Još poznih sedamdesetih jednom Milovanu koga sam dobro znao gazdarica soba za izdavanje Olga – Grkinja kod koje je svake godine letovao sa porodicom negde blizu Soluna, kad to još nije bilo uobičajeno pored svih sutomora, makarskih, čanjeva i neuma, govorila je: „Vi dobar narod, Jugoslavija lepa, ali kad umre Tito biće dum dum!“, a naivni Milovan joj nije verovao. Posle se često prisećao šta mu je Olga govorila. 

Godina 1985. bila je dovoljno daleko od TItove smrti a još dve godine su preostale do Osme sednice srpskih komunista i dolaska Slobodana Miloševića na vlast. Interesantna je za razumevanje mistifikovanih “osamdesetih“. Mihail Gorbačon je 11. marta te godine izabran za generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Nakon Brežnjeva, Andropova i Černjenka prekinut je gerontokratski niz dekadencije sistema. Ali, pokazalo se, to je bio samo simptom, kriza je bila strukturalna, ne generacijska. To je ogolila i intervencija u Avganistanu i havarija u Černobilu i prazni rafovi. Spuštanje Matijasa Rusta ’’cesnom’’ na Crveni trg bio je simbolički kraj. Ipak, te 1985. se ni Zbignjev Bžežinski nije usudio da proriče tako blizak raspad Sovjetskog Saveza i istorijski fijasko takozvanog realnog socijalizma. Gorbačov je te 1985. u direktnom TV prenosu sa govornice najvišeg partijskog foruma rekao: „Više socijalizma znači više demokratije“. Što je nemoguće, jer kako je i Karl Poper pisao – princip jednakosti negira princip slobode. To je kvadratura kruga socijalizma. Nacionalizam je kao šibica zapalio smesu etatizma, voluntarizma i egalitarizma – onoga što je bila strukturna greška realsocijalizma. 

I studenti u Beogradu su 1968. tražili više socijalizma i više slobode. Iako, paradoksalno, više socijalizma može da znači samo još manje slobode. Ono – ’’vratiće se opet osam šezdeset’’ – iz pesme je Džonija Štulića sa Azrinih čuvenih ’’Filigranskih pločnika’’. Pesma, dakle, o epilozima famozne šezdeset osme godine ispričana kroz sudbinu jednog njenog učesnika – luzera. Prototip domaćeg šezdesetosmaša je i glavni lik “Tajvanske kanaste“ Saša Belopoljanski (Boris Komnenić) – nezaposleni arhitekta zaokupljen izradom mrdalica, bizarnih pokretnih skulptura koje niko osim njega ne shvata ozbiljno. “Tajvansku kanastu“ režirao je Goran Marković. Iako se u bioskopima pojavio baš 1985. i uprkos tome što je tada pokupio i neke nagrade (u Puli i Nišu), film je tek kasnije dobio kultni staus. Kao uostalom i jedan drugi Markovićev film „Majstori, majstori“.

Socijalizam je bio nemoćan pred kapitalizmom i nacionalizmom. Istoričar Erik Hobsbaum je tvrdio kako je ekspresni raspad SSSR-a, u neku ruku bio istorijska senzacija. Ipak, pomalo hegelijanski, Hobsbaum ističe da je SSSR izvršio svoju sudbinsku misiju, a ona se sastojala u velikom istorijskom paradoksu da je Crvena armija svojim herojstvom u suštini spasla liberalnu zapadnu civilizaciju. Otuda i krajnje cinično zvuče komentari da je Hitlera pobedila „ruska zima“, a ne Crvena armija. Ima i socioloških mišljenja da je SSSR u staljinističkoj fazi imao dinamiku razvoja jer su i narod i elita bili potrošna roba. Kad je narod ostao potrošna roba, a elita to prestala biti evoluirajući u nomenklaturu, stvari su strukturalno poprimile negativni trend.

I kako samo istorija ume da napravi paradoks – dok se njegova država približavala raspadu, sovjetski skakač motkom Sergej Bubka je 13. jula 1985. prvi put u istoriji tog sporta preskočio šest metara u Parizu čime je postigao i svetski rekod. 

Uz pomoć rimskog pape, Ronald Regan je pobedio u Hladnom ratu. Regan je 20. januara te 1985. na privatnoj ceremoniji položio zakletvu i otpočeo svoj drugi mandat. 

Film Roberrta Zemekisa „Povratku u budućnost“ (koga je na FEST-u najavio Emir Kusturica), obeležio je 1985. Iste godine Kusturica je sa „Ocem na službenom putu“ osvojio „Zlatnu palmu“ u Kanu. U Zemekisovom filmu se tinejdžer Marti Mekflaj (Majkl Džej Foks), vraća iz „reganomike“ u 1955. godinu, sreće svoje roditelje u fazi pre njegovog rođenja, direktno utiče da Čak Beri snimi Johnny B. Goode (temeljna pesma celog rok univerzuma, od Čaka Berija do Judas Priest), ali ne može da ubedi jednog luckastog naučnika da dolazi iz budućnosti. Na pitanje naučnika ko će biti predsednik Amerike 1984. on odgovara – Ronald Regan, a naučnik posprdno prokomentariše, a ko će biti državni sekretar – Džeri Luis?

Polovinom osamdesetih pojavile su se čak tri globalno popularne i bitne pesme istog naslova – The Power of Love. U konkurenciji Dženifer Raš i  Frankie Goes To Hollywood, najveći hit je ipakl bila The Power of Love u izvođenju Huey Lewis and the News. Pesma je saundtrek za „Povratak u budućnost“. Dobro, nije bilo baš ovoliko zebnje (ili nade) kao u slučaju Trampa, ali i svet i mnogi Amerikanci su bili u neizvesnosti kad je Ronald Regan pobedio Džimija Kartera 1980. i postao predsednik SAD. Nešto je sa tim prosečnim glumcem i velikim konzervativcem moralo da se dogodi i u svetu i u SAD, i dogodio se tektonski poremećaj kakav je slabljene Sovjetskog Saveza i njegov konačni krah. Amerika je sa Reganom postala još jača. U vreme konzervativca Regana dešavale su se mnoge dobre i liberalne pop kulturne stvari u Americi, pa otuda je to i paradoks tog vremena. 

Izdavačka kuća „Rad“ iz Beograda objavila je te 1985. za YU tržište „Homerovu slepu publiku“ meksičkog autora Roberta Salinasa Prajsa. Svojom tezom da se mitski grad Troja iz Homerove „Ilijade“ ne nalazi na prostoru Male Azije, već baš na prostoru mletačke tvrđave na istoku Gabele – selu blizi Čapljine, ovaj Meksikanac je postao svetska senzacija. Inače, za Čapljinu su mnogi ljudi bili čuli uglavnom po fabrici keksa, fafla i štrudli “Lasta’’. Svoju ekstravagantnu tezu ovaj meksički filolog i bogati hotelijer detaljno je i sa svojim argumentima opisao u knjizi „Homerova slepa publika“. Gabelu su te 1985. opsedale TV ekipe. Na momente se učinilo da će postati konkurentna Međugorju u kome se navodno prvi put 1981. ’’ukazala’’ Gospa. Više od 25 hiljada turista je te godine došlo da vidi ’’Troju’’.

Roberto Salinas Prajs je bio ubeđen da Troja koju je 1868. otkopao nemački arheolog Hajnrih Šliman nije Troja o kojoj peva Homer. Prema Prajsovoj geografiji Korčula je Tenedos, na kome je navodno sagrađen čuveni Trojanski konj, dok je Mljet Zakintos. 

Čuveni Zulfikar Zuko Džumhur, jugoslovenski putopisac, scenarista, scenograf, slikar, karikaturista, likovni kritičar – pravi renesansni čovek, na televiziji je rekao - da li malo iz zavičajnog navijanja jer je rođen u Konjicu u Bosni i Hercegovini, da li malo u zajebanciji - kako je nekako uvek osećao da je Troja tu. Kod nas.

Priča o ’’Troji’’ u Gabeli bila je primer benevolentnosti poznog Titolenda. Bila je ta 1985. i globalno naivna, jer tada  se još verovalo da čak i muzika može učiniti svet boljim.

Sećam se detalja: Crna Gora je proslavljala njen Dan ustanka. Radio Beograd je celu noć 13. na 14. jul 1985. emitovao snimke sa Live Aida. Negde oko dva posle ponoći negde u nigdini pored Mojkovca, na pauzi da se izbace kese od povraćanja i da deca dobiju užinu (nekad se u autobusima masovno povraćalo), zamolio sam vozača ’’Rakete’’ iz Titovog Užica da promeni stanicu na radiju. Sa radio Titograda (današnja Podgorica) na radio Beograd. Napolju noćna svežina i mesečina iznad Crne Gore, kao što će to mnogo kasnije opevati Ana Bekuta, a na Radio Titogradu Zoran Kalezić i ’’Dobro veče izgubljena nado’’. Vozač, dobroćudan, ali u onom teget odelu sa zlatnim vezom „RO (radna organizacija) Putnički“ na reveru  sa pozom kao da vozi u JAT-u, a ne ’’Raketi’’, uslišio je molbu, prebaci skalu – i ub’o The Riddle i Nika Keršoua, ako ga se još sećate. I to je bilo sve što sam taj mitski dan (noć) čuo od „Lajv ejda“.

U okviru tog projekta osmišljenog da pomogne izglednelima u Etiopiji, najpre su snimljeni humanitarni singlovi Do They Know Its Christmas” -  (12. novembra 1984), pa –  „We Are The World”  (28. janura 1985). u Holivudu. Evo, pre neki dan Festival Egzit je najavio da će 13. jula 2025. obeležiti 40 godina od „Lajv ejda” i  tom prilikom festivalu će se pridružiti legendarni Bob Geldof, pokretač ovog globalnog pokreta za pomoć gladnima u Africi i lider benda The Boomtown Rats, koji će sa Petrovaradinske tvrđave poslati poruke o snazi muzike da inspiriše, povezuje i menja svet na bolje, kako se navodi u saopštenju Egizta. Mislite li da će reći nešto kritično o Aleksandru Vučiću, pod uslovom da se on do tada ne povuče iz politike ili ne prihvati prelaznu vladu, kako je Geldof kritički govorio o Slobodanu Miloševiću i to na bini ispod njegove kancelarije na Adrićevom vencu, kao promoter Beogradskog maratona, iako su njegov dolazak nesmotreno aminovala gradska vlasti iz Miloševićeve Socijalističke partije Srbije.

U Beogradu je 9. maja 1985. održana „Parade pobede“ povodom četiri decenije od pobede nad fašizmom. To je bila prva parada bez Tita (prethodna je bila 1975). Na njoj je ponosno prikazan i novi domaći tenk M-84. Komandant parade, general potpukovnik Zdravko Dimić, predaje raport predsedniku Predsedništva SFRJ Veselinu Đuranoviću. Na bini je i uparađeni general Nikola Ljubičić, prvi čovek JNA. Komunistička ikonografija, borci, pioniri, inostrane delegacije, kulturno-umetnička društva, helikopteri, motorizovane jedinice vodi pukovnik Alajbegović… Sve utegnuto, sve cakum-pakum. Ali, to je Armija koja će za koju godinu zaratiti sa dobrim delom sopstvenog naroda. Prva sledeća prestonička „parada“ bila 9. marta 1991. kad je Milošević ogolio svoj režim. 

Crnogorskog kadra Veselina Đuranovića je na mestu prvog čoveka SFRJ 15. maja 1985. zamenio kadar iz Samoupravne pokrajine Vojvodine Radovan Vlajković, nosilac Partizanske spomenice 1941. Možda se tada Jugoslavija najviše približila stanju da većina njenih građana nije imala pojma ko joj je predsednik države. Tadašnji patrijarh Srpske pravoslavne crkve German, u prisustvu srpskih arhijereja, osveštao je 1985. Hram Svetog Save u Beogradu, položivši povelju o nastavku radova u novim istorijskim prilikama. Od komunističkog funkcionera Dušana Čkrebića do Aleksandra Vučića, Hram Svetog Save je redak primer kontinuiteta različitih, međusobno protivurečnih, srpskih vlasti na njegovom završertku. Sećam se donatorske večere za Hram u tadašnjem beogradskom hotelu „Interkontinental“ koju je organizovao premijer Zoran Đinđić. Pravio sam reportažu sa tog događaja. Sedeo je za stolom upravo sa onim koji će mu održati opelo i kontroverzni posmrtini govor – sa vladikom Amfilohijem koji je tada rečnikom komunističke petoletke rekao: „Mi gradimo Hram – Hram gradi nas“

Microsoft je Windows 1.0 operativni sistem prvi put prikazao 10. novembra 1983. Iako on neće biti objavljen do 20. novembra 1985. godine. To je godina kad je šah još uvek bio globalno bitan i kad se ime svetskog prvaka u šahu znalo kao danas ime Đokovića i Jokića. Gari Kasparov je pobedom nad Anatolijem Karpovom sa 22 godine postao te 1985. najmlađi svetski prvak u šahu. I njegova budućnost tada je bila teško zamisliva: Nakon što se povukao u šahovsku penziju Kasparov, inače rođen u Azerbejdžanu, se posvetio karijeri u politici. Oformio je svoju stranku kao protivnik Vladimira Putina. U 2008. Kasparov se hteo kandidovati za predsednika države, ali je naišao na administrativne probleme. Pobegao je 2013. iz Rusije u Njujork, da bi mu 2014. tadašnji hrvatski premijer Zoran Milanović uručio hrvatsko državljanstvo. 

Peti studijski album Dire Straits - Brothers in Arms objavljen je u Britaniji 17. maja 1985. To je bio jedan od prvih albuma usmerenih na CD tržište, ujedno i prvi  potpuno digitalno snimljen album. Brothers in Arms je prvi album koji se prodao u milion primeraka u CD formatu, i prvi koje je nadmašio prodaju svog vinilnog izdanja. Nikada nijedno nebo neće biti tako lepo plavo kao ono sa omota albuma Brothers in Arms. Kakvi su to samo hitovi bili: So Far Away, Money For Nothing, Walk Of Life i naslovna Brothers in Arms. Posle te senzacionalne ploče koja je redefinisala pojam mejnstrima u rokenrolu, bend je svoju svetsku turneju uvežbavao koncertima u Splitu i Beogradu, na ’’Gripama’’ i u ’’Pioniru’’. Od ljudi koji su učestvovali u organizaaciji koncerta mnogo godina kasnije čuo sam da su im iz benda i roudiji govorili kako su osetli nacionalizam u Splitu. Koautor Money For Nothing sa onim čuvenim rifovima je Sting, poreklom kao i Mark Nofler iz severoistočne Engleske. Taj spot je doprineo MTV revoluciji iako Nofler tu upravo kritikuje MTV, a što je sad zaista nevino kad znamo razmere uticaja interneta i njegovog fejka. 

Tamo leta 2018. tadašnja hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović  u Tirani je izjavila da su Albanci i Hrvati baš to – ’’braća po oružju’’.  Doduše, najpoznatiji Albanci – Kosovari u Tuđmanovoj vojsci bili su Agim Čeku i Rahim Ademi. Obojica su učesnici i ’’Oluje’’. Uprkos logičnoj zahvalnosti koju Hrvatska oseća prema Albancima u njenoj vojsci, izjava je bila regionalno nezgrapna i donekle ratnohuškačka. Zbog Kolinde bio sam se setio tog albuma magije, kako su davno ocenili kritičari. I o čijoj suštini hrvatska predsednica na žalost nije govorila – ili je ne razume.  Naslovna pesma je meditacija o šovinizmu i huškanju, a što sve prati Noflerova melanholično dirljiva gitara. Da li je uopšte hrvatska predsednica slušala ovu ploču (a po godinama trebalo je i lično da je kupi).

Možda je „Odbrana i poslednji dani“, VIS Idoli objavljena 1982. prva prava kontrarevolucionarna ploča u SFRJ. Izašla samo godinu dana nakon masovne albanske pobune na Kosovu koja je paradoksalno okarakterisana relativno pozitivnim terminom kao „kontrarevolucija“. Ili još gore – Iredenta jer Iredenta je „neoslobođena Italija“, politički savez u Italiji od 1878, koji je težio ujedinjenju svih krajeva u kojima se govori italijanski i u kojima ima Italijana sa Kraljevinom Italijom.

Kitičari Džuboks magazina su 1985. izglasali da je ovo najbolji album jugoslovenskog roka u 20. veku. To rangiranje se nastavilo i u 21. veku. Ovo je takođe i jedan od prvih konceptualnih albuma jugoslovenskog roka. Urbana legenda glasi da zbog kontroverznog omota Goranke Matić - detalj sa tkanine na ikoni svetog Nikole iz Narodnog muzeja Srbije u Beogradu i prvi put korišćena ćirilica na albumu, slična onoj iz Miroslavljevog jevanđelja - album nije mogao biti objavljen u Beogradu, da ne bi izbila neka nacionalistička afera -  već u Zagrebu. Ali, urbana legenda kaže i da “Istina“, šesti studijski Riblje čorba iz 1985. nije mogao biti objavljen u Jugotonu već u izdanju PGP RTB. Jugoton je odbio da objavi pesme „Snage opozicije“ (ovu je odbio i PGP RTB) kao i „Pogledaj dom svoj, anđele“ „Alo“ i „Dvorska budala’’ (što je u Beogradu prošlo). Bora Đorđević u pesmi „Alo“ menja stihove „sa planine šakal zavija, tamo je Jugoslavija“, podobnijom varijantom „ja iz dalekih predela posmatram tuđa nedela“.

Foto-montaža sa omota na kojoj se lica članova benda nalaze na zidu Ćele kule, između postojećih lobanja, takođe nije bila nešto na šta bi se u Jugotonu oduševili, kaže urbana legenda. 

Omot albuma „Soldatski bal“ iz takođe 1985. Plavog orkestra dizajnirao je Bojan Hadžihalilović, a inspiriran je omotom albuma Bitlsa – Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. To je postavka koja i bez Jugoslavije deluje logično, mada danas nadrealno – između ostalih – Ivo Lola Ribar, Lepa Brena, Miroslav Krleža, Mirza Delibašić, Džimi Stanić, i odmah tu na omotu, pored vladike Njegoša – „kralj“ Šaban Šaulić!

Iste godine Zabranjeno pušenje objavljuje dvostruki album „Dok čekaš sabah sa šejtanom“, a s pesmom „Brut“ – „čitao je samo ono podvučeno, miris’o na brut i pokošeno seno“, napravljen je foto robot tipskog YU malograđanina.

Preostala dva su “Saša“ Novih fosila I “Bane“ Đorđa Balaševića, odnosno “E moj Saša“ i „Nikad kao Bane“.