Crnorusi

Srpska crveno-crna opsesija Putinovom Rusijom ujedno je i satisfakcija za izneverene nade konzervativnog puča protiv Gorbačova i za Jeljcinovu izdaju kada nije pomogao Srbiji u otporu NATO agresiji koja postaje čvorno mitsko mesto novog narativa i identiteta Crnorusa – naroda koji se sve više izdavaja iz Srba. 

Crnorusi
Foto: Printscreen Youtube

Crnorusi

Srpska crveno-crna opsesija Putinovom Rusijom ujedno je i satisfakcija za izneverene nade konzervativnog puča protiv Gorbačova i za Jeljcinovu izdaju kada nije pomogao Srbiji u otporu NATO agresiji koja postaje čvorno mitsko mesto novog narativa i identiteta Crnorusa – naroda koji se sve više izdavaja iz Srba. 

autor teksta
Zoran Panović | Demostat | Beograd 13. Mar 2022 | Kolumne

U Srbiji i Mađarskoj istog dana su izbori – 3. aprila. Dva režima - Orbanov i Vučićev - imaju strukturne sličnosti iz kojih proizilazi lidersko uzajamno poštovanje, te nikad bolji odnosi naroda i država u istoriji, kako ističe s ponosom srpski predsednik. Režimi su po hibridnom, stabilokratskom karakteru, po onome što je Orban probao da definiše kao „iliberalnu demokratiju“. Bliskost sa Putinovom Rusijom, karakterisala je oba režima. Mnogo toga je slično, ali nešto je suštinski i različlito. Orbanov režim za razliku od Vučićevog uveo je sankcije Rusiji povodom agresije na Ukrajinu, ovoga puta konsekventno sledeći politiku EU, iako je često Budimpešta bila crna ovca u briselskom monitoringu članica. Uprkos izvesnim analogijama, Mađarska i Srbija imaju suštinski dva različita javna mnenja: Mađarsko apsolutno većinski nikad više neće 1956, dok srpsko prilično većinski nikad više neće 1948. I to je jedan od glavnih paradoksa Vučićevog uslovnog neotitoizma – stalnog poređenja s Titom.

Ali Krenimom redom:  

Bio sam sa Zoranom Đinđićem februara 2003. u Banjaluci, gde je on kao premijer Srbije išao u zvaničnu posetu Republici Srpskoj. 

Tih dana svetska tema broj jedan bile su pripreme napada na Irak, a SAD su od saveznika (tad je to već bila i Srbija), tražile maltene referendumsko izjašnjavanje podržavaju li SAD u akciji obaranja režima Sadama Huseina?

Premijera Srbije su na konferenciji za medije u Banjaluci sačekala i pitanja kakva je pozicija Srbije u odnosu na američke planove za Irak? Đinđić je rekao, dobro se sećam, kako je Srbija izmučena zemlja koja pokušava da se ekonomski i demokratski konsoliduje od destruktivnih devedesetih godina i da jednostavno nema kapacitet da se izjašnjava o tako bitnim globalnim temama.

Čini se da bi predsedniku Vučiću danas bilo najelegantnije da kaže kako Srbija nema kapacitet da se izjašnjava o tako bitnim globalnim temama. Ali, kako i Vučić uvek ističe, Srbija više nije slaba – ima jaku privredu, lider je u regionu u ekonomskom rastu, a i dobro je naoružana (i stalno se naoružava), pa joj je otuda teže da se pravi benevolentna, blesava, odnosno da kao pobednica na izboru za mis univerzuma kaže kako joj je nabitniji mir u svetu, a posle saniranje ozonskih rupa.

Za zemlju koja je poslednja u SFRJ imala višestranačke izbore (i to ne baš demokratske), nije nelogično da je tako kasno izašla sa svojim stavom povodom rata u Ukrajini. Srbija poštuje teritorijalni integritet Ukrajine, ali ne uvodi sankcije Rusiji. Obznanili smo zvanično nešto što bi se, bude li Srbija imala sreće, sutra moglo zvati i ’Vučićev sofizam’.

Sofizam je termin iz antičke (grčke) filozofije i znači jednu vrstu zavaravanja. Iako uglavnom podrazumeva i lukavstvo, sofizam nije lišen logike, naprotiv. Zemlja u kojoj je raširen Putinov kult, a koja se istovremeno nalazi na evropskom putu i najmanje sedamdeset odsto je ekonomski povezana sa EU, optimalnije nije izgleda ni mogla. Pored doze lucidnosti (iako je Sokrat bio oštar protivnik sofista), sofizam može značiti i pogrešno rasuđivanje u cilju da prevari slušaoca. S tim da su sad slušaoci Zapad i Rusija koji će Srbiji priznati neutralnost u meri u kojoj priznaju njena ’Solomonska rešenja’. Rusi su nas izostavili sa liste država neprijatelja, a Makron i Džonson su izgleda zadovoljni srpskim stavom. Sofizam za sada radi. 

Za iskusnog Ivicu Dačića, bivšeg šefa diplomatije, priča se da od svih srpskih političara najbolje ume ’da se pravi mrtav’ (prestane da diše) kad naiđe medved. To priznanje su mu u Srbiji odali mnogi – od Tadića do Vulina. 

Oposum je životinja iz reda sisara torbara koja naseljava Ameriku. Umeju oposumi da se uverljivo pretvaraju da su mrtvi kad su u opasnosti. Boris Tadić je 2016. Dačića uporedio sa oposumom i tako premijerno ovu životinju uveo kao metaforu u srpski politički darvinizam. Iste godine Aleksanadar Vulin je ocenio da se se Dačić  ’pravio mrtav’, ne želeći da reaguje na izjavu stranačkog kolege Branka Ružića koji je tada ponekad umeo da zazvuči antivučićevski. 

Foto: Printscreen Youtube

E, sad, Vučiću bi bilo najbolje kad bi povodom ukrajinske krize i globalnog izjašnjavanja oko nove ’rezolucije Informbiroa’ imao geopolitički luksuz koji bi mu omogućio tu Dačićevu tehniku da pa da se cela Srbija pravi da je mrtva. Tu željenu poziciju istako je i Vučić u izjavama koje je povodom Ukrajine dao dok je boravio u zvaničnoj poseti Monaku, uoči izbijanja ukrajinskog rata. U vremenu globalnog izjašnjavanja oko nove „Rezolucije Informbiroa“ nema previše manevarskog prostora. Istorija se ubrzala i sofizam je bio za srpsku političku stvarnost jedino logično rešenje. Koje čak ni Đilasova opozicija, nemušta na temi Ukrajine nije osporiila. 

Ali, nema fingiranog sna. Budnim nas drži i ruski medved i NATO. I Ukrajina koja nije priznala Kosovo. Ovo je do sada najveći izazov srpske politike vojne neutralnosti koju je Vućić preuzeo od Koštunice i razvio je. Često je bilo sumnji da je famozna neutralnost samo eufemizam za prorusku poziciju, iako su vojne vežbe sa NATO vojskama i petnaest godina Srbije u Partnerstvu za mir govorili da postoji balans. Čak se nekad i više sarađivalo sa NATO, ali je Vučić zbog proruskog javnog mnenja medijski forsirao proputinovsku percepciju stvarnosti. Kao što i dobar deo od onih osamdeset odsto proruskih medija u Srbiji, na koje Vučić ukazuje zapadnjacima, ne bi bili proruski da ih na to nije naveo sam Vučić koji je dao ogroman doprinos kultizaciji Putina u Srbiji. Mada je kult Putina i pre Vučića na vlasti bio izražen među Srbima. 

Ovo je najveći test i za politiku ’četiri stuba’ u spoljnoj politici (Brisel, Moskva, Peking, Vašington), koju je Vučić preuzeo od Borisa Tadića i mitologizirao je. Spektakularizacijom spoljne politike i mistifikacijom vojne neutralnosti Vučić je kompenzovao demokratske deficite u unutrašnjoj politici. Putin mu je uvek bio džoker u izbornim kampanjama. Šta mislite - da li je za Vučića pred aprilske izbore isplativo ili fatalno da se susretne sa Putinom? 

Srpski predsednik često voli da se poredi s Titom – i zbog modernizacije zemlje i zbog spoljne politike ’čaršijo na sve četiri strane’, ali u nečemu ne bi voleo da se poredi sa Titom – sa njegovim raskidom sa Staljinom 1948. koji je omogućio Jugoslaviji liberalni komunizam i ekskluzivnu spoljnopolitičku poziciju. Iako u izvesnom smislu samouki neotitoista, Vučić nema Titove gabarite za drugi hladni rat koji za razliku od prvog može biti neuporedivo kraći, i koji se neće završiti ’krajem istorije’ kao s padom Berlinskog zida, već to može biti kraj istorije u bukvalnom smislu.

Uostalom, 2019. u vreme jedne instant špijunske krize u Srbiji koja je poremetila na tren odnose s Rusijom, Vučić je hitno i gromko izjavio da nam ne pada na pamet da pravimo novu ’48. 

A i Putin ipak ceni više Staljina od Lenjina. Što je i potvrdio povodom Ukrajine.

U Hrvatskoj je od sloma Maspoka 1971. do pojave Tuđmanovog HDZ postojala ketmanovska atmosfera koja se zvala kolokvijalno ’hrvatska šutnja’. U sasvim drugom kontekstu Srbiji bi danas najviše godila ketmanovska ’srpska šutnja’ na ratne geopolitičke teme. U praksi to je teško izvodivo.

Iako istraživanja javnog mnenja (i Demostatova) potvrđuju dominantno rusofilstvo u Srbiji, često se prenebegava stepen hipokrizije (na šta je Demostat ukazao) koji karakteriše srpsko javno mnenje, što u ovom slučaju znači – duša nam je s Rusijom, ali kad mislimo o stilu života, kad idemo da radimo, kad šaljemo decu na školovanje – onda Zapad. Uvek pre dolar i evro u odnosu na rublju. Kad se radikalsko-julovskim nihilizmom priželjkuje smrt Zapada, slabo ko od rusofila razmišlja o sudbini srpske dijaspore na Zapadu. Koja je skoro pa sva tamo.

Srbija se malo ovih dana razumljivo utišala sa ’srpskim svetom’, ali istovremeno kao da ne ističe dovoljno svoje zlatne domete skorašnjeg datuma kao što je Samit OEBS iz decembra 2015. u Beogradu kada je tadašnji šef diplomatije Ivica Dačić bio pokrovitelj susreta ruskog i američkog šefa diplomatije Sergeja Lavrova i Džona Kerija.

Kada su kosovski Albanci 1981. krenuli u velike separatističke demonstracije, govorilo se po SFRJ – čekali su samo da Tito umre. Angela Merkel srećom nije umrla, ali kao da se pokazalo koliko nisu bila neopravdana strahovanja o Evropi bez kancelarke koja jeste bila neki ’Burda Tito’ i o EU bez nje žive na čelu Nemačke se kalkulisalo kao o SFRJ bez Tita mrtvoga.

Možda bi se Putin ponašao slično povodom Ukrajine i da je Merkel kancelarka, ali odsustvo relacija kao što su Putin-Merkel danas je zjapeće. Tek je na prostorima bivše Jugoslavije vidljivo odsustvo Merkel koja se  uprkos neuspehu Berlinskog procesa ponašala arbitrarno (kao Tito) i to je davalo uspeha.

Manifestacije postraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) logična su relacija na prostorima bivše Jugoslavije. Oživljene su traume i Vukovara i Sarajeva, i Oluje i NATO agresije.

Narativi su podivljali sa ratom u Ukrajini: Pored empatije s narodom Ukrajine i manifestacija PTSP postoji nešto i perfidno: Hrvati i Bošnjaci svaki ruski hitac porede sa agresijom na njih, cementirajući narative, identitete i politiku Franje Tuđmana i Alije Izetbegovića, kao jedine moguće i ispravne. Potuljeno se priželjkuje da Mariupolj postne novi Vukovar, priželjkuje se ukrajinsko Sarajevo, Škabrnja i Srebrenica.

Kosovski Albanci rade isto, maštajući o ukrajinskom Račku, dok srpski rusofili čak i flagrantno kršenje međunarodnog prava – što je bila agresija NATO na Srbiju 1999. relativizuju razumevanjem za pucanje Putinovg trpila i veru da će ruski hazjain snagom oružja potvrditi da je Milošević bio globalna avangarda i da bi Srbi devedesetih pobedili da je bilo ovakve Rusije. Iako je lako pretpostaviti da NATO agresije ne bi ni bilo da je Milošević 1990. rekao isto što i Leh Valensa – evroatlanska pozicija Poljske se podrazumeva.

Da li bi Tito uveo sankcije Rusiji isto je kao pitanje da li bi Nikola Pašić potpisao Rambuje? Otuda takvo razmišljanje i nije uteha, a oni koji misle da je ’Vučićev sofizam’ providno kalkulantski i tragičan za Srbiju, odnosno koji su i za sankcije Rusiji ne’k zamisle raspisivanje referenduma sa pitanjem – da li podržavate denacifikaciju Ukrajine ? I njegove rezultate. Možda bi oni naprednjaci koji su reklamirali Ne za ustavne promene povodom pravosuđa, sad zaokružili Za. I da li bi se Đilasova opozicija otimala za svako Ne? Kao što bi se deo vlasti prećutno i čitava desna opozicija grlato trudili da prigrabi svako Da.

Rat u Ukrajini je poslao srpske izbore u drugi plan, a time i smanjio izborne tenzije. One su postale više rutinske, vređanje po inerciji, ali bez strasti omraze. Došlo je vreme da je Slobodan Milošević maltene najveći adut srpske opozicije koja baštini antimiloševićevske tekovine jer Zdravko Ponoš jedini od predsedničkih kandidata ima odlikovanje za učešće u ratu priotiv NATO koje je potpisao Slobodan Milošević. Čak je i Vučićevoj progandi kreativno i zanatski teško da Ponoša, Đilasa i Lutovca prikaže kao hrvatske dragovoljce koji idu da pomognu Zelenskom. Srećom podeljena Srbija se, zahvaljujući i Vučićevom sofizmu, nije još nepovratno podelila na srpsku Grupu Vagner i srpski Puk Azov. Još smo većinski na nivou kafanskih rasprava u stilu filma ’Tri karte za Holivud’. 

Za ambasadora Rusije Aleksandra Bocan-Harčenka, Vučić je u trenutku špijunske afere s Rusima 2019. imao samo jedno pitanje – Zašto? Vučić je tada naglasio da je uveren da Putin o ovakvim stvarima nije bio obavešten. Radilo se o snimku na kojem se vidi ruski obaveštajac Georgij Kleban kako daje novac srpskom obaveštajcu, napravljen 24. decembra 2018. Snimak nije načinila srpska Vojno bezbednosna agencija ali je s njim bila upoznata, rekao je tada Vučić. I ponovio sa kakvim se sve specijalnim ratom sa Zapada i iz Regiona suočava Srbija. Predsednik Srbije tada je pokušao da sanira stvari sa Rusima poentom – ’neće biti nove 1948’. Delom i zato neće biti ni sankcija sad Rusiji, a da ih je bilo Bocan-Harčenko je mnogo neprijatnije nego Vučić njemu 2019. mogao da postavi samo jedno pitanje – Zašto? 

Srpska crveno-crna opsesija Putinovom Rusijom ujedno je i satisfakcija za izneverene nade konzervativnog puča protiv Gorbačova i za Jeljcinovu izdaju kada nije pomogao Srbiji u otporu NATO agresiji koja postaje čvorno mitsko mesto novog narativa i identiteta Crnorusa – naroda koji se sve više izdavaja iz Srba. 

Otpor NATO paktu je bio ‘antifašistički’ (iako agresiju na Srbiju 1999. nije izvršila nijedna fašistička zemlja). Ruska ’specijalna operacija’ u Ukrajini je takođe ’antifašistička’. Danas je rusko-srpski antifašizam i ‘odbrana pravoslavne Evrope’. Sve bi to Staljinu da čuje bilo sigurno milije nego Titu. Herojstvo i ruskog i srpskog naroda u Drugom svetskom ratu teško je baš totalno apstrahovati od pojmova staljinizma i titoizma i njihovih konteksta.

Na proslavi oslobođenja Beograda oktobra 2014. konačno su se pojavile ratne zastave partizanskih jedinica koje su ušle u Beograd. Oliver Antić, savetnik tadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića, smatrao je bezuspešno da bi bilo pravedno da i obeležja četnika budu na paradi. Čak se igralo i na kruševačke koincidencije: Četnički komandat Keserović (koji je nameravao da se izljubi sa Crvenoarmejcima)  – Gašić, koji je tada bio ministar vojni. Prozapadna desnica danas je najdeficitarnija roba na srpskom političkom tržištu. Otuda su u evolutivnom stablu i gro srpskih četnika danas – Putinovi četnici. 

‘Bićemo zemlja članica Evropske unije koja će moći da se pohvali najbližim odnosima sa Moskvom’, naglasio je srpski ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić povodom posete tadašnjeg predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva Beogradu 2009. Danas te reči zvuče kao kvadaratura kruga i za Vučića koji još do sada nije citirao nekog sofistu ali je napravio svoj sofizam.

Kada srpska građanska opozicija smatra da bi Tito uveo sankcije Putinu zaboravljaju se finese odnosa: Sve posete Putina i Medvedeva Beogradu kontinuitet su i sa posetom sovjetskog lidera Leonida Brežnjeva 1962. godine.

Krajem 2018. u Gornjem Milanovcu rekonstruisan je jedinstveni spomen kompleks ‘Brdo mira’, koji su 1962. godine, otkrivanjem spomen kosturnice posvećene crvenoarmejcima palim u borbama za oslobođenje ovog mesta, svečano otvorili tadašnji predsednici SFRJ i SSSR Josip Broz Tito i Leonid Brežnjev.

Bitna je nijansiranost u tim posetama. Nakon Staljinove smrti Titu je jako bilo stalo do dobrih odnosa sa Sovjetima, dok je u odnosu prema Zapadu s njegove strane postojao ideološki limit liberalizacije režima, o čemu su i Sovjeti vodili monitoring. Ali sada će srpski putinofili i o Brežnjevu govoriti primarno kao o Ukrajincu (kao i o Hruščovu u kontekstu Krima – poklonio ga Ukrajini), van pravog konteksta. 

Paradoksalno, ali umesto da pre Istoka Evropa krene u demokratske promene, da ih anticipira, Milošević sprovodi proces restaljinizacije srpske komunističke partije nakon Osme sednice.

Prilikom posete Gorbačova Beogradu 1988. bio je ideološki doktrinarniji od poslednjeg sovjetskog lidera. Otuda i srpski nacionalisti, formalni antikomunsiti (ali samo kad je titoizam u pitanju) takođe žale za Sovjerskim Savezom, odnosno raduju se Putinovim naporima da ga rekonstruiše na drugim osnovama. Čak dobrovoljno pristaju i na jednu hibridnu formu neostaljinizma.

I tu Srbija zaista može biti ’na liniji vatre’ kako je za balkanske zemlje govorio 2015. Džon Keri, poredeći ih sa Gruzijom, Moldavijom i Moldavijom, a odgovarajući na pitanja senatora o rastućem uticaju Rusije. Danas vrlo uznemirujuće zvuče i reči iz 2019. bivšeg ambasador SAD u Beogradu Kajla Skota koji je tada komentarisao  poziciju zvaničnog Beograda po pitanju političke krize u Venecueli i naveo da je Srbija na pogrešnoj strani istorije. Ali, Madurova Venecuela je uvek bila korektna prema srpskim interesima (Kosovo) u međunarodnim forumima. EU i SAD su brzo zaboravile Gvaida koga su priznale kao legitimnog predsednika Venecuele.

Pre neki da, kako pišu Gardian i Njujork tajms, visoka delegacija SAD bila je u Karakasu kod Madura, što je bitan znak otopljavanja i pokušaj da se relaksiraju latinoamerički simpatizeri Putina. 

Danas je teško, i faktički nemoguće, formulisati odnos Srbije prema globalizmu, odnos prema Kosovu, prema Zapadu, EU i NATO, prema Rusiji, Kini, pluralizmu, medijima, pa i ratu u Ukrajini, bez prihvatanja, makar i nenamernog, nasleđa devedesetih, odnosno dobrog dela stavova i posledica koje je donela konzervativna kontrarevolucija (‘Aantibirokarska revolucija’) iz poznih osamdesetih. 

Među nasleđem je i najbitniji slogan putinofila , onaj Konuzinov poklič iz Topole – „Ima li ovde Srba?“ Taj slogan je motivacioni kerozin i Vučićevih korisni idiota sa desnice, koji će naravno ignorisati Vučićev poziv Borisu Džonsonu da bude prvi premijer posle Maragaret Tačer (na Titovoj sahrani) koja je posetila Beograd. Kao što bi se ostrvili da je Đilas uputio takav poziv ili se sreo sa Džonsonom nakon čega bi pokuljale sve sumnje da Britanci rade protiv Vučića kao što su uvek u istoriji radili protiv Srba. Za putinofile, ne i za Vučića sigurno, ideal je da se ponovi scena kad za vreme NATO agresije generalna sekretarka SPS Gorica Gajević iz Skupštine silazi u narod da se grli povodom usvajanja odluke da se pristupi savezu Rusije i Belorusije. Lukašenko je i onda bio na vlasti, Putin je došao malo kasnije. I do danas su tu. Konstanta naših malih života. I sva dramatika rata u Ukrajini postavila je usred srpske izborne kampanje pitanje – koga zamajava Vučić u Srbiji više: Evrofile ili rusofile? 

I za zemlje i narode bivšeg SSSR i bivše SFRJ važi ono što mi je bošnjački akademik Muhamed Tunjo Filipović davno rekao: ’Nema pravog mira dok svi jedni drugima ne priznaju da jesu ono što kažu za sebe da jesu’. Nezavisno od toga šta su Njegoš, Lenjin, Šešelj ili Kardelj o nekome nešto mislili. 

Vučić je izjavio da je ostario deset godina zbog rata u Ukrajini. Dakle, sad umesto pune 52. ima 62. godine. Ali ako Bogoljub Karić izgura da mu se datum rođenja sa 17. janura 1954. pomeri na 17. januar 1974. to znači da i Vučić može imati 42. ili jednog dana bar opet 52. Zar ne? 


Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Kolumne
Da je bilo sreće
Da je bilo sreće

Najveći paradoks Srbije je taj da njen najbitniji ekonomski partner – Nem...

Dani
Dani

Sećam se kad je kolega iz Rojtersa javio Mišku Jaukoviću, uredniku spol...

Ministarstvo za izbore
Ministarstvo za izbore

U okviru Platforme za pregovore pod okriljem Evropskog parlamenta o uslovima za ...

Srpski strahovi: Vulinizacija izbora
Srpski strahovi: Vulinizacija izbora

Oslobađanje od straha je jedna od omiljenih opozicionih floskula. Koja, dodu&sc...

ZORAN PANOVIĆ ZA KARAKTER: KONSTRAKTA
ZORAN PANOVIĆ ZA KARAKTER: KONSTRAKTA

Po jednoj teoriji – SSSR se simbolički raspao još kad je Matijas R...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

NATO od Srbije udaljen tri godine
NATO od Srbije udaljen tri godine

  U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određen...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

jastuci smrtovnice

2022. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti