srpski english

Kolumne / Fraza godine: "Biti na pravoj strani istorije"

U dva svetska rata, Srbija je uz velike žrtve bila na pravoj strani istorije. U vreme pada Berlinskog zida nije. Razgradila je svoj saveznički kapital sa Zapadom, pre svega onaj presudan - sa SAD i Velikom Britanijom. Od posledica te odluke do danas se nije oporavila.

Fraza godine: "Biti na pravoj strani istorije"
Foto: Demostat

Kolumne / Fraza godine: "Biti na pravoj strani istorije"

U dva svetska rata, Srbija je uz velike žrtve bila na pravoj strani istorije. U vreme pada Berlinskog zida nije. Razgradila je svoj saveznički kapital sa Zapadom, pre svega onaj presudan - sa SAD i Velikom Britanijom. Od posledica te odluke do danas se nije oporavila.

autor teksta
Zoran Panović | Demostat | Beograd 8. Jan 2024 | Kolumne

U komunističkoj Jugoslaviji „RIZ“ je bila skraćenica od Radio Industrije Zagreb, preduzeća osnovanog u godini Rezolucije Informbiroa 1948. koje je prvo pravilo radio-odašiljače, a potom radio prijemnike, televizore i gramofone. Prvi TV prijemnik RIZ-a bio je napravljen po licenci holandskog „Philipsa“. Iste firme čiji su eksperimentalni program tadašnjeg čuda tenike – televizije - na beogradskom Sajmu (danas prostor takozvanog Starog sajmišta) gledali puni optimizma Beograđani i tadašnji predsednik Vlade Milan Stojadinović u predvečerje Drugog svetskog rata.  

Oksfordski rečnik, proglasio je „riz“ (rizz) za reč godine, naglašavajući popularnost tog termina koji koristi generacija Z (zed) da opiše nečiju sposobnost da privuče ili zavede drugu osobu. To me je nostalgično asociralo na zagrebački „RIZ“. Pretpostavlja se da ovaj „riz“ (rizz) potiče od reči harizma.

Aktuelne su i prethodne oksfordske reči godine. Za 2022. to je bila „goblin režim“ (goblin mode), žargonski izraz za bezobzirno, samodovoljno, lenjo, aljkavo ili pohlepno ponašanje. Koje je takvo i u medijskoj sferi; kad mediji bezobzirno i perfidno stimulišu takvo ponašanje i kad ga konzumenti samodovoljno, lenjo i aljkavo prihvataju zdravo za gotovo otupljujući do nebitnosti potencijale svog skepticizma, kritičnog i apstraktnog mišljenja, građanske svesti i spremnosti na pobunu protiv manipulacije. 

Aktuelna je i danas odluka lingvista Oksfordskog rečnika koji su 2016. izabrali za reč godine post-istinu (post-truth). Ona održava stanje percepcije u kojem su činjenice manje važne od emocija, i vezuje se primarno za uspehe Bregzita i Donalda Trampa. Iako u bilansima ne mora da znači da su Bregizt i Tramp bili samo emotivni fatalni izbori. Bez činjenične i racionalne osnove.  

Tek će u budućnosti izgleda biti aktuelna reč godine koju je Kolins rečnik proglasio za 2023, a to je „veštačka inteligencija“. Sa strepnjom da li će nas zadesiti „Skajnet“ iz „Terminatora“.

No dobro. Šta bi bilo kad bi se birala „fraza godine“. Možda bi „Nedeljnikova“ „fraza godine“ i u svetu i u Srbiji bila ista: „Biti na pravoj strani istorije“. A, to je varljiva stvar. Kad je obaran Čaušesku 1989, Televizija Beograd je bila svetski lider u izveštavanju iz susedne Rumunije (začinilo se da ćemo ipak biti na pravoj strani istorije), da bi za godinu-dve ta TV kuća postala medijska tamnica (TV Bastilja, kako ju je prozvao Vuk Drašković). U vreme Miloševićeve „antibirokratske revolucije“ i „naroda koji se dogodio“ (Milovan Vitezović), nekom se učinilo da je Srbija na „pravoj strani istorije“, da su napravljene promene pre onih na istoku Evrope, da je Srbija avangarda, a ustvari to je bila fatalna negativna anticipacija rušenja Berlinskog zida. Rušenja sa kojim se Srbija još nije pomirila. Poznih osamdesetih i početkom devedesetih Srbija je većinski odlučila da bude na pogrešnoj strani istorije, i tu svoju odluku danas predstavlja kao ispravnu jer ona tek sa ideologijom multipolarnosti, sa Putinom i bratom Sijem dobija svoju punu satisfakciju. Pa čak i obaranje Čaušeskog sad deluje kao „obojena revolucija“. Kao što je i Peti oktobar, a možda čak i Deveti mart „praMajdan“. 

I kad je 1. septembra 1939. Hitler napao Poljsku to je bio još evropski sukob. Realizacija pakta Molotov-Ribentrop, ali još ne svetski sukob, iako su Britanija i Francuska objavile rat nacističkoj Nemačkoj. Retroaktivno je taj datum proglašen početkom Drugog svetskog rata, koji je realno počeo možda tek 7. decembra 1941. kad je Japan napao američku vojnu bazu Perl Harbor na Havajima i kad su SAD ušle u rat.

Lažni napad Poljaka na nemačku radio stanicu u gradiću Gljivice, poslužio je kao povod da Nemci pređu poljsku granicu i da Luftvave započne bombardovanje poljskih gradova. U poljskom Vjelunju, vojvodstvo Lođ, 1. septembra 2019. obeleženo je osamdeset godina od početka Drugog svetskog rata. Na ceremoniji su prisustvovali predstavnici i pobednika i pobeđenih, ali nije bilo delegacija Rusije i Srbije. Sumnja da li su ove države danas „na pravoj strani istorije“, odnosno stav da su države poražene u Drugom svetskom ratu sad na „pravoj strani“, pokušaj su relativizovanja istaknutog mesta Rusije i Srbije na pravoj strani istorije u Drugom svetskom ratu. Pri čemu uvek treba naglasiti da su u tom ratu i staljinisti bili antifašisti. Pa otuda i neostaljinisti danas propagandno forsiraju narativ o „denacifikaciji“. Kao što entiteti nastali na razvalinama SFRJ svoje narative iz devedesetih upodobljuju današnjim. Otuda je i Kurti „Zelenski“, a Vučić „mali Putin“. Albanski separatisti na Kosovu na vreme su napustili propalu stranu istorije – enverizam i marksizam/lenjinzam i okrenuli se nadirućoj ideologiji „ljudskih prava“ koju većinske srpske elite nisu prepoznale ili nisu razumele.  

Teško je danas reći da li se svet nalazi u 1939. ili nekoj drugoj godini. To će se znati tek retroaktivno kada će svoju jasniju istorijsku poziciju dobiti i ukrajinsko-ruski i izraelsko-palestinski rat. I videće se gde je prostor počivše Jugoslavije u hijerarhiji sukoba. Svet sve više naginje imperijalnom tehno-feudalizmu, ali za razliku od atmosfere pred Drugi svetski rat, danas nema velikih ideologija kao pokrića, već samo „sukoba civilizacija“ (Hantington) i ogoljenih interesa velikih sila ili onih u usponu, kao pred Prvi svetski rat.

Čuveni istoričar Erik Hobsbaum, je postavio teze o „dugom“ 19. veku koji počinje od francuske buržoaske revolucije 1789. i traje do Sarajevskog atentata 1914, odnosno o „kratkom“ 20. veku koji počinje Sarajevskim atentatom i završava se 1989. padom Berlinskog zida. I da li je 21. vek počeo simbolički 11. septembra 2001. napadom Al Kaide na Njujork? Ili možda slomom „Arapskog proleća“ koje je počelo krajem 2010. godine, kada je potrošena još jedna globalna demokratska šansa i otvorila se nova spirala sukoba, intervencionizma i uspona autokratija. 

I u ovakvim vremenima, svi žele da budu „na pravoj strani istorije“. Iako će opet neko sutra retroaktivno dokazati, shodno epilozima, ko je zaista bio na „pravoj strani“ i koliko je „prava strana“ zaista prava.

Najsvežiju izjavu u tom pravcu dao je istaknuti trampista Ričard Grenel, diplomata koji je dokazao da ima razumevanja za „srpsku stvar“. Ovaj bivši izaslanik SAD za Zapadni Balkan optužio je Nemačku da je „stala na pogrešnu stranu istorije“. Nemačka je, kako je rekao, tu grešku napravila davajući podršku premijeru privremenih prištinskih institucija Aljbinu Kurtiju.

„Aljbin Kurti je odbacio svaku ideju koju je Zapad izneo. Nažalost, Vlada Nemačke nije prihvatila rešenja za koja su se Tači i Vučić dogovorili da sprovedu. Nemci su na pogrešnoj strani istorije: podržavaju fašistu Kurtija“, bio je jasan Grenel koga bi većina Srba volela da vidi sutra kao Trampovog državnog sekretara. Inače, Grenel je ove godine bio i u poseti Valjaonici bakra u Sevojnu. Ništa bolje od trampizma ne sanira srpski antiamerikanizam koji se svodi na antiklintonovski stav. Oni koji su faktički priznali Kosovo (doduše, nisu nas bombardovali) – Buš mlađi, Donald Ramsfeld, Dik Čejni, Kondoliza Rajs – u „srpskom svetu“ nisu ni približno omraženi kao klintonovci. Uz velike napore klintonovca Kristofera Hila da popravi svoj imidž, i pokaže izvesnu senzibilnost „strateškog strpljenja“ prema zjapećem srpskom pitanju. 

Kineski vođa Si Điping, u obraćanju forumu BRIKS-a prošlog leta naglasio je da Peking stoji „na pravoj strani istorije“. Da Kina nastavlja da vodi nezavisnu spoljnu politiku i istovremeno gradi zajedničku budućnost čovečanstva. U obraćanju Forumu BRIKS-a, Si je  naglasio da „hegemonizam nije u DNK Kine“.

I „Rusija se nalazi na pravoj strani istorije“, izjavio je juna 2023. ruski ambasador u SAD Anatolij Antonov: „Naša zemlja (Rusija) je dokazala da je pouzdan partner za sve one koji su spremni da sarađuju na osnovu uzajamnog uvažavanja i balansa interesa. Nalazimo se na pravoj strani istorije i vreme će to sve postaviti na svoje mesto.“

Američki predsednik Barak Obama još je 2016. pohvalio pristup nemačke kancelarke Angele Merkel u evropskoj izbegličkoj krizi, ocenivši da je Merkel „na pravoj strani istorije“. Sad i u Nemačkoj mnogi misle da Angela po tom pitanju „nije bila na pravoj strani istorije“, dok - što se tiče razumevanja sa Putinom - putinovci smatraju da je Merkel „bila na pravoj strani istorije“, kao što sad Šolc i Berbok, koji naoružavaju Ukrajinu, nisu. 

Povodom ruske aneksije Krima 2014, Obama je naglasio da je Rusija „na pogrešnoj strani istorije“, što je značilo da je Amerika na pravoj.

I u takozvanom Regionu (Jugosferi kako ju je prozvao Tim Džuda), se dosta govori o „pravoj strani istorije“. To je, na primer, opsesivna tema hrvatskog premijera Andreja Plenkovića. Što podsvesno može da znači i prihvatanje činjenice da u Drugom svetskom ratu većinska Hrvatska nije bila na pravoj strani istorije. U Prvom svetskom ratu svakako nije. Kad se 2022. u Zagrebu Plenković sastao sa predsednicom Predstavničkog doma američkog Kongresa Nensi Pelosi, naglasio je kako su „Hrvatska i Amerika uverene da su na pravoj strani prava i morala”, što je još jače potenciranje „prave strane istorije“. To naravno podrazumeva podršku Ukrajini.

„Hrvatska je bila na pravoj strani istorije. Naši preci borili su se na strani dobra“, izjavio je pompezno i hrvatski predsednik Zoran Milanović 2022. u spomen-parku Brezovica kod Siska, naglašavajući da antifašizam nije iskorenjiv jer je to sastavni deo hrvatskog puta, „jedna od onih žila koja čini naš koren“. Plenković ne bi išao tako duboko, dok je Milanović ovako bio insiprisan povodom Dana antifašističke borbe, 22. juna, koji se obeležava na dan kada je u šumi Brezovca osnovan prvi partizanski odred i prva antifašistička jedinica u ovom delu Evrope, kako to Hrvatska po potrebi tvrdi i ističe. Iako to ne znači obnavljanje porušenih spomenika iz Narodnooslobodilačke borbe. Milanović smatra da je prvi hrvatski partizanski odred i pokret koji je iz njega izrastao „pozicionirao hrvatski narod na mirniju i sigurniju stranu istorije“. Jer „bez tih ljudi i bez onih koji su ih organizovali, hrvatsko ime i hrvatska reputacija bili bi okaljani kako nisu bili okaljani nikada u istoriji“. Milanović je bio jasan kad je kazao „da je NDH bila zločinački projekt“, ali je stvari i relativizovao pojašnjavajući da je već posle tri meseca formiran prvi hrvatski partizanski odred, sastavljen većinom od Hrvata, što govori da Hrvati tu državu nisu prihvatili. Ni Milanović, a tek Plenković neće citirati ili podsetiti na reči kako se Vladimir Bakarić obratio Srbima Dalmacije na njihovom savetovanju 1945. godine: „Vi ste na svojim leđima izneli borbu, izdržali ste prvu vatru, presudno ste doprineli da se ustanak razvije u čitavoj Hrvatskoj, uticali ste da se hrvatski narod digne. Vi Srbi ste bili ti koji ste razvili barjak bratstva i jedinstva, one osnovne pobede koju smo izvojevali, vi ste najlepše i najbolje branili čast srpskog imena.“ Da li kontekst Vukovara i Domovinskog rata treba da poništi ove reči u hrvatsko-srpskoj istoriji? Ali, Bakarić sa nadimkom „Mrtvac“ nasledio je 1944. Andriju Hebranga na čelu hrvatske Komunističke partije. Od 1941. bio je politički komesar u partizanima. Bio je vrlo blizak Titu. Odmah po objavljivanju famozne Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika 1967. istupio je protiv nje. Okončao je 1971. „hrvatsko proleće“ (Maspok), učestvujući u smeni hrvatskog partijskog rukovodstva sa Savkom Dabčević Kučar na čelu. I bio je tvorac fraze o „federiranju federacije“. Paradoksalno, u Hrvatskoj sam sretao ljude koje Plenković upravo podseća na Bakarića, naravno ne po idejnim svetonazorima. 

I Milanovićev i Vučićev frend Milorad Dodik, istako je 2023. povodom Dana pobede nad fašizmonm da je „srpski narod uvek na pravoj strani istorije“. Dodik je pomalo u paradoksalno -unikatnoj poziciji što se izbora strana tiče: Na strani Rusije, ali i na strani Izraela, a ne Hamasa kao većina antiamerički nastrojenih Srba koji su za Iran i Hamas ako su oni sa Putinom protiv „kolektivnog Zapada“.

Ambasdor SAD u Beogradu Kristofer Hil, smatra da je povodom Ukrajine Srbija ipak na pravoj strani istorije (podržala njen teritorijalni integritet). On je to „primetio“ novembar 2023. „Mislim da Srbija odlično razume kakav je uticaj brutalna ruska agresija imala na Ukrajinu”, rekao je on. Dok je poslanica Evropskog parlamenta i njegov izvestilac za Kosovo - Viola fon Kramon, 2022. sumnjala u to (sumnja i danas), komentarišući masovnu putinofiliju u Srbiji. Replicirao joj je tadašnji ministar srpske policije Aleksandar Vulin, istakavši da je Srbija na pravoj strani istorije, na strani međunarodnog prava, kao što je bila i 1999. godine (NATO agresija). „Srbi su uvek bili na pravoj strani istorije, a to se za narod gospođe Viole fon Kramon nikada nije moglo reći“, bio je Vulin karakteristično ciničan.

I državni sekretar Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Antić, ove godine u Krupnju, na državnoj ceremoniji obeležavanja 82. godišnjice Dana ustanka u Drugom svetskom ratu, bio je u trendu, ističući „da je srpski narod uvek bio na pravoj strani istorije“. 

Naslov In memoriama Latinki Perović (1933–2022) iz pera Ivana Ivanjija, objavljenog u „Vremenu“ je „Na pravoj strani istorije. U maskiranom višepartizmu i Titolendu iznijansirale su se vremenom „konzervativna“ i „liberalana“ struja, tako da je to bio i evolutivni tok koji ne treba reducirati na puko konvertitstvo. Te podele zadesile su i Savez komunista, i Savez socijalističke omladine, ali i SUBNOR čiji su članovi zajedno bili na pravoj strani istorije 1941/45, ali nisu u raspadu Jugoslavije. Dobar deo njih se opredelio za svoje etnicitete. I srpski SUBNOR se podelio na one koji su bili za (većinski) i protiv (manjinski) Miloševića. U Srbiji je bilo više onih subnoraša kojima je bliži bio nacionalizam i očuvanje komunizma, od demokratizacije i ulaska Srbije u Evropu. Primera radi, između stavova Petra Gračanima i Koče Popovića postojala je suštinska razlika u tim prelomnim događajima. 

A sve je, što se tiče modernog trenda fraze „biti na pravoj strani istorije“  počelo za nas u Srbiji februara 2019. kad je tadašnji ambasador SAD u Beogradu Kajl Skat (Skot), izjavio da je Srbija na pogrešnoj strani istorije povodom krize u Venecueli jer podržava diktatora Madura koji ne priznaje Kosovo. Tada su SAD i bitne zemlje EU priznale za privremenog predsednika Venecuele Huana Guaida, koga se danas slabo ko seća.

„Narod Venecuele gladuje pod nelegalnom vladavinom diktatorskog režima. Više od pedeset država Latinske Amerike, Severne Amerike i Zapadne Evrope stale su uz narod Venecuele i privremenog predsednika Huana Guaida. Srbija je na pogrešnoj strani istorije“, naveo je tada Skat na Tviteru. I uz poruku podelio vest da se ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić u Beogradu sastao sa zamenikom šefa venecuelanske diplomatije Ivanom Hilom. A, i tada nije cela EU podržavala Guaida. Grčka je, na primer, bila ostala uz Madura. Čak je i Vašington nakon invazije Rusije na Ukrajinu 2022. napravio „naftne“ kontakte sa Madurovim režimom.

Kada je reč o odnosima Vašingtona i Moskve, 2015. je tadašnji američki državni sekretar Džon Keri, izjavio da se Srbija (zajedno s Kosovom, Crnom Gorom, Makedonijom, Gruzijom, Moldavijom i  Pridnjestrovljem) nalazi na „liniji vatre“. Pa onda biraj stranu, što bi cinizmu skloni rekli. 

Nakon propalog puča u Sovjetskom Savezu (avgust 1991), ova unikatna istorijska tvorevina se raspala. Čak i da je mogao, maršal Jazov je na kraju rekao da nema nameru da bude ruski Pinoče. Milošević, Mira Marković, general Veljko Kadijević i akademik Mihailo Marković (tvorac ideje o „bespartijskom pluralizmu“ umesto višepartizma) bili su očajni zbog propasti puča. 

Fukujama je, na kratko, pobedio sa „krajem istorije“, da bi sad to bio Hantington sa „sukobom civilizacija.“ 

U junu 2023. je promovisan novi NATO zid u Evropi. Fortifikovano je Istočno krilo NATO. Srbija je ostala geografski sa strane „kolektivnog Zapada“, iako dominantna elita i većina građana Srbije smatra da Srbija mentalno nije na ovakvom Zapadu. Već da čeka rečnikom Mire Marković (koji je preuzeo Vučić) jedan bolji i pravedniji svet. I da čeka, kao Putin i Bibi Netanjahu pobedu Trampa. Uticaj zemalja “Nove Evrope” (termin Donalda Ramsfelda) u Severnoatlantskoj alijansi postaje sve veći. Leonid Brežnjev se okreće u grobu. Stvoren je „obrnuti Varšavski pakt“. Bivši sovjetski trabanti sad su NATO „Nova Evropa“ – od Baltika do Jadrana. Deplasirane su stare fraze – De Gola o „Evropi od Atlantika do Urala“. Pa čak i one melanolične reči Želimira Žilnika o „tuzi od Trsta do Vladivostoka“. Žica protiv migranata Viktora Orbana izraz je podsvesnih strahova u glavama mnogih Evropljana. Zidovi – i Orbanov i Trampov (prema Meksiku) najavljeni su još u „Igri prestola“ Džordža R. R. Martina, odnosno istoimenoj Game Of Thrones – kultnoj HBO seriji rađenoj po Martinovom predlošku (iako ne konsekvetno do kraja). Dakle, u „Igri prestola“ Zid je kolosalna građevina koja se prostire 300 milja duž severne granice Sedam kraljevstava braneći ih od Divljana. Zid je viši od 270 metara i sačinjen je od čistog leda. Prema njemu su i kineski i berlinski i Hadrijanov, svaki izraelski prema Palestincima ili američki prema Meksikancima, mali. Zid je navodno sagrađen i pomoću magije, star je oko osam milenijuma. Napravljen je da bi branio kraljevinu od Tuđina koji se danas smatraju mitskim stvorenjima. Inače, Zid brani bratstvo Noćne straže, nekada ozbiljne a sad oslabljene organizacije čije je sedište smešteno u Crnom zamku koji nalazi u senci Zida na severnom kraju Kraljevskog druma. Ovaj Zid je anticipacija novog NATO fortifikacijskog zida prema Rusiji. 

Hoće li raspleti biti „nova Jalta“ ili neki „novi Vestfalski mir“. Onaj stari iz 1648. godine zaustavio je Tridesetogodišnji rat u Evropi -  u Svetom rimskom carstvu, sa Habzburzima (vladari Austrije i Španije) i njihovim katoličkim saveznicima na jednoj strani, koji su se borili protiv protestantskih sila (Švedske, pre svega), u savezu sa katoličkom Francuskom, pod Lujem četrnaestim, snažno antihabzburški nastrojenom. 

Neke stare knjige postaju ponovo aktuelne. Na primer, u traženju „mesta u istorji“ aktuelizuje se Osvald Špengler i njegovo monumentalno delo „Propast Zapada“ (1918). Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Uglavnom, teza o cikličnosti uspona i padova civilizacija ponovo je aktuelna i u tom kontekstu (propasti Zapada koja je kao na redu) projektuje se i sudbina sudara demokratija i autokratija, ko želi da tenzije tako predstavi. I kao jedini „spas Zapada“ futurolozi skloni toj teoriji vide u njegovoj izolacionističkoj optimalizaciji novom pobedom Trampa. 

Od klasika aktuelan je i Arnold Tojnbi, engleski istoričar, filozof istorije i sociolog, koji je takođe bio  pobornik teorije društvenih ciklusa i autor je monumentalnog dela „Istraživanje istorije“ u deset tomova (1934 - 1961). Bitna Tojnbijeva teza je da takozvane nacionalne istorije, posmatrane same za sebe, nemaju poseban značaj. Težište moraju biti civilizacije. 

Renesansa levice i njenog internacionalizma, izbijanje „druge Oktobarske revolucije“ (sa drugačijim premisama i praksom od boljševizma i real-socijalizma) bio bi „crni labud“ o kome slabo ko razmišlja. A što je i opcija sa najnižim kvotama za traženje “pravog mesta u istoriji“.   

U dva svetska rata, Srbija je uz velike žrtve bila na pravoj strani istorije. U vreme pada Berlinskog zida nije. Razgradila je svoj saveznički kapital sa Zapadom, pre svega onaj presudan - sa SAD i Velikom Britanijom. Od posledica te odluke do danas se nije oporavila.

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Kolumne
Politički darvinizam i "drugo poluvreme"
Politički darvinizam i "drugo poluvreme"

Rejting pulmologa Branimira Nestorovića raste u Beogradu, ali on više ne...

Za Esmu
Za Esmu

Rijaliti šou „Veliki Brat“ u Srbiji je prvu zvaničnu sezonu ...

Fraza godine: "Biti na pravoj strani istorije"
Fraza godine: "Biti na pravoj strani istorije"

U komunističkoj Jugoslaviji „RIZ“ je bila skraćenica od Radio Indu...

Strah
Strah

Iako je bilo nerealnih očekivanja da će se pre neki dan u Skoplju na velikom s...

Kako je Dačić "uhvatio ritam" u Areni
Kako je Dačić "uhvatio ritam" u Areni

Uprkos iluziji raznovrsnosti, da su izbori, što se tiče lista na glasač...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

NATO od Srbije udaljen tri godine
NATO od Srbije udaljen tri godine

  U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određen...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Izgradnja autoputa Pakovraće - Požega do kraja godine pod znakom pitanja
Izgradnja autoputa Pakovraće - Požega do kraja godine pod znakom pitanja

* Pomeranje zadatih rokova za završetak deonice Preljina - Požega je u...

2024. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

UŽIVO
Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti