Prijatelj iz Crne Gore koji se razume u političke procese, mi kaže da Crna Gora više nije „podeljena država“ kakva je bila, i da više nije, kakva je bila, „stabilokratija“. On mi kaže da se zaista ostvarilo proročanstvo – „kad Milo bude pao sa vlasti, na Vračar će u aprilu padati sneg“. I to nija bila prvoaprilska šala. Ni padanje Mila, ni padanje snega. U toj eshatološkoj crnogorskoj noći, poraza Mila Đukanovića i pobede novog crnogorskog predsednika Jakova Milatovića, osetio sam izvesnu nelagodu jer Srbija je te izbore pratila opsesivno, prenaglašeno i pomalo infantilno. Na svim bitnim TV kanalima specijalne emisije, ponegde i celovečernje. Retko gde je bilo mere i dostojanstva. I taj utisak opsesivnosti i fascinacije Crnom Gorom ne može mnogo da racionalizuje tamošnji broj i položaj Srba, specifični odnos povezanosti dve države i fenomen Mila Đukanovića.

U toj opsesivnosti, provučićevski analitičari napadno su crnogorske predsedničke izbore uguravali u nekakav narativ koji je tobože i zvanična Srbija „konstruktivno“ formirala. Srpska opozicija je čežnjivo gledala sinergiju antiđukanovićevskih partija, dok je dobar deo građana bio prikovan uz televizore ne samo iz razloga što ih Crna Gora interesuje. Već i zato što takav stepen demokratije ne postoji u Srbiji. Crnogorska izborna noć se gledala u Srbiji kao programi zapadnih televizija ko je antenom mogao da ih uhvati iz komunističkih zemalja. I neke domaće TV dale su oduška pa su crnogorske izbore pratile kako bi pratile srpske kad bi bili takvi, sa takvim standardima. Crna Gora je očitala lekciju Vučićevoj Srbiji iz demokratije.  

Standardi koje Srbija nema su i TV duel svih predsedničkih kandidata pred prvi krug izbora, i posebno šlager - TV duel Mila Đukanovića i Andrije Mandića, takođe pred prvi krug. U Srbji je nezamislivo da Vućić ide skupa sa svim kandidatima pred prvi krug na TV okršaj (to je i standard u Hrvatskoj), kao ni pojedinačno sa bitnim konkurentom. E, sad, naprednjaci će reći da bi Vučić pred drugi krug išao u TV duel (kao Milo sa Milatovićem). Doduše tog drugog kruga u Srbiji nije moglo biti ne samo zbog izborne patologije, već i realno što bi Vučić verovatno i bez te patologije i Sašu Jankovića i Zdravka Ponoša pobedio u prvom krugu. Ali, stvar je principa, demokratske kulture i snage opozicije da se ide u TV duel pred prvi krug sa svim predsedničkim kandidatima kao u Hrvatskoj i Crnoj Gori. 

^{Jakov Milatović/Foto: Prontscrren Youtube (Al Jazeera Balkans)}

Sećate li se Manuela Noriege, bivšeg lidera Paname? Preminuo je maja 2017. u 83. godini. Noriega bio je vojni vladar Paname od 1983. do 1989. godine kada su ga s vlasti uklonile SAD koje su izvršile invaziju na Panamu. Lider srpskih radikala Vojislav Šešelj često je znao reći da će upravo tako Amerikanci ukloniti s vlasti Mila Đukanovića kad im više ne bude trebao. S tim stavom Šešelj je otišao u Hag, vratio se iz Haga a Milo je i dalje bio na vlasti. Niti je sad poraz u drugom krugu protiv mladog Jakova Milatovića (a ipak ne baš malo starijeg od Mila kad je ovaj prvi put postao premijer), nešto što bi ličilo baš na Noriegin odlazak s vlasti. Kad je Milo 2018. trijumfalno pobedio u prvom krugu na predsedničkim izborima, Šešelj je spremao miting u Hrtkovcima. Danas, kad se i vlast u Srbji radovala Milovom porazu, zaboravlja se kako je opcija Mila Đukanovića sa olakšanjem primila vest o pobedi Tomislava Nikolića 2012. i potonje pravljenje presudno naprednjačke vlade. Zlonamernicima se čak učinilo u jednom trenutku da postoji neka vrsta crnogorskog mentorstva nad naprednjačkom Srbijom. Nakon decenije komparativne analize Đukanovićeve i Vučićeve vlasti, i svih faza odnosa, ipak su to dve posebne studije slučaja (case study).

Povodom parlamentarnih izbora u Crnoj Gori avgusta 2020. i poraza Đukanovićevog DPS-a, pesnik Matija Bećković je izjavio da je srušen komunizam u jedinoj državi u kojoj je on preživeo. I zaista, do tog avgusta 2020, to da se vlast u Crnoj Gori nije promenila od 1945. bilo je opšte mesto, kao što se cinično konstatovalo da je nakon što je Robert Mugabe svrgnut s vlasti tokom vojnog udara u novembru 2017. u Zimbabveu, Milo jedan od najdugovečnijih „serdara“ u svetu. Ipak, u tumačenju uvek treba voditi računa o strukturnim razlozima, jer je raskol u Demokratskoj partiji socijalista i pobeda politike Mila Đukanovića nad strujom Momira Bulatovića, bitniji diskontinuitet u redefinisanju državne i nacionalne politike od srpskog Petog oktobra ili dolaska Srpske napredne stranke na vlast 2012. U suštini, Milova pobeda u frakcijskom sukobu i dolazak na čelo DPS 1998. - to je bio početak Miloševićevog kraja. Zato je od poraza na predsedničkim izborima, simbolički možda bitnija Milova ostavka na položaj predsednika DPS. 

Crna Gora se u obračunu dve frakcije DPS više strateški promenila negoli Srbija posle bilo kojih „sudbinskih“ izbora. U smislu  generalnog pravca, kojim jedna država treba da ide (Srbija se i dalje migolji u strateškoj geopolitičkoj i vrednosnoj konfuziji). Ne umanjujući pritom sve sistemske deficite dugovečne Đukanovićeve vlasti – od kriminalizacije društva i inženjeringa rasrbljavanja kao potvrde novog montenigerskog identiteta.  

Raskol u DPS bio je obrnuto proporcionalan Osmoj sednici u Srbiji. DPS je dugo imala karakter „maskirane partije“, a odnosi Đukanovića sa Đinđićem, Koštunicom, Tadićem i Vučićem su i lakmus srpske tranzicije. Da je Dejvid Kameron učio od Mila Đukanovića, da je na vreme smislio „kvalifikovanu referendumsku većinu“ i obezbedio podršku neke Venecijanske komisije koja bi to aminovala, Britanija bi verovatno ostala u EU, a Kameron bi ispunio obećanje da će referendum biti održan.

^{Milo Đukanović/Foto: Prontscrren Youtube (Al Jazeera Balkans)}

Stabilokratska vlast ima demokratske deficite, ali ona u biti nije uzurpatorska (iako može ostavljati takav utisak) – što je njena osnovna kopča sa predstavničkom demokratijom i obezbeđuje joj hibridni karakter – kako je svojevremeno Economist okarakterisano stanje demokratije i u Crnoj Gori. Umesto društvenom konsenzusu na bitnim pitanjima, stabilokratska vlast naginje potrebi stvaranja plebiscitarnog utiska i kad je reformizam u pitanju. Otuda i izvori Vučićeve nervoze prema onima koji kvare „utisak“. Targetiranje medija koji nisu pod kontrolom (Šolakovih, kako vlast to voli da naglasi), nije samo zbog kvarenja „utiska“. Več i zbog realne procene vlasti da su ti Šolakovi mediji ozbiljnija opozicija u Srbiji od političkih opozicionih partija. Mada, ti mediji se i dalje nazivaju „tajkunski“ (kao da ovi provladini nemaju tajkune za vlasnike), iako je tu samo Šolak pa bi bilo ispravnije reći „tajkunovi mediji“. Ili je to u množini ostalo po inerciji iz vremena kad se govorili „Šolakovi i Đilasovi mediji“?

Odmah nakon  parlamentarnih izbora 2020. Matija Bećković izjavljuje da od nove vlasti očekuje da će povući priznanje Kosova ističuči da „ako je priznanje povukla Obala Slonovače možda bi i Crna Gora mogla da se na nju ugleda“. Crna Gora nije postala „otpriznavačica“ (Obala Bjelokosti) nakon tih izbora, a neće izgleda ni nakon predstojećih parlamentarnih, jer to nije realno, kako smatra Jakov Milatović u prvom intervjuu nakon pobede. Crna Gora ostaje u NATO, Milatović će umesto u Beograd prvo u Brisel, pomenuo je Jasenovac, ali i naglasio kako je Međunarodni sud presudio po pitanju Srebrenice. Teško da će ga omladina u Srbiji baš nositi na ramenima, kao što nije ni Dritana Abazovića iako mu je to predviđao Matija. Već sad se naknadno govori o glasanju začepljenog nosa za Jakova, kao što je Čanak govorio – „začepi nos, glasaj za DOS“. Čak se u kuloarima govori da i Jakova, kad dođe, treba da sačeka potpredsednik Fudbalskog saveza Nedimović u farmerkama, kao onomad što je sačekao Zdravka Krivokapića. 

Naprednjaci su po političkoj teoriji klasična „dominantna“ partija, ali su na neki način i ono što u Hrvatskoj sebi vole da laskaju članovi HDZ – da su „matična“ partija. To valjda treba da impresionira više nego „državotvorna“ partija. Otuda i Vučićev najavljeni Narodni pokret ima nešto u sebi upravo više od „državotvorne“ SNS, a to je taj „matični“ supstrat. 

Samo, za razliku od Hravtske i njenog nacionalističkog samopouzdanja, porazi devedesetih od Srbije su napravili društvo isfrustriranih nacionalista. Sa nihilističkim nadanjem dobrog dela javnog mnenja da će Putin presuditi Zapadu („ma nek’ baci“), nezavisno što bi time stradala i srpska dijaspora koja je gotovo sva na tom Zapadu. Uspesi u infarstrukturi su jedan od racionalnih načina da se smanje kompleksi, i u ovom slučaju dostigne i Hrvatska.

Koliko je Vučić pobrao simpatija od „kolektivnog zapada“ povodom njegove kosovske kompromisne politike, toliko je, s kontra strane, pojačao gard prema medijima  koje ne kontroliše i partijama koje sebe ne vidi u Narodnom pokretu. Vučićevo pomeranje ka političkom centru, pa i uzurpiranje tog prostora, neće pratiti i centristička politika relativnog relaksiranja odnosa u Srbiji. A „kolektivni Zapad“ teško da će se oko toga nasekirati. Vrlo moguće da će predstojeća majska Skupština (kongres) SNS (za sada kao njen datum figurira 27. maj) postaviti Narodni pokret kao Vučićev DEPOS koji će imati suštinu JUL-ovog Patriotskog saveza. Sa mnogo raznih udruženja građana i „esnafskih organizacija“. Taj julovski Patriotski savez ne treba mešati sa potonjim Srpskim patriotskim savezom Aleksandra Šapića koji se fuzionisao sa SNS. 

Ako je to na testu opšte kulture, ja bih na pitanje koja je prva turbo folk pesma odgovorio „Gori more, tope se planine“ Željka Šašića, ali ne bih bio siguran ko je prvi skovao termin „turbo folk“. Priča se da je Rambo Amadeus, mada ne bih smeo da se zakunem. Čak ima i teorija da su Rambove „Žene“ ustvari prva turbo folk stvar. No, dobro, ako niste sigurni ko je skovao turbo folk, bar se sa sigurnošću može reći da je u politici „treći put“ skovao Entoni Gidens, britanski sociolog poznat po svojoj teoriji strukturalizma. Jednostavno, zbog odsustva alternative kapitalizmu zamaglila se bila podela na klasičnu levicu i desnicu, te je došlo do njihove izvesne sinergije (liberalizma i socijaldemokratije) u „trećem putu“. On se reklamirao i kao postmoderna politika:  New Democrats – Sjedinjene Države (Klinton), New Labour – Velika Britanija (Toni Bler), Die neue Mitte – Nemačka (Gerhard Šreder). U tom kontekstu Entoni Gidens je probao da kandiduje „demokratizaciju demokratije“ što je u konačnici ispalo kao „federiranje federacije“ Vladimira Bakarića.

I kad je „treći put“ bio hit, bilo je skeptika. Na primer, češki predsednik Vaclav Havel nikada nije verovao u tu doktrinu. Uglavnom, „treći put“ se vremenom sveo na neoliberalizam, a ostaci socijalne države postali su floskula koja pojačava „melodramu“ levice.  

„Treći put“ je istovremeno i kolokvijalna šifra za pokušaj pravljenja alternative notornom dvopartizmu. Gde bi opcija „trećeg puta“ imala u sebi nešto od obe partije. O realnom „trećem putu“ u Srbiji bi danas mogli govoriti da je uspela da se razvije ideja Borisa Tadića o srpskom dvopartizmu – DS i SNS, sa evropskim konsenzusom. U idelanotipskom modelu propuštene definitivne istorijske kompromitacije SPS i SRS, srpski dvopartizam bi činile DS i DSS. Najmanje šanse bilo je za dvopartizam SPS i SRS. E sad zamislite kako bi se formulisao „treći put“ u nekom od tih raspleta.

Uglavnom, „treći put“ u svim varijantama, i kad ga ima, nikad ne formuliše vlast i to tako dominantna kao Vučićeva. Ovoga puta nas to verovatno čeka – Vučićev inženjering „trećeg puta“ na politički turbo folk način. Ni resurs takozvanih nestranačkih ličnosti nije valjda neograničen u Srbiji. Koriste ga i vlast i opozicija. Videćemo kakve će nam sad nove „nestranačke ličnosti“ ponudtii Vučić i odakle će ih izvući.

Jedini način da opozicija (i desna i leva) odgovori na Vučićev inženjering je da svako ko nije u Narodnom pokretu, po automatizmu jeste u „Narodnom frontu“ (bolje narodni, jer nacionalni front zvuči lepenovski). I treba da bude baš kao u Titovoj doktrini „narodnog fronta“ kad su napuštena „leva skretanja“ (sad se napuštaju i leva skretanja – prihvatimo realnost - Kosovo je nezavisno, i desna skretanja - Kosovo je srce Srbije), a „pitanje državnog uređenja“ se ostavlja otvorenim (kod Tita perfidno za vreme nakon rata), kod srpske opozicije realno – nakon Vučića. Sve priče o opozicionim kolonoma sad bi bile prilično otužne i deprimirajuće. Gubitničke. Umesto da Vučić formulacijom fore „trećeg puta“, opoziciju ostavi podeljenu na dva „neodgovorna esktrema“ – desni i levi, opozicija bi mu sad doskočila sa nametanjem turbofolkerskog instant „dvopartizma“ – dve amorfne mase jedna na drugu. Narodni pokret na Narodni front.  I jedni i drugi mogli bi za slogan da uzmu onaj stari Dragana Maršićanina (smislio ga Tijanić) iz trke za predsednika – „U centar Srbijo“! I centrizam i suverenizam. Istraživanja javnog mnenja već sad sugerišu jedinu nadu opozicije – samo džumle. Čak i da napravi takav „front“, opoziciji ostaje da ubedi domaću i inostranu javnost da ima alternativni model stabilnosti. Što nije lakši posao od ukrupnjavanja. 

U Srbiji je banalno deliti se na konzervativce i progresiste, pa u odnosu na njih formulisati „treći put“. Sem ako to manihejstvo nije „za“ (konzervativci) i „protiv“ (progresisti) Vučića. Samo sutrašnje mešanje delova SNS i sadašnje opozicije može dati iole kultivisanu političku scenu. Toga neće biti dok se ne pojavi naprednjački Plenković.

Hrvatska se često navodi kao primer pokušaja formiranja „trećeg puta“ ali istovremeno i groblje „trećeg puta“, između HDZ i SDP. Partija Most je 2015. bila hit izbora, ali suštinski nije bila „treći put“, već nova forma desnice i moralni monitoring nad HDZ. Vladajuća Možemo u Zagrebu više je nova komuntaristička alernativa na levici nego „treći put“. Prihvatanje tuđmanizma od strane socijaldemokrata i Plenkovićevo pomeranje HDZ ka centru, su doveli do sužavanja prostora za „treći put“.

Kad smo već kod Hrvatske, za srpku opoziciju je poučno da prouči savez Ivice Račana i Dražena Budiše iz 1998. koji će pobediti na izborima 2000.