Nisam siguran ko je bio u to vreme predsednik Skupštine Srbije, možda i Dragan Maršićanin, možda i Oliver Dulić, možda je predsedavao sednicom neko od potpredsednika, ali znam sigurno da je Tomislavu Nikoliću dao reč. Nikolić je izašao za govornicu sa poslovnikom u rukama, pročitao odredbu i lucidno odgovorio predsedniku Skupštine kako on ima pravo na reč na osnovu poslovnika, „tako da ne bi ispalo da mi činiš“. Da se stvori takav utisak, koji poslanika opozicije odmah stavlja u inferiornu poziciju. U odnosu na velikodušnu vlast. 

U politici je bitan utisak. I Vučić će odlučiti da se ide na vanredne izbore ako obezbedi utisak da „čini“ studentima i opoziciji. U smislu ’ajde baš kad ste navalili. Da i to otaljamo, pa da se vratimo razvoju Srbije. Uprkos izvesnoj konsolidaciji režima utisak je i dalje da bi sam čin raspisivanja izbora bio znak Vučićeve slabosti, odnosno popuštanja. Pa i nesigurnosti da se ti izbori dobiju starim proverenim algoritmom sa izbornom patologijom. 

Vojna parada pod sloganom „Snaga jedinstva“ je naravno bitna za konsolidaciju režima, ali ni ona, ni mogući lojalistički miting samopouzdanja u Novom Sadu ne bi simbolički značili konsolidaciju koliko bi to značila, na primer, mogućnost da Vučić (bez Vesića verovatno), a sa Šapićem (ili bez njega) obnovi projekat izgradnje gondole na Kalemegdanu, a da otpor bude slabiji nego kod demontaže starog Savskog mosta u Beogradu.  

Iskustvo pokazuje da su odluke da se ide na izbore uvek od 2012. bila diskreciono Vučićeve i nijednom do sada to nije presudno bilo pod pritiskom opozicije. Odnosno zbog njene snage. Iako su protesti uvek uticali na tu odluku. Vanredni izbori su bili deo tehnologije vlasti i kupovine vremena na vlasti. Ni u ovoj krizi eventualna odluka o raspisivanju izbora ne zavisi od pritiska partijske opozicije, već više od širine fronta koji mogu da okupe studenti. Uspe li taj pritisak da se održi. Što je obrnuto proporcionalno stepenu konsolidacije režima. Snaga studentske pobune i građanski protesti koji su je pratili bili su veći od svih ranijih pritisaka opozicije na Vučićev režim. Dileme i rasprave tipa jedan front ili dve kolone razvodnjavaju potencijal akcionog jedinstva studenata i opozicije. I šta bi značila famozna „studentska lista“ ako Vučić uspe da odloži izbore do 2027. i obezbedi im redovnost. Ko će onda biti studenti? Jer će biti valjda i onih koji će u međuvremenu diplomirati, a i onih koji su tek upisali fakultete. Hoće li biti i 2027. plenuma?

Takozvana međunarodna zajednica (i EU dakle) do sada je prihvatala Vučićeve odluke da se ide na vanredne izbore, jer su svaki takvi izbori do sada bili projektovani da Vučić i njegova partija (koalicija) pobede bez suštinske neizvesnosti. Trenutno međunarodna zajednica okleva (ili je protiv izbora) jer nema garancija da će Vučićeva lista sigurno pobediti. Možda ovo zvuči cinično ali je uglavnom tačno i taj utisak, koji dobiješ (bar ovde potpisani) iz razgovora sa Evropljanima, ne mogu baš lako da odagnaju pojedini poslanici Evropskog parlamenta koji prepoznaju autokratiju u Srbiji. „A, ko je tačno alternativa?“, je takođe redovno pitanje koje postavljaju i ovi iz EU kojima su srpski studenti jako simpatični. Spoljni faktor (i zapadni i istočni) traži da mu se ponudi alternativni model stabilnosti. Koji do sad nije formulisan u heterogenoj pobuni. Nekome improvizacija može da izgleda i kao uspešna taktika, da se „pravo lice“ krije.  

Nije svaka vojna parada simptom lične vlasti, ali svaka lična vlast podrazumeva i militarizaciju društva – homogenizaciju pristalica (selektivno jedinstvo), pretnju „unutrašanjem neprijatelju“ i njegovoj dinamici. Kao i poruku stranom faktoru. Pa malo i klinačko inaćenje sa susedima. Zbog današnjeg značenja „parade ponosa“, vojne parade mogu biti parade „jedinstva“, ne i samo ponosa, iako se nacionalni ponos podrazumeva, ali je asocijativnost mnogima nezgodna. Što možda ne bi sve razumeo čitalac vojnog lista „Front“ u Titovo vreme. 

Spoljni faktor ne želi da neka nova vlast sutra ugrozi dogovore postignute s Vučićem. Njegov režim se ne može reformisati, a da se ne uruši. Takozvani pošteni izbori bi značili i reformu režima. Otuda je jedinstveni front opozicije i studenata bitnije pitanje od notornih izbornih uslova koji sigurno ne mogu biti na visokom standardu kod vlasti sa revolucionarnim karaktertom (vladanje svuda i na svim nivoima), koja prezire samu mogućnost promene vlasti na izborima a što je suština višepartijskog sistema kao temelja demokratije. Otuda su takozvani pošteni izbori iluzija. Izbori svakoj strani samo služe kao legitimacijska poluga. Vučiću su to uvek bili od 2012, a sada su i studentskoj opoziciji.

Vučićeva „igra termina“ (najavljuje izbore kao modne kolekcije: jesen-zima…) oko izbora je taktika demoralisanja protivnika i pokušaj svođenje njegove aktivnosti na politički larpurlartizam – izgaranju (često razglabanju) o formi odnosa među opozicionim partijama, odnosu opozicije i studenata, i licitiranju imena za studentsku listu, što je već jedna vrsta rituala, bez organizacione suštine. Danas se možda čini nebitnim, ali je suštinski bitno, kad bi i bilo uskoro izbora, i da studentska lista na njima dobro prođe – hoće li to sutra biti jedinstveni poslanički klub ili će se razbiti na nekoliko. Ako je jedinstven, ko tu komanduje. Ko je predsednik, postoji li neki glavni odbor, neki plenum za starije, neko koordinaciono telo. Izbori u decembru 2026. (a taj termin Vučić je pominjao) su maltene izbori 2027. Jedna vrsta psihološke pobede režima. Iako je zahtev za raspisivanjem izbora odocnio, studenti su to ipak uspeli da nametnu kao temu i da stvore utisak da je Vučić kukavica što ih ne raspisuje, a sam čin raspisivanja izbora bio bi studentska pobeda. Sve dok je tako i dok Vučić ne preokrene psihološki situaciju da im on „čini“ izbora neće biti.

Nema kulta ličnosti bez harizmatskog liderstva, ali nisu svaka harizma i liderstvo i kult ličnosti. Pitanje je koliko studenata zna ko je bio Dušan Čkrebić, jedna od bitnijih ličnosti Srbije u vreme socijalizma.  Čkrebićeva podrška Slobodanu Miloševiću, bila je jedna od ključnih za njegovu pobedu nad Ivanom Stambolićem na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije 1987. godine. Čkrebić je 1987. poručio Stamboliću: „Ivane, Srbija je umorna od lidera.“ I nije tada verovao, kako je posle svedočio, da će Milošević postati još jači lider. Ako studentski pokret ne proizvode ili podstakne političke lidere u društvu (a to ipak po inerciji aktivizma čini), već samo čkrebićevski tvrdi da je Srbija umorna od lidera opozicije maltene kao od Vučićevog liderstva, pojaviće se neki drugi lider. Prostor neće ostati prazan. I lista kad se obznani mora imati neke lidere. Nosioca liste sigurno.

Istraživanja javnog mnenja, uključujući i Demostatova, pokazuju da studenti više ne veruju u jakog lidera i da je to „mini – revolucija u stavovima mladih“, kako je neko formulisao. Otuda i pomalo anarhična depersonalizacija (anti)politike. To je s jedne strane ohrabrujuće u smislu snižavanja potencijala autoritarnosti kod mladih ljudi (i istovremeno pojačavanje senzibiliteta za demokratiju), ali s druge strane može biti rizično jer istorija politike, jeste istorija ideja, ali i istorija lidera. Društvene strukture jesu najbitnije, mada se liderstvo i lične crte lidera ne mogu ignorisati u istorijskim procesima. I onima dugog trajanja kakva je hronična društvena kriza u Srbiji promenjivog inteziteta. Ohrabrujuće je da bi ogromna većina mladih ljudi danas izašla na izbore. Još pre ovih studentskih protesta bilo je istraživanja javnog mnenja koja su demaskirala mit o takozvanoj apolitičnosti mladih ljudi. 

Američki politikolog i pedagog Robert Dal, teoretičar političkog pluralizma, zajedno je sa Čarlsom Lindblomom, stvorio 1953. pojam „poliarhije“ (vladavina velikog broja). U Dalovoj poliarhiji političke partije su samo jedan od segmenata odlučivanja u društvu. Poliarhija jeste zavodljiva za participaciju nevladinog aktivizma ili medija, ima inkluzivni zov sirena, ali je i rizična jer može pospešivati antipartizam a mimikrijski kriti interese kapitala kroz takozvani civilni sektor. Stiče se utisak da je poliarhija bitnija dobrom delu antivučićevskog pokreta od stvaranja jakih partija ili jedinstvenog političkog fronta. Poliarhija se u „zakasneloj naciji“ (Helmut Plesner) nameće kao zavodljiva stranputica. 

E, da, Vučić ostavlja mogućnost da podnese „nešto ranije“ ostavku na mesto predsednika Republike, pa da se ide istovremeno na parlamentarne i predsedničke izbore. I Slobodan Milošević 2000. i Boris Tadić 2012. „skratili su mandate“, ali obadvojica da bi ušli u novu predsedničku trku – Milošević za predsednika provizorijuma SR Jugoslavija, a Tadić Srbije. Vučić bi u slučaju „skraćivanja mandata“ išao u trku za premijerski mandat. Valjda. Što postavlja pitanje njegovog predsedničkog kandidata. Čak se spekulisalo da bi to mogao biti i Tomislav Nikolić. Da li bi to aminovao Šešelj? 

U raskolničkoj političkoj kulturi, opozicija logično ima nagon ka fragmentaciji ali on je indukovan i od strane vlasti. Kao što postoji i inženjering lažnog okupljanja po nekoliko pseudo opozicionih entiteta. Čak u takvim projektima „objedinjavanja“ među lažnom opozicijom može se naći i neko ko stvarno misli za sebe da je prava. Režim ima i svoje „spavače“ i svoje izborne „električne zečeve“. Kao i „flaster“ liste. Za Kreni – promeni  nađe se neki „kreni – obrni“, a sad za studentske liste već ima i studenata „koji hoće da uče“ (i njihovih javnih ličnosti). Iako sad valjda svi uče. Milomir Mandić, istraživač Demostata, skreće pažnju da Vučiću odgovara što više opozicionih lista na izborima: „Vlastima odgovara fragmentirana razdrobljena opoziciona scena sa što više malih entiteta. Jedan od razloga je i što veliki broj slabih listi obično povećava i takozvani Dontov ’otpad’ (Dontov izborni sistem) a većina toga (rasuti glasovi lista koje ostanu ispod cenzusa), ide prvoplasiranom… Ukoliko neko iz opozicije želi da pročita rezultate istraživanja jasno će videti da je jedna opoziciona lista svih (političkih partija i studenata) politički najprofitabilnija. U slučaju da ne bude jedinstvene liste studenata i opozicionih partija, trebalo bi izvagati – da li je bolje uz studentsku listu imati još jednu listu opozicionih partija ili dve ideološke liste tih partija. No, to je posao za opozicione aktere“ – ističe Mandić i zaključuje da primeri lokalnih izbora u Kosjeriću i Zaječaru juna ove godine, mogu biti veoma poučni kad je u pitanju nastup opozicije.

Kao 2018. kad su Borku Stefanoviću (tada Levica Srbije) u Kruševcu razbili glavu, skoro su to uradili Peđi Mitroviću, funkcioneru Stranke slobode i pravde (u kojoj je danas i Borko). E, sad, da li je logično da Mitrović samo zato što je član stranke ne može, na primer, biti na studentskoj listi. Što postavlja pitanja apsurdnosti njenog ultimativnog razdvajanja od partija opozicije. Što postavlja i tek apsurdno pitanje – da li su i članovi opozicionih partija koji ide na proteste građani? 

Koga ne mrzi neka nađe negde TV „duel“ tada ministarke SNS Marije Obradović i tada formalno opozicionarke Tatjane Macure (tada Stranka moderne Srbije). E, kad bi tako moglo sa atmosferom u društvu. Da vidite kakvo je to uvažavanje bilo i kakav dijalog. 

Ovaj septembar obeležio je i još jedan uspešan koncert folk dive Ane Bekute koja je popularna i u Regionu. Interesantna je i komprativna analiza (gostiju) ovog koncerta i onog Ane Bekute iz aprila 2012. godine. I onda i sad, na primer, konstanta je kao gošća Slavica Đukić Dejanović. U aprilu 2012, neposreddno pred izborni poraz na koncertu je bio i Boris Tadić, tada predsednik Srbije, kao i njegov stranački drug Oliver Dulić. Na ovom septembarskom koncertu bila je prva dama Srbije Tamara Vučić. E, sad, procenite kad je SPS (čiji je doajen bio partner Ane Bekute Milutin Mrkonjić), imala jači koalicioni (da ne kažemo reformski) kapacitet  – 2012. kad je na koncertu bio Tadić (u dobrim političkim odnosima s Mrkonjićem), ili sad kad je na koncertu bio i Branko Ružić. Ovoga puta, glavna zvezda u publici ipak je bila Vučićeva supruga (zajedo sa Vulinovom u prvom redu). A, lider SPS Dačić, bio je ministar policije i 2012. kod Tadića i Cvetkovića, kao i sad kod Vučića i Macuta. Znao je Ivica i da zapeva na koncertima Ane Bekute koja je nesmanjeno popularna bila i onda i sad. Jednom je Tadić pozvao Mrkonjića, spremio konjak i mapu Srbije, i rekao hajde da crtamo koridore. I one koje Vučić sad završava. A koje je bivša vlast počela. 

No dobro. Bilo je vojne parade i za vreme Tadića. U Leskovcu aprila 2012. Tad niko nije razmišljao da sa Albanijom, ako se sretnemo u fudbalu, baš tu igramo utakmicu. Doduše, nije bilo ni savremenog stadiona. U blizini spomenika Tome Zdravkovića, u centru grada, prizemljili su se tada padobranci, a sa jednim od njih i državna zastava. Ova Vučićeva parada organizovana povodom 15. septembra - Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, državnog praznika ustanovljenog 2020, još jedan je dokaz da bi novom Vučićevom pokretu najviše pristajalo ime Arkanove i Pelevićeve partije – Stranka srpskog jedinstva. Ili pokret srpskog jedinstva.

Vojna Parada „Korak pobednika“ održana u Beogradu 16. oktobra 2014. kojoj je prisustvovao Putin bila je primer kako je Vučić svoj kult gradio i kroz Putinov. Što i danas nastavlja sve manje stidljivo nakon izvesne distance zbog Putinovog rata u Ukrajini i svog imidža na Zapadu do koga je Vučić tada više držao. U tom odnosu dva lidera Vučićeva propaganda je uvek naglašavala uvažavanje suverene Srbije i njenog predsednika kao pouzdanog partnera, da bi se izbegla svođenja na marionetsku poziciju i asocijacije na doktrinu „ograničenog suvereniteta“ koja je Putinu sigurno draža od njenog promotera, nekadašnjeg sovjetskog vođe Leonida Brežnjeva. 

Putinu je i Staljin verovatno draži od Brežnjeva: Nedavno je ruski predsednik naglasio da je potrebno „depolitizovati“ Staljinov doprinos pobedi u Drugom svetskom ratu. Putin je istakao potrebu čuvanja sećanja na istorijski značaj Staljina u Velikom otadžbinskom ratu i da se to odvoji od negativnih aspekata njegove vlasti. Ta „depolitizacija“ bi ovde teško prošla s Titom koji je valjda pobedio u nekom ratu. Ne ide lako ni sa Aleksandrom jer nas je 1918. uvukao u „tamnicu srpskog naroda“. Ni na vojnoj paradi u Užicu aprila 2014. niko, pa ni tadašnji predsednik Tomislav Nikolić, nije podsetio da je u ovom gradu 1941. održana vojna parada koja je uz onu u Moskvi bila jedina takva u porobljenoj Evropi. Tada su u Užicu bile istaknute zastave SSSR, SAD i Velike Britanije. 

„Korak pobednika“ bila je prva parada u Beogradu nakon „Parade pobede“ 9. maja 1985. (četiri decenije od pobede nad fašizmom). To je bila prva parada bez Tita (prethodna je bila 1975). Na njoj je ponosno prikazan i novi domaći tenk M – 84. Komandant parade, general potpukovnik Zdravko Dimić, predaje raport predsedniku Predsedništva SFRJ Veselinu Đuranoviću. Na bini je i uparađeni general Nikola Ljubičić, prvi čovek JNA. Komunistička ikonografija, borci, pioniri, inostrane delegacije, kulturno – umetnička društva, helikopteri, motorizovane jedinice vodi pukovnik Alajbegović… Ma, totalna psihodelija. Ali, to je Armija koja će za koju godinu izvesti tenkove na ulice Beograda i zaratiti sa dobrim delom sopstvenog naroda. 

Inače, Nikola Ljubičića, bivši general armije i čovek od Titovog velikog poverenja uvek je opovrgavao često zastupanu tezu da je Tito sistemski mrzeo Srbe i Srbiju. Evo šta je Ljubičić rekao 1996. godine: „Ko kaže da Tito nije voleo Srbe!? On je bio pravi Jugosloven, ali nijedan narod nije mrzeo. Naprotiv. Sve ih je podjednako cenio. Pa on je ustanak podizao u Srbiji i odatle krenuo da stvara novu Jugoslaviju. Znate li vi da je Tito u Užicu bio posle rata čak 13 puta. Zar bi toliko puta dolazio da je mrzeo Srbe?“

Ni Vučić ovog komemorativnog leta nije podsetio na „Vidovdansku vojnu paradu“, održanu 1995. na Slunju. Da se još jednom zapitamo, kako je „Oluja“ bila moguća posle nje. Ta parada je, inače, bila organizovana da podigne moral.