Komentarišući pokušaj pobune plaćeničke grupe Wagner i njenog lidera Jevgenija Prigožina, protiv ruske vojske i zvanične Rusije, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, je naglasio da Srbija nikada ni u jednoj zemlji neće podržati puč i vojni prevrat. Da li to važi i retroaktivno? Da li bi ovakva Srbija podržala pokušaj puča protiv Gorbačova avgusta 1991? Iako je direktor KGB Vladimir Krjučkov u zaveru uključio i sovjetskog ministra odbrane Dmitrija Jazova – on ipak nije želeo da bude „ruski Pinoče“. Za razliku od Veljka Kadijevića, koji bi to verovatno bio samo sa drugačijim ideološkim predznakom i verovatno neuporedivo kraće nego što je pravi Pinoče bio na vlasti. Naravno, da bi retrokativno danas većina onih koji su za Vučića podržala i puč protiv Gorbačova i puč u terminalnoj fazi SFRJ i JNA. E, sad, šta mislite koliko bi njih podržalo da Kadijević uhapsi i Slobodana Miloševića, a ne samo ostale predsednike republika. Pa tobože raspiše slobodne demokratske savezne izbore. Pa i Borisav Jović – čovek koji je izveo tenkove na ulice Beograda 9. marta 1991. kao svedok tvrdi da je Kadijević govorio da je za sve kriv Gorbačov, da je jeftino prodao ideju socijalizma i komunizma, da je razbio Varšavski pakt, destabilizovao SSSR. Iako su zapravo svi ti događaji odgovarali Srbiji da prva raspiše demokratske izbore u SFRJ, prizna avnojevske unutrašnje granice i preuzme tempo u neminovnom raspadu zemlje.  

Poverovati da bi Kadijevićeva hunta obezbedila demokratsku tranziciju i miran raspad zemlje je zaista romansiranje propuštenih šansi. Pametnije od toga je setiti se „Mihizovih deset teza“. Tačnije, njegovog „Predloga za razmišljanje u deset tačaka“ za razrešenje jugoslovenske krize bez sukoba, koje je objavio NIN 1991. godine, i koji je u elastičnijem tumačenju bio solidna osnova za drugačiji, nerigidniji, srpski pristup i rasplet jugoslovenske drame – podrazumevajući da Srbija prizna samostalnost ne samo Slovenije već i Hrvatske, uz poštovanje prava Srba izvan matice.

Da li bi sadašnja većinska Srbija podržala retroaktivno pobunu iz oktobra 1993. predvođenu Ruslanom Hazbulatovim i Aleksandrom Ruckojem, zabarikadiranima sa pristalicama u Belom domu, odnosno da li bi podržali puč da je vojska stala na njihovu umesto na stranu Borisa Jeljcina? Takozvane obojene revolucije, na koje Vučić i njegovi stalno upozoravaju, postoje, ali samo u zemljama koje nemaju demokratske izbore. Otuda je i Miloševićeva „antibirokratska revolucija“ iz poznih osamdesetih, ako ćemo već da budemo retroaktivni, najgora „obojena revolucija“ koja je ikada zadesila Srbiju i čiji je steg danas visoko podigao Vučić. Što ne znači da pitanje ustavnog integriteta Srbije nije bilo legitimno. Što su uostalom znali i Draža Marković i Ivan Stambolić. 

U martu 1988. u zenitu „AB revolucije“  predsednik SSSR Mihail Gorbačov, bio je u poseti Beogradu. Ostala je za istoriju ona slika njegovog automobila ZIL 41052 sa telohraniteljima na ćošku Ulice Kneza Miloša, blizu Predsedništva Srbije. I zamislite - Slobodan Milošević tada u zdravici kaže Gorbačovu da da „mi u Jugoslaviji gradimo samoupravni socijalizam“. Dok je Gorbačov navodio Sloveniju kao „primer koji treba pratiti“.  Milošević je govorio i o „mobilizaciji“. Sad, sve manje stidljivo, Vučićevi propagandisti ističu kako Gorbačov tada nije slušao mudrog Miloševića koji mu je sve na vreme rekao i upozorio ga. Valjda da i u SSSR grade „samoupravni socijalizam“, kojim su kao perspektivom izgleda trebali da se oduševe i Hrvati i Slovenci. Zbog ovakvih stvari u škole treba kao obavezni predmet uvesti „medijsku pismenost“ i objašnjavati deci da naša „mnogostradalnost“ ima uzroke i u našim subjektivnim i kolektivnim slabostima i fatalnim arogantnim nesnalaženjima u presudnim trenucima. Samo što za taj predmet možda danas ne bi bilo dovoljno nastavnog kadra. 

Hoće li se ipak pokazati da je Milošević bio globalna avangrada? Ne u smislu „samoupravnog socijalizma“, već odbrane nacionalnog dostojanstva? Mnogi misle da hoće. I da se već to uveliko pokazuje.

Šefu BIA Aleksandru Vulinu, su uvedene američke sankcije. U odluci američkog Ministarstva finansija navodi se da je Vulin umešan u međunarodni organizovani kriminal, trgovinu oružjem, ilegalne aktivnosti povezane sa narkoticima i zloupotrebu javne funkcije. Ističu se i Vulinove veze sa Ruskom Federacijom. Kako će Vučić odigrati na duže staze, hoće li biti suptilnijih poteza od prkosnih reakcija da je droga pronađena u Beloj kući, da su i njemu poznih devedesetih, kao ministru, bile uvedene sankcije i da je ovo protiv Vulina, sve naravno zbog neuvođenja sankcija Rusiji. Ima realista koji tvrde da će proces ličiti na epopeju sa smenom direktorke „Dr Laza Lazarević“ u Beogradu dr Ivane Stašević Karličić. Odnosno, kažu biće smene u datom trenutku, marketinški podnošljivijem za Vučića. Ima i onih koji mi kažu da je Vulin „crvena linija“ za Vučića. I simbolički. Vulin bi se možda i povukao jer se reč vrhovnog komandatna ne poriče. Ali šta ćemo onda sa nacionalnim dostojanstvom? Eventualna smena Vulina sa čela šefa BIA ne bi značila istovremeno i devulinizaciju javnog prostora. Ako bi Vulin otišao, recimo, na Kubu za ambasadora, to opet ne znači bi to bilo u rangu odlaska Vjačeslava Mihajloviča Molotova, notornog Staljinovog ministra spoljnih poslova, za ambasadora u Mongoliju. Najmanje je za očekivati da bi Vučić mogao da predloži Vulina za novog ambasadora u Crnoj Gori, jer teško da bi dobio agreman. 

Politička sudbina Vulina je vezana pre svega za čvrstinu Vučićeve izjave iz 2019: Nikad više četr’es osma! Povodom jedne špijunske afere u koju su bili involvirani Rusi, Vučić je tada rekao: „Mi ne krijemo ništa, nemamo čega da se stidimo, a ruskim prijateljima verujemo da žele najbliže odnose sa Srbijom kao što mi želimo sa njima. Verujem da ćemo uspeti i tu vrstu poverenja, na kratko prekinutu, da izgradimo, jer nam ne pada na pamet da pravimo novu ’48. i ne pada nam na pamet da Rusiju doživljavamo kao neprijatelja Srbije. Naprotiv”. Izjava je, paradoksalno, stigla od lidera za koga se na momente činilo da se uživljava u ulogu neotitoiste. To je bila muzika za ruske uši, to je izjava koja obavezuje i nije teško zaključiti da je to na kratko prekinuto poverenje obnovljeno. Uostalom, smenjen je Rade Basta, ministar privrede koji je pozvao na uvođenje sankcija Rusiji i na hitan evropski, odnosno zapadni put Srbije. Basta je, za razliku od Zorane Mihajlović, imao dobar tajming istupa, obezbedio je sebi koalicioni kapacitet i liderski potencijal, istovremeno demaskirajući ideološki karakter i hipokriziju srpske vlasti. I kao što za sankcije Vulinu nije bila bitna droga, već neuvođenje sankcija Rusiji, tako i za smenu Baste nije bio bitan njegov ekstravagantan poziv članovima Brnabićkinog kabineta da se priključe protestima „Srbija protiv nasilja“, već Bastin jasan stav oko evropskih integracija, i usklađivanje politike Srbije sa EU – odnosno uvođenje sankcija Rusiji. Da Basta nije bio smenjen bio bi ozbiljno podriven integritet koalicionih Vučićevih partnera – pre svega Palmine Jedinstvene Srbije, ali indirektno i još bitnije – integritet Dačićeve SPS. To (integritet) nije nebitno, ali da su Bastini stavovi istovremeno i Vučićevi ne bi se integriteti mnogo pitali.

^{Rade Basta/Foto: Miloš Miškov BETA}

Na dan početka NATO agresije na Srbiju 24. marta ove godine na osnovu naslova Politike saznali smo da postoji i „agresija koja teče“. I koja se vodi drugim sredstvima. Do tada se uglavnom govorilo o „revoluciji koja teče“. Tako sam ja bar učio u školi za onu našu – socijalističku. Kao što i Miloševićeva „obojena – AB revolucija“ i dalje „teče“ (borba protiv lažne elite, odbrana nacionalnih interesa), Vučićevi sledbenici veruju da je i Peti oktobar nešto što „teče“ pa otuda treba biti stalno na budnosti (kako su to komunisti znali reći). I logično da Peti oktobar, koji još nije do kraja nadvladan (naprotiv), svoj maligni i perfidni sinergetski uticaj ima i kroz NATO agresiju koja „teče“. Otuda je i poslanik SNS Marko Atlagić, koji je uvek na budnosti, izjavio u Skupštini Srbije da je ministar privrede Rade Basta „saučesnik obojene revolucije koja je na delu (i ona „teče“) kao 5. oktobra 2000. („Isti su im ciljevi i jednima i drugima, isti su, verovali ili ne, akteri“). Bitno je locirati unutrašnjeg neprijatelja i njegovu dinamiku. Pa je opet nešto „na delu“. Vraća se, ciklično, jer „teče“. Nekad i kao ponornica, pa se pritaji, pa grune… To da je Milošević priznao izborni poraz i da onda nikakvog Petog oktobra ne bi ni bilo, to je nebitno u ovom mentalnom koordinantnom sistemu. 

Uglavnom, „afera Vulin“, pokazala je još ponešto: Povezanost imena lidera i imena partije. Svi znaju za Vulina, ali svi ne znaju za Pokret socijalista. Kao što u opoziciji nije sve lidere lako povezati sa njihovim organizacijama. Vučić i Dačić su najviše identifikovani sa svojim partijama. Velika politička težina Vulina neproporcionalna je uticaju Pokreta socijalista – partije čiji je Vulin član. Mada to ne umanjuje stilski i emotivni naboj saopštenja Pokreta socijalista u maniru JUL-a, a povodom sankcija njihovom šefu: Napad na Vulina je napad na Srbiju. Dačićeva relativizacija sankcija Vulinu, pokazuje i da postoji sve manja differentia specifica između njegovih i Vulinovih socijalista, a tu se – kad mora da bira između dva modela socijalista – Vučić nepogrešivo opredeljuje za vulinovce. Jer, obratite pažnu, i kod slučaja Aleksandra Martinovića kad je ovaj izjavio ono da ko nema decu šeta kuce i mace, Vućić je naglasio: „On se meni kao svom drugu i saborcu izvinio“. Ključna reč je „saborac“. To je upravo Vulin – „saborac“. To je taj poseban i privilegovan odnos sa Vučićem iskovan i prekaljen u doslednom antidosovskom stavu, u zajedničkom gađenju prema Petom oktobru i zajedničkim naporima da se prevlada traumatizacija tim datumom retroaktivno prevedenim u „obojenu revoluciju“. Dačić, ma koliko da je lojalan, nije „saborac“, kao – ma koliko da se trudili – „saborci“ nisu ni konvertiti iz DOS-a koji su sad kod Vučića. Oni više nisu deo „žute ološ elite“ i to je maksimum ideoloških ustupaka (amnestije), što naravno ne limitira njihove lukrativne domete. Dobro, možda je Siniša Mali vremenom postao ipak „saborac“, ali to je izuzetak koji ne potvrđuje pravilo. Kao ni Ana Brnabić koja je svoj put inicijacije prošla temeljno da bi joj na kraju priznanje odao i Vojislav Šešelj – neformalni politički patrijarh Vučićeve Stbije. I zato je Ana upravo ono što Miloš Vučević, novi formalni šef SNS kaže za partiju na čijem je čelu – protivgradna artiljerija. Dok je Vučić gromobran koji privlači i razbija tamne oblake nadvijene nad Srbijom. 

^{Aleksandar Vulin/Foto: Miloš Miškov BETA}

U prošli ponedeljak na prijemu povodom petnaest godina postojanja i političkog delovanja Vulinovog Pokreta socijalista, predsednik SNS Miloš Vučević, je govorio biranim rečima i upotrebio onu najbitniju – „saborci“. To je više i od „prijatelji iz Pokreta socijalista“, kako im se obratio. Vučević je prijatelje podsetio da danas i sutra možda imaju za nijansu i veću odgovornost i obavezu, baš zato što je Vulin kao osnivač i predsednik Pokreta morao da zamrzne svu političku aktivnost, jer je šef BIA. „Morate da pokažete da ste dostojni saborci Aleksandra Vulina, da verujete u naše zajedničke ciljeve. U Srpskoj naprednoj stranci imate mnogo više od političkog prijatelja“. I to je uvek poenta – „saborci“ – sa Vulinom, znači sa Vučićem. Veliki kompliment za malu stranku koja je neka vrsta avangarde Vučićeve Srbije i bila bi jagoda na šlagu ako se na jesen napravi Vučićev „pokret za narod i državu“. Jer što Vučević kaže: „Pokret socijalista nastavlja svoju političku borbu i čvrsto sledi politiku Aleksandra Vučića. Pokret socijalista možda nije najveći, ali jeste najlojalniji partner Aleksandra Vučića“. Srbija je u vreme - kad su pre petnaest godina maltene simultano nastali Pokret socijalista i Srpska napredna stranka, smatra Vučević, bila na kolenima („malo je reći na kolenima“). PS i SNS su nastavili tradicije čeličnog prijateljstva Vulinovog JUL-a i Vučićevih radikala iz vremena „patriotske vlade“ Mirka Marjanovića. I zato je od tobožnjih ideološko-političkih razlika, bitnija bila borba usmerena na odbranu i vraćanje dostojanstva Srbije. A ta borba traje od 2000. kako kaže Vučević, odnosno od Petog oktobra – „obojene revolucije“, koju su Rusi za razliku od drugih „obojenih revolucija“ ipak bili aminovali.  

Predsednik SPS Ivica Dačić, izjavio je da će na sednici Glavnog odbora stranke predložiti da u taj odbor bude uključen unuk Slobodana Miloševića, Marko Milošević i time ponudio marketinški dokaz doktrinarne pravovernosti. Marko kaže da je za njega „ideja SPS večna i drago mu je što postoji u kontinuitetu, uveren da će ta ideja tek da postoji“. Moguće, samo što je Pokret socijalista za ovih petnaest godina bio čuvar vatre kako Vučić zamišlja „ideju SPS“ i kakve tradicije priznaje. Pa otuda i kakav je tempo, smer i metodologija akcionog jedinstva.

Jeste svojevremeno Aleksandar Martinović kao član Srpske otadžbinske uprave i potpredsednik SRS za sadašnju stranku - SNS govorio da je mafijaški klan, da je finansiraju tajkuni. Vučića je nazivao izdajnikom, a Tomislava Nikolića lopovom. Ali, Vučićev kvalitet je da nije zlopamtilo prema „saborcima“ i da im oprašta trenutne subjektivne slabosti. Jer „saborci“ ne menjaju temeljni stav prema Petom oktobru i svemu što mu je prethodilo i onome što je usledilo. Ovakvom Vučićevom opsesijom, napravljen je i kotraefekat – Peti oktobar je monumentalizovan i povratio je motivacioni značaj u antivučićevskoj Srbiji. Što ne znači da će Nova DSS Miloša Jovanovića ponovo postati „stara“. 

Mada, sad tu nastaje logičan problem frakcionaške dinamike. U jednom trenutku prihvatanje pokajnika -„saboraca“- obesmišljava razloge raskola kao legitimacionog osnova nove političke opcije. I koje zrno čini gomilu? Možda je već sa pokajanjem Martinovića 2012. i njegovim dolaskom u SNS simbolički najavljen konzervativni period SNS, i odustajanje od inicijalne evropske suštine koja je bila i razlog raskola sa Šešeljem. S ove distance ispada da Vučić nikad i nije hteo proevropski SNS, već je samo tražio održivi model radikala za novo vreme. Pa se zato sad o naprednjacima i može govoriti kao o neoradikalima. Šešelj to očigledno razume. Otuda i marginalizacija u stranačkoj kulturi sećanja Tomislava Nikolića – osnivača SNS i njegovog pristajanja na Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, čime je Boris Tadić bio dobio dvotrećinski evropski konsenzus u Srbiji. Umesto toga, sukob se relativizuje, pa je i Martinović govorio da je „sukob između Šešelja i Nikolića bio lični rat, a poslanici SRS i ja su učestvovali smo u tom ličnom ratu, što je bila greška“. Iako je to u suštini bio koncepcijski sukob. Što ne isključuje i lični. 

Kao „saborac“ Vulin je možda najprincipijelniji i najkonzistentniji srpski političar. E sad kakvi su ti principi to je drugo pitanje. Ali ako je Vulin najprincipijelniji koliko je onda formalno proevropski Vučićev režim principijelan? Ipak je Vulin obavljao važne funkcije – ministra odbrane, policije i sad šefa BIA. To prevazilazi koalicioni potencijal njegovog Pokreta socijalista, jer da je do ideoloških koalicionih koncesija – socijala, rad i boračka pitanja bili bi puna kapa i zadovoljština (kako se i zove album Vulinove omiljene grupe Azre). Ovako, Vulin kao „saborac“ (što maltene dođe kao čin) ima specifičnu težinu u vlasti. I samo zbog zatajnosti mesta šefa BIA prestao je biti i Vučićev neformalni ministar za Hrvatsku i za Srbe van Srbije.

Kad je Veran Matić kleknuo u Ovčari kao specijalni Vučićev izaslanik, da li bi se iko politički pismen kladio da će baš Veran Matić definitivno zameniti Vulina na mestu neformalnog Vučićevog ministra za Hrvatsku, i da će doći do detanta – devulinizacije. 

Kad se to Vulin folirao da nije Vulin? Kad je rekao nešto što nije vulinovski? Da li je ikada šurovao sa dosmanlijama, kako iz zove Šešelj? Vulin se zalagao da se od NATO agresije stvori čvorno mesto novog srpskog identiteta. Iskonski multipolarnog. Odnosno proputinovskog. Vulin je sa madurovsko – apisovskim konceptom pokazao da je kriptolevica suštinska desnica.

Jasna podrška Vulinu od strane Dodika i bilbordi na Palama sa Vulinovim likom i porukom – „Podrška za brata, tvoje Pale“, Vulina predstavljaju i kao ideologa „srpskog sveta“ sa kojim Vučić sad nastupa opreznije znog kompleksne međunarodne i regionalne situacije. Mrtva trka je da li je Vulin veći socijalista ili Mile Dodik socijaldemokrata? Uglavnom, oni su neka vrrsta neformalnih koalicionih partnera, a partije Savez nezavisnih socijaldemokrata i Pokret socijalista mu dođu koa sestrinske. Takva je za PS i Socijalistička partija Srpske čiji je predsednik Goran Selak bio gost na proslavi petnaest godina PS. 

Kad je davnih osamdesetih Novica Urošević za Mitra Mirića uradio pesmu „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“, teško je mogao predvideti ovakvu popularnost i aplikativnu političku himničnost te u suštini ljubavne pesme.

I događaji indukovani liderskim i nacionalnim inaćenjima, išli su na ruku toj pesmi. Sasvim logično da je Mile Dodik po habitusu, postao jedan od glavnih promotera ovog evergrina Novice Uroševića i Mitra Mirića.

Sećate se kad je Voja Koštunica rekao da ko ne razume Guču ne razume ni Srbiju?

Još je tačnije, verujte nam, kad kažemo da ko ne razume Goci bend (osnovan u Foči, a proslavio se među Srbima u Regionu i dijaspori), ne razume ni Dodikovu Republiku Srpsku.

Da ste 28. avgusta 2018. bili na Manjači ispod šatora na 53. „Kočićevom zboru“ i videli interakciju i atmosferu koju prave Mile Dodik i Goci bend izvodeći zajedno „Ne može nam niko ništa…“, sve bi vam bilo jasnije.

Kao što bi vam bilo još jasnije na istom mestu - Stričići na Manjači, kod Banja Luke – ali avgusta 2021. na tradicionalnom  56. „Kočićevom zboru“ kad su Dodik i Vulin zapevali – „Sa Manjače krenuli su Vuci i odoše prema Banja Luci…