Sećate li kad je avgusta 2022. Zdravko Ponoš, osnivač pokreta Srbija Centar (Srce) sa porodicom zadržan na graničnom prelazu Batrovci kad se sa porodicom vraćao iz Hrvatske. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Srbije Aleksadanr Vulin, rekao je da je Ponoš na graničnom prelazu Batrovci bio zaustavljen i podvrgnut redovnom carinskom pregledu, a da su policija i carina postupili po zakonu iako su pogrešno pomislili da je Ponoš pevač izvornih krajiških pesama. Ali, eto samo godinu dana kasnije, kad je za razliku od Ponoša, pravog pevača krajiških pesama Rajka Lalića, uhapsila hrvatska policija zboh povrede ugleda Republike Hrvatske, srpske vlasti nisu bile u stanju da utiču da ga oslobode, dok ga hrvatska vlast nije pustila da se brani sa slobode. Što znači da ne treba biti cinično nadmen kad si moćan. Sad je maltene ispalo u bilansu, iako su konteksti sasvim drugačiji, i da je glumac Sergej Trifunović, proteran iz Hrvatske zbog niza prekršaja, maltene pevač krajiških pesama.

Cinično nadmen odnos, ne prema opoziciji, već prema i mogućnosti da se vlast promeni na demokratskim izborima, rizičan je za vlast iako ona ovako moćna i često bahata to ne primećuje. Mira Marković je povodom same ideje višestranačja imala u fundamentu stav koji je preuzela od generala Nikole Ljubičića – nismo mi vlast krvlju osvojili da bismo je nekom prepustili. Iako se za razliku od Nikole Ljubičića i komunista njegove fele naprednjaci uvek trude da imaju izbornu legitimaciju, Vučićev stav da Srbiju neće prepustiti onima koji bi da je upropaste, prilično je „ljubičićevski“. Sama ideja demokratske smene vlasti postala je gotovo julovski nedopustiva. Sadašnja opozicija želi da se „dočepa“ vlasti, kako se ta jezička bravura odomaćila u naprednjačkom propagandnom novogovoru, što podrazumeva nešto antidržavno. Iako je opozicija jedna od temeljnih institucija u demokratskoj državi. To onda valjda znači da se naprednjaci 2012. nisu „dočepali“ vlasti, već da su tu vlast tada samo „nežno prigrlili“.

Uvek će i Vučić i njegovi insistirati da je smena vlasti moguća samo na izborima, ali odnos prema višepartijskim demokratskim izborima je sličan kao Miloševićev 1990. Šta će nam pluralizam kad imamo „jedinstvo“. Vučić dobro zna i ceni legitimitet u politici, a legitimiteta i ovakve vlasti ipak nema bez zborne potvrde. Nema ga dovoljno ni u „jedinstvu“, ni u „bespartijskom pluralizmu“. Otuda su izbori nužno zlo. Gde je jedini bitan kriterijum – da im Zapad ne ospori legitimitet. A za taj stav Zapada demokratski standardi nisu najbitniji kriterijum. 

Pobeđivao bi Vučić i do sada opoziciju, ali bez sistemske izborne patologije (pre svega medijske hunte), ne tako ubedljivo – što bi podrazumevalo drugačije koalicione aranžmane (verovatno i partnera iz redova sadašnje opozicije), čime bi se okrnjila i lična vlast i „revolucionarni“ karakter vlasti koji znači da SNS mora vladati svuda – do svake opštine i mesne zajednice. Otuda je svaka opoziciona enklava potencijalna „Vandeja“ – iskra pobune koja može da se razgori. Ne moraju naprednjaci biti glavni u svakoj opštini, ali moraju participirati u vlasti tamo gde su slabiji. To su baš retki izuzeci koji ne potvrđuju pravilo - kao u slučaju skoro unikatne Čajetine i Zlatibora gde dominira Milan Stamatović, pa se sa takvom opštinom pravi aranžman koji je pacifikuje. Takav karakter vlasti podrazumeva i kapilarni karater partije, kome je se teško suprostaviti na terenu. Teško je danas zamisliti nekakav opozicioni „savez slobodnih gradova“ kao posle lokalnih izbora 1996/97. Tačnije, zamisliti odnos republičke vlasti sa tim lokalnim samoupravama. 

Opozicija ima niz opštih mesta kojima se zgražava nad Vučićevim modelom vlasti i njegovom političkom biografijom. Tipično je ono da Vučić nema dana radnog staža, a da je takav preuzeo vođenje države. Maltene da je diletant na čelu države. Kao da bi ga opozicija više uvažavala da je Vučić, na primer, bio pravnik u PKB, a ne da je učio i praksirao politiku kod Šešelja. I tu ostvario dobar deo radnog staža. Tipično opšte mesto je i da Vučić neće predati mirno vlast ako je izgubi. I Miroslav Aleksić, predsednik Narodnog pokreta Srbije, ističe da je opozicija spremna da brani izbornu volju kao Petog oktobra. Što podrazumeva da se Vučić neće pomiriti sa porazom. Iako je zvaničan stav režima da se Srbija neće prepustiti onima koji bi je upropastili kad bi se vlasti „dočepali“ (što sugeriše da se neće odstupiti), opšte mesto da nema mirne predaje vlasti je ipak samo pretpostavka (i propagandni gard vlasti dok se ne dokaže suprotno), i ne može se drugačije proveriti nego da se vidi kako će se Vučić ponašati ako jednom tu vlast ili njene delove izgubi. U prilog mirne smene vlasti ide činjenica da je Vučić ekspresno priznavao poraze u trci za gradonačelnika Beograda protiv Bogdanovića i Đilasa, ali za razliku od onda, sada je Vučić apsolutni vladar Srbije. I ima neskriveno, revanšističko, gađenje prema Petom oktobru. Upućeniji naprednjaci mi kažu da Vučić zaista ima neku vrstu prezira prema mogućnosti da ga ova opozicija smeni sa vlasti („ostaci bivšeg režima koji sebe zovu opozicija“, kako to Vučić cinično definiše), i da mu je kao političaru bliža opcija da (kad za to dođe vreme, a to je već za njega eshatologija i futurologija), sam projektuje i dizajnira svoj odlazak sa vlasti. Svoj „padobran“. Opozicija kroz projektovanu „odbranu izborne volje“ racionalizuje i nepriznavanje izbora na koje je odlučila da izađe iako nemaju zadovoljavajuće standarde, odnosno uvek se psihološki projektuju i kalkulišu i demonstracije nakon izbora. Kao neka vrsta „zaustavnog vremena“.

Opšte mesto građanske i proevropske opozicije je i to da ne želimo Srbiju u kojoj vladaju oni koji slušaju „narodnjake“ i tako se ponašaju (pa se tu potkače čak i svetski dokazani sportisti), iako pobede nad Vučićem i većinskog opredeljenja za EU, nema dok za to ne budu i oni koji slušaju između ostalog, ili isključivo narodnjake. Opšte mesto je i da su svi Vučićevi kadrovi uglavnom isti ili slični. Na primer, srećem ljude kojima su i Aleksandar Vulin (aktuelni šef BIA) i Marko Đurić (aktuelni ambasador u Vašingtonu), dovoljno slični „alanfordovski“ likovi. Kad bi Đurić zamenio Vulina na mestu BIA, kako neki mediji ambiciozno spekulišu, Amerikanci verovatno ne bi zakerali kad bi Vulin, recimo, postao direktor Pošte, ali bi im imenovanje Đurića na mesto šefa BIA, političara koji istim avionom sa delegacijom Nacionalne Garde Ohaja sleće u Batajnicu i govori uz ambasadora Hila na „Danu Amerike“, sigurno predstavljalo suštinsku kadrovsku promenu. Posebno jer u hipotetičkom slučaju Vulin-Đurić nije moguća rotacija (BIA-Vašington) kao u slučajevima Vulin-Nebojša Stefanović (odbrana-policija), odnosno Vulin-Bratislav Gašić (policija – BIA).

Jedno od opštih mesta je spajanje, odnosno razdvajanje izbora. Tobože opozicija bi lakše pobedila na beogradskim ili lokalnim izborima kad oni ne bi bili spojeni sa parlamentarnim. Koalicija Zajedno je 1996. pobedila u mnogim bitnim opštinama iako je istovremeno izgubila ubedljivo savezne izbore (vreme provizorijuma SR Jugoslavije). Fragmentirana i surevnjiva opozicija će loše proći svejedno da li su izbori sastavljeni ili razdvojeni. 

„Bolja cena“ (za narod) bio bi i dobar predizborni slogan. A možda već i jeste, bude li ipak izbornog blic-kriga u decembru što „Vučićev sofizam“ (dvosmisleno tumačenje nedvosmislenog pismenog zahteva opozicije za održavanje izbora u decembru) ne isključuje. Iako bi Vučiću najpre odgovarali svi izbori spojeni na proleće, što „Vučićev sofizam“ takođe sugeriše. Fokus grupe kažu da ima efekat ovaj slogan kojim je Vučić u medijskom performansu sa potrošačkom korpom predstavio pojeftinjenje određenih artikala, među kojima je slavu bizarno stekao „Miškovićev parizer“. Pa je na kraju parizer (koji lako može postati reč godine, doduše samo u Srbiji ne i u Oksfordskom rečniku), postigao i izvesni sinergetski efekat sa Briselom gde je Vučić bio dobar momak, za razliku od Kurtija, a tu konstruktivnost je malkice nediplomatski, ali učinkovito za Vučića, pohvalio i ambasador Hil rekavši da je Srbija dobro uradila „domaći zadatak“. Iako to - „domaći zadatak“- više pristaje da nam kaže neki evropski birokrata za napredak u ispunjavanju standarda Srbije na putu priključenju EU. Kad bi mi taj napredak uradili ovako dobro kao kosovski.

Antivučićevska Srbija se upecala na parizer, iako marketinški nije bio primarno namenjen njoj. Sad već vispreniji kritičari govore da je parizer treba da postane zabranjena reč, jer svako pominjanje ga čini još većim. I zaista, parizer je zapremajući medijski prostor narastao kao puslica ili lignja u filmovima tipa Suicide Squad sa Margo Robi, prekrivajući ceo ekran naših televizora i mobilnih telefona. 

Proevroska opozicija će još jednom shvatiti da u izbornu borbu protiv Vučića mora bez podrške Zapada (sem načelne podrške fer izbornom procesu koja ne znači mnogo na terenu televizora), ili da će dobiti načelnu podršku Zapada tek kad ga uveri da ima pouzdan i održiv alternativni model stabilnosti – kao što su to naprednjaci ubedili strani faktor 2011/12. Samo polovina od „24 sporne privatizacije“ u Srbiji, čiju istragu je svojevremeno tražila EU, došla je do suda, a pravosudni postupak vodio se za još manje slučajeva. To sad više niko ne pominje. Iako je rešavanje slučajeva famozne „24 sporne privatizacije“ bilo jedno od temeljnih naprednjačkih obećanja. Baš kao ubrzanje EU integracija ili ostvarivanje slobode medija kao osnovnog uslova demokratizacije društva. Sad opozicija može da sastavi listu 24 afere (može toliko da se nabroji sigurno), i da u formi dokumenta obeća da će ih rešavati nakon pobede. I stvarno, ko bi pobedio na fiktivnim predsedničkim izborima u Srbiji: Hil ili Konuzin (jer ipak Bocan Harčenko uz neosporan autoritet nije ostvario takvu popularnost ovde, kao Čepurinov prethodnik ambasador Konuzun)? Upućeni čovek mi cinično kaže, da bi Hilu bilo teško da uđe u drugi krug, a onda je sve moguće. I mnogo zavisi od Vučića. Koga bi podržao, ili bi pozvao svoje pristalice da glasaju po svojoj savesti?  

Iako ne dopušta ovoj opoziciji ni u ideji da se „dočepa“ vlasti, državotvorna odgovornost na Vučiću je da nekoj sutra nenaprednjačkoj vlasti ostavi bolji manevarski prostor i relaksira je od nekih teških tema – kosovske najpre. Kao što su dosovske vlade pomogle Vučiću da on kao vladar Srbije nije morao da se bavi isporukama Haškom tribunalu. Pa mu je i bilo lakše da postane popularniji). Kad nije morao da izruči Mladića i Karadžića Hagu lakše je bilo ne isporučiti Vjericu Radetu. Zamislite da je Vučić imao i to breme na sebi, umesto što su mnogi haški sužnji – izručeni od DOS-a, odrobijali svoje i sad postali deo Vučićevog medijsko-propagadnog mehanizma. Odlučni da preko BRIKS-a i Putina kad treba medijski, svesno (kao veterani koji misle da Miloševićeva politika kao globalna avangarda tek sad dobija punu satisfakciju) ili nesvesno (kao Vučićevi korisni idioti), anesteziraju Vučićeve iskorake u bolnim pitanjima neminovne saradnje sa „kolektivnim Zapadom“ bez čega nema stabilnog neoradikalskog režima. 

Političko-nutricionistički i marketinški, Vučićev parizer uporedimo sa zelenom salatom Bogoljuba Karića iz kampanje 2016. Karić je govorio o plasteniku u svakom domaćinstvu gde je to izvodljivo, o salati koja će puniti naše džepove, o salati kao metafori – i razvojnoj, ali o salati i kao tragediji – gde su salata i „Budimka“ iz Požege i kragujevačka „Zastava“ i PKB. Karićeva salata je delovala optimistički, vedro, ofanzivno, u odnosu na Vučićev parizer koji deluje turobno. Ali i nije marketinški namenjen onima koji se nad njim zgražavaju već odbrani nižih ešalona potrošačkog društva koje je Vučić stvorio i niže srednje klase koja je kičma podrške koju ima.

I opet se u kontrastu parizera za siromašnije i skupih tašni njegovih saradnica (koje sad brani), pokazalo kako dobro funkcioniše sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa, kao jedne od glavnih Vučićevih metoda držanja vlasti. Jer na naprednjačkom Glavnom odboru juna 2019. Vučić je uputio žestoku kritiku funkcionerima stranke, u kojoj je naveo da „ne želi više da gleda skupocene tašne koji oni nose“. Nije davao racionalna objašnjenja, kao sad, otkud te tašne. Poslušajmo Vučića sa tog Glavnog odbora SNS: „Ljudi, postavite ogradu, ali neka se onda ograde svi. A ne postavite ogradu, a ispred ograde funkcioneri! Pa, Valentino tašnica, pa Šanel tašnica, pa ova, pa ona... Neću da gledam te tašne – hoću da gledam naš narod!“ Prevedeno na danas: Hoću da parizer bude veliki kao lignja u Suicide Squad, da prekrije ceo ekran, a ako se raspadne da se svi ulepimo u njemu. 

Otuda (zbog gledanja našeg naroda) i česti terenski nastupi i česta televizijska obraćanja predsednika kao medijski fenomen. Kroz njih, Vučić zavidnom voluntarističkom kondicijom i stalnim aktivizmom ukida posrednike između njega i naroda. Mnogo suptilnije nego njegov imenjak nekada. U tom rijaliti-političkom ključu određene forme i procedure, pa i sam parlamentarizam postaju balast. Ili bar nužno zlo nivelisano na nivo još jednog rijalitija. Kad bi Vučić 31. decembra doneo odluku o raspisivanju izbora, to bi sigurno bilo još jedno TV obraćanje, ali nije daleko od rijaliti ekspanzije lične vlasti da bi to obraćanje uz izvesne scenske efekte i goste moglo biti najatraktivniji i najgledaniji novogodišni program. To realno nijedan predsednik u istoriji nije postigao.

Razgovarao sam skoro s jednom ženom (sada penzionrkom) koju znam iz devedesetih. Sreo sam je u supermarketu, dok je gordo uzela vučićevski tabloid i stavila ga pod mišku. Pita me: Dobro, novinar, zašto sad napadaju Vučića kad vidiš da svega ima u prodavnicama“. A ja je pitam: A, zašto ste vi podržavali Miloševića devedesetih kad ničega nije bilo u prodavnicama? Kužite – nije stvar u tome da li ima ili nema, kako mnogi misle. Dobro je i što Vučić misli na taj način (da je bitno da ima), možda oseća ali neće da rizikuje da bi većina njegovih pristalica bila uz njega vrlo verovatno i da se povrate devedesete. Ključ zagonetke je u autoritarnosti. U tom osećaju zadovoljstva kad lider odbrusi, kad je tu prisutan, kad se obrati odlučno svetskim moćnicima i domaćim prodanim dušama. Kad je vešt, kad ih sve „dribla“. Da se taj osećaj satisfakcije ne bi pokvario, potiksuju se, ili se ima razumevanja, ponašanja i navike vođe koja odudaraju od slike koja se ima o njemu, i koju on predano neguje svestan da je sistem uzajmano funkcionalnih paradoksa nešto najbolje sto je smislio za glasače uvučene u „goblin režim“ (medijske lenjosti i aljkavosti) koji često svesno ne žele da saberu dva i dva. Znaju ljudi da Srbija ne bi podržala nigde vojni puč, kao što je Vućić rekao povodom Prigožinovog marša, ali mnogima je milo ako čuju da se Afrika budi uz pomoć Rusa i Kineza, pa im bilo milo i za puč u Nigeru kad im je neko objasnio da je „antizapadni“. Milo im je i kad vide Kim Džon Una u Rusiji. I osećaju da se i Vučić potajno raduje istim stvarima, iako zarad Srbije mora da „balansira“, da se „dovija“, pa malo i nešto petlja i sa mrskim Zapadom. Na kome nekim čudom živi skoro kompletna srpska dijaspora. I u nihilističkim snovima o propasti Zapada o tome slabo ko misli. 

Mislite li da bi Vučiću rejting opao ili porastao, da su on i minstri Mali i Momirović, uz sendvič sa parizerom umesto jogurta (takođe snižene cene) popili ono što bolje ide - po pivo. I to iz flaše – „zidarsko“. I da su flaše otvorili uz ivicu stola, ili jednu o drugu i čuknuli se?

Omiljeno Vučićevo piće – vino, sigurno nije išlo uz ovu rekonstrukciuju doručka iz vremena SFRJ. 

I sa parizerom Vučić samo varira staru parolu SPS – „Sa nama nema neizvesnosti“, a na viziju „neće biti plata i penzija, ali će biti slobodnih medija“, koju u podsvest ubrizgava agitprop, Vučićev prosečni birač zna za šta bi se opredelio.