I ja sam na kućnu adresu dobio obaveštenje Republičke izborne komisije o referendumu o promenama Ustava u delu pravosuđa, koji će biti održan 16. januara 2022. godine. U obaveštenju jasno piše da se Akt o promeni Ustava isključivo odnosi na pravosuđe i njime se ne menjaju drugi delovi Ustava, predviđaju se dodatne ustavne garancije nezavisnosti sudstva i sudija, garantuje se stalnost sudske funkcije i utvrđuje da je najviši sud u Srbiji Vrhovni sud.

U celoj ustavnoj gunguli nije mi toliko zasmeto cinizam vlasti koja sad samo tobože želi da se država ustavno sinhronizuje sa evropskim vrednostima u pravosuđu, iako je vlast do sada izneverila drastično više puta i svoju naprednjačku ’Belu knjigu’ (proevropski programski dokument iz 2011), koliko me ponovo uhvatio osećaj stida i transfer neprijatnosti koji sam imao 1990. na odsluženju vojnog roka. Dok su vojnici iz Slovenije i Hrvatske glasali na prvim višestranačkim izborima u svojim republikama (poštom, ako nisi na odsustvu), mi vojnici iz Srbije išli smo na referendum o tome da li prvo doneti ustav ili ići na višepartijske izbore. Vlast Slobodana Miloševića propagandno je tvrdila da je bitno da prvo izglasamo ustav kako ne bismi izgubili Kosovo, pa ćemo onda tako granitni ići na izbore.

Formalno, to je imalo neke logike, ali iako mlad, instiktivno sam osećao da tu nešto ne valja, a takođe sam malkice zavideo klasićima iz Slovenije i Hrvatske što će oni glasati na izborima. I posle svega, desilo se ono što je pametnom čoveku bilo jasno još poznih sedamdesetih i tek osamdesetih godina kad se više nije mistifikovano kalkulisalo sa Jugoslavijom posle Tita i kad su sve mape objavljivane u stranoj štampi isticale da će Slovenija i Hrvatska na Zapad, a mi ostali posle međuetničkog rata u nešto što će se tek sada nazreti kao Open Balkan i što neće značiti onu frazu Balkan balkanskim narodima. Toto Kutunjo u Zagrebu 1990. sa ’Insieme’ bio je više predstavnik  Hrvatske i Slovenije nego što je Tajči bila predstavnica nas ostalih iz ’Open Balkana’.

Srbija je zadnja u SFRJ i još iznuđeno imala višepartijske izbore (nedovoljno demokratske), a u njihovo predvečerje Veljko Kadijević je u intervjuu Miroslavu Lazanskom pretio građanima Srbije. 

Manipulišući Kosovom, Milošević je želeo da jednopartijska Skupština najpre donese novi ustav i time omogući bolju izbornu kampanju njemu i njegovoj SPS. Opcija da se najpre promeni ustav, za koju se zalagalo rukovodstvo SPS, pobedila je sa 98 odsto glasova (što sad Vučiću ipak nije potrebno), a to je psihološki već prejudiciralo izborne rezultate. I ne zaboravite: Milošević jeste 1990. bio neprikosnoven lider, ali od 1992. on više ne može da vlada sam za razliku od Vučića danas. Tek sad 2022, bez kosovske emotivne komponente, naivno je očekivati da će ustavni referendum biti bilo šta drugo osim podele za i protiv Vučića (izašao, ne izašao), s time da će perfidno i neki koji su za Vučića zaokružiti ne na referendumu. Apsurdno, ali bi za opoziciju bilo najbolje da referendum pobedi sa 98 odsto izašlih (kao kod Slobe), i da svi budu za Vučićevo ’za’, jer bi to bio još jedna dokaz o ’severnokorejskom’ modelu nastalom iz referenduma koji raspisuje ’beloruska’ skupština. Idealno tipska bi to bila situacija za opsesiju delegitimizacije Vučića da sprovede išta demokratski suvislo. Ne bi se Vučić bunio na 98 odsto izašlih, ali da bude dovoljno Đuke i đuka koji će biti protiv, jer će biti protiv i neki iz ’prave’ opozicija, i još kad bi bio tesan rezultat, referendum bi bio stilska vežba pred izbore. 

Ustav iz 1990. koji mi budi i tri decenije kasnije tu referendumsku nelagodu prestao je da važi 8. novembra 2006. godine kada je Skupština Srbije proglasila novi Ustav, donesen kao odgovor na nove okolnosti, pre svega raspad Državne zajednice sa Crnom Gorom i osamostaljenje Srbije. I opet je izglasavanju novog Ustava prethodio referendum 28. i 29. oktobra 2006. kada su građani Srbije tesnom većinom glasali za donošenje novog najvišeg akta. Čak ni apel patrijarha Pavla nije motivisao dovoljno građane, trpali su se listići lopatama (govorili su mi akteri). Opet se manipulisalo Kosovom (famozna preambula), ali kavlitet u odnosu na referendum iz jula 1990. je taj što je umesto komunističko-nacionalističkog jednoumlja pod kultom vođe napravljen kompromis glavnih političkih aktera – Tadića, Nikolića, Koštunice i Dačića. Bio je to, naravno, truli kompromis ali ipak kompromis koji je uprkos indolenciji građana obezbedio dvotrećinski politički konsenzus za ustav. Možete li sad zamisliti Vučića, Đilasa, Dačića i Vuka Jeremića, ovog ili nekog drugog Ćutu, da naprave ’truli komproms’?

Na opskuran način situacija pred januarski referendum ove godine više podseća na 1990. nego na 2006. Jer, julskim referendumom 1990. kad se većina birača izjasnila da prvo bude usvojen najviši zakonodavni akt, Srbija je postala jedina republika u SFRJ koja je ustav donela u jednopartijskom parlamentu, pre raspisivanja višestranačkih izbora. Prođe li ovaj referendum, ustavne promene aminovaće takođe faktički jednopartijska Skupština. Već se pokazalo više puta da je uobraženost opozicije loš odgovor na agresivnost osione vlasti. Uobražen odgovor na referendum – mene se to ne tiče – lako može biti loša repriza bojkota, iako je olakšavajuća okolnost za opoziciju što može lako doći do zaključka da nema resursa za Vučićevu zamku, i za referendum i za izbore koje će racionalno opozicija predstaviti kao pravi referendum. Naravno, poremećenost srpske političke i društvene scene dovela bi paradoksalno i do toga (čak i da opozicija ima resurse za kontrolu i motive za izlazak na partijskoj bazi) da referendumsko, eventualno preliminarno ne Vučiću bude ujedno i ne Venecijanskoj komisiji. Ali istovremeno i slatka osveta proevropske opozicije za evropsko posredovanje oko izbornih uslova. Biće interesantna i kompenzatorna zamena motiva pa će i neki od onih koji su protiv Rio Tinta to pokazati možda time što su i protiv ’još nezavisnijeg pravosuđa’. Iako to možda nisu.

Za opoziciju je najcelishodnije da pozove birače da glasaju po svojoj savesti, a da rezultate referenduma takođe manipulativno interpretira u kontekstu aprilskih izbora. 

Osećaj da smo zatvorili krug i vratili se na nultu ustavno-referendumsko-izbornu tačku iz 1990. je poražavajući. Gde Makronovi klasteri ne mogu da nadomeste pesmu Tota Kutunja. 

Hajmo još jednom da se vratimo u zoru srpskog pluralizma. Da se setimo jedne dežurne teme: Zahteva za raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu. Pošto je Milošević već bio doneo svoj manipulativni ustav, na ove zahteve gledao je kao krava na mrtvo tele.

Setimo se i Vidovdanskog sabora – dolaska princa Aleksandra Karađorđevića u Srbiju i velikih demonstracija protiv Miloševića 1992. Od tadašnjeg DEPOS-a, koji je organizovao protest, ubrzo je ostao samo opušak, kako je to stilski primetio jedan od njegovih lidera Matija Bećković. Paralelne studentske demonstracije tada je vodio Dragan Đilas i, za razliku od danas, onda su gotovo svi mislili da on ima izrazit politički talenat. Današnji ministar za brigu o porodici i demografiju, tada novinar Ratko Dmitrović na RTS je 1992. imao oštar intervju jedan na jedan sa Đilasom, a eto Đilas danas kao lider opozicije ne može da ima takav tretman na RTS. Pita Ratko tada Dragana da li zna koliko košta jogurt u studentskoj menzi? Đilas mu odgovara da studenti ne mogu samo da uče i jedu. Da ih još nešto interesuje – demokratija na primer. Danas, Đilas i i drugi lideri opozicije mogu samo da maštaju studentski aktivizam iz 1992. Doduše, to je vreme bez društvenih mreža, vreme entuzijazma drugog kova koji sasvim razumljivo ne mogu da razumeju sadašnji studenti sa svojim oportunizmom. 

No dobro. Milošević je tih dana primio delegaciju DEPOS-a, koju su činili Ljubomir Simović, Nebojša Popov, Milan Nikolić i Nikola Tasić. Od tada se mnogo toga promenilo. Na primer, onda se pušilo u Predsedništvu (Popov je, koliko se sećam, pušio ’dravu’), ali nešto je ostalo i isto. U zahtevima DEPOS-a, koje je delegacija prenela Miloševiću, bio je i onaj o neophodnosti izbora za ustavotvornu skupštinu. DEPOS, iako generalno neuspešan, uspeo je da relaksira stvari, pa je Milošević doveo na savezni nivo vlasti Ćosića i Panića, te raspisao izbore koji naravno nisu bili oni za ustavotvornu skupštinu, kao nijedni potom. Za divno čudo ni u demokratskoj Srbiji. Aktuelni Koštuničin ’mitrovdanski ustav’ simbolički je vezan za lidera DSS, iako su ga podržali i Tadić i Nikolić i Dačić. Ali, prosto je neverovatno da jedan takav ustavobranitelj i legalista kao što je Koštunica nije insistirao na ustavotvornoj skupštini. Kao da je i njemu, paradoksalno, zazvučala anahrono.

U omrazama za i protiv Vučića zaboravilo se da je nekad postojao konsenzus maltene svih bitnih aktera (sem simbolički DSS) da treba menjati ’mitrovdanski’ Ustav. Hipotetički, jednog lepog dana, neke nove ustavne promene, mogle bi da definiše ’novu republiku’. Može li to da bude ’četvrta republika’? Prva bi bila ona Titova i Petra Stambolića, druga bi bila Miloševićeva, treća dosovsko-naprednjačka, i četvrta postvučićevska. Ono što je za Francuze ’peta’, za nas bi možda bila ’četvrta’ republika. Koja bi izvesno bila personalizovana. 

Iako je opšte mesto kafanskih i internet debata da su Vesna Pešić i ‘beli listići’ presudili Borisu Tadiću 2012, mnogo je bliže istini da su tas na vagi bili ‘Šumadinci’ Vojislav Koštunica i Velimir Ilić. S tim da je olkašvajuća okolnost za sve korisne idiote pobede SNS što su oni, nasuprot ’dekadentnom’ Tadiću ipak podžali Nikolićev SNS (Vučić se tada opsesivno bavio željom da postane gradonačelnik Beograda), dakle stranku sa ’belom knjigom’ koja je naglašavala ubrzanje EU integracija i slobodu medija kao uslov demokratije. S ove distance posmatrano, Nikolić se držao ustava maltene kao pijan plota.

Nekad smo nepravedni prema našem političkom iskustvu: Kad vidimo kohabitaciju Plenkovića i Milanovića u Hrvatskoj, kohabitacija Koštunice i Tadića, ma koliko mučna bila, deluje pomalo i gospodski, kao što i predsednički izbori Koštunica-Labus deluju demokratski nadrealno u odnosu na današnji ambijent. S tim da ne treba zaboraviti da je Đinđiću ipak i od Koštunice i od Labusa više odgovarao Milan Milutinović. Pa su mu odgovarale i zakonske barijere o izlaznosti. 

‘Šumadinci’ pišemo sa znacima navoda jer se ovde radi o političkoj kategoriji, a ne samo o zavičajnosti. Dakle, ‘Šumadinci’ su bili podržali ‘Šumadinca’ – Tomu Nikolića. Vlast Borisa Tadića tada jeste odista bila u dekadentnoj fazi, jer da nije ne bi ga pobedio Nikolić koji je sa onim štrajkom glađu posle sedenja na stiroporu izgledao kao politički beznadežno izgubljen slučaj. Da ne budemo cinični, ali i za obe sadašnje opozicone kolone – Đilasovu i ekološku, Toma Nikolić bi , kad bi mogli da biraju, verovatno više značio od Borisa Tadića. Kao saveznik. Makar i sa svojom kolonom. Umesto Borisove. A zamislite Tomu i Borisa zajedno kao Rokija i Apola? 

U obilju kritika na račun Tadića 2012. bila je učestala i jedna tipično kafansko-srbijanska koja se s vremena na vreme javlja kao argument – da nam je dosta ‘Crnogoraca’ da nas vode. I da nam konačno treba ‘Šumadinac’. Jer, ako je srce na Kosovu, u Šumadiji je endemska pamet, kao u onom čuvenom govoru Vuka Draškovića – u Šumadiju, na izvor, po vodu! Kao što je marketinški izmišljen deo Kremanskog proročanstva da bi se dokazalo da će nas voditi čovek čije je prezime po selu odakle potiče: Koštunica-Koštunići, da bi se kurtalisali ‘Crnogorca’ Miloševića, i doveli Koštunicu-’Šumadinca’, tako znam čak i pasivizirane pristalice DS iz 2012, kamoli naprednjake, koji su govorili – ma nek je i bio u radikalima, važno je da je ‘Šumadinac’, da bi se kurtalisali ‘Crnogorca’ Borisa Tadića. Politički psihoanalitičari bi lako zaključili da u potrazi za ‘Šumadincem’ mi potiskujemo nostalgiju za ‘Zagorcem’, istovremeno ne želeći da priznamo da nismo na čelu imali ‘Crnogorca’ tipa Mila Đukanovića. Čak i danas čujem, i to od onih koji se uvrede kad Srbe iz Bosne zoveš i Bosancima, da nam je dosta da nas vodi ‘Bosanac iz Bugojna’ i da nam treba, pogodite šta? Naravno – ‘Šumadinac’. I da foto robot ‘novog lica’ opozicije mora biti ‘Šumadinac’.

Kao što i Velja Ilić sugeriše da nemamo ministre s Morave, a imamo čak dva iz Tuzle!

Šta mislite, da li će opozicija u drugoj polovini januara predstaviti još jednog ’Šumadinca’ koji će na crtu Vučiću?

Autor je programski direktor Demostata