AB revolucija

Možda bi Ranković verovatno podržao Miloševića, ali možda bi u njemu video manipulaciju principima za koje se borio, pa bi možda čak u nekom raspletu stigao u Centar za kulturnu dekontaminaciju kod Borke Pavićević, kao što su tu stigli neki stari titoisti i stambolićevci.

AB revolucija

AB revolucija

Možda bi Ranković verovatno podržao Miloševića, ali možda bi u njemu video manipulaciju principima za koje se borio, pa bi možda čak u nekom raspletu stigao u Centar za kulturnu dekontaminaciju kod Borke Pavićević, kao što su tu stigli neki stari titoisti i stambolićevci.

autor teksta
Zoran Panović | Danas | Beograd 13. Jun 2021 | Kolumne

Knjiga ’Antibirokratska revolucija’ (Arhipelag, 2020), profesora FPN Nebojše Vladisavljevića, koja ovih dana ima svoje dve beogradske i jednu novosadsku promociju, analizira dolazak Slobodana Miloševića na vlast kroz populistički proces nacionalne mobilizacije. Srbija ne da 2021. još nije izašla iz ’AB revolucije’, već se, naprotiv, ponekad čini da njeni recidivi određuju aktuelni politički i društveni život ove zemlje. Vladisavljevićeva knjiga provokativnija je utoliko jer i danas u Vučićevo vreme opet, kao u vreme socijalizma, imamo ’nesvakidašnji autoritarizam’. Koga ne bi bilo bez ’dugog pada demokratije’, kojim se bavi još jedna dragocena studija istog autora takođe u izdanju ’Arhipelaga’ – ’Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra’.

Bez introspektivnog pristupa ’AB prošlosti’ ne možemo razumeti ovu ’AB sadašnjost’ jedne ’revolucije koja teče’, kako su to marksisti voleli da kažu. Vladisavljevićeve studije su povod za debatu. 

Popularno je i zavodljivo, ali metodološki rizično, prauzroke ’AB revolucije’ tražiti pre drame YU socijalizma nakon Titove smrti. Olako se barata tezom da je ’AB revolucija’ neka vrsta osvete za Brionski plenum. Njeno organsko povezivanje sa čvornim tačkama srpske istorije, uveliko kompromituje tu istoriju. I relativizuje manipulativnu suštinu procesa koja je bitnija od njegovih spontanih momenata, a njih je neosporno bilo. Iza krupnih parola, iracionalnim inatom povlađivalo se niskim pobudama. Nacionalna mobilizacija u Srbiji jeste bila vulkanski odgovor na odmaklo ’federiranje federacije’ (Vladimir Bakarić), i degradiranje Srbije Ustavom iz 1974, ali potenciranjem na toj isključivoj kauzalnosti relativizuje se autohtonost jedne ’revolucije’, odnosno unikatnost uspona na vlast beskrupuloznog političara i njegove klike. Čime je prekinuta ’srpska šutnja’.

Često se kao simbolički događaj početka ’AB revolucije’ uzima sahrana Aleksandra Rankovića (avgust 1983), koja se pretvorila u visokooktanski politički protest. Možda je upravo Ranković političar o koga smo se prilično ogrešili. Otkud mi znamo kako bi se on, da je aktivno mogao, odredio u vreme raspada Jugoslavije. Možda bi verovatno podržao Miloševića, ali možda bi u njemu video manipulaciju principima za koje se borio, pa bi možda čak u nekom raspletu stigao u Centar za kulturnu dekontaminaciju kod Borke Pavićević, kao što su tu stigli neki stari titoisti i stambolićevci zgroženi nacionalističkim ludilom koje je ’AB revolucija’ indukovala ili ga je samo iskoristila. Pa i Englezi su Milanu Stojadinoviću na Mauricijusu (ah taj Mauricijus), objašnjavali njegovu internaciju time što su ga smatrali za potencijalno moćnog Hitlerovog saveznika u Evropi, na šta im je Stojadinović odgovorio da čak i da je bio potencijalni Hitlerov saveznik, on to nikad u stvarnosti nije bio. Šta li bi tek Stojadinović rekao kad bi mogao da ukapira kako je to hrvatski premijer Andrej Plenković, prema sintezi hrvatskog predsednika Zorana Milanovića - kombinacija njega (Stojadinovića) i Nikite Hruščova, ili da li bi Ranković baš u Nebojši Stefanoviću i plenumskoj poziciji u kojoj se ovaj naprednjak obreo, prepoznao sebe? Danas gotovo mistično deluje Rankovićeva povezanost za Hrvatsku: Smenjen na Brionima, umro u Dubrovniku. 

Kao i svaka revolucija od francuske buržoaske, ruske boljševičke ili iranske islamske, i ova ’antibirokratska’ je težila svom izvozu (trijumf u Titogradu, debakl u Ljubljani) i tu imaju izvesnog osnova poređenja sa današnjim ’srpskim svetom’ ili suptilnijom ’hegemonom pozicijom’ Beograda u Regionu, a koja nije obavezno teritorijalna kao nekad (kako se čini), koliko je u sferi uticaja, ili gravitacionog centra, a tu Vučićevu strategiju najbolje je uvideo (pre korone i meke moći vakcinacije) ideolog HDZ Davor Ivo Štir. U ’AB revoluciji’ bilo je suzavca (Žuta greda u Crnoj Gori), i jogurta (Novi Sad), da bi leševi stigli tek kad je ’revolucija’ pobedila i osetila se ugroženom kao životinja. ’Izvoz’ se tada nastavio onim oružanim bitkama koje nisu bile isključene kako je uostalom najavio Milošević na Gazimestanu. Drugi zloćudni nacionalizmi dobili su reaktivni alibi. 

Poredeći ’AB revoluciju’ onda i litijašku nedavno u Crnoj Gori, paralele se neminovne, s time što je sad versko-identitetsko istisnulo klasno. I sad bi kao nekad bilo simptomatično da li se iz mase čuje ’hoćemo Ruse’, ili ’hoćemo gusle’? 

Posledice ’AB revolucije’ razgradile su tekovine srpskih pobeda i žrtvi u dva svetska rata. Velika je obmana da je Milošević uveo višepartizam u Srbiju. Formano jeste, ali pod pritiskom i to zadnji od svih republika SFRJ. Milošević je bio za jednostranački (bespartijski) pluralizam, a tu perverznu ideju akademika Mihaila Markovića Vučić je na putu da ostvari. U svom ’keč olu’ već ju je ostvario. ’AB revolucija’ je straćila reformsku i nacional-demokratsku energiju Srbije. Ona je uslovno restaljinizovala partiju i državu, i bila direktna negacija tekovina 1948. Koštunica nam je trebao 1990, a stigao je deset godina kasnije kad više ni on nije mogao da se dekontaminira od AB tekovina. Kao ni niko posle njega. Niti će to možda iko moći, budimo realni, dok takozvana kosovska neuroza bude određivala naš politički život. 

Koliko je sve opskurno bilo pokazuje činjenica da je poznih osamdesetih godina za vožda Srbije izvikan čovek koji kao predsednik Srbije nikad neće doći u Užice i Čačak. U Titovom Užicu je doduše bio 1988, ali u večernjim satima na sastanku sa privredno-političkim aktivom, dok se koja stotina građana okupila na ulici fascinirana mistikom novog vođe. U Čačak je probao da uđe 1992. prvo je u Preljini zasut jajima, pa se donekle probio, a onda se revoltiran vratio kod Ivka Đonovića u Gornji Milanovac.

Milošević je na temi Kosova kao pogonskog goriva nacionalne mobilizacije prvi poremetio senzitivnu ravnotežu republičkih i pokrajinskih partijskih oligarhija i oslobodio se kominternovskog kompleksa srpske hegemonističke krivice, ali u vreme pada Berlinskog zida, insistiranje na nacionalnom komunizmu je jednostavno bio pogrešan smer. Milošević jeste bio čovek visoke harizmatske snage (Desanka Maksimović), ali za razliku od Vučića i posle devet godina vlasti, Milošević od 1992. više ne može da vlada sam, i nakon devetomartovskih demonstracija 1991. nikad više nije povratio snagu ’AB revolucije’ čiji je trijumf bio masovni miting 19. novembra 1988. na beogradskom Ušću sa kriptojugoslovenskom estetizacijom. Veliki skup na Gazimestanu (28. jun 1989), bio je Miloševićev programski miting koji je kao i Ušće – postao metafora. Spontanost prihvatanja kulta vremenom je sve više isparavala u odnosu na režiranu komponentu njegovih mitinga, sa autobusima i lanč-paketima (eto i te tekovine kod Vučića). Sve do staljinističke fotomontaže u Večernjim novostima s mitinga u Beranama gde se Milošević pojavio u funkciji predsednika provizorijuma SR Jugoslavije.

Pored srpskog Saveza komunista miting na Ušću organizovao je i Socijalistički savez radnog naroda. Na čelu te organizacije koja je simulirala pluralizam nalazio se Bogdan Trifunović. Iako je bio neosporni vođa, činilo se da je Milošević ipak u nekom trijumviratskom aranžmanu – sa Borisavom Jovićem i Bogdanom Trifunovićem, koji su pre ostavljali utisak ozbiljnih saradnika nego pukih marioneta.

Uostalom, trijumf AB revolucije u Crnoj Gori iznedrio je i ’mladi i lepi’ crnogorski, zaista pravi trijumvirat - Momir, Milo i Sveto. Možda ste zaboravili i da je Tomislav Nikolić 2009. predložio neku vrstu trijumvirata s Tadićem i Koštunicom (hitro odbačen od potencijalnih partnera). 

Ušće je bilo populistički odgovor na otpore Miloševiću u saveznoj državi i partiji. Stipe Šuvar je pokušao na 17. sednici CK SKJ dobiti podršku za plan kojim bi savezno partijsko rukovodstvo nedvosmisleno osudilo Miloševiću politiku. Taj plan, međutim, nije uspeo zbog nejasnog stava organizacije SKJ u JNA. Interesanto da je ’AB revolucija’ sa svojim binarnim kodovima iznivelisala kao antisrbe (maltene kao ustaše) Antu Markovića, Šuvara, Račana, Tuđmana i Mesića. Krah izvoza ’AB revolucije’ označio je i kraj ambicijama da Milošević bude novi Tito na nivou Jugoslavije.

Zavodljivom utisku lažne demokratizacije doprinela je i poseta Gorbačova Beogradu u proleće 1988. i susret s Miloševićem. Srpska perestrojka – ’AB revolucija’, postala je suprotnost. Umesto glasnosti, u njenoj biti bila je medijska manipulacija čije mutirane metode i danas vidimo na delu u Srbiji.

Kultura i Crkva su radile svoj deo posla. Kao đake iz provincije odveli su nas da gledamo ’Kolubarsku bitku’ u Jugoslovensko dramsko pozorište (rađenu prema Ćosićevom ’Vremenu smrti’). Glumac se prodere – Pomoz Bog junaci!, a cela sala uzvrati gromko – Bog ti pomogo. Krv je bila u očima publike. Iako srednjoškolac, video sam je i osetio. 

Sad je Ušće poznatije po Bir festu, Ceci, Stonsima i Metalici. Ili je Milošević tu i dalje samo prvi među jednakima?

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Kolumne
Dan borca
Dan borca

Zašto se tako rado pominje Tito kad se Vučić i njegovi hvale izgradnjom...

DEPOS kao model
DEPOS kao model

Iako se nekad zaista čini da je vreme vlade ’patriotskog jedinstva’...

Brand New Day
Brand New Day

Teško je danas omladini dočarati stanje u Srbiji u periodu od kraja NATO...

Partija  kao izvor legitimiteta
Partija kao izvor legitimiteta

Bilo bi bizarno da sutra Aleksandar Vučić zove Borisa Tadića na kafu, kao &sc...

AB revolucija
AB revolucija

Knjiga ’Antibirokratska revolucija’ (Arhipelag, 2020), profesora FPN...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

NATO od Srbije udaljen tri godine
NATO od Srbije udaljen tri godine

  U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određen...

2021. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti