Novembra 2016. Donald Tramp je pobedio Hilari Klinton i još nije stigao da se useli u Belu kuću, a tadašnji premijer Slovenije Miro Cerar, nagovestio je da postoji inicijativa da do susreta Trampa i Vladimira Putina dođe baš u Sloveniji. Cerar se u lobiranju za sastanak uzdao i u svoju zemljakinju – Slovenku Melaniju, Trampovu suprugu. Slovenački premijer je imao osnova za takvu kampanju jer je ova bivša jugoslovenska republika bila domaćin susreta ruskog i američkog predsednika 16. juna 2001. Vladimir Putin i Džordž Buš mlađi sastali su se tada na Brdu kod Kranja, a domaćini su im bili tadašnji premijer Slovenije Janez Drnovšek i njen predsednik Milan Kučan. I to sve samo desetak i kusur godina nakon što je Slobodan Milošević uveo sankcije na slovenačku robu i nakon što su Braća Bajić prepevala izvornu narodnu pesmu „Kopa cura vinogad“ u „Patriotsku pesmu“ u kojoj je između ostalih „vizionarskh“ stihova i onaj „pitaj ljude Kučane, čime da se prehrane, na Triglavu neće žito, nek’ vam seju Tito i Kardelj“. Tramp je bio „primio k znanju“ Cerarovu inicijativu, kako je to javljeno, i na tome je ostalo.

No dobro. Moguće da su i Tramp i Putin bili „primili k znanju“ Vučićvo nuđenje dobrih usluga – da je Srbija adekvatno (i sigurno) mesto za rusko-američki samit. Bitan deo Vučićeve tehnologije vlasti je da spektakularizacijom spoljne politike kompenzuje deficite u unutrašnjoj, i ova, sad već pomalo opsesivna, inicijativa je deo toga. Srbija je otvorena kao domaćin i za rusko-ukrajinske pregovore. Posle Aljaske i tamošnjeg susreta Trampa i Putina, sad bi svetska senzacija bio sastanak Putina i Zelenskog. Zamislite da to bude, recimo u Vrnjačkoj Banji, ili na Paliću. Ili možda najbolje u vili „Zlatni breg“ nadomak Smedereva gde su aprila 2011. predsednik Srbije Boris Tadić i predsednici vlada Hrvatske i Slovenije, Jadranka Kosor i Borut Pahor usvojili zajedničku izjavu kojom potvrđujući dobre odnose tri države i naroda, žele da promovišu razvoj zajedničke ekonomske saradnje i zajednički nastup na trećim tržištima.

Iako UN nisu toliko bitne, i kako je to sad već opšte mesto da se kaže da podsećaju na Društvo naroda tokom tridesetih godina 20. veka, pred Drugi svertski rat, njihova Generalna skupština i njeni kuloari su svima, i Vućiću svakako bitna pozornica. Pa i za nuđenja moderacije.

Kučan i Drnovšek su dokazali da mala suverena i demokratska Slovenija može i ono što nije mogla Titova Jugoslavija sa moćnom diplomatijom i ugledom samog Tita (da organizuje takav samit), kao što je i Marija Šerifović dokazala da Srbija sama može da pobedi na Eurosongu.  Sigurno da bi srpski predsednik voleo da čuje od Trampa ono što su Drnovšek i Kučan bili čuli od Buša juniora koji je impresioniran domaćinima (to je bio utisak izveštača svetskih medija), pozvao ljude da dođu ovde na odmor – „u ovu spektakularnu zemlju“. Što verovatno i Vučić misli da je Srbija – ili da joj još malo fali da to bude – spektakularna zemlja.

Inače, na završnoj konferenciji za novinare tada na Brdu kod Kranja, odgovarajući na pitanje da li može da veruje Putinu, Buš je rekao: „Pogledao sam čoveka u oči. Smatrao sam da je veoma iskren i dostojan poverenja – mogao sam da osetim njegovu dušu.“ Bušova saradnica Kondoliza Rajs (nakon ostavke Kolina Pauela, od 2005. i državna sekretarka SAD), je kasnije napisala da je Bušova fraza bila ozbiljna greška. „Nikada nismo uspeli da pobegnemo od percepcije da je predsednik naivno verovao Putinu, a zatim bio izdat.“

To što Srbija nije Slovenija, i što Vučić i Macut nisu baš Kučan i Drnovšek, ne znači da ni ova Vučićeva Srbija nema dometa u diplomatskoj moderaciji. Beograd je 3. i 4. decembra sad već davne 2015. bio domaćin dvodnevnog Ministarskog saveta OEBS. Danas je to teško zamislivo i u ovakvoj atmosferi u Srbiji bilo bi groteskno. Hedlajneri su tada bili američki državni sekretar Džon Keri i ruski ministar spoljnih poslova Sergel Lavrov. Dačić je tada bio ministar spoljnih poslova, a Vučić premijer. Šef nemačke diplomatije Frank Valter Štajnmajer, posle bilateralnog sastanka sa premijerom Vučićem, na marginama samita, bio je pun hvale za domaćine. Ko se seća Federike Mogerini? E, ona je te 2015. bila Kaja Kalas, i jedna od zvezda beogradskog Samita koji je Srbija organizovala bar jednako dobro kao što je bila organizovala Eurosong kad je za to nadležan bio tadašnji direktor RTS Aleksandar Tijanić. I to na istom mestu – u beogradskoj „Areni“. Samit OEBS je, ako se ne sećate, bio samo par dana nakon što smo imali pokušaj državnog udara u Srbiji. Pa nije to lako. Zamislite ambasadorske izveštaje tih dana: Ovde se dešava pokušaj državnog udara, ali ne sekirajte se, samit OEBS će biti održan sigurno za nekoliko dana, pa neka naši relaksirano dođu, jer pretpostavljamo da će premijer Vučić reći da nije bilo državnog udara. Ako ga je i bilo – bio je operetski i za unutrašnje potrebe. I tako je i bilo. Bio je to jedan od prvih „državnih udara“ koje je naprednjački stožer izdržao na nogama. Setite se scena kad je tadašnji ministar policije Nebojša Stefanović sa saradnicama, stajao pred kamerama a iza njega pripadnici svih rodova policije u punoj opremi. I sa dugim cevima.

OEBS je bio blokbaster, ali autorski film, sitan vez srpske diplomatije bilo je moderiranje u avganistanskom konfliktu. Tadašnji predsednik Skupštine Srbije Ivica Dačić, potvrdio je avgusta 2019. ono što se šuškalo u dobro obaveštenim krugovima - da su talibani pre nekoliko godina direktno sa fronta dolazili u Beograd na pregovore sa tadašnjim vlastima Avganistana, i da su ti pregovori bili tajni za javnost u Srbiji ali ne i za međunarodnu zajednicu. Hteli su da pregovaraju baš u Srbiji, jer Srbija nije ni na Istoku ni na Zapadu, pojasnio je Dačić talibanske motive. 

Iako Vučićevi govori u Ujedinjenim nacijama deluju pomalo i ekstravagantno, oni su, stiče se utisak, više namenjeni domaćoj javnosti (zasenjivanju prostote) nego ubeđivanju svetskog auditorijuma da je Srbija globalna avangarda. Iako je „srpski svet“ u suštini deo „globalnog juga“.  Nezavisno od toga, Vučić mnogo bolje razume svetski kapitalizam od Slobodana Miloševića prema kome ima sve manje prikriven respekt.

Bitno je i okruženje, trendovi i politička klima u svetu. Iako u suštini diktator, Josip Broz Tito u Evropi Hruščova i Brežnjeva, Franka i Salazara, Papadopulosa, Kadara, Husaka, Honekera, Živkova, Gomulke, Čaušeskog pa donekle i De Gola, i nije toliko upadao u oči. Slobodan Milošević za svoga vakta jeste, jer su pored njega od tadašnje Evrope odudarali samo autoritarni Slovak Mečijar i diktator u zaletu – Lukašenko. Na neki paradoksalan način, Miloševiću je blizak bio i Tuđman. Podržavali su Miloševića u fazama i Grci (Micotakis i Papuljas), pa i Francuzi (iako se žalio da ga je Miteran prevario sa Badinterovon Komisijom za arbitražu raspada Jugoslavije). Vučiću svetski trendovi jačanja desnice i autoritarnosti odavno idu u prilog, tako da ni on ne odudara, ne štrči mnogo, a i upire se da održi imidž stabilokrate. I da onim njegovim rečima poređenja sa rečnikom TV prenosa atletskih utrka - „uđe u pucanj“. Na primer Trampovim objavama protiv pošasti radiklane levice („Antife“) i „duboke države“. I izjava nemačkog kancelara Fridriha Merca, da EU i NATO nisu ni u ratu, ni u miru s Rusijom, daje manevarski prostor Vučićevoj politici fleksibilne ekvidistance. 

Septembra 2023. Vučić je u Njujorku na 78. zasedanju Generalne skupštine metaforički i briksovski istakao: „Oseća se miris slobode u svetu. Ne kažem da je došla, ali oseti se. Vidim kako se slobodarski pokreti šire svetom...  A za nas male, kad to osetimo, miris slobode, to je ponekad dovoljno. Nastaviću da udišem miris slobode za Srbiju, nadam se bez štete za Srbiju“. Ovoga septembra sa iste svetske pozornice, srpski predsednik je govorio o „vladarima iz senke“. Pored najave potencijalnog bestselera o pobedi nad „obojenom revolucijom“, moguće da je indirektno Vučić sad najavio da ima ambiciju da napiše još jednu knjigu – ovoga puta neki nefikcionalni politički triler, ali po stilu nešto između Roberta Ladlama („Bornov identitet“) i Dejana Lučića (koji inače i ima knjigu „Vladari iz senke“). Režimski mediji u Srbiji su ponovo naglasili da je predsednik održao „moćan“ govor, da „kida“, da „grmi“, da je „otvorio oči svetu“, da je taj govor sa 80. zasedanja Generalne skupštine UN „počeo da se prepričava svuda po svetu“. Moguće da Vučić nije pogrešio kad je upozorio da je svet pred najsmrtonosnijim talasom nasilja od Drugog svetskog rata. Moguće i da je ovo bila internacionalizacija njegovog  programskog i ideološki prelomnog autorskog teksta “Elita i plebs”, objavljenog u dnevnim novinama “Politika” 10. jula. 2019. godine. Iste teze ali dignute na kub. Taj odnos kvazielite (koju treba demaskirati i poraziti) i naroda (koji treba braniti i predstavljati), sad je prebačen na globalni nivo. E, sad kao što nije najsrećnije prevesti na engleski ni ono Vuka Draškovića „ne mešajte babe i žabe“, tako bi bilo malo koplikovano na engleskom, i trampovski kontekstualno, cirati nešto iz „Elite i plebsa“. Na primer: „…Ti drugi vremenom će postajati sve gluplji, odvratniji, siromašniji i neobrazovaniji, za razliku od njih, prepametnih, vizionara, protezama na vreme ispravljenih vilica i zuba kao da ih je ’bohor’ izbeljivao (to je, izvinite, omekšivač, nije izbeljivač), dok će ovi drugi, umesto čačkalicama, zube početi da čiste veslima, jerbo elitisti ne bi bili baš tako dobri da mi, inferiorni, nismo baš tako i toliko grozni.” Uglavnom, pored Ladlama i Lučića u „vladarima  iz senke“ možda bude malo i Janisa Varufakisa („Tehnofeudalizam“), jer srpski predsednik u Njujorku govori i o širenju dezinformacija, naročito putem digitalnih platformi, raspirivanju nepoverenja među zemljama, o ograničavanju sloboda drugih…“ Malo je falilo pa da iz Njujorka poruči – Oslobodićemo RTS! 

Stvarno ko su ti „vladari iz senke“ moćniji od Trampa, Putina, Sija, Erdogana, Makrona… Oni bez narodne volje i legitimiteta upravljaju svim procesima i svima nama jer su Bogom dani, kako sami kažu, a ističe Vučić, elita a ne narod koji je, valjda, nesposoban da bira svoj put. Srpski je sigurno sposoban što je pokazao i na lokalnim izborima u Kosjeriću jer je po novinskim naslovima „narod odbranio svoju državu“. To Vučić nije rekao u UN ali se podrazumeva. Master of Suspense protiv Masters Of Puppets. To kao da je suština nastavka „Elite i plebsa“. Nekako je, ipak, neuverljivo da su ti „vladari uz senke“ baš levičari (makar i anarholiberali). Tek ne mogu biti nacional-boljševici. Jer takvi su deo i Putinove i Vučićeve vlasti.

Promenila se agenda „konspitraivne epistemologije“ (teorije saznanja). Više kao da ne važi ona naša iz devedesetih: „CIA, Vatikan, Kominterna, Teheran“. Srpska vlast sarađuje sa Izraelom, ali većina ovdašnjeg naroda je navijala za Iran kad se zapucalo. Jer Iran je protiv Amerike, a za Putina.  Ne zaboravlja se ni hidžab Maje Gojković u Teheranu. Vatikan još nije proglasio Stepinca za sveca, a nije još ni priznao Kosovo. Kominterna (nova), u bojama fudbalskog kluba Milan odavno je pod kontrolom Putina, CIA je tu, ali samo u meri koliko je pod kontrolom „vladara iz senke“. Kakvih možda ima i u Vatikanu. Pa i Robert Ladlam deluje danas malo anahrono. Ovaj guru političkog trilera doprineo je razvoju konspirativnih teorija. Izdvajaju se četiri koje je afirmisao: Prva je ona o kidnapovanju pape, druga je teza da će grupa visokih vojnih funkcionera preuzeti kontrolu nad svetom instalirajući neku vrstu mondijalističke vojne hunte, treća teorija je da postoji tajno neonacističko bratstvo čija je opsesija obnavljanje Trećeg rajha, kloniranje Hitlera itd. Posebno inspirativna je četvrta teorija kako je bivši direktor FBI Edgar Huver ustvari ubijen. Ima kod Ladlama i tajnih vizantijskih planova i korupcije na najvišim nivoima, kao što i kod Roberta Herisa ima tajnog Staljinovog sina („Arhangelsk“), ili „pape s matericom“ („Konklava“). I Ladlam je priznao da su njegove literarne konstrukcije često nerealne i potpuno neverovatne ali je i ukazao da dobar pisac mora biti u stanju da uvuče čitaoca u realnost cele priče. To važi i za političare. Pa i za srspkog predsednika.

Priče o globalnoj eliti mogu biti samo priče o kapitalističkoj eliti. Gor Vidal, provokativni američki pisac i polemičar, bio je jedna od najkontroverznijih figura američkog javnog života 20 veka. Otvoreno se suprostavljao ratu u Vijetnamu, NATO bombardovanju Srbije, ratu u Avganistanu, ratu u Iraku… Na primer, on je u „Ratu iz snova“ naveo „tri laži kojima se vlada“ (u SAD). Prva je Perl Harbur (povod za ulazak SAD u rat), jer se Ruzvelt (čiju inače ekonomsku politiku – „Nju dil“ ceni), namerno provocirao Japance da napadnu da bi ušao u rat protiv koga je bilo većinski javno mnenje. Druga je obrazloženje bacanja atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki jer je Truman smatrao da će tako biti spašeni životi američkih vojnika koji su neminovno ogromni ukoliko bi se krenulo u invaziju na Japan, iako se admiral Nimic i general Ajzenhauer nisu složili i smatrali su da je Japan već izgubio rat. Japanci su probali da se predaju još od razaranja Tokija od strane američkih bombardera 29. maja 1945. Treća velika laž je da su Sovjeti počeli hladni rat. Vidal oslikava jednu osvetničku Ameriku, u kojoj je medijima dodeljen stalni zadatak da indoktriniraju javno mnjenje. 

Indikativan je za konspirativnu epistemologiju i roman Stivena Kinga „Dalas 63“. Te godine, 22. novembra tri pucnja su odjeknula u Dalasu, Džon Kenedi je ubijen i svet je zauvek izmenjen, a teorije zavere dobile su nepresušan rezervoar. Stiven King se bavi alternativnom istorijom, i nagađanjem šta bi bilo ako jedan čovek ima mogućnost da se vrati kroz vreme i izmeni tok istorije. U ovom delu epskih razmera, Džejk Eping je nastavnik engleskog jezika, ima 35 godina i živi u američkoj državi Mejn. Jednog dana, prijatelj Al otkriva mu neverovatnu tajnu: U njegovoj ostavi nalazi se vremenski portal koji ne vodi u glavu glumca Džona Malkoviča (kao u filmu „Biti Džon Malkovič“), već u 1958. godinu. Al ubeđuje Džeka da krene u misiju-da pokuša da spreči Kenedijevo ubistvo. Džejk stiže u svet Elvisa i Kenedija, upoznaje i osobenjaka Lija Osvalda….

Ako su Oliver Stoun i Stiven King bili maštovito znatiželjni povodom ovog slučaja, zašto ne bi to bio i Slobodan Milošević. Prema jednoj teoriji-sada već u starom srpskom čaršijsko-kafanskom mitu-Milošević je nakon overe Dejtonskog sporazuma u Parizu imao koji minut nasamo sa američkim predsednikom Bilom Klintonom. U Vašingtonu tu vrstu protokola nazivaju „minutima prijateljstva“ i to je vreme kada pozvani (a u ovom slučaju to je navodno bio Milošević) može da kaže sve svoje zahteve i iznese sve svoje probleme. Ne zaboravimo, u tom trenutku Milošević  je „faktor mira i stabilnosti“. Otprilike, Klinton mu se obratio sa „predsedniče, čast mi je“, i pokazao mu na fotelju. Milošević je seo, izvadio tompus, zapalio ga, vukao dim jedno minut-dva, nakon čega je rekao: „Kolega, i vi i ja znamo da Hari Li Osvald nije ubio Kenedija!“ Klinton se zabezeknuo, ustao i izašao iz sale bez pozdrava. Čak se Milošević posle i hvalio kako je šokirao Klintona. Odmah da se razumemo, ovo sam čuo i od jednog ozbiljnog čoveka sa diplomatskim i univerzitetskim iskustvom. Koji je, doduše, prezirao Miloševića. Ali, na kraju moram vas razočarati, jer moj izvor kome zaista verujem, a bio je blizak Miloševiću, rekao mi je da je to čista budalaština. Kao što je, s druge starne, apsolutno tačno da se Milošević na više mesta raspitivao da li je Tito bio mason? 

Ovog septembra u Generalnoj skupštini UN govorili su i hrvatski predsednik Zoran Milanović i član Predsedništva Bosne i Hercegovine Željko Komšić. Iskoristili su priliku i  govorili su i o svojim temama: „Deo međunarodne zajednice uveo je embargo na demokratiju u BiH“ (Komšić), o Hrvatima u kontekstu BiH: „Sve stranke, kao i međunarodna zajednica, moraju da poštuju Dejtonski mirovni sporazum“ (Milanović), ali su bistrili i najurgentniju svetsku politiku pa i reformu UN, mada nisu bili inspirativni kao Vučić i ulazili u konspirativnu epistemologiju. U slučaju nastupa sva tri regionalna lidera bilo je i izvesne pretencioznosti koja je, kod ljudi koji ga pamte, izazvala izvesnu nostalgiju za nastupima na ovom istom mestu Lazara Mojsova, Titovog diplomate. Jedan što pamti, i što je uočio ovu „pretencioznost“ mi kaže da je Mojsov imao stil i osećaj mere iako je predstavljao mnogo veću i ozbiljniju državu.