Da je bilo sreće

Da je bilo sreće na čelo Srbije i Hrvatske su 1990. mogli da dođu Vojislav Koštunica i Dražen Budiša. Ako već nisu mogle Latinka i Savka. Ne bi bilo lako, ali bi sigurno bilo kraće i civilizovanije, i da je moralo bitiono najgore.

Da je bilo sreće
Latinka Perović/Savka Dabčević, Foto: Stevan Kragujević, dokumentacija "Novosti" i Borba, Tanjug i "Vikipedija"

Da je bilo sreće

Da je bilo sreće na čelo Srbije i Hrvatske su 1990. mogli da dođu Vojislav Koštunica i Dražen Budiša. Ako već nisu mogle Latinka i Savka. Ne bi bilo lako, ali bi sigurno bilo kraće i civilizovanije, i da je moralo bitiono najgore.

autor teksta
Zoran Panović | Demostat | Beograd 23. May 2022 | Kolumne

Najveći paradoks Srbije je taj da njen najbitniji ekonomski partner – Nemačka – nije i njen suštinski politički saveznik. Naprotiv. Hrvatska je tu u neuporedivo sinhronizovanijoj poziciji. Od svih vazalnih nacionalizama na prostorima bivše SFRJ hrvatski je u odnosu na svog pokrovitelja – Nemačku, isplativiji nego srpski u odnosu na Rusiju, pa čak i bošnjački u odnosu na Tursku i kosovsko-albanski u odnosu na Ameriku. 

O Slobodanu Miloševiću Aleksandar Vučić uvek govori s diskretnim uvažavanjem i sa puno razumevanja za fatalne greške koje je Milošević napravio ne razumevajući istorijski trenutak. Ivica Dačić se posle Petog oktobra distancirao od Miloševića, a nakon 2012. i pravljenja saveza sa naprednjacima, po potrebi ga instrumentalizuje. Milošević možda nije imao člansku karticu Šešeljeve partije, ali je u Hagu umro simbolički kao radikal maltene. Deo političkih snaga i intelektualne elite u Srbiji i kroz rat u Ukrajini pokušava da Miloševićevu politiku predstavi kao globalnu avangardu kojoj će putinizam doneti satisfakciju. Ne znamo kako će biti 2041. na stotu godišnjicu Miloševićevog rođenja, ali da je ta godišnjica danas ni Vučić ni Dačić teško da bi o njemu govorili u superlativima onako nadahnuto kako je pre neki dan o prvom predsedniku nezavisne Hrvatske dr Franju Tuđmanu govorio njen premijer Andrej Plenković povodom sto godina Tuđmanovog rođenja (14. maj 1922). Doduše o Miloševiću će danas, baš kao Plenković o Tuđmanu, nadahnuto govoriti predstavnici vlasti kao što su Aleksandar Vulin ili Milorad Vučelić, ili kao što je toplo ljudski i drugarski govorio pokojni Milutin Mrkonjić, ali za Vučića taj i takav Sloba je samo deo keč ola, kao što je to i Zoran Đinđić. Ili kao što su to Tito i Draža. Uprkos svim recidiviranjima režima, Milošević nije integrativni i mobilizatorski faktor identiteta Vučićeve Srbije, čak se kao vrhovni komandant relaltivno ignoriše, dok je u hrvatskom narativu s Tuđmanom sve drugačije. 

U narativnom ključu tanatosociologije (sociologija smrti) danas posthumne harizme Tuđmana i Miloševića - presudno rivalske u vreme raspada SFRJ - adaptiraju se i po percepcijama aktuelnog rata u Ukrajini. 

Aerodrom u Surčinu se zove po Nikoli Tesli, samo da se ne bi zvao po Zoranu Đinđiću. Ali da su se stvorili istorijski uslovi i bilansi da se zove po Slobodanu Miloševiću kao što se zagrebački Pleso zove po Tuđmanu, „patriote“ se ne bi setile Tesle. Miloševića je narativno lako predstaviti kao simbola otpora, tragičara i mučenika (kao što se u drugom ideološkom ključu predstavlja i Draža Mihailović), i tako relativizovati njegove greške, ali mu za razliku od Tuđmana fali ideja pobede. 

Povodom stote godišnjice rođenja prvog hrvatskog predsednika Plenković je u njegovom rodnom Velikom Trgovišću izjavio da je Tuđman najveći hrvatski državnik u istoriji. Vučić danas sam sebe poredi s Pašićem, ali Miloševića danas teško da bi neko uporedio s Pašićem kao što je to poznih osamdesetih brzopleto uradio Dobrica Ćosić. Da li bi Tuđmanu imponovalo da ga neko uporedi s Pašićem? Eto, krajem prošle godine obeleženo je i sto godina od rođenja Dobrice Ćosića (29. decembar 1921). 

Pričao mi je blizak prijatelj Dobrice Ćosića da mu se ovaj poverio da nije impresioniran Tuđmanom, i da je ovaj maltene priglup. Ali sada je i to pitanje istorijske (re)valorizacije. Nisu Milošević i Ćosić bili glupi, ali za Tuđmana su izgleda bili naivni. Jednostavno su podcenili bivšeg šefa Personalne uprave u Generalštabu JNA, a što je Tuđman nekad bio. Treba se češće zapitati u Srbiji koliko je kratkovida i pretenciozna bila politika u odnosu na koju je i Titov general, predsednik beogradskog FK Partizana, narcisoidni autokrata sa jakim šovinističkim nabojem, ispao istorijski pobednik i vizionar. Po aktuelnom i ultimativnom ukrajinskom ključu diferencijacije retroakativno i „državnik zapadnih demokratskih svetonazora“. Iako Tuđman nije mnogo mario za liberalne i demokratske vrednosti. Čak su mu bile balast. Nekad ih se i otvoreno gadio. U evropskom kontekstu dobacio bi eventualno do svetonazora Višegradske grupe. Za razliku od Miloševića koji nije poznavao Hrvate, niti je živeo s njima, Tuđman je živeo sa Srbima (u Beogradu) i dovoljno ih poznavao. Čak je u jednom segmentu kao predsednik bio bliži politici sa Srbima protiv Muslimana, nego hosovskoj politici sa Muslimanima protiv Srba.  

Da je bilo sreće na čelo Srbije i Hrvatske su 1990. mogli da dođu Vojislav Koštunica i Dražen Budiša. Ako već nisu mogle Latinka i Savka. Ne bi bilo lako, ali bi sigurno bilo kraće i civilizovanije, i da je moralo biti ono najgore. A, možda bi se tada i izbeglo. Sa Miloševićem i Tuđmanom nije mogla da se ostvari ni ona nada Milovana Đilasa da miran rasplet srpsko-hrvatskih odnosa nakon sloma komunizma bi mogle da obezbede dve uslovno demohrišćanske stranke na vlasti u Srbiji i Hrvatskoj. HDZ kao „matična“ stranka Hrvata ni sa Plenkovićem još ne uspeva da se demohrišanski ostvari, a tek to nije mogla s Mesićem (u ranoj fazi), Boljkovcem, Manolićem, Šeksom i Šuškom koji je stigao iz emigracije. I hrvatska komunistička duboka država u nacionalističkom raspletu raspada SFRJ nadmudrila je srpsku. Ivan Zvonimir Čičak, jedan od najistaknutijih lidera Maspoka iz 1971. i utemeljivač hrvatskog Helsinškog odbora za ljudska prava, tvrdi da su hrvatsku državu utemeljila tri pukovnika obaveštajnih službi: Tuđman, Manolić i Boljkovac.

Te 1990. rudimentarna „demohrišanska“ alternativa Miloševićevim socijalistima bio je SPO Vuka Draškovića. Dok je Srbija glasala na referendumu da prvo brani Kosovo donošenjem novog ustava, pa tek da onda ide na višepartijske izbore, Hrvatska je sa višepartijskim izborima u nacionalističkoj atmosferi ostvarila prednost koja je suštinski značila za državotvornu legitimaciju u vreme pada Berlinskog zida u koji je Miloševićeva Srbija gledala kao krava u mrtvo tele uverena da je ona sa „antibirokratskom revolucijom“ već izvršila promene, a izvršila je samo negativnu anticipaciju promena. 

„Sve ciljeve koje je predsednik Tuđman zacrtao u svom govoru u Hrvatskom saboru 30. maja 1990. godine nakon prvih demokratskih izbora mislim da je ostvario, a na nama je da to poboljšamo u novim međunarodnim okolnostima“, rekao je Plenković u Velikom Trgovišću. 

Plenković je podsetio na „agresije velikosrpskog Miloševićevog režima na Hrvatsku, u vremenima hrabrosti i odvažnosti hrvatskih branitelja“, i naglasio kako je Hrvatska danas članica EU, NATO i da ima demokratiju. Tri stvari koje Srbija strukturalno ne može ili ne želi da ima.

Ko bi danas rekao da su se Milošević i Tuđman sreli čak 48 puta! Ti susreti sad imaju kategoriju apsurdnih s obzirom na epiloge. Davnog 28. marta 1991. u vili ‘Dalmacija’ u Splitu održan je prvi sastanak predsednika šest republika koji su raspravljali o razrešenju jugoslovenske krize.

Pa je jedna hrvatska novinarka pitala Tuđmana i Miloševića da li bi sami smeli kolima preko Knina i barikada. Milošević je nadmeno rekao da bi. Tuđman nije bio tako hrabar. Kučan je hteo ‘razdruživanje’, Tuđman ‘savez suverenih država’. Izetbegović i Gligorov ‘asimetričnu federaciju’. Ohrabren nakon Devetog marta Kadijevićevom huntom, Milošević je sve glat odbio.

Simbolika je surova: Zloupotrebljavajući najveći srpski praznik –  Vidovdan, povodom šest vekova od Kosovskog boja, Milošević je doživeo da ga baš na Vidovdan preko Tuzle isporuče Haškom tribunalu, a njegov prezimenjak (kao zvanični Srbin) Boris Milošević u Kninu na obeležavanju četvrt veka „Oluje“ avgusta 2020. simbolički je epilog one nadmenosti iz marta 1991. u splitskoj vili ‘Dalmacija’ pred auditorijumom Jugoslavije u terminalnoj fazi. Nad ovim Miloševićem verbalno su se iživljavali oni koji su klicali onom Miloševiću i njegovom fatalnom i krvavom glumatanju srpskog Pijemonta ili Pruske.

Italijanski sociolog kiča Đilo Dorfles, okarakterisao je Tuđmana kao sintezu generalisimusa Franka i maršala Tita. O realnom međunarodnom ugledu Tuđmana govori to da su na sahrani 13. decembra 1999. godina najviđeniji bili turski predsednik Sulejman Demirel i Viktor Orban, tadašnji i sadašnji mađarski premijer koji je nekad govorio da ga Tuđman nadahnjuje. Okolnost da ga nije stigla haška pravda omogućila je posthumnu nadogradnju Tuđmanove harizme i kulta – pre svega na ideji pobede i impregniranju novog identiteta. Otuda tuđmanizam nije isto što i tuđmanićevština. 

Sećate li se sprdnji kako je Tuđman čekao Džordža Buša starijeg ispred WC-a da bi ga zamolio da nešto uradi za Hrvatsku? Tako se Milošević nikada ne bi ponizio, pričalo se, kao što nije hteo da primi ni američkog ambasadora Zimermana, kamoli da na vreme počne da traži zapadnog patrona Srbije, kao što je katoličkoj Hrvatskoj to bio Hans Ditrih Genšer, ili ranije pravoslavnoj Grčkoj Valeri Žiskar D’Esten. Parola „Srbija se saginjati neće“, skupo je koštala Srbe na prostorima SFRJ. Srbi u Hrvatskoj izbačeni iz Ustava, sigurno da se nisu mogli osećati spokojno, niti bi bilo kome sa srpske strane bilo lako sa Tuđmanom, ali problem iz Srbije je bio taj što se nije moglo ni sa Antom Markovićem, ni sa Stipom Šuvarem, ni sa Ivicom Račanom. Svi su oni bili iznivelisani sa Tuđmanom ponegde čak i sa Pavelićem.

Istoričar Rajnhard Kozelek tvrdi da su spomenici identitetske tvorevine. Takav je sigurno Tuđmanov u Kninu. Simbolički bitan. Iako cinici kažu da su Hrvati mogli komotno da podignu spomenik i Miloševiću, Tuđmanova posthumna harizma mnogo je vitalnija na planu nacionalne homogenizacije od Miloševićeve. 

Na komemoraciji Tuđmanu decembra 1999. tadašnji premijer Zlatko Mateša naglasio da je prvi put nakon dugih devet stoleća Tuđman uspostavio samostalnu i suverenu hrvatsku državu. Tih devet stoleća je onaj stih „tisuću generacija noćas ne spava“ koji Tereza Kesovija peva u domobranskom bend ejdu.

Uslovna detuđmanizacija Hrvatske ogledala se u otklonu od autoritatnih praksi „oca nacije“, perspektivama i članstvu u EU, dok je u pogledu narativa – onoga što čini srž tuđmanizma – otklon maltene nemoguć jer bi podrazumevao radikalnu reviziju. Detabuizaciju i desakralizaciju „domovinskog rata“. Njegova oslobodilačka komponenta se logično monumentalizuje dok se ona tamna sa zločinima i masivnim etničkim čišćenjima minimizira, odnosno svodi ili na izolovanu ekscesnost ili još ciničnije na slobodnu volju da se napusti zemlja. Veza Tuđmana i branitelja jača je i mističnija od veze Tita i SUBNOR-a. U narativnom smislu, retuđmanizacija je zaokružena i faktički i simbolički. 

Sadašnja Hrvatska je organski vezana za Tuđmana, emancipacija je ontološki nemoguća. Jer kao što i u Rusiji sistemska destaljinizacija podriva „ideju pobede“. Procesi detuđmanizacije su limitirani, a retuđmanizacije doktrinarni. Mateša je tada uspostavio istorijsku vertikalu naglasivši da je Tuđman radio „na programu pomirbe zavađenog hrvatstva, na odrednici starčevićanskog hrvatskog povijesnog državnog prava uobličenog u slobodarskim idejama velike Francuske revolucije, na radićevskom općečovečanskom republikanizmu i tradiciji hrvatske ljevice i zavnohovske Hrvatske“. Pragmatično je prećutan uticaj filoustaških elemenata, NDH resantimana i stav prema političkim protivnicima (opoziciji) da su „stoka sitnog zuba“. 

Akademik Ivan Aralica jednom prilikom na grobu predsednika uspostavlja listu prioriteta – „najpre nacionalna država s građanima koji su međusobno izmireni, a potom ljudska prava i pluralna demokracija“. Skoro pa ko Milošević – prvo ustav pa izbori. Ali mnogo efikasnije. „Pomirba“ ne Hrvata i Srba, već pomirba dve Hrvatske iz Drugog svetskog rata tretirana je po Frankovom španskom principu „mešanja kostiju“.

I u najmračnijim fazama Tuđmanov režim nije dovodio u pitanje evropski steg, dok je Milošević otišao u „antizapadnu avangardu“. Milošević je sahranjen je 18. marta 2006. bez državnih i verskih počasti. Nije imao svog Josipa Bozanića, nadbiskupa zagrebačkog koji je činodejstvovao mrtvom Tuđmanu.

Svakakvih glasina smo se naslušali oko pregovora Tuđmana i Miloševića u Karađorđevu o podeli BiH.

Ali još ni od koga nisam čuo da su razmatrali mapu po kojoj su navodno Ante Pavelić i Milan Stojadinović 1954. u Buenos Ajresu razgraničili veliku Srbiju i veliku Hrvatsku. Sarajevo je, u toj podeli, pripalo Srbiji a Banjaluka Hrvatskoj (stara poglavnikova želja je bila da od Banjaluke pravi glavni grad NDH). Srbija je kao Pavelićev gest dobila Dubrovnik i deo jadranske obale.

Najpre je u pravu zagrebački profesor Dejan Jović, koji je nekad rekao da je tihovanje ipak najbolje za srpsko-hrvatske odnose. Formula je jasna: I u famoznom regionu biće lakše ako Srbi i Hrvati jedni drugima postanu Bugari. Pa će i neke zaboravljene stvari iznova biti aktuelne – kao što je, na primer, Milovan Đilas pisao o komplimentima koje je od Njegoša dobijao ban Josip Jelačić. Ili koga sad zanima da su Stjepan Radić i Stepa Stepanović bili prijatelji. Konstrakta i Nina Badrić dokaz su da nikad jedni drugima ne mogu baš biti Bugari do kraja. 

Bilo je i neke koristi od Jugoslavije: Srpsko-hrvatska trvenja i klanja u YU kontekstu sanirala su dve velike mržnje i traume: Hrvatsko-ugarsku i srpsko-bugarsku. Na jednu je nedavno podsetio Viktor Orban konsatatcija „Da nam ga (more) nisu uzeli od nas, i mi bismo imali luku”,

Znate kako ide Ustani Bane – Mađarske zastave digo Hedervari / Silom hoće Hrvatsku da nam pomađari. A znate kako ide Ko to kaže, ko to laže, onaj deo posvećen Drugom balkanskom ratu – trinaeste, trinaeste, pred Bugare stala. Senzibilne su to stvari i zavise od konteksta.

U Sarajevu pred poslednji rat, uvek je bilo podnošljivije (za Muslimane pre svega, a i Jugoslovene) kad iz golfa čujete odšrafljeno Ustani Bane nego Oj, vojvodo Sinđeliću. Iako su obe imale jasnu rekontekstualizaciju. Iako se u Ko to kaže ko to laže nigde ne pominju Hrvati, čak ni povodom 1914. kad su i oni zdušno udarili na Srbiju, Hrvati je doživljavaju kao uvredljivu jer je iščitavaju u kontekstu devedesetih. Uostalom, na tu temu pogledajte hrvatsko-slovenački film Ničiji sin (2008), snimljen u režiji Arsena Ostojića po scenariju Mate Matišića. Na Pulskom festivalu osvojio je Zlatnu arenu.

Zamislite Hrvatsku bez narativa ‘Domovinskog rata’, bez najveće pobede u istoriji Hrvata uz američku logistiku, kako reklamiraju „Oluju“? U bilansu Erdutski sporazum će Plenković pre invazije Rusije na Ukrajinu kao nou hau ponuditi Ukrajini za Donjeck i Lugansk. S druge strane, secesionizam Katalonije imao je jake simpatije u hrvatskom javnom mnenju. Tačno je da su Kosovari i u vreme SFRJ voleli da idu u Hrvatsku da tamo rade i žive, ali da li bi bez Rahima Ademija i Agima Čekua bili s Hrvatima „braća po oružju“, kako je to rekla Kolinda Grabar Kitarović?

Hrvatski državotvorni političari i ideolozi u nacionalnom konsenzusu i perfidnoj reviziji istorije, Tuđmana reklamiraju maltene kao Havela – kao jednog od lidera evropskog Istoka koji je rušio komunizam i uvodio demokratiju. To bi išlo teže da Milošević nije branio komunizam, i da je on prvi u SFRJ raspisao demokratske izbore. I Ivan Zvonimir Čičak isticao je svojevremeno da je rat počeo protiv crvene zvezde petokrake i JNA koje su branile socijalizam. „Mi moramo zahvaliti Miloševiću što smo dobili svoju državu“, kaže Čičak.

Andrej Plenković je tu prilično inovativan jer redizajnom i gestovima humanizuje tuđmanizam pomerajući HDZ u orbitu evropskih hrišćansko-demokratskih opcija. Dačić nema šanse da „slobizam“ (termin Aleksandra Tijanića) prošvercuje u evropsku socijaldemokratiju. U srpskim komemorativnim dešavanjima kao reakcijama na ratne jubileje tuđmanizma Milošević se nigde zvanično i eksplicitno ne pominje, ali morbidni i naivni prkos slobizma izbijao je iz mnogih emotivno-ideoloških izjava. Bez neke naknadne pameti. 

Dobro, nije se preteralo – niko od zvaničnika Srbije, čak ni Vulin,  nije primio ‘Vladu Republike Srpske Krajine u izbeglištvu’ (ako to telo još postoji), niti je naglašavao Krajinu kao entitet, već je akcenat uvek bio na tragedjii etničkog čišćenja. I najzaumniji nacionalni radnici u Srbiji koji su huškali krajiške Srbe danas bi, da mogu da biraju, možda izabrali čak i ‘mirnu reintegraciju’ kakva je bila ona ‘hrvatskog Podunavlja’, odnosno ‘Erdutski sporazum’ kao neuporedivo prihvatljiviji za Zagreb od famoznog Z-4.

Amerikaci su zaustavili Tuđmana pred Banjalukom (da bi se išlo u Dejton), a po procenama hrvatskih generala ‘Oluja’ u slavonskoj ravnici koštala bi hrvatsku vojsku oko 1.500 mrtvih. Dejton je doveo i do ‘Erdutskog sporazuma’.

Hrvatska i Srbija teško da će biti Francuska i Nemačka Balkana, ali daju velike šanse izgledima da budu Indija i Pakistan ovih prostora.

Na novinarsko pitanje bi li Tuđman bio zadovoljan s današnjom Hrvatskom, njegov glavni diplmata Mate Granić je u Velikom Trgovišću pre neki dan odgovorio kako „sa strateškog gledišta, apsolutno da“. Hrvati jesu očistili Srbe iz Krajine, povratili granice Socijalističke Republike Hrvatske, ali su sa Republikom Srpskom dobili neugodnu blizinu definisanijeg i održivijeg srpskog elementa.

Banjaluka je suštinski bitnija od Knina, a Srbija uvek mora da vodi računa koliko se iza hrvatskih evropskih fraza krije politika oca njihove geopolitike Iva Pilara – da Hrvatskoj nema mira dok se Srbima ne slomi kičma u Bosni. Pilar je smatrao da su bilo kakve prisnije veze Hrvatske i Srbije, ne samo nepoželjne, nego za nas (Hrvate) i pogibljene.

U Beograd za ambasadora Plenković je poslao teškaša, diplomatu i novinara, doajena tuđmanizma – Hidajeta Hidu Biščevića.

Njega je jednom pred smrt, 1999. na Vangi, Tuđman pitao: ‘Hido, kome da ostavim Hrvatsku?’ Sa ovakvim Plenkovićem otac nacije bio bi sigurno prezadovoljan, jer niko tako ne bi politički našminkao mrtvaca i njegov etničko-istorijski inženjering kao Plenković.

Tuđman je, kako smatra Biščević, ‘imao sposobnost da prepoznaje širi povjesni i geopolitički obzor unutar kojeg su se događala zbivanja relevantna za Hrvatsku’.

Upravo ono što Milošević nije. I u tome je koren srpske frustracije. Na rezerve nemačkog ministra spoljih poslova Kllausa Kinkela u predvečerje „Oluje“ Tuđman je bio odlučan. Jer su mogle doći međunarodne okolnosti kad bi „Oluja“ bila teško izvodiva. 

Odbor za zaštitu slobode misli i izražavanja iz Beograda podneo je jugoslovenskoj Skupštini 1988. „Predlog za slobodno i kritičko preispitivanje istorijske uloge Josipa Broza Tita“. Usledili su oštri napadi i etiketiranja. Zvanični hrvatski narativ teško da bi podneo bolje neki takav sličan predlog povodom lika i dela dr Tuđmana. Koji je kao i Tito bio Zagorac. 

„Bespuća povijesne zbiljnosti“ su najpoznatija knjiga istoričara Tuđmana. Od knjige je bolji njen naslov koji je postao metafora mnogo šira od hrvatskog nacionalnog pitanja i hrvatskog konteksta. 

Izvor: Nedeljnik

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Kolumne
Top Gan – povratak u osamdesete
Top Gan – povratak u osamdesete

Kad je bila pomama za filmom Toma sigurno ste mnogo puta čuli ono - išla...

Srbija između Srpskog sveta i Otvorenog Balkana
Srbija između Srpskog sveta i Otvorenog Balkana

Grčki premijer Kirjakos Micotakis, izjavio je u Solunu na samitu Procesa saradn...

Da je bilo sreće
Da je bilo sreće

Najveći paradoks Srbije je taj da njen najbitniji ekonomski partner – Nem...

Dani
Dani

Sećam se kad je kolega iz Rojtersa javio Mišku Jaukoviću, uredniku spol...

Ministarstvo za izbore
Ministarstvo za izbore

U okviru Platforme za pregovore pod okriljem Evropskog parlamenta o uslovima za ...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

NATO od Srbije udaljen tri godine
NATO od Srbije udaljen tri godine

  U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određen...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

jastuci smrtovnice

2022. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti