srpski english deutsch

Kolumne / Dačićev demokratski centralizam

Nikada ne treba zaboraviti ni da interesi srpskog nacionalizma uglavnom ne odgovaraju interesima srpskog naroda. Tako je bar savremena istorijska praksa pokazala.

Dačićev demokratski centralizam

Kolumne / Dačićev demokratski centralizam

Nikada ne treba zaboraviti ni da interesi srpskog nacionalizma uglavnom ne odgovaraju interesima srpskog naroda. Tako je bar savremena istorijska praksa pokazala.

autor teksta
Zoran Panović | Demostat | Beograd 30. Dec 2022 | Kolumne

Oktobra 2015. ambasador Velike Britanije u Srbiji Denis Kif, napustio je salu Centra Sava tokom obežavanja sedam godina od osnivanja Srpske napredne stranke dok je govorio režiser Emir Kusturica. Kif je salu napustio u trenutku kada je Kusturica rekao da „nije slučajno to što nam je baš Britanac doneo vest da ulazak u EU znači priznavanje Kosova“. Kif se vratio u salu na molbu članova SNS. Sad je ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenkom, kako kaže, bio prinuđen da na samom početku napusti Jedanaesti kongres Socijalističke partije Srbije u prošlu nedelju zbog video-poruke grčkog opozicionara Aleksisa Ciprasa, prikazane učesnicima. „Grk je krenuo s potpuno neosnovanim, lažnim optužbama na račun Rusije, počeo je da blati moju Otadžbinu“, objavio je Harčenko na Tviteru. 

Grk je nakon pozdrava Dačiću naglasio „nezakonitu invaziju Rusije na Ukrajinu“ i njene posledice u mrtvima i izbeglima. Logično da je to zasmetalo ruskom ambasadoru, ali Cipras je pomenuo i dvostruke standarde, založio se za poštovanje međunarodnog prava i diplomatsko rešenje pitanja Kosova, što Dačiću i Vučiću mora da odgovara. Cipars za svog premijerskog mandata nije priznao Kosovo. I što je valjda suštinski bitno za levicu, Cipras je ukazao na opasnost od ekstremne desnice u Evropi. Indirektno to je i poruka Dačiću i socijalistima da koketiranja sa desnicom, makar u pitanju bilo i famozno „nacionalno jedinstvo“, odnosno nacionalni interesi, ima limite. Nikada ne treba zaboraviti ni da interesi srpskog nacionalizma uglavnom ne odgovaraju interesima srpskog naroda. Tako je bar savremena istorijska praksa pokazala. Cipras je pozvao „sve progresivne snage da se ujedine i povedu zajedničku borbu“. Dakle, zaboravljeni internacionalizam kao jedno od najbitnijih obeležja levice. Ali internacionalizam u evropskoj perspektivi Srbije.

Naravno, bilo je nerealno očekivati da se Harčenko na zahtev publike vrati u salu, kao što su to naprednjaci uspeli sa Denisom Kifom. A i drugačije su međunarodne okolnosti bile 2015. Naravno da je Dačić znao kakvu poruku sa Kongresa šalje prisustvo ruskog ambasadora, kao što je i Vučić mogao pretpostaviti šta će Kusturica reći pred britanskim ambasadorom. Ipak, Dačić se nakon „neprijatnosti“ (kako je sam to nazvao), nije snishodljivo izvinjavao ruskom ambasadoru, već je naglasio da Ciprasa nisu cenzurisali (valjda to znači da su poruku videli ranije, a obraćanje je bilo titlovano na srpski jezik), da Srbija i dalje vodi principijelnu politiku (eufemizam i za prorusku poziciju), da se nastavlja saradnja sa Rusijom i Kinom, ali da Srbija mora voditi računa i o svom evropskom putu. U ovom neuralgičnom trenutku sasvim dovoljno od Dačića. 

To je i onaj Cipras koji ne samo da je kao lider nekada pobedničke Sirize bio i tada blizak Dačićevim socijalistima, već možda još više blizak Vulinu i njegovom Pokretu socijalista. Bar je tako to Vulin predstavljao koji je sa strane vlasti u Srbiji takođe probao da iskoristi uspeh Sirize, kao što je to sa strane opozicije probao Borko Stefanović praveći Levicu Srbije. 

Uglavnom, i „slučaj Kusturica“ i „slučaj Cipras“ su dokaz da je teško voditi „izbalansiranu“ spoljnu politiku, kako to sa Kongresa poručuje Dačić, jer velike sile nemaju senzibilitet za „izbalansiranost“. Ne smeta im neutralnost, ali kako je Čerčil govorio moraju da znaju na čijoj si strani neutralan. Ruski ambasador je postao maltene glavna vest sa Kongresa i tako delimično ukrao šou Dačiću. 

Uprkos Ciparsovim dobrim željama, Jedanaesti kongres pokazao je da duh SPS nije baš trenutno i identičan duhu evropskih socijalista. Kongres je potvrdio jednu konzervativniju fazu SPS, što sa stanovišta interesa SPS i nije neisplativo, i ne znači da se sutra ponovo neće rasplamsati evroentuzijazam. Ako se steknu uslovi.

U sred teške krize na Kosovu logično da je i Jedanaesti kongres SPS bio kosoviziran. Zbog Kosova logično da je nacionalna komponenta dominirala u odnosu na klasnu na Kongresu. Iako su za društvo jednakih šansi, relativno moderan termin - prekarijat nije se nešto naročito primio u SPS terminologiji. Novi/stari predsednik SPS Ivica Dačić, zna dobro da nije isto kad Vučić kao gost dolazi na Kongres socijalista koji imaju jednocifren ili dvocifren rezultat u postotku osvojenih glasova. Ta psihološka linija jako je bitna.

Bitno je i da je Dačić na vreme, kad SPS nije bio dvocifren u javnom mnenju (pre izbora aprila 2022), uspeo da izbegne zajedničku izbornu listu sa naprednjacima, i tako dovede SPS u poziciju Šapićevog SPAS-a. Socijalisti osokoljeni dobrim rezultatima na aprilskim izborima (sto hiljada glasova više) demonstrirali su samopouzdanje. Otuda je izostala i „samokritika“. Tek Vučić kome sad trebaju lojalni saveznici utemeljeni u narodu naravno da nije ni u aluzijama podsetio SPS na marketinšku rusofilsku neodgovornost u vreme izborne kampanje. A da je tako bilo, Bocan-Harčenko bi možda napustio Kongres i zbog Vučića, što bi bila mnogo gora katastrofa od odlaska zbog Ciprasa. I mnogo teža kontrola štete. Jer, ovako ruski ambasador je ipak izrazio žaljenje što zbog Ciprasa nije čuo Vučićev govor. A i zašto bi danas Vučić bio cinično zlopamtilo za „neodgovornu“ kampanju SPS kad je fleksibilni i iskusni Dačić najracionalnije rusofilsko rešenje u Vladi koja je bar deklarativno prozapadna jer Srbija još uvek nije zvanično odustala od evropskih integracija. Cipras se obratio Kongresu koji je većinski proputinovski raspoložen, a bilo bi pretenciozno reći da su ga Dačić i Vučić „zamolili“ za tako nešto (jer je navodno prejako da to oni kažu). Tek je ambiciozno ovaj incident smatrati simboličkim geopolitičkim zaokretom Srbije. Peglale su se i teže stvari. 

Ruski ambasador je i ovim gestom pokazao da sutra, ako bude nešto gore „u protokolu“, može kao njegov kolega Konuzin da pita glasno i jasno „Ima li ovde Srba“? Zamislite da se obratio posle Ciprasa i zatražio izjašnjavanje Kongresa na tu temu. 

Još za Tadićeva vakta, ambasador Rusije Aleksandar Konuzin je septembra 2011. oštro kritikovao učesnike Beogradskog bezbednosnog foruma iz Srbije da ne brane interese svoje zemlje u vezi sa Kosovom.

„Zar u ovoj dvorani nema Srba“, uzviknuo je tada u nekoliko navrata ruski ambasador, govoreći emotivno i povišenim tonom. Konuzin je optužio tada NATO i Kfor da u ovom trenutku krše Rezoluciju 1244, jer hoće da dovedu na granicu sa Srbijom kosovske carinike i vojnike, a da to niko od učesnika Foruma ne pominje. Možda nije bilo diplomatski i korektno prema poziciji Srbije, ali Konuzin je dobro predvideo kuda će stvari ići na Kosovu. Eto, kosovski ministar unutrašnjih poslova Dželjalj Svećlja, pre koji dan je večerao zajedno sa albanskim policajcima u Brnjaku i indirektno pretio kako Kosovo ima potencijal da ukloni srpske barikade. 

Ipak, uz sve priče o narodnom jedinstvu i relativno konzervativnoj fazi SPS, Dačić nije na Kongresu pomenu podizanje spomenika osnivaču i prvom predsedniku SPS Slobodanu Miloševiću u Beogradu. I u martu 2021. Udruženje Sloboda ponovilo je zahtev da se Miloševiću podigne spomenik u Beogradu, i to, kako su naveli, u znak sećanja na njegovu žrtvu za slobodu srpskog naroda i Srbije. Uz tvrdnju da je Milošević ubijen u Hagu 11. marta 2006, iz tog udruženja tražili su i da jedan bulevar u glavnom gradu Srbije ponese njegovo ime. Na Kongresu Dačić nije pomenuo ni beogradski bulevar koji bi nosio Miloševićevo ime. Sledećeg marta navršiće se i pet godina otkako je tadašnji zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, obećao da će država ispuniti svoj dug prema ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću i podići mu spomenik. Vučić će se kečolovski pragmatično pozivati čas na Miloševićevu, čas na Đinđićevu politiku, ali spomenici su do daljneg na čekanju, i neobećani Miloševićev i obećani Đinđićev. Odsustvo oba spomenika indikativno je za karakter Vučićeve lične vlasti: Oba spomenika simbolički su nezgodna za Vučića. 

Aminuje li onaj Miloševiću, koji je u Hagu umro ideološki maltene kao radikal a ne socijalista (bliži u tom trenutku Šešelju nego Dačiću), raskol u radikalima (kada se Vučić pridružio Nikoliću protiv Šešelja) postaje naknadno obesmišljen (ionako je već dovoljno relativizovan). Digne li spomenik Đinđiću šta će mu reći Šešelj koji je danas neformalni politički patrijarh Srbije. 

Samopouzdanje socijalista ispoljeno na Jedanaestom kongresu nije istovremeno i samopouzdanje Srbije. Dobro, još je Koštunica učinio da socijalisti počnu da vraćaju samopuzdanje, dok je Vučić najviše samopouzdanja povratio radikalima i julovcima. Sa socijalistima se ipak mora opreznije. Respekt koji Vučić i dalje ima prema vladi Mirka Marjanovića više se bazira na tada iskovanom čeličnom jedinstvu radikala i julovaca, ne toliko jedinstvu sa socijalistima sa kojima su radikali imali i ozbiljnih sukoba devedesetih. 

Jedanaesti Kongres je potvrdio da je SPS partija u klasičnom smilsu i po tome je maltene unikatna na političkoj sceni, pre svega organizaciono. SPS je utemeljena u „bazi“ (jedina partija koja je za narod, kako mi kaže jedan stari socijalista), kako su to isticali komunisti nekada. SPS jeste levica ali slavska levica. SPS ima unutarpartjsku koheziju, dovoljno je otporna na frakcionaštvo, ali opet ima unutrašnju dinamiku. Dačić vešto igra na karte autoritranosti i egalitarizma, a uspeva da bude sugestivan jer poseduje možda najveću socijalnu inteligenciju od svih političara u Srbiji. Neko bi rekao i šarm, a neko bi rekao da je šarm samo poza za politički instikt.  

Foto: Printscreen Youtube

Već je avgusta 2017. situacija u Srbiji postala zagađena i mučna u javnom, pre svega medijskom prostoru. Iako su se tenzije bile pojačale, stare parole su teško palile, tek su ih mlađi teže razumeli. Kad su tog avgusta uveče na beogradskom Beer festu Direktori, bend sa scene devedesetih, otprašili evergrinove „Bando crvena“ i „Čistićete ulice“ nisam tada bio stekao utisak da je publika reagovala kao devedesetih. U smislu bunta ostavili su utisak Novih fosila. Mlađi to baš i ne kapiraju. Fora je u tome što je SPS stoički izdržala „bando crvena“, za razliku od Demokratske stranke koje je Vučićeva parola „žuti lopovi“ psihološki devastirala. Ivica Dačić se nikada nije postideo što su „crveni“, uprkos negativnom nasleđu bandita raznih fela među Crvenima (jer je znao da poštuje i pozitivno nasleđe Crvenih), dok se Demokrate, uprkos i realnim lopovima među njima, nisu dovoljno ponosili svojim Žutim velikim ljudima, pre svega običnim članovima i simpatizerima stranke širom Srbije koji su dali veliki doprinos borbi protiv Miloševićevog režima. Na žalost, Tadić i Dačić kao Žuti i Crveni nisu bili dovoljno stasali da iznesu ideju strateškog saveza DS i SPS, i time je propuštena velika šansa Srbije, kao što Vučić nije imao ni lične ni strukturalne snage da od SNS napravi veliki LDP i time je propuštena druga velika novija šansa Srbije. Obe šanse možda su bile isplativije za Srbiju od aktuelnog stabilokratskog saveza SPS i SNS. 

Iako se na Jedanaestom kongresu moglo čuti mnogo pompeznih reči i maltene zakletvi Srbiji i Vučiću u stilu odnosa Srbije i kineskih komunista (SPS kao čelični stub jedinstva državnih i nacionalnih interesa), jedinstvo SNS, SPS i Palmine Jedinstvene Srbije najviše podseća na taktično i mentalno jedinstvo Dačića, Šešelja i Palme sa lokalnih izbora u Opštini Mionici 24. decembra 2017. Vučić i Dačić jedinstvo pominju više nego Mira Marković humanizam. Nekad se čini da bi sa toliko jedinstva, sve sa Dodikom koji je takođe bio gost Jedanaestog kongresa (kongresa jedinstva), maltene preuzeli ime stare Arakanove Stranke srpskog jedinstva. Na žalost, to jedinstvo o kome se besomučno priča u Srbiji nije nacionalni i društveni konsenzus, niti Vučić ume da ga uspostavi na bilo kojoj temi. Čak ni na temi fudbala. Ili to ne želi sudeći prema tehnologiji vlasti koja se bazira na stalnom povlađivanju ojađenim nacionalistima (nekad se učini da je i on sam više to nego bilo šta drugo), koji teško da mogu da razumeju i Vučićev kompromisni realizam na temi „srpskog sveta“, pre svega Kosova. Zato je i to povlađivanje limitirano: Da li iko vodi evidenciju koliko frekventno Vučić pominje Kačanik, kada poziva da tamo odu ili prenoće terazijski borci za povratak Kosova u puni suverenitet Srbije.

Zašto „duh Mionice“? Prvo zato što su se naprednjaci dovoljno rešešeljizirali, pa otuda je savez sa SNS („Računajte na nas“, poručio je Dačić sa Jedanaestog Kongresa), na izvesatan način omaž nekim starim „jedinstvima“. Koja su, opet, bila negacija prave poruke „Računajte na nas“ (Đorđe Balašević, Zdravko Čolić, Meri Cetinić, Sedmorica mladih).

Ali, pazite - izbori u Mionici došli su tri godine nakon Devetog kongresa SPS na čije tekovine kao da je zaboravio Jedanaesti Kongres. Ono što je za Komunističku partiju Jugoslavije bio Šesti kongres (1952), kongres destaljinizacije partije, transformacije KPJ u Savez komunista, a Narodnog fronta u Socijalistički savez radnog naroda, to je bar formalno za SPS bio Deveti kongres (decembar 2014). Na Devetom kongresu pod sloganom „Odgovorno za budućnost“, Dačić se tada direktno obratio  „šešeljevcima“ u SPS (baš tako ih je oslovio) i tada im uputio javni ukor pred isključenje. Oni su ostali potuljeni i mogli su se tek osetiti stidljivo ponosni u polovičnom aplauzu kad je Dačić kurtoazno pomenuo Miloševića. Kao što su se „reformisti“ mogli osetiti (ništa manje stidljivo) u drugom polovičnom aplauzu kad je Ivica rekao da se, eto, nekad (pod Miloševićem) održavao referendum protiv prisustva posmatrača OEBS na Kosovu, a da će od Nove godine (2015) oni (tačnije on) predsedavati OEBS skalameriji. A pazite tek sad ovo – na Devetom kongresu Dačić je precizirao kako je Šešelj najveći promašaj Miloševića. Tada se činilo da je „duh Mionice“ ma koliko i bio pragmatičan i taktičan, nemoguć. A, Mionica se ipak desila i pobedila na kraju. Iako se činilo da je to samo ad hok savez. Teško da je, i da je hteo, Dačić ovakve poruke dešešeljizacije mogao da pošalje sa Jedanaestog kongresa. I još pored gosta kakav je Vučić. Možda bi onda Vučić kao Harčenko napustio salu. 

Dačić je preuzeo rukovodstvo strankom nakon smrti Miloševića, 2006. godine. I to u ozbiljnom unutarstranačkom nadmetanju pobedivši Milorada Vučelića (i to u drugom krugu), koji je danas više naprednjak nego socijalista. Kao iskusan lider Dačić je u partiji vrlo uspešno uspostavio staru komunističku foru – „demokratski centralizam“. Ali i to vrlo fluidno, dogovorno i do kraja nedefinisano. „Ako me birate, onda morate da me i slušate“, poručio je malo šarmatno, malo autoritarno Dačić sa govornice Jedanaestog kongresa.

Lav Trocki je 1937. pisao kako misli da ne može dati takvu formulu demokratskog centralizma „jednom za svagda“, koja bi eliminisala nerazumevanje i pogrešne interpretacije. Partija je aktivni organizam. Razvija se u borbi sa spoljašnjim preprekama i unutrašnjim kontradikcijama, piše Trocki, a upravo to Dačić odlično razume. Iako po svetonazorima nije baš trockista. Evo šta još kaže Trocki na tu temu: Organizacioni oblici treba da odgovoraju strategiji i taktici. Formula za demokratski centralizam neizbežno mora pronaći drugačiji izraz u partijama različitih zemalja, i u različitim fazama razvoja jedne iste partije. Demokratija i centralizam se uopšte ne nalaze u nepromenljivom odnosu jedno prema drugom. Sve zavisi od konkretnih okolnosti, od političke situacije zemlje, snage partije i njenog iskustva, opšteg nivoa njenih članova, autoritetu koji je rukovodstvo steklo. Da sve to Dačić raume pokazuje i praksa SPS: Kada je je prisutan problem formulisanja političke linije za naredni period, demokratija triumfuje nad centralizmom, ističe Trocki. Baš tako je i bilo posle Petog oktobra i demokratija je pobedila u SPS, Dačić je na unutarpartijskim izborima pobedio i odredio liniju uslovno rečemo reformisane SPS. Danas, zahvaljujući pre svega Vučiću, nema te opasnosti iskušenja demokratije. Dačić je jednoglasno na Jedanaestom kongresu izabran za novog/starog lidera, i kako Trocki naglašava - trijumfuje centralizam. Osoba koja definiše svoj stav prema partiji na osnovu individualnih hirova koji mu padnu na pamet je loš revolucionar, piše Trocki. Možda je u SPS zaista bilo najmanje „individulanih hirova“ od svih partija od 1990. pa naovamo. I zato je SPS jedina od prve generacije partija iz 1990. ostala dovoljno jaka. SPS i Dačić imaju ono što Trocki definiše kao politički „osećaj za proporciju“ I tako su se odnosili i prema Koštunici i prema Tadiću i prema Vučiću.

Treba se zaista često vraćati teoriji. I teorijskom časopisu SPS - „Smisao“, čiji se prvi broj pojavio 1997. i čiji je glavni urednik bio Goran Perčević. Ima tu dosta nadrealnih priča u neskladu sa realnošću tadašnje Srbije, na primer o tehnološki razvijenom i socijalno pravednom društvu, o velikom prostoru za slobode kvalitetnog života i stvaralačkog samopotvrđivanja, kako u uvodniku piše Perčević. Ima tu dobrih tekstova profesora Oskara Kovača, Predraga Simića ili Vladana Kutlešića na primer, ali se vizionarski jedan ipak izdavaja. To je tekst profesora beogradskog Fakulteta političkih nauka Radoša Smiljkovića, pod naslovom „Partije između identiteta i pragmatizma“. U taj naslov se do danas može svesti sva veština trajanja SPS. Partije koja ume da gleda u budućnost, ali kad zatreba i da se vrati „izvornim principima“, do Miloševića, Tita, Svetozara Markovića, Dimitrija Tucovića… Ma koliko to bio i iskonstruisan identitet. Evo, Dačić je izjavio na Jedanaestom kongresu da SPS postoji od 1903. godine, kada je nastala Srpska socijaldemokratska stranka, a da je on zauzeo dobar deo „tog puta“. Smiljković piše: Uspevaće partije koje su socijalno-politički utemeljene, i autentične snage naroda. 

Vrlo brzo su se iscrple politike koje su svoj identitet gradile na antikomunizmu. U realnom političkom životu dolazi do diskrepance između pisanog programa i partijske prakse. Levu frazeologiju koristi desnica. U vreme nacionalno oslobodilačkih ratova leve partije u drugi plan potiskuju socijalni program, ali privremeno, zaključuje Smiljković. Eto, Jedanesti kongres je potvrda toga. Iako je Smiljković i u struci prilično bio nipodaštavan devedesetih. 

U istom broju časopisa „Smisao“ novinar Politike i dopisnik iz Berlina Miroslav Stojanović, piše o  renesansi evropske levice: O sasvim očekivanom trijumfu Tonija Blera i njegovih „novih laburista“ i sasvim neočekivano trijumfu socijalista s Lionelom Žospenom u Francuskoj. Stojanović tačno predviđa da je pitanje vremena povratak socijademokrata u Nemačkoj i pogodio je dolazak Šredera na vlast.

Ali, Miloševićeva SPS strukturalno i mentalno nije mogla da se ukrca u taj voz. Zoran Đinđić je mogao, razumeo je trend i Demokratsku stranku protivno njenoj prirodi arbitrarno od građansko centrističke pretvara u socijaldemokratsku što je breme koje ona teško nosi. Đinđić bliskim saradnicima govori da posle Miloševića SPS treba da bude saveznik DS. Neuspelim nuđenjem za premijera posle kampanje „Pošteno“ 1993. Đinđić je brzo shvatio da se od Miloševića ne može napraviti socijaldemokrata. Upravo suprotno, Milošević je SPS, kao i Šešelj radikale, odveo u pravcu partija arapskog socijalizma – Baas partija. Sadam Husein postaje bitan spoljnopolitički oslonac Miloševića i Šešelja („Slobo-Sadame“), kao što su i simpatije većine naprednjaka i socijalista bile docnije na strani Bašara el Asada koga je vojno suštinski podržao Putin i održao ga na vlasti.

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Kolumne
Dačićev demokratski centralizam
Dačićev demokratski centralizam

Oktobra 2015. ambasador Velike Britanije u Srbiji Denis Kif, napustio je salu Ce...

Strukturalno rešenje
Strukturalno rešenje

Pre neko jutro na jednoj provučićevskoj televiziji čuh od izvesnog analitiča...

Cirkus lokalnog simbolizma
Cirkus lokalnog simbolizma

Identitet je komplikovan čak iako mislimo da je sad baš srpski: Ako smo ...

Vučićevih 72 sata
Vučićevih 72 sata

Vreme je relativna kategorija: Nekada u bivšoj SFRJ bila je popularna rek...

Populistička patetika i demagogija kao scenografija
Populistička patetika i demagogija kao scenografija

Metafore su u politici jako bitne, nekad i poučne. Stanko Radmilović, bio je p...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

NATO od Srbije udaljen tri godine
NATO od Srbije udaljen tri godine

  U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određen...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

2023. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti