Pita sin tatu inspektora: Tata, kad ti pritisneš prekidač gde se sakrije svetlo iz moje sobe? Tata inspektor odvede sina do frižidera, otvori vrata i kaže sinu: Evo, sine, tu se svetlo sakrije. Otprilike, ovako je najlakše slikovito objasniti politiku Srbije, ako se pitate gde se dedoše neki naši prioriteti koji su tako sijali.

U junu se navršilo tačno dve decenije od famoznog Samita EU u Solunu kad je zemljama takozvanog Zapadnog Balkana obećana evropska perspektiva. Šta deluje nadrealnije: Iz sadašnje perspektive činjenica da je premijer Srbije te 2003. bio Zoran Živković, ili iz perspektive solunskog samita mogućnost da će Aleksandar Vučić za dvadeset godina biti predsednik Srbije i to u drugom mandatu? Eto teme za razmišljanje dok se Srbija kuva na vrelinama između upravo završenog Egzita i očekivanog Dragačevskog sabora trubača, 62. po redu (od 11. do 13. avgusta). 

Počinju i tradicionalni letnji dani mržnje (Srebrenica, Oluja…). Nekada se činilo da je potrebno još samo izručiti Ratka Mladića Haškom tribunalu, pa da više ništa ne stoji na putu evropskih integracija Srbije. Na kraju je ispalo da je Samit u Solunu bio samo skup ohrabrenja za Hrvatsku koja je jedina iz „paketa“ Zapadnog Balkana ušla od tada u EU i ove godine proslavlja deset godina članstva koje ju je „potpuno transformisalo“, kako smatra hrvatski premijer i šef HDZ Andrej Plenković. U međuvremenu je Hrvatska izgleda i napustila takozvani Zapadni Balkan. Čak je upitno da li je Hrvatska još uvek balkanska zemlja, ako to pitanje ne banalizujemo na puku geografsku neminovnost. Plenković je pre neki dan izjavio da Hrvatska nije ni neutralna ni nesvrstana zemlja. Još jedno pitanje za razmišljanje u letnjoj vrućini: Da li je Vučićeva Srbija kao valjda neutralna i nesvrstana zemlja, više suverena od Hrvatske? I da li je uspeh za zemlju na EU putu (bez „Plana B“, kako reče Ana Brnabić u Briselu), da bude neutralna (izgleda ne samo vojno) i nesvrstana? Da li Srbija može da bude samostalna i jaka i ako ima demokratske izbore po evropskim standardima ili izgleda ne može?

U Solunu možda jeste dinar bio somun, ali do Soluna sto somuna. Soluna u smislu članstva. Tada je popularna bila i fraza o regionalnoj „regati“ koju će ka EU predvoditi Hrvatska, da bi se hrvatski zvaničnici ekspresno ograđivali od takvih metafora (pokazaće se s pravom), naglašavajući da svako treba da napreduje prema sopstvenim zaslugama. 

Specijalni izveštač Danasa sa Samita EU u Solunu 2003. bio je Radivoj Cvetićanin, kasnije i ambasador Srbije u Zagrebu. Svom izveštaju, nimalo ironično, dao je parafrazirajući Matiju Bećkovića o Kosovu – Evropa, najskuplja srpska reč, na taj način podržavajući postizanje društvenog konsenzusa u Srbiji o neophodnosti hrabrih reformi u pravcu EU. Deluje nadrealno danas i dekoracija Samita u Solunu u znaku belih lastavica u njihovom karakterističnom letu koju Cvetićanin doživljava reporterski kao „napade kičerskog optimizma“. Ovih dana, dve decenije od solunskog Samita razgovarao sam sa Cvetićaninom koji kaže da i danas stoje neke dileme iz juna 2003: Šta je u Solunu tada bilo naivno, šta infantilno, šta maštovito, šta realno, šta utopijsko. „Nijedan dan mladosti (proslava Titovog rođendana) iz naše prošlosti sa svojom scenografijom ne bi se postideo ideje eksploatisane sada u Solunu. Ali, šta razlikuje grčku EU bajku od Staljinovog Pastira Kostje? Bajka EU nije laž za razliku od Kostjine Rusije onog vremena“, napisao je juna 2003. Cvetićanin. 

Uglavnom, Romano Prodi je tada liderima Zapadnog Balkana rekao: Dobro došli u evropsku kuću. Ustav za Evropu, kako ga naziva njegov tvorac, bivši predsednik Francuske -  Žiskar d’ Esten (pokrovitelj ulaska Grče u EU), koji je usvojen u Solunu, trebalo je da napravi okvir za funkcionalnu zajednicu. Tada 77- godišnji evropski konstitucionalista se ponadao da će EU u punom kapacitetu da profunkcioniše za dvadeset godina. Dakle danas. Onda niko nije pomislio na Bregzit, na Makronovu „političku zajednicu“ i EU preispitivanja, na izbegličku krizu, na rat u Ukrajini, niti da će neka Ursula fon der Lajen za dvadeset godina „ohrabrivati“ EU perspektivu Zapadnog Balkana tako što mu u „paket“ pridružuje Ukrajinu, Moldaviju i Gruziju.   

Zoran Živković je tada pokazao veliki entuzijazam kao zastupnik stava „kota 2007“ (članstvo Srbije u EU). Predstavljen je Živković u Solunu kao  borac protiv Miloševića i borac protiv kriminala. Što je bila reklama za Srbiju kakvu danas personalno nemamo. Ne treba zaboraviti ni da je Milo Đukanović u Solunu govorio o evropskom konsenzusu Srbije i Crne Gore  kao što su to uradile Slovenija i Estonija. Bilo je to „gajenje optimizma“ (Cvetićanin). Tako daleko od sadašnjih ne samo srpskih „demokratskih recesija“. Suštinu odnosa EU i Zapadnog Balkana od Solunskog samita 2003. godine možda je najbolje opisao švedski diplomata i stručnjak za region Karl Bilt – „To obećanje će biti onoliko teško održati, koliko je bilo važno dati ga".

Karakteristično je i ovo, ako govorimo o dekadenciji ideje: Grci su bili izgradili i pustili za Samit velelepan hotel u Porto Karasu, a on je lgano godinama postajao ruina (od pet zvezdica pao na dve-tri). Zvezda glamuroznog skupa u Solunu bio je Toni Bler - tada bio u svom zenitu i teško ga je bilo zamisliti kao Vučićevog savetnika. „Bila je to atmosfera jednog zanosa, ili, da kažem kompaktnije, vreme evropskoga idealizma u punom značenju te sintagme, da ne kažem možda vreme evropske nevinosti. Ali, bio je to i teško vreme za Srbiju neposredno nakon atentata na Đinđića. Živković je nastupao malo, koristeći taj Đinđićev kapital. Na konferencijama za štampu bilo mu je, na primer, stalo da govori protiv komunizma i Tita, tako ga ja barem nosim u sećanju“, zaključuje Cvetićanin.  

Solun ipak nije bio početak EU perspektive za Region. Prvi put se to čulo 1999. godine na samitu u Portugalu u Santa Maria de Fieiri (SRJ je tada još pod Miloševićevim režimom i tek izašla iz NATO bombardovanja). Drugi poziv da se priključe zemlje regiona dobijaju na samitu u Zagrebu 2000. godine na kojem prvi put zvanično učestvuje i Vojislav Koštunica, kao novi demokratski izabran predsednik SRJ. Cvetićanin se slaže da je ispalo da je Solun bio faktički Samit za Hrvatsku.

Andej Plenković danas naglašava da je partnerstvo Hrvatske i Ukrajine čvrsto bez obzira na proruske stavove hrvatskog predsednika Zorana Milanovića. Zaboravlja se vizionarstvo bivšeg hrvatskog premijera Ive Sanadera: Sporazum CEFTA su u Bukureštu 2006. godine potpisale: Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Makedonija, Moldavija, Rumunija, Crna Gora, Srbija i Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu u skladu sa UN Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244. Sanader je tada predlagao da se i Ukrajina uključi u CEFTA sporazum. Što bi bio pravovremeni evropski impuls za tu zemlju. 

Nadrealno sad deluju i slike sa Egzita 2006. godine: Pre koncerta švedskih Kardigansa (Boris Tadić je govorio da mu je to omiljeni bend), koji su izveli svoje najveće hitove, kao i numere sa tada aktuelnog albuma Super Extra Gravity na Petrovardinskoj tvrđavi ste mogli sresti Vuka Draškovića, tada ministra spoljnih poslova Srbije i komesara za proširenje EU Olija Rena u diskusiji na tribini posvećenoj evropskoj budućnosti Srbije. Sve je simbolički ličilo na veliki hit Kardigansa - My favourite Game – kojim su završili koncert. Iako je tada već bilo jasno da Srbija neće u EU baš 2007. kako je euforičnio najavljivao da li premijer Zoran Živković, da li neko iz njegovog okruženja u Solunu, niko nije pomišljao baš na Junkerov datum (po bivšem šefu Evropske komisije Žan Klod Junkeru) – 2025. (koji je sad takođe nerealan), pa ni na Micotakisov datum (po aktuelnom premijeru Grčke) - koji je pominjao 2033. kao optimalan datum da zemlje Zapadnog Balkana uđu u EU, i koji bi bio uspeh kad pomislimo da se radnja drugog Blade Runnera režisera Denija Vilneva odigrava 2049. a što bi, ako ništa ne bude 2033. mogao biti novi licitirani datum.

Meni je lično zasmetala ta EU birokratizovana agenda Egzita 2006, gde se simbolička EU baklja čekala kao nekad Titova štafeta uz rok koncerte, jer takav moćan festival neke bazične stvari valjda podrazumeva. Na žalost, ovogodišnji Egzit nije mogao biti čak ni simbolička podrška Open Balkanu (kome je Petrovaradin mesto rođenja), sad kad je Edi Rama proglasio maltene njegov funkcionalni kraj. Vučić, Rama i Zaev su Tito, Nehru i Naser Open Balkana. Oni su 10. oktobra 2019. u Novom Sadu potpisali deklaraciju o namerama za uspostavljanje „malog Šengena“ između te tri zemlje. A eto sad: Rama je 1. jula za Euronews Albanija rekao da je ova inicijativa stvorena za unapređenje Berlinskog procesa (koji je inicirala Angela Merkel radi stabilizacije Regiona) i, prema njegovim riječima, ta misija je i ostvarena.

Projekat Open Balkana je zasnovan na evropskim principima slobodnog protoka ljudi i roba, na njega su sa simpatijama gledale i SAD, ali projekat ima strukturni regionalni problem jer su ga ingorisali potencijalni partneri – države, ciničnim odsustvom želje da mu se priključe, i gde su se pod plaštom nepristajanja na surogate za evrointegracije ili na paralelizam i preklapanje sa EU inicijativama, krili i antisrpski stereotipi. Doduše, Open Balkan je bio u ontološkoj kontradikciji sa „srpskim svetom“ (derivatom Putinovog „ruskog sveta“) koji se naglo prestao pominjati od strane Vučićevog agitpropa. Odnosno, utihnuo je odlaskom Aleksandra Vulina u zatajnost koju podrazumeva funkcija šefa BIA. 

Izvesna rehabilitacija Berlinskog procesa kao dugog marša Zapadnog Balkana ka EU (put je važniji od članstva što bi rekla Brnabić u Briselu podsećajući nas da je Srbija još u EU integracijama), sad zvuči kao zgodno opravdanje za odustajanje od Open Balkana. 

Nakon koncerta Kardigansa na Egzitu 2006. pojavio se Vučićev omiljeni bend Franc Ferdinand, iako je Vučić tada delovao beznadežno daleko od vlasti. Tog juna 2006. slušali su se i Kalt na Petrovaradinu kao i ove godine na Arsenal festu u Kragujevcu, ali sad je sve bar lišeno evropskih iluzija iz 2006.

Zar ne bi bilo apsurdno da su se na ovom Egzitu kao na onom kad su nastupili Vuk Drašković i Oli Ren, pojavili aktuelni ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i evropski komesar za proširenje Oliver Varhelji, da nam pričaju o evropskoj budućnosti Srbije.

Premijerka Ana Brnabić maltene sinhronizovana sa ovogodišnjim Egzitom izjavila je u Briselu da je jedina opcija za održivu i prosperitetnu budućnost Srbije da postane članica EU ističući da je to glavni strateški prioritet Srbije kada je reč o spoljnoj politici. „Mi smo ekonomski već deo Evropske unije. Kulturološki, geografski i istorijski smo deo evropskog kontinenta i evropske porodice nacija“, precizirala je. Brnabić kao da se ne nada suštinskim promenama u svetu na način kako to radi njen šef Vučić koji kao pobornik „ideologije multipolarnosti“ ne toliko diskretno priželjkuje za njegovu i našu decu jedan drugačiji svet - svet BRIKS-a, pri čemu bi Srbija EU integracije zamenila BRIKS integracijama, kako sugerišu nameštena novinarska pitanja upućena predsedniku.  

„Na kraju krajeva, ne mislim da imamo plan B“, rekla je Brnabić na panelu koji je organizovao Euractiv. Samo nije objasnila zašto su provladini mediji u Srbiji manje ili više antievropski (antizapadni) koji sa evroazijatskih pozicja i EU smatraju za „kolektivni zapad“, kako se to kaže u putinovskom novogovoru. I zašto javni servis (RTS) nije više medijski javni servis evropske Srbije kako ga je krstio svojevremeno Aleksandar Tijanić koji mu je bio na čelu. I taj moto je napadno bio reklamiran. 

Vučić je citirao Tijanića jula 2019. baš na RTS u drugom Dnevniku: „Kosovo je, kako je Tijanić govorio, mesto za koje bi svi Srbi život dali, a mali broj njih ili gotovo niko, tamo ne bi da živi. To govori o svim našim paradoksima i apsurdnoj situaciji“. Bitan je Tijanić još zbog nečega: U jednoj politički zategnutoj situaciji, i još na verski praznik, iz kabineta predsednika Srbije Tadića, stiže zahtev da Tadić gostuje u drugom Dnevniku RTS. Tijanić kaže svom saradniku: Pošto je verski praznik, a takav zahtev nije stigao iz Patrijaršije (da gostuje patrijarh u Dnevniku), hajde da danas budemo novinari“. Tadić nije gostovao u Dnevniku.

Umeo je Tijanić i pretedentima na vlast da kaže nakon što ih sasluša – „niste me ubedili da ste pobednici“.  

No dobro, Brnabić je navela ovog jula u Briselu da je 65 odsto direktnih stranih investicija u Srbiji iz EU, kao i da 65 do 70 odsto izvoza Srbije ide u zemlje EU. „Moram da kažem, put je često bitniji od same destinacije. Promene koje implementiramo, kako bismo postali deo EU, uvodimo na prvom mestu, jer su one dobre za naše građane, ekonomiju i društvo“, istakla je premijerka. Pri čemu premijerka očigledno zaboravlja da se Srbija, što se tiče standarda za višepartijske izbore i medijske situacije, nalazi maltene u istim dilemama kao pred prve višestranačke izbore 1990. godine. Tužno.

Tog leta 2006. funkcioneri G17 Mlađana Dinkića govorili su o „dve Srbije“, gde je ona „uspešna“ na Egzitu. Što bi Dinkić, pomalo paradoksalno, mogao da kaže i za ovogodišnji Egzit u vreme druge vlasti u Srbiji. Koja je tada po oceni G17 bila „politički neuspešna“. 

Eh, sa nostalgijom se sećamo tih vremena kad je Ekipa jugoistočne Evrope pobedila sa 3:0 u malom fudbalu ekipu Evropske unije. Ekipu jugoistočne Evrope predvodio je funkcioner Pakta stabilnosti Goran Svilanović, a kapiten ekipe EU je bio Oli Ren. Ili kad je ambasador Slovačke u Beogradu Miroslav Lajčak igrao u timu „ostatka sveta“ protiv ekipe dnevnog lista Danas takođe u malom fudbalu.