Uvek kad neko pomenu nekritičku rusofiliju i putinofiliju u Srbjji i ja se zapitam, introspektivno, zašto sam kao klinac 1982. na Mundijalu u Španiji pred portabl crno-belim televizorom „Elektronske industrije Niš“ navijao za Sovjetski Savez a ne za Brazil. Nemam jasan odgovor. Ne znam zašto su mi Blohin, Šengelija i Bal bili draži od Zika, Edera i doktora Sokratesa koji su ih pobedili (2:1). A bili su mi. Znam i mnogo starijih ljudi koji su tada navijali „za Ruse“ iako su najbolji igrači Sovjeta bili Ukrajinac – Oleg Blohin i Gruzin – Ramaz Šengelija. Tek mi je bilo senzacionalno kad sam nedugo posle Mundijala Šengeliju (preminuo 2012), prepoznao među grupom sovjetskih turista (i upoznao se s njim) koji su, obilazeći još držeći Titolend bili došli i u Titovo Užice i spavali u novom hotelu „Zlatibor“ (tada tako dalekom od potonje oronulosti), koji će mnogo godina kasnije naći svoje mesto u njujorškom Muzeju moderne umetnosti – „MoMA“ – kao primer „brutalizma“ u arhitekturi.

I 1988. na Evropskom prvenstvu u fudbalu u Nemačkoj (zapadnoj) navijalo se „za Ruse“, ne za Sovjete, i ne znam nikoga ko je tada u mom okruženju znao da je čuveni golman Rinat Dasajev (najbolji u SSSR nakon Lava Jašina), koga je u finalu s Holandijom lobovao Van Basten, etnički Tatarin.

Ovaj mali uvod je zbog finala Mundijala1982. odigranog 11. jula 1982. na stadionu „Santjago Bernabeu“ u Madridu, gde je Italija slavila rezultatom 3:1. Paolo Rosi jeste bio najbolji igrač Mundijala koji je Italiju doveo do trona, ali zvezda te večeri bio je i Alesandro (Sandro) Pertini, tadašnji predsednik Italije, socijalistički političar i novinar, koji je u loži bodrio svoju reprezentaciju i šarmantno se veselio. Pertini se pominje indirektno u čuvenoj pesmi Tota Kutunja „Litaliano“: „Dobro jutro italijanske špagete i partizane kao Predsedniče“. Da, Pertini je bio italijanski partizan, istaknuti antifašista. Musolinijev režim ga je uhapsio, Nemci su ga osudili na smrt, uz pomoć drugova iz zatvora beži 1943. i odlazi na sevet Italije u partizane. U zatvoru je Pertini uspeo da sačuva i spasi dnevnik Antonija Gramšija. Inače, italijanski marksista Antonio Gramši pored toga što je osvetlio ideju kulturne hegemonije kao sredstva kojim se održava kapitalistički poredak govorio je da u jednoj partiji uvek imate više njih. I kad ne postoje javne frakcije. Mislite o tome. 

Sandro Pertini je presudno prelomio da bude socijalista nakon što su Musolinijevi fašisti 1924. godine kidnapovali i potom ubili socijalističkog političara Đakoma Mateotija koji je u italijanskom parlamentu govorio o tome kako su fašisti lažirali nedavne izbore i koristili nasilje da steknu više glasova.

Sandro Pertini je sigurno dobro znao kontekst i značenje pesme italijanskih partizama „Bela ćao“ (O bella ciao), koja ima dublje korene – početkom 20. veka pevale su je Italijanke nadničarke u močvarnoj dolini reke Po. Dekontekstualizacija znači, na primer, kompromitovati retroaktivno Pertinija i antifašističku borbu zbog toga što je na neispaljenim čaurama Tajlera Robinsona, osumnjičenog za ubistvo konzervativnog američkog aktiviste Čarlija Kirka, bliskog Trampu, pisalo „O bella ciao“.

Svoju dekontekstualizaciju pesma je dobila i kao muzička podloga popularne španske serija „La Casa de Papel“ (Money Heist), odnosno „Kuća od papira“. Pa i Bregovićev „Kalašnjikov“ je simbol demonstracija protiv izborne krađe u Srbiji 1996/97. iako je ponegde u svetu tumače naknadno, van konteksta, kao podršku aktuelnoj ruskoj politici ili onoj srpskoj zvaničnoj devedesetih. Kao što i „Marš na Drinu“ iz zvučnika Kadijevićeve hunte na Vukovaru nema isti kontekst kao „Marš na Drinu“ na Ceru. Nakon što gine major Kursula (Ljuba Tadić). 

I srpski trampisti su požurili da se priključe Trampovoj borbi protiv „radikalne levice“, protiv „anarholiberala“ i pre ovog ubistva gde je Kirk igrom sudbine postao konzervativni, desničarski Matrin Luter King. I prorežimski mediji u Srbiji su detaljno izveštavali o Tompsonovim koncertima u Zagrebu i Sinju kao potvrdi jačanja neoustaštva u Hrvatskoj. Čak i je i RTS ovoga puta dvadeset minuta ranije u svom Dnevniku javio o Tompsonovom koncertu nego što je nekad javio da je pao Knin. S druge strane, ili se ignorisalo (uglavnom) ili minimiziralo u srpskim provladinim medijima otvaranje 72. filmskog festivala u Puli uz pesmu “Bella ciao”. I to povodom obeležavanje 80 godina pobede nad fašizmom. Prepuno gledalište „Arene“ pridružilo se pulskom horu „Praksa“ i njegovim bubnjarima u izvođenju pesme “Bella ciao”, koje je završeno parolom “Smrt fašizmu, sloboda narodu!”, burnim ovacijama i vatrometom. I kakve veze ovaj događaj ima sa natpisima ugraviranim na neispaljenim čaurama momka osumnjičenog za ubistvo Čarlija Kirka. Zašto prorežimski mediji u Srbiji nisu „pumpali“ ceremoniju i značenje otvaranja Pulskog festivala ako je on bio i svojevrstan odgovor tompsonizaciji Hrvatske? Plus što su i srpskom režimu usta puna antifašizma?

Pa zar nedavno kineski predsednik Si Điping u Pekingu na sastanku sa srpskim predsednikom Vučićem nije naglasio da se kineski narod pre 80 godina borio i izvojevao jednu od najznačajnijih pobeda u Drugom svetskom ratu i naglasio da se srpski narod, sa svim narodima Jugoslavije, takođe borio protiv strane agresije i koračao ka slobodi. Pazite formulaciju – „sa svim narodima Jugoslavije“! I onda je brat Si poentirao: „Juče, tokom prijema i komemorativnih svečanosti, a takođe i tokom događaja uveče, ljudi su pevali ‘Bela ćao’ iz jugoslovenskog filma ‘Most’. I to je veoma popularna pesma. A takođe se time odala počast herojskom doprinosu koji je narod Jugoslavije dao u ratu“. Čak ni Vučićevi mediji ne mogu baš da dovedu u vezu reči brata Sija i ono što je ugravirano na čaurama Kirkovog ubice. Mislimo na “Bella ciao”. Ne ide da tek tako Siju bez ozbiljnog razjašnjenja kažeš da ti je prioritet borba protiv „radikalne levice“. 

Ako ne pratite dešavanja u hrvatskoj političkoj partiji Most, niste ništa specijalno propustili. Donekle je i antivest to da je saborski zastupnik Nikola Grmoja i službeno najavio da će se na skorašnjim stranačkim izborima kandidovati za novog predsednika Mosta, a Grmojinu predsedničku ambiciju podržao je sinjski gradonačelnik Miro Bulj, veliki tompsonovac koji ne propušta da kritikuje pa i vređa Vučića, za razliku od perfidne podrške koju Vučić dobija od Plenkovića i HDZ. E, već je vest da je Mostov zastupnik iz Rijeke Marin Miletić, otkrio „pravu istinu“ o ubistvu Čarlija Kirka, i da je za sve kriva „otrovna komunistička tlapnja i ljevičarska bolesna agenda“. E to je već ono što razume i zavetničko-lojalistička Srbija. Jer i pobunjeni studenti u Srbiji su to malo, zar ne? Bar koliko su i „ustaše“ i „hamasovci“. I sam Vučić je morbidno sebe doveo u vezu sa Kirkom, otkrivajući da su i njemu spremali „igru sa stolicama“, jer Kirk je sedeo na stolici kad je ustreljen. Zastupnik Mosta Miletić je naglasio da je Kirk ubijen jer su njega mladi slušali. „Jer su njega studenti slušali. Jer su ljudi suočeni snagom argumenata menjali svoje stavova ...“ Vučića studenti ne slušaju sem onih koji „hoće da uče“. Ovi drugi su mu „nameštali scenu u kojoj bih bio Čarli Kirk“.

Aprila ove godine namestilo se da su ljubljanski „Pankrti“ održali beogradski koncert u „Domu omladine“ iste večeri kad je bio prvi dan Vučićevog sabora pod sloganom “Ne damo Srbiju” u „Ćacilendu“. „Pankrti“ su na par stotina metara od “malog Ekspa” izveli „Bandiera Rossa“ koja je u rangu i značenju “Bella ciao”.

Pa i Anders Bering Brejvik, ekstremni desničar, koji je izvršio 2011. masakr bez presedana u Norveškoj (masovno ubistvo u omladinskom kampu kod Osla), vodio je elektronski dnevnik u kome, kao inspiraciju za zlodela za koja se tereti, između ostalog navodi i progon Albanaca na Kosovu i haškog optuženika Radovana Karadžića. Ovo je takođe primer dekontekstualizacije (poistovećivanje Brejvika i Karadžića), kao i povezivanje Tajlera Robinsona sa suštinom pesme “Bella Ciao“. Jedno mogu biti umišljaji i Brejvika i Robinsona, a nešto sasvim drugo stvarni značenjski konteksti, odnosno njihove percepcije i upodobljavanja.

Povika na „radikalnu levicu“ bilo je i 2012, samo tada su naprednjaci kao proevropska partija bila zabavljeni dolaskom na vlast pa nisu imali ovakav zavetnički ideološki monitoring, te se možda ne sećaju „Anominusa“. Oni su obarali sajtove institucija koje su videli kao korumpirane i izrabljivačke. Aktivni su tada bili i u Srbiji. I „Anonimusi“ su bili jedan dokaz da je maska iz čuvenog stripa Alana Mura „V kao vendeta“, i istoimenog filma režisera Džejmsa Maktiga prema scenariju braće (posle su postale sestre) Vačovski, simbol levičarskog otpora u izazovima (post)istorije 21. veka. U mnogim autokratskim i totalitarnim režimima je zabranjena.

Da li bi Macutov ministar policije (milicije) i lider socijalista Ivica Dačić, sad u vreme borbe protiv „anarholiberalizma“ koju je proglasio Vučić, smeo kao nekada na „crvenom univerzitetu“ – „Megatrendu“ povodom 44. godišnjice pogibije Če Gevare da govori tako inspirativno o borbi protiv nepravde?

U junu 2019. Vučić je objavio jedan od ključnih tekstova za karakter svoje vlasti: To je autorski tekst za „Politiku“ pod naslovom „Elita i plebs“. Tada Vučić faktički ozvaničava (kontra)revolucionarni, revizionistički,  karakter svoje partije i svoje lične vlasti, istovremeno i implicitno obznanjujući jasan kontinuitet sa „antibirokratskom revolucijom“ Slobodana Miloševića (onim što je pisac Milovan Vitezović nazvao „događanjem naroda“ na AB mitingu na beogradskom Ušću 1988.) Dodvoravajući se takozvanom običnom narodu, Vučić kreće u borbu protiv „kvazielite“, baš kao i Milošević (borba naroda i njegovih predstavnika protiv „birokratije“). Tada Vučić (ili ko mu je to vešto sročio) pokazuje inovativnost koja kao da je presušila u ovoj fazi borbe. Sada Vučić reciklira još jedan stari komunistički termin za etiketiranje – rogobatnu, ideološki i logički apsurdnu kovanicu „anarholiberali“, a u „Eliti i plebsu“ je pominjao „eugeniste“ koji bi danas baš dobro propagandno poslužili, ali kao da su zaboravljeni. Eugenika je ideologija i program za genetsko poboljšanje ljudske vrste i to tako što bi trebalo sprečiti „inferiorne ljude“ da zauzimaju prostor onim„superiornim“, što se sprovodi i politikom rađanja. Najužasnija primena eugeničkih principa se dogodila u nacističkoj Nemačkoj.

Onomad u autorskom tekstu eugeničari (neka žuta kvazi elita) u svojoj tobožnjoj superiornosti naprednjake i narod koji je za njih smatraju inferiornim bićima. I budemo pošteni, i mimo ideološke programske, presudnosti ovog teksta, ima u njemu i male opravdane osvete. Zbog aprila 2011. kad se na Jutjubu pojavio snimak da pojedini aktivisti Srpske napredne stranke koji su iz unutrašnjosti došli na miting SNS ne umeju da koriste pokretne stepenice po beogradskim podzemnim prolazima. To je zaista bilo vređanja i nipodaštavanja običnog naroda. I sa strane onih koji su posle napustili „žute“ i postali deo Vučićeve „elite“. Odnosno Vučićeve „nove klase“ – da upotrebimo izraz Milovana Đilasa za otuđenje privilegovane komunističke elite od svoje socijalne baze. Više nikom nije do smejanja.

U novom igrokazu „događanja naroda“ Vučić prisiljava pripadnike svoje super elite da šetaju s običnim narodom na atiblokaderskim skupovima. Da ne budu „otuđeni“. Ne kaže kao njegov poznatiji imenjak Aleksandar Makedonski svojim generalima u čuvenom govoru „Idite!“ („Neki bi mogli da kažu da ste vi trpeli napore i umor, a da sam ja stekao sve to kao vaš vođa bez umora i napora. Ali ko od vas zna da se namučio više od mene… ). Nema „idite, svi do jednoga“, već ima - morate ostati, svi do jednoga!

U „Eliti i plebsu“ Vučić „kvazielitiste“ optužuje za „fašističke metode“. Ono „ustaše“ se ne govori javno i učestalo kao sad. U politički intimniim društvima to su „žute ustaše“. Oni koji nisu prešli kod njega od „žutog ološa“. 

Šest godina kasnije težište opet ide u levo. Ostaju i fašisti i ustaše, ali „Politika“ na naslovnoj strani ima novi hit - naslov: Vučić: „Anarholiberali žele da sruše sve institucije“. Suočavamo se se anarho-levičarskim ludilom, kaže predsednik upodobljavajući svetske događaje (od pobune u Nepala do SAD) sudbini i sinhronicitetima svoje lične vlasti. U „Politici“ su 2019. bili fašisti – „eugeničari“, danas su to „levičari koji glume avangardu i elitu“.

Da li Vučić i njegovi znaju da su komunisti čak i osnivača SNS Branu Crnčevića u jednom trenutku okarakterisali kao „anarholiberala“. Skoro sam u jednoj TV emisiji razgovarao sa istoričarem Bojanom Dimitrijevićem na tu temu, pa zato preporučujem nedavno objavljenu knjigu njega i Luke Filipovića: „Anarholiberalizam: Služba i ideologija 1967–1985.“ (Arhipelag, Institut za savremenu istoriju). U tom periodu komunistička Udba nazivala je anarholiberalima šaroliku grupaciju disidentskih intelektulaca koji su uglavnom bili skoncentrisani u unverzitetskim centrima u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Knjiga rekonstruiše praćenje, nadziranje, kontrolu i progon nekih od najpoznatijih pisaca, intelektualca i univerzitetskih profesora druge Jugoslavije. U kniizi su obimni i ekskluzivni izveštaji Službe državne bezbednosti koje su autori pronašli u arhivskim fondovima Državnog arhiva Srbije i Hrvatskog državnog arhiva. Evo ko je sve bio „anarholiberal“: Milovan Đilas, Dobrica Ćosić, Ljubomir Tadić, Mihailo Marković, Dragoljub Mićunović, Mihajlo Mihajlov, Srđa Popović, Veljko Korać, Svetozar Stojanović, Mihailo Đurić, Borislav Mihjlović Mihiz, Duško Radović, Stevan Raičković, Momo Kapor, Brana Crnčević, Miodrag Pavlović, Nikola Rot, Predrag Palavestra, Zagorka Golubović, Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Stojan Cerović, Boris Tadić, Dušan Pirjevec, Taras Kermauner, Rudi Supek, Milan Kangrga, Gajo Petrović, Vlada Mijanović, Andrija Gams….

S terminima i etiketama treba biti pažljiv. Ako njegova knjiga o „obojenoj revoluciji“ kao potencijalni bestseler pored operativnih taktika i protivtaktika bude imala i teoretski deo, biće interesantno da Vučić objasni kako ustaše, hamasovci i anarhisti mogu zajedno u jednom društvu da uvedu anarholiberalizam, odnosno anarho-vrednosti, kako ih zove srpski predsednik. Mogao bi da objasni i da li su staljinisti radikalna levica i zašto neostaljinisti to nisu. Naravno, za uzajamno funkcionalne paradokse kao manje ili više inspirativnu konstantu Vučićeve tehnologije vlasti i propagande, nije bitno da li su pojmovi koherentni ili kontradiktorni već da li daju propagandni efekat. I njihova upotreba zavisi od dnevne propagandne konjukture. Ko je danas ustaša sutra može biti anarhista. I obratno. Očas posla. Ko je juče bio eugeničar danas je komesar nove „Užičke republike“.

Borba protiv radikalne levice, koju naglašava Tramp, pojačava se kad je levica globalno na kolenima. Ili u „melodrami“ (T. Kuljić) ili u iritantnosti novih „korektnih“ politika. U defanzivi je i takozvana socijalno-liberalna levica, kao i socijaldemokratska koje nikada nisu osporavale suštinu kapitalizma. Lenjin se preračunao. Tek sad dolazi vreme imperijalizma kao poslednjeg stadijuma kapitalizma. 

„Makartizam“ je izraz nastao kao kritika antikomunističkih hajki američkog senatora Džozefa Makartija, u periodu od kraja četrdesetih do kraja pedesetih godina dvadesetog veka. Optužbe za izdaju i subverzivnu delatnost, uključujući i špijunažu, su iznošene u mnogim slučajevima bez valjanih dokaza. Saslušavani su mnogi ugledni ljudi koji su imali stvarne ili navodne levičarske stavove. U Srbiju može da postoji samo „kulovski makartizam“.

Prema rečima srpskog predsednika, to što se dešava na ulicama Srbije liči na Nemačku 1930-ih godina ili ono što su radile terorističke grupe Bader-Majnhof u Nemačkoj i Brigate rose u Italiji. „Zatim su 1978. ubili premijera Alda Mora i tek tada se država Italija obračunala sa bandom“. rekao je Vučić.

Otkud sad baš Aldo Moro? Zašto se više ne pominje sudbina Zorana Đinđića? I ko je tu „banda“. Zašto Aldo Moro, a ne Mateoti, kad se već pominje nacistička Nemačka, zašto ne i fašistička Italija? Šta je sa spomenikom Đinđiću? Kad ono beše stručni žiri doneo odluku da spomenik Zoranu Đinđiću u Beogradu bude „Strela“ sa zvučnom instalacijom koja emituje misli pokojnog premijera. Kad već nije prošlo neko neapstraktno rešenje da svi koji vide spomenik znaju da je to Đinđić.