Predsednik Srbije se, između ostalog, razume i u košarku. Jedna od ambicija mu je da vodi tim sa klupe. Zato je 2020. upisao strukovne studije za košarkaške trenere. Otuda sigurno zna dobro šta znači „vajld kard“ (wild card), a znači pozivnicu koju FIBA - svetska košarkaška oganizacija - dodeljuje reprezentacijama koje se nisu kvalifikovale kroz standardne kvalifikacije za Mundobasket (svetsko prvenstvo u košarci), kako bi popunile broj timova na turniru dajući im ipak priliku da učestvuju. To je ulaznica za one koji se nisu plasirali kroz kvalifikacioni sistem, ali su dovoljno kvalitetni. Stiče se utisak da Aleksandar Vučić smatra da Srbija i ceo Zapadni Balkan treba da dobiju „vajld kard“ za članstvo u EU, nezavisno od toga što će možda Crna Gora i Albanija članstvo postići kroz kvalifikacije. 

Jer, obratite pažnju, FIBA kad daje „vajld kard“ uzima u obzir rezultate nacionalnog tima na prethodnim takmičenjima kao i želju najkvalitetnijih igrača određene zemlje za nastup na Svetskom prvenstvu. Realno, to koliki su rezultati Srbije „na prethodnim takmičenjima“ (ovoga puta za članstvo u EU), to pokazuju i redovni godišnji izveštaji Evropske komisije o napreku Srbije na putu ka članstvu. Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije 2025. nije ohrabrujući za njen samostalni „vajld kard“. Takođe ni „želja najkvalitetnijih igrača“, što se tiče evropskog entuzijazma, nije posebno izražena u Vučićevoj političkoj, privrednoj i medijskoj eliti. I u slučaju ako je članstvo u EU vrednosno, i u slučaju ako je članstvo u EU bezbedonosno pitanje.

FIBA u „vajld kard“ proceduri u obzir uzima popularnost koju košarka ima u zemlji potencijalnog dobitnika „vajld“ karte. Košarka u Srbiji jeste baš popularna, ali Demostatova istraživanja pokazuju da je uglavnom negde oko trideset odsto od ispitanih građana jasno opredeljeno za EU, odnosno da zna šta znači članstvo u EU, a do njega se teško može doći ako Srbija ostaje emotivno-propagandno pri tri vrednosna struba svoje politike: Kosovo je srce Srbije, nikada nećemo u NATO i u Srebrenici nije bio genocid. Naravno, ima i onih koji su za Srbiju u EU, ali samo pod našim uslovima. Nešto bar kako je tamo Mađarska. Tramp ima popularnost, ali u slučaju pristalica vlasti u Srbiji, samo ako je dobar sa Putinom. U tom ključu se gleda i ovdašnja popularnost Orbana.

Popularnost EU u Srbiji sigurno da bi skočila kad bi Vučić pokrenuo snažnu propagandnu aktivnost u tom smeru, ali ona izostaje – svodi se na njegove „vajld kard“ predloge i ne utiče mnogo na smanjenje višegodišnjeg antievropskog narativa većine režimskih medija koji su uglavnom proputinovski orijentisani. Koji otvoreno govore o „briselskoj diktaturi“. EU je dobra samo ako to zahteva dnevna propagandna konjuktura. Što je daleko od bilo kakvog strateškog opredeljena ili proevropske uređivačke politike. 

Iako je narativ da je Hrvatska kolovođa „obojene revolucije“ u Srbiji, simpatije dobija i hrvatski predsednik Zoran Milanović, kada upozori (ovoga puta iz posete Slovačkoj) kako se nada da EU neće propasti zbog nametanja jednoumlja, zbog koja su propali Sovjetski Savez i Jugoslavija. Pri čemu Milanović očigledno ne misli na nacionalistička jednoumlja. Niti bi režim u Srbiji imao problema da iz ustaške zemlje stiže nafta u Srbiju, kao što je i stizala Jadranskim naftovodom (Janaf), koji onda kao nije „ustaški“. Ili „obojenu revoluciju“ sprovodi samo Plenković, ne i Milanović?

Kad Vučić kaže da će se neki u Srbiji obradovati neotvaranju famoznog Klastera broj tri u pregovorima Srbije sa EU, ostaje malkice nejasno da li će se obradovati oni koji su realno protiv Srbije u EU – a to su i Vučićevi glavni ideolozi, ili će se obradovati oni u Srbiji koji jesu za EU, ali će moći zbog hroničnog neuspeha otvaranja Klastera tri da kritikuju vlast. To su oni prozapadno orijentisani kojima su i Rusi simpatični kad pecnu ili opomenu Vućića. Mada, nekad je stvar nijansi – da li Vučić zaista misli prijatelji kad kaže „ruski prijatelji“, ili je nekad možda ciničan kad kaže „ruski prijatelji“. Ili samo nekom tako zvuči.

Kad je kao predsednik Srbije Vučić u intervjuu Kristijani Amanpur (CNN) rekao da ceni to što je ona objektivna, da li je to rekao zaista što tako misli ili je bio ciničan? 

U „vajl kard“ proceduri FIBA u obzir uzima i finansijske aspekte kao i kvalitet odnosa FIBA sa nacionalnim savezima. Što se ekonomije tiče, tu se srpski režim bolje razume sa Briselom nego kad su u pitanju vladavina prava i medijske slobode. Istorija odnosa Vučića i Brisela pokazala je da su postojali i postoje lični odnosi bolji od formalnog odnosa EU i „nacionalnog saveza“. 

Dakle, predsednik Srbije je izjavio da je 10. decembra u Briselu na sastanku sa evropskim zvaničnicima Ursulom fon der Lajen i Antonijom Koštom, predložio da ceo Zapadni Balkan zajedno uđe u EU, navodeći da su ga, kada je na sastanku izneo tu ideju, saslušali kao pristojni ljudi, ali da nisu ništa rekli po tom pitanju. Da su bili cinični, umesto pristojni, mogli su reći – hajde da prvo Crna Gora, Bosna i Hercegovina i takozvano Kosovo uđu u „Open Balkan“, pa onda svi zajedno da uđete u EU. Ali, Vučić ima argument da su „na sličan način primljene Rumunija i Bugarska“. Otprilike na „vajl kard“ način, što ima delimično istine, ali se zaboravljaju dve ključne stvari – da je tada dvotrećinski javno mnenje tih zemalja bilo opredeljeno za EU i da su obe zemlje već bile članice NATO pakta, kao što su sad u NATO Crna Gora i Albanija koje su ispred Srbije na putu članstva u EU. Naprednjaci su nominalno ostali na evropskom putu, ali su suštinski reakcionarnom politikom rasturili dvotrećinski evropski konsenzus u Srbiji koji su, apsurdno, oni bili omogućili izdvajanjem iz Šešeljevih radikala. 

Ako Crna Gora i uđe u EU pre Srbije, slabo ko bi se u srpkom režimu obradovao što je deo srpskog naroda ušao u EU. Možda se čak pojavi nostalgija za Toninom Piculom (prononsiranim ustašom za Vučićeve medije), ako nam sutra Brisel za izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju pošalje nekog iz Demokratske partije socijalista Mila Đukanovića. E, sad, da li je premijer Crne Gore Milojko Spajić, bio ciničan kad je izjavio, odgovarajući na Vučićev predlog o kolektivnom pristupanju Zapadnog Balkana EU,  da će Podgorica druge kandidate iz Regiona čekati kao punopravna članica EU 2028. godine. Još malo pa je mogao zazvučati kao Ivo Sanader koji je kao hrvatski premijer ubeđivao tamošnju javnost da se ne uzrujava, da nema ništa od paketa sa Srbijom i da Hrvatska ulazi sama u EU, što se i pokazalo kao tačno. Samit EU i Zapadnog Balkana u Solunu 2003. otvorio je ambiciozno perspektivu celom Regionu za ulazak u EU, ali je u bilansu ispalo da je to bio samo samit za Hrvatsku. Kako sad deluju naivno, pa i smešno, metafore iz Soluna da je sve to „regata“ na čijem je čelu hrvatska barka. 

Tek je pretenciozno tvrditi da je iznenadna odluka Francuske da privremeno blokira zatvaranje dva pregovaračka poglavlja Crnoj Gori posledica Vučićevog uticaja na Makrona. Bar mi tako kaže sagovornik upućen u te relacije. Što se tiče srpskog članstva u EU, uprkos relativno dobrim odnosima Makrona i Vučića, aktuelni francuski predsednik neće biti Vučićev Valeri Žiskar dEsten – nekadašnji predsednik Francuske koji je suštinski doprineo članstvu Grčke u EU. Orban bi verovatno hteo, ali nema snage da bude Vučićev Valeri Žiskar dEsten. Nemački kancelar Fridrih Merc, potvrdio je da Crna Gora „verovatno najviše napredovala među kandidatima“. I tu ima više senzibiliteta od francuskog predsednika. Nemačka je bitna članica EU koja i dalje postavlja pitanje slučaja Banjska, dok neke druge članice ne insistiraju više toliko na toj temi, kao što su SAD vremenom sve manje pominjale slučaj Braće Bitići – jedno vreme redovno navođen srpskoj strani u formi pritiska kao nešto što se mora rešiti.

Andrej Plenković ulazi u desetu premijersku godinu, jači nego ikad, čini se. Na neki način, Plenković je primer da je Vučić mogao da vlada sve ove godine elegantnije, sa demokratskim izborima, sa mimikrijskom autokrartijom, da napravi uticaj neproporcionalan realnoj snazi zemlje, da se tokom njegovih mandata naravno razobruči nacionalizam, ali i sa projekcijom da karijeru nastavi kao visoki zvaničnik EU u Briselu. Umesto da brani svakoga iz svog režima, mogao je Vućić da smeni ili da se pozdravi kao Plenković sa tridesetak ministara za sve ove godine. Mogao je da na vreme uspostavi kriterijum krivične odgovornosti, ma koliko da i kod Plenkovića tu ima hipokrizije.

Bilo je upadljivo kako je Plenkovića pre neki dan Merc u Berlinu sačekao sa vojnim počastima. Jeste Vučić na neki način bio miljenik Angele Merkel, ali ona mu nije došla na skupštinu SNS, kao što je došla Plenkoviću na konvenciju HDZ. I nedavno kod Makrona u Parizu Plenković se osetio superiornim u odnosu prema hrvatskom predsedniku („Milanoviću, otiđi u Pariz pa Francuzima reci ono što si jučer govorio!’’). A Milanović je rekao da su Francuzi avione „Rafale“ najpre prodali Hrvatskoj, a onda Srbiji, „a da nas nisu ništa pitali“. Plenković je pojasnio da „Rafali“ prodati Srbiji nisu na nivou opremljenosti kakve imaju saveznici u NATO, a to su Hrvatska i Francuska. Vučić to ne može da kaže jer Srbija je „neutralna“, nije saveznica. I nedavni susret Plenkovića i Makrona u Parizu je bio takav – saveznički. Na stolu je bilo potpisivanje Akcionog plana za sprovođenje hrvatsko-francuskog Strateškog partnerstva za period 2026 -2028.

Današnja EU, nije ona pre rata u Ukrajini, a tek nema potencijal da bude ona De Golova „od Atlantika do Urala“, niti se može nazreti ono o čemu se u Srbiji često maštalo, o osovini Moskva – Berlin.

Milorad Dodik, ali samo kao lider Saveza nezavisnih socijaldemokrata, dočekao je pre neki dan Andreja Plenkovića u Banjaluci. Vučić je cinično reagovao – „želim im sve njabolje“. Kako se da čuti, Dodik nije konsultovao Beograd povodom nekih svojih spoljnopolitičkih korekcija – oblasti za koju Vučić smatra da je ekskluzivno njegova za ceo „srpski svet“, čiji je on (neformalni) predsednik. Bar tako kaže Vulin. 

Hajde da se vratimo u davnu 2013. a sve povodom Vučićevog predloga da zemlje Zapadnog Balkana zajedno uđu u EU. Da li to znači da srpski predsednik dolazi na pozicije nekadašnjeg šefa crnogorske diplomatije Igora Lukšića. Tada je „Danas“ čiji sam bio u to vreme glavni urednik, ekskluzivno imao uvid u „radni dokument“ Ministarstva spoljnih poslova Crne Gore na čijem je čelu tada bio Igor Lukšić, gde se navodi „potreba za umrežavanjem“ šest zemalja Zapadnog Balkana – Albanije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Kosova (sa fusnotom), Makedonije i Srbije. Između ostalog, predlaže se da bi posebni napori bili posvećeni osnivanju Parlamentarne skupštine Zapadnobalkanske šestorke. Sve radi zajedničke evroposke budućnosti. Da li se Vučić setio ovoga. Sumnjamo. Međutim, praksa je pokazala da je svaki pokušaj čvršćeg institucionalnog povezivanja zemalja Regiona teško ostvariv onako kao je zamišljen – od Pakta stabilnosti za jugoistočnu Evropu, Berlinskog procesa (Berlin plus), Open Balkana. Teško bi „šestorka“ ušla u EU i onako kako je maštao nekad Lukšić ili danas srpski predsednik zamislio - a ima i onih koji maliciozno tumače da je to bio Vučićev predlog za koji se znalo da će biti prećutno odbijen i da može poslužiti kao alibi.

Ako ne uđemo u EU bar nas niko valjda neće bombardovati. Jer i Milošević je bio naložio Milanu Milutinoviću da u onoj mučnoj fazi oko Rambujea saopšti „specijalnu ponudu Beograda” – da SR Jugoslavija uđe u NATO, da tako sačuvamo Kosovo.  Za Amerikance u kontaktima sa srpkoim stranom 1998/1999. to tada jednostavno nije bila tema, tajming je promašen, i tako su navodno rekli Milutinoviću. Američki diplomata Kristofer Hil, pojasnio je u jednom intervjuu tu priču, da je u stvari Milutinović ponudio Kosovo za američke baze. Uglavnom, ima više interpretacija te priče od više aktera, ali svi se slažu da je Milošević hteo neki „specijalni dogovor“ sa NATO.

Iako su konteksti drugačiji, ni u NATO, ni EU se ne ulazi baš na „vajl kard“. Maltene istovremeno sa Vučićevim predlogom da Zapadni Balkan EU primi kolektivno u članstvo, jedan od njegovih saboraca i ideologa - Aleksandar Vulin, u autorskom tekstu za provladine „Večernje novosti“ naglašava da je došlo je vreme za promenu nacionalne politike koja mora biti stav većinskog dela izražen na obavezujućem referendumu sa jasnim pitanjem o našoj zajedničkoj budućnosti – građani Srbije trebalo bi da budu pitani da li su za Evropsku uniju ili srpski svet. Osnivač Pokreta socijalista naglasio je da je „ovo neki drugi svet“, a ne onaj „koga predsednik Milošević nadvodno nije razumeo“ (obratite pažnju na „navodno“). Mogućnost da ulaskom Zapadnog Balkana u EU, Srbi budu ponovo zajedno (sad i sa većinskim delom dijaspore), očigledno nije ono što Vulina zanima. Ili bi pravo referendumsko pitanje bilo – EU ili Rusija?

Da li je bolje da imamo onda prvo Vulinov referendum, pa onda parlamentarne izbore? Da znamo u kom formatu održavamo izbore. Duga je tradicija naših apsurdnih referenduma. Počelo je sa parolom „prvo ustav pa onda izbori“.  Prvi put su se građani o referendumskom pitanju izjašnjavali 1. i 2. jula 1990. godine, a bili su pitani da li žele da prvo bude donet novi Ustav Republike Srbije ili da prvo budu održani prvi višestranački izbori. Obrazloženje je bilo tobože ako se prvo donese ustav, onda nam niko neće moći oteti Kosovo.

Da li je Vulin prostudirao Vučićeve reči iz novembra ove godine koje su prethodile briselskom predlogu upućenog Fon der Lajen i Košti. Dakle, „moja želja je da svi zajedno uđemo EU, izjavio je Vučić u novembru i pojasnio da se otvaranjem granica uspostavlja mir i nema razdvajanja naroda. „Kako da nam deo naroda bude u Evropu, a deo van? Ili da Bošnjaci u Bosni i Hercegovini budu, ali ne iz Raške oblasti, ili Albanci u Tuzima, a ne u Severnoj Makedoniji, a da ne pričam o nama i Albancima na Kosovu. Kad otvorite granice imate mir, nemate granice ni na Jarinju, ni na Merdaru. Albanci iz Končulja mogu da rade u Prištinu bez problema, a Srbi sa severa u svojoj Srbiji, objasnio je on i dodao da nije siguran da su ljudi spremni na takav scenario koji bi bio najpošteniji“, rekao je Vučić za TV „Informer“.

Sve je stvar perspektive i prave namere. Tamo 2015. Hašim Tači i Edi Rama imali su inicijativu da svi Albanci sa ovih prostora žive u jednoj državi-famoznoj „Velikoj Albaniji“. Setim se reči Slobodana Miloševića koji je nekad davno rekao da Srbija nije ni mala ni velika, nego onolika kolika je. Možda su tako mislila i ova dva albanska lidera tada. Ministar u to vreme spoljnih poslova Albanije Ditmir Bušati, uveravao je zabezeknute da je Edi Rama dao „besu“ međunarodnoj zajednici da se granice neće menjati. Tadašnja kosovska predsednica Atifete Jahjaga, racionalizovala je stvar da će tek ulazak u EU značiti ujedinjenje Kosova, Albanije. Ali to će (nije rekla), valjda značiti i nekakvu reintegraciju Srbije i Kosova, ako bi svi ušli tugeder? 

Sećam se jedne epizode serijala Radoša Bajića „Selo gori a baba se češlja“, kada on (Bajić) u ulozi seljaka Radašina prelazi preko Drine pa se čudi kakva sad granica kad i tamo i ’vamo živi jedan narod i govori jednim jezikom. Tako ne misle samo Srbi.

Dnevni list „Politika“ od 26. juna 1992. na ćirilici ponosno donosi naslov: „Milošević predložio konfederaciju sa Grčkom“. To ipak Vučić ne bi predložio Orbanu kao što jeste Milošević grčkom premijeru Konstantinu Micotakisu, sa kojim je, inače, imao dobre odnose. Kao što ih i Vučić ima sa njegovim sinom, aktuelnim premijerom Grčke Kirijakosom Micotakisom. 

Kolika je uteha da je Vučićev predlog o zajedničkom prijemu zemalja Zapadnog Balkana u EU politički bar manje ekstravagantan voluntarizam od Miloševićevog predloga konfederacije s Grčkom ili ulaska u NATO na „o-ruk“.