju pristalice žele da čuju. I koja kompenzuje i prikriva izvesne patriotske deficite ogoljene realnom Vučićevom kooperativnošću sa Zapadom. Jer ovakvi naprednjaci nisu strukturno prozapada partija, već samo održivi model radikala za ovo vreme. Ako su Dragoljuba Mićunovića zvali patrijarh demokratske Srbije, onda je to za radikalsko-naprednjačku Srbiju i dalje Vojislav Šešelj – neosporni autoritet. Verovatno i on ima razumevanje za izvesnu Vučićevu elastičnost u odnosu prema Zapadu.

Režim u Srbiji ne može da se reformiše, ali može da pravi strateške ustupke. Kad bi se reformisao, on bi se urušio iznutra. Taktički ustupci su bili iažno i privremeno odustajanje od iskopavanja litijuma, usred velikog pritiska javnosti, a opozicija i kritička javnost sumnjaju da su taktički ustupak ostavke i procesuiranja osumnjičenih za nesreću na železničkoj stanici u Novom Sadu. 

Poziv Vučiću da dođe na Paradu pobede nad fašizmom u Moskvi, i Vučićev odgovor da bi mu bila čast da tamo bude, sanira odluku da se ne ode u Kazanj na Samit BRIKS-a, već da se taktički prednost da poljskom premijeru Donaldu Tusku. 

Vulin se, za razliku od nekih drugih, uvek seti Deklaracije o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda usvojenoj 8. juna 2024. na Prvom svesrpskom saboru u Beogradu koji je ličio na smotru kulturno-umetničkih društava i na koji su uprkos svesrpstvu dovođeni zaposleni u javnom sektoru pod radnom obavezom. Iako nam je budućnost (Srbima u Regionu) zajednička, i evropska, možete zamisliti koliko bi bilo glupo da je Vučić u Banjaluku poslao Tanju Mišćević – u Vučevićevom kabinetu zaduženu resorno za EU integracije. I da li bi domaćini u Banjaluci to doživeli kao izvesnu degradaciju. Miščević je za Tonina Picula. Prema svecu i tropar. Umesto nje potpredsednik Vlade Srbije i senator Republike Srpske Aleksandar Vulin, političar u punom kapacitetu za ovu priliku prisustvovao je u Banjaluci obeležavanju Dana pobede u Prvom svetskom ratu i ulaska srpske vojske u Banjaluku 1918. godine, parastosu poginulim vojnicima i civilima u Hramu Hrista spasitelja i svečanom defileu od Trga Krajine do spomenika banu Milosavljeviću gde su položeni venci i cveće.

Vulin je poručio da su Srbi jedinstven politički narod i da više nikad ne smeju da dozvole da o njima odlučuju drugi, kao i da ne smeju da prestanu da sanjaju san svojih predaka o stvaranju Srpskog sveta, saopštila je Vlada Srbije. „Stvorićemo ga mirno, stvorićemo ga političkim sredstvima i nikada nećemo odustati od sna da živimo zajedno i budemo ono što jesmo - jedan narod“. Da li je Vulin ustvari mislio da kad Region Zapadnog Balkana bude ušao u EU, da će onda i „srpski svet“ po automatizmu biti jedinstven, da će Srbi u Regionu biti svi u EU, da će se obesmisliti granice koje su razdvajale Srbe? Postoji li drugi put ostvariv mirnim političkim sredstvima, kako kaže Vulin? On misli da Srbi nikad više ne smeju da dozvole da o njima odlučuju drugi, ali ipak članice EU moraju da odluče da nas prime u tu organizaciju u koju se samo ulazi dobrovoljno. Da li je Vulin zaboravio da kaže da će „srpski svet“ iz njegove mašte ustvari biti „srpski komonvelt“, a „komonvelta“ se Vučić dosetio na BBC. Iako bi neko možda pomislio da su se sinhronizovali pred ova dva nastupa.  

Vučić je veoma ambiciozno i neočekivano postavio sad 2026. godinu kao cilj kad Srbija treba da ispuni sve što je do nje za ulazak u EU. To valjda znači i medije i pravnu državu. Vlast i poslednji izveštaj Evropske komisije o godišnjem stanju u Srbiji selektivno tretira, pa se zabašuruju pozivi Srbji da obezbedi povoljnije uslove za medije, civilno društvo, kao i da preduzme kredibilne napore u odnosu na rusku i kinesku propagandu. Neko naivan bi pomislio da je ispunjenje tih uslova do 2026. preduslov da EXPO 2027.dobije svoj puni smisao. Možda i Vučić u dubini političke duše mašta o „Usponu Titanika“, ali verovatno da ga zbog mesta u istoriji kao bivšeg radikala koji se, kako kaže, promemio i sazreo, ne ostavlja ravnodušnim ni mogućnsot da baš on Srbiju uvede u EU, što bi bila realno istorijska senzacija, i bizarni rasplet da je uparvo Šešelj dao ogroman doprinos evropskoj Srbiji.

Ima u EU lidera sličnih Vučiću – Viktor Orban u Mađarskoj i Robert Fico u Slovačkoj. Postoji i bitna razlika. Oni su u EU i NATO, i neće da izađu, a sa vlasti su silazili, pa se vraćali. Kao i Tramp. Da li bi Vučić mogao da ode pa da se vrati? Tu su mu sigurno bliži evroazijski modeli trajanja – hibridni Erdoganov možda pre i od Putinovog.

Jedan naprednjak mi kaže da bi Vučiću sad najviše odgovao kao premijer „neki njegov Milan Panić“, koga je Milošević doveo kao uspešnog biznismena 1992. iz Amerike. Ili još bolje neki Tihomir Orešković, koga je kao kanadskog preduzetnika, hrvatskog porekla, doveo tadašnji šef HDZ Tomislav Karamarko da bude trinaesti premijer Hrvatske. Milan Panić se brzo odmetnuo i postao vođa opozicije, uspeo je da na idejama mira, demokratije i ekonomije usred rata mobiliše ogroman broj građana, i da nije bilo Šešelja vrlo je moguće da bi pobedio Miloševića. Panić je čak rekao da bi Vojvodina trebalo da s Mađarskom uđe u EU, da bi jedan deo Srbije i srpskog naroda što pre postao deo Evrope i da tako pogura ostatak Srbije, pa da se svi opet spojimo sutra zajedno. To je tada delovalo kao kapric i Panić je došao pod udar propagande. Sad se stiče utisak da bi Vučič imao poverenje u Orbana da mu poveri Vojvodinu da brže uđe u EU, pa da i nas pogura da bi se sutra ponovo spojili u EU sa ostatkom „srpskog sveta“. 

Vučić podržava teritorijalni integritet BiH, i skeptičan je da bi se samostalna Republika Srpska baš ujedinila sa Srbijom. Čujem da i Dodik više voli da se govori o „dve srpske države“. A kad bi se Srbi na kraju ipak ujedinili kako mašta Vulin, kako bi se zvala ta država; Srpski svet?, Srpski komonvelt, Ili možda Republika Srpska? Ako bi se zvala Srbija morala bi da bude velika, zar ne? Staro pitanje iz vremena Miloševićeve „antibirokratske revolucije“ glasi - Koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila velika? Milošević je dao i odgovor: Srbija nije ni mala, ni velika, već je onolika kolika je. Samo još da utvrdimo koliko je to tačno.