Za razliku od postkomunističkog Istoka Evrope kome je pad Berlinskog zida referentna tačka, nama su referentna tačka devedesete godine. Pa zato posle kraja petooktobarske republike i nije imao ko da se vrati na vlast nego reformisani radikali i socijalisti (s njima i mnogi nereformisani), kao što se i naprednjaci varaju da će jednog dana u dalekoj budućnosti posle njih doći neko drugi do uglavnom ‘reformisane dosmanlije’. Čak će i lider Dveri Boško Obradović, bude li sutra hteo i bude li poželjan za koaliciju, morati da bira samo između (neo)dosovskog i (neo)naprednjačkog režima. Ne postoji strukturalna mogućnost za utopiju Boškovog nekadašnjeg koalicionog partnera Saše Radulovića – ’da ovi odu, a da se oni ne vrate’.

To je dijalektika naših promena, logika zaumnosti tri decenije našeg višepartizma. ’Novi dosovci’ svoju reformisanost vide u lustrativnoj odlučnosti čije odsustvo nakon 5. oktobra nije bilo čin odsustva volje, već izraz strukturalne nemoći srpskog društva.

Ko je očekivao da će reformisani radikali kad ponovo uzjašu sa julovcima na vlast infrastrukturno razvijati i digitalizovati zemlju, jer su se i dalje mnogima po inerciji priviđale Šešeljeve zarđale kašike. Pa isto tako i aktuelna realna (bojkot) opozicija na čelu sa Đilasom, samo da se organizaciono uozbilji (opozicija na čelu sa reformisanim radikalima je 2012. išla u jednoj koloni), može da kaže nimalo cinično da sutra, kad ponovo uzjaše, neće nasrnuti na punu državnu kasu koju im je Vučić ostavio (a što sugeriše Vučićeva propaganda), već će možda baš praviti leteće automobile koje je Vučić najavio u poseti Kini.

Antivučićevska, petooktobarska Srbija, neguje mit o ’6. oktobru’, iako je ’Sablja’ bila valjda odocneli ’6. oktobar’ po stravično plaćenoj ceni. Iz perspektive Samita EU u Solunu kad je Zapadni Balkan dobio uveravanja o evropskoj budućnosti, zaista je delovalo nadrealno da će 2021. predsednik Srbije biti Vučić, a ministar policije Vulin, ali i iz sadašnje perspektive deluje nadrealno da je Zoran Živković nekad bio premijer Srbije, i to baš 2003. u Solunu. 

Svakog 5. oktobra stižu mi pitanja na temu šta je ostalo od njega, na koja ja, evo duži niz godina odgovaram isto: „Ostala su duga čekanja, ostale su duge jeseni, ostalo je svelo cvijeće“. Baš kao u onoj setnoj, disko-seksi, pesmi Tereze Kesovije „Što je ostalo od ljubavi“. Već smo navikli, da nam se na to crveno slovo obrate poslanicama Žarko Korać, Zoran Živković, Milan St. Protić, Vesna Pešić i još neko iz plejade lidera ili nostalgičara. Ima tu i samokritike i ogorčenja, i nihilizma, ali i iskrica nade da će se ponoviti ’naša jedina pobeda’, kako  je 5. oktobar u generacijskom shvatanju smisla politike ocenio predsednik SANU Vladimir Kostić.

Ako su ovo ponovo devedesete, to su devedesete sa punim izlozima, investicijama i međunarodnom podrškom. Kriminalizacija društva sa korupcijom epskih razmera odvija se u drugom ambijentu. Ima recidiva, ali i inovacija autoritarnog modela. Jeste, malo paradoksalno, ali kod Vučića je kao kod Tita – ako ti se ne sviđa režim i stanje u zemlji, idi u Nemačku pa radi. S tom razlikom što je Tito obezbedio zemlji i narodu famozni ’crveni pasoš’, dok ovaj aktuelni bezvizni pasoš za zemlje EU nije obezbedio Vučić, već politika koja je srušila Miloševića 5. oktobra. Nije Nikola Selaković prošao kroz granični prelaz sa Mađarskom i rekao za pasoš ’ovo stvarno radi’, već je to uradio Vuk Jeremić kao ministar spoljnih poslova. I da budemo pošteni: Evropa je posebno priznanje na trudu za uspostavljanje bezviznog režima uputila MUP-u na čijem čelu je tada bio lider socijalista Ivica Dačić koji je posle presaldumio ka Vučiću.

Logićno je zašto Vučić i Vulin organski ne podnose 5. oktobar i svete mu se na svakom koraku.Vučić ga je dobro proučio da ne ponovi Slobine greške, verovatno nesvestan da će glavnu pretnju njegovom režimu doneti ’duh vremena’ za koji su događaji poput 5. oktobra možda anahroni istorijski spektakli. Ali i oni - glavešine ovog režima - intimno znaju koja je politika bolja za srpske nacionalne interese – ona koja je pokrala deviznu štednju ili ona koju je tu štednju vratila. Ona koju je zemlju izopštila iz sveta, ili ona koja je zemlju vratila u svet. Vulin sigurno zna da bi i ’srpski svet’ bio efektniji, bar kao poljski ili mađarski suverenizam da je Srbija punopravna članica EU. I da bi onda više smisla imalo prepucavanje sa hrvatskim predsednikom Zoranom Milanovićem. Ako Vulin odluči da Milanoviću poruči kako sve više liči na Sašu Radulovića, Milanović uvek ima džokera - da kaže: Mi smo u EU, a oni nisu. I ko zna da li će ikad biti ako ovako nastave.

Ali, Hrvatska koja je imala težak rat na svojoj teritoriji uspela je da napravi autoput Zagreb-Split, dok petooktobarci nisu uspeli za 12 godina da naprave autoput Beograd – Čačak. Tito je favorizovao ustaničke krajeve. Među njima i Užice zbog ’Užičke republike’. DOS je ponizio Užice i Čačak koji su toliko dali za demokratsku Srbiju, opstrukcijama da se napravi autoput za Zapadnu Srbiju. Dobro, Đinđić nije ni stigao, Tadić i Jeremić su tu pokazali veći senzibilitet, ali su nesnošljive bile zlurade opaske od vojvođanskih autonomaša do pokondirenih beogradskih krugodvojkaša da je to ’put za nigde’ ili u najbolju ruku ’put za Veljino selo’. Iako je Velimir Ilić jedini od lidera DOS suštinski razumeo potrebu izgradnje autoputa. Čak su i ugledni i popularni ekonomisti kao Miodrag Zec govorili o neisplativosti autoputeva ili u najboljem slučaju da nam trebaju putevi ’sa tri trake’.

Vučić je naučio te lekcije: Pasionirano se vodi računa o infrastrukturi, ali se istovremeno devastira parlamentarizam i javna sfera propagandnom brutalizacijom govora i „pretvaranjem mozgova u kačamak“, kako se čulo u ’Utisku nedelje’.  U režimskim medijima se vodi politika TV proizvoda iz devedesetih ’Radikalski talasi’, ali se istovremeno u Bloku 42 na Novom Beogradu otvara najsavremeniji tehnološki kampus Korporacije NCR, u kojem će raditi više od 5.000 ljudi. Dragoslav Bokan nije kreativni direktor nastupa Srbije na EXPO u Dubaiju, kao što Lazar Bodroža ne režira ’Dan zastave’ u Beogradu, već je obratno. Možda bi bilo preterano očekivati da Milorad Vučelić klekne u Ovčari, ali zašto bi bilo nerealno da Veran Matić pre Vučelića bude odlikovan ordenom Svetog Save. Možda, između ostalog, baš i zbog klečanja u Ovčari?  

Možda vam predsednik Vučić i ne liči baš uvek da je naš Vili Vonka, ali ipak pogledajte, ako već niste, film Tima Bartona ‘Čarli i fabrika čokolade’ (Džoni Dep glumi Vilija Vonku), zasnovan na istoimenom romanu Roalda Dala. Poučan je. Uostalom Vučić je prisustvovao  otvaranju fabrike čokolade Barry Callebaut u Novom Sadu, kao što je prisustvovao i svečanom postavljanju kamena-temeljca za izgradnju te fabrike. Ispunjeno obećanje.

^{Foto: Printsreen Youtube (Warner Bros. Entertainment)}

Sugestivan je naprednjački izborni slogan iz 2020. ’Za našu decu’. Opozicija je ukazivala, a politikolog Cvijetin Milivojević maltene u svakon nastupu i tekstu naglasi poređenje sa identičnim hitlerovskim sloganom. Kao što opozicija iz očaja kaže da je i Hitler pravio autoputeve i da nije promenio sve generale u Vermahtu nakon 1933. kao što Vučić nije promenio sve urednike na RTS nakon 2012.

Sa Vilijem Vonkom – ’Čarlijem i fabrikom čokolade’, naprednjački izborni slogan ‘Za našu decu’, možete gledati i sasvim drugačije. Ali niko vam ne garantuje empatiju i katarzu kao na kraju Bartonovog filma. Sigurno je samo pravljenje čokolade u psihodeličnom ambijentu.

Sećanja na 5. oktobra opet je raspalilo maštu o novoj ‘revoluciji’, bez koje se navodno ne može promeniti Vučićev režim. Nije svaki prevrat revolucija. Peti oktobar je revolucionaran samo u smislu deblokiranja tranzicije i pokušaja da se nadoknadi propušteni razvoj. Ono što je bilo prilično oporo za DOS – to su famozni ‘krizni štabovi’ koji su upadali u institucije i firme. Oni su imali klasične elemente revolucionarnih poluga. Ako se DOS vremenom nerado sećao kriznih štabova, a radikali, socijalisti i naprednjaci ih na to stalno podsećali, sad bi u sve čvršćem opozicionom stavu ‘da se ovo neće mirno završiti’, krizni štabovi bili maltene nešto najnormalnije.

Ali, sećate li se te faze kriznih štabova i urbane legende da je poslednji Miloševićev premijer Mirko Marjanović imao odlične ruske veze koje su navodno datirale još iz sovjetskog perioda, da se družio sa sinom Leonida Brežnjeva, da je Černomirdin lično zvao ‘dosmanlije’ da urgira za Mirka.

Uglavnom, upozorenje je bilo jasno – da nikome ne pada na pamet da kod Mirka – metafore Progresa – šalje neki krizni štab. Socijalisti i julovci tu priču samo što nisu pretočili u deseterac ne bi li i sebe ohrabrili. Bilo bi interesantno videti kako bi revolucionarna vlast sutra reagovala na moguće slične urgencije iz sveta. Ili je baš uverena da ih neće biti? Kao ni indulgencija?

Dakle, ako se posle prevrata ne promeni sistem (ono što su marksisti/lenjinisti zvali društveno-ekonomskom formacijom), nikakve revolucije nema (doduše, u odnosu na našu tradiciju, i sama promena odnosa prema famoznim javnim preduzećima bila bi revolucionarna). I što je suštinski bitno – 5. oktobar je primarno odbrana izborne volje, dok je revolucionarni karakter njegovo izvedeno značenje.

Da li će biti donesen samo zakon o ekstraprofitu ili će se ići na selektivnu nacionalizaciju? I kako bi kapitalistička međunarodna javnost gledala na sve to? Hoće li stranim investitorima biti upućen zahtev da humanizuju rad, da povećaju nadnice i skinu pelene radnicima? I šta će biti ako se strani investitori ogluše o te zahteve?

Ako se uspostavi ‘narodni kapitalizam’ o kome je govorio još i Đinđić, a ne samo Dragan Đilas – to je i dalje kapitalizam. Bez obzira na nove urednike i sudije.

Priča o revolucionarnosti dela opozicije zamagljuje revolucionarni karakter aktuelne vlasti, uprkos njenoj potrebi da se izborno legitimiše: Naprednjački režim ima nagon (koji je u biti revolucionaran) da se zaokruži na svim nivoima – do mesnih zajednica (pa otuda je Zelenovićev Šabac izgleda kao opozicioni Alamo), a drugo – suštinski bitno – jeste to da su naprednjaci izvršili neku vrstu socijalne revolucije (paraleno sa ’kulturnom’: porno nacionalizam tabloida, rijalitija i srpskog sveta), s obzirom koliki su broj članova zaposlili, upodobili, omogućili im socijalnu promociju (stranka kao kanal vertikalne prohodnosti) i bogaćenje.

Ili što bi se narodski reklo – koliko su ih namirili.

Da li će i oni (ne samo vrhuška) mirno, kao ovčice, čekati revoluciju, ili će i oni uzeti duge cevi da brane svoje pozicije. Tu već postoje osnove za ozbiljan društveni konflikt – naprednjačke nove klase i osujećene opozicione srednje klase koja nije podrazumevajuće levičarski nabrijana. Ova lustrativno napaljena opozicija maštajući svoj nulti čast istorije ne shvata izgleda, za razliku od Vučića, koliko su konvertiti bitni za ustoličenje i stabilizaciju novog režima. Čak i socijalno odgovorni Vučić, nije uspeo da namiri sve naprednjake, niti može lako da kontroliše sve koji su ojačali od 2012. i postali ’nova klasa’. Umesto da ih ohrabri, njih opozicija plaši revanšizmom.

U Srbiji se mešaju pojmovi: Na primer kritička javnost i politička opozicija, krivična odgovornost i lustracija, revolucija, prevrat i puč. Pa i strani faktor se selektivno reducira na Zapad. Iako su  Rusi aminovali 5. oktobar.

Upravo Peti oktobar nije bio ‘obojena revolucija’ kako revizionisti u Srbiji naglašavaju. Naprotiv, on je bio odocneli kraj onoga što je počelo u Gdanjsku. ‘Obojene revolucije’ počinju tek od ukrajinske ‘narandžaste’ i smeštaju se u putinovski kontekst. Za one koji se iz Srbije sekiraju za Lukašenka i Madura, sad je i obaranje Todora Živkova bila ‘obojena revolucija’. Za njih je čak i obaranje Čaušeskog retroaktivno ‘obojena revolucija’, a model održavanja Asada je ono što Milošević, kao globalna avangarda, nije dočekao.

U svojoj čudesnoj fabrici Vili Vonka pravi slatkiše koji se ne mogu ni zamisliti, ali za razliku od gospodina Vonke koga niko nije video, Vučić je sveprisutan. Čarli Bakit neće verovati svojim očima kad pronađe zlatnu ulaznicu i osvoji putovanje života kroz slavnu Fabriku čokolade. Ne može ni da sanja kakvih tek tamo ima iznenađenja! Više puta nagrađivana knjiga Roalda Dala, dva puta je ekranizovana, a može se i politički iščitavati baš kao Kerolova ’Alisa u zemlji čuda’.