Uprkos iluziji raznovrsnosti, da su izbori, što se tiče lista na glasačkom listiću, švedski sto programa i ideologija, bitno je samo nekoliko epiloga: Kakav će biti odnos dve liste: „Srbija ne sme da stane“ i „Srbija protiv nasilja“ – da li će ova druga moći da postigne rezultat koji će je promovisati u alternativu. Bitan je rezultat Socijalističke partije Srbije. Bitna je podela glasova na desnici. Bitan je Beograd i može li opozicija da preuzme u Srbiji od SNS bar neku simbolički validniju opštinu. 

Svi znaju da Ivica Dačić voli da peva. Iako tu pesmu nikada nije pevao, za ovu fazu kampanje SPS najprikladnija je pesma Parnog valjka „Uhvati ritam“. Nakon donekle nonštalantnog početka kampanje, socijalisti su prevremenom centralnom konvencijom u beogradskoj „Areni“ (iako se ti skupovi dešavaju u finišu kampanje), uradili upravo to – „uhvatili ritam“.  Lider socijalista je ponudio biračima „tri u jedan“: Iskustvo, stabilnost i jedinstvo. Kao još jednu generičku varijaciju osnovne, prvobitne, parole SPS: „Sa nama nema neizvesnosti“. Egalitarnim populizmom, patriotskim jedinstvom i zavodljivim narodnim i partijskim klijentelizmom postiže se unikatni efekat da je SPS „slavska levica“, prijemčivija prosečnom Srbinu od svetonazora liberalne levice. Barjak Miloševićeve „antibirokratske revolucije“ koja je u Srbiji, kako su govorili marksisti, „permanenta“ (revolucija koja teče), visoko je podigao Vučić. Srpski predsednik je glavni osvetnik prema Petom oktobru. Dačić ga na tom polju više oponaša (čak i uz Slobinog unuka Marka na listi), što je samo naizgled paradoksalno jer se radi o lideru Miloševićeve partije. Mogu socijalisti rutinski da kažu da je opozicija „antidržavna“ (i bar dobiju prelaznu ocenu kod Vučića), ali izbegavaju ono „ološ“ i tako to. I Vučić i Dačić rebrendiraju Miloševića: Umesto simbola propasti Srbije, on je globalna avangarda borbe protiv zapadnog imperijalizma.

Dobar deo opozicije neguje mit o „šestom oktobru“. Dačić je cinično u „Areni“ prizivao „šesti oktobar“ ali za petooktobarce. Miloš Jovanović se bar odrekao dovoljno Petog oktobra, i uvek može da se pozovo da je to sad Nova DSS. Ovakva Dačićeva retorika utvrđuje SPS romantičare.  

I ono što je bitno - partija se regeneriše i na porodičnom nivou - upravo je SPS uspela da u Srbiji uspostavi britanski kontinuitet: Glasao deda, glasao tata, glasam i ja. Ako izuzmemo partijski nekonzistentan kontinuitet – „šetao deda, šetao tata, šetam i ja“ (što mu dođe kao „kosi tata, kosim ja“), time bi mogli da se pohvale i u DS, da DS nije preterala u frakcionaštvu jer ova DS Zorana Lutovca nosi taj bred, ali je u suštini samo jedna od frakcija DS. Kao i SPS, DS je uprkos strukturalnim i liderskim problemima, prekostala od partija takozvane prve generacije srpskog pluralizma, ali je za razliku od SPS imala previše predsednika. Jeste onomad morbidna i politički nategnuta bila ideja „mirenja u dva bola“ SPS i DS (Đinđić i Milošević), a povodom logične koalicije „moderne levice“ Borisa i Ivice, ali u nekrosociologiji (sociologiji smrti), samo su DS i SPS imali fatalne gubitke na nivou predsednika i osnivača: Ubistvo Đinđića i smrt Miloševića koju njegove pristalice takođe tretiraju kao ubistvo u kazamatu. Odnos te dve posthumne harizme bitno određuje političke tokove, pravce i konfuzije u Srbiji. Vučić kečolovski koristi Đinđićev predizborni slogan – „Srbija ne sme da stane“, ali je pitanje da li bi on i Vesić imali kuraži da baš toliko isprovociraju Šešelja, i ponize sve one reakcionare koji podržavaju režim – da Đinđiću ipak podignu onaj prilično zaboravljeni spomenik – „strelu koja govori“ na Studentskom trgu u Beogradu. Kad se bude dizao spomenik Slobi (a to će se možda desiti i pre nego što Srbija postane deo BRIKS-a ili ruska ekslava kao Kalinjingradska oblast), to neće biti nikakva apstrakcija već realni, prepoznatljivi Sloba u mermeru, kamenu ili bronzi. Da ona klinka iz aktuelne srpske hit TV serije „Poziv“ koja na čuđenje bivše policajke Anice (Mirjane Joković) ne može da prepozna Slobu na karikaturi koja ga je baš „pogodila“, sa svojom generacijom nauči ko je bio taj čika. Tek spomenik Đinđiću nije Šapićevo izborno obećanje. Niti ga je pomenuo od kada je gradonačelnik. Ali se zato sistem gradskog prevoza (kupovina karte preko SMS), koji je uveo kao zamenu za „Bus-plus“, pokazao kao mnogo bolji. 

Demostatova istraživanja političke sinergije, pokazuju da SPS ima veći koalicioni kapacitet nego na prošlim izborima. Dačić i SPS su pravi primer da veće ne znači i bolje. Otuda SPS treba da odigra izborno filigranski – da ne uzme manje od osam odsto, ali ne i više od trinaest odsto. U „Areni“ Dačića je malo ponela i atmosfera pa je na momente bio i koju oktavu iznad rutinske, proračunate, reslobizacije partije. Unela se emocija više. Lider socijalista je čak rekao da su izbori 17. decembra nastavak onih od 24. septembra 2000, kad je Milošević poražen, poentirajući da je Peti oktobar najveće zlo. Vučić je odmah morao da reaguje uveče medijskim flasterom na nacionalnoj frekvenciji u još jednom gotovo iznuđenom obraćanju. Čak je, iznerviran osokoljenošću socijalista u „Areni“ najavio da će ići u kampanji i u Jagodinu i u Surdulicu, političke toponime koje simbolišu glavešine Dačićeve koalicije – Palma i Tončev. Nije da Dačić nije hvalio Vučića u „Areni“ i demonstrirao lojalnost, ali je i projektovao liderski dvojac njega i Vučića, kao predsednika i premijera, a to je već drsko. Zvučao je Vučić gotovo preteće, jer čemu Jagodina i Surdulica u njegovoj agendi (možda samo kao preventivni ukor), sem da se rejting SPS na republičkom nivou svede na onaj beogradski, a tu je za SPS sedam odsto puna kapa. Jedno je povređena sujeta, a drugo rela-politika. Za razliku od nekad, SPS sad treba Vučiću, odnosno treba mu njihov upotrebljiv broj glasova za održavanje stabilokratije. 

„Premijerski“ nastup Dačića u „Areni“ logično da je više percipiran kao blaga provokacija za naprednjake nego kao uvreda opozicije koja još drži do Petog oktobra. Ili bi Dačić samo da se vrati na status „kopremijera“ kako je Vučić obećao na početku Brbnabićkinog prvog mandata: Brnabićka da bude zadužena za investicije, digitalizaciju i slično, a Dačić kao ministar spoljnih poslova zadužen i za politički deo vlade. 

Situaciona inteligencija znači mnogo: Ćuta je to pokazao uspešno u TV duelu sa Šešeljem koji se proslavio tom veštinom. Time i pokazao koliko je Vučiću bitna kontrola nad medijima. 

Republička izborna komisija je pokazala izvesni aktivizam u kontroli potpisa prikupljenih za verifikaciju izbornih listi. Pa donekle i uvažavanje prigovora opozicije. Time RIK jača svoj kredibilitet za izbornu noć i postizborna dešavanja što nekome sofisticirane paranoje u opoziciji može da unese nemir, pa da se taj paranoično zapita da li režim jednima ozbezbeđuje valjane potpise a drugima namerno uvaljuje falš. 

Do rata u Ukrajini, susret sa Putinom u izbornoj kampanji je bio veliki Vučićev marketinški potez. Danas to nije realno. Onaj susret nedavno u Pekingu nije to. Za razliku od Vučića koji ne može s Putinom, Dačić može komotno sa Lavrovom. Taj džoker Dačić je iskoristio susretom sa Lavrovom u Skoplju na samitu OEBS. 

Politikolog Nojštat je tvrdio da je jedina moć koju predsednik (lider) ima – moć ubeđivanja. U moći ubeđivanja partije vlasti su liderski jasnije, a izvesnu krizu liderstva u opoziciji, i postojanje neformalnog „kolektivnog predsedništva“, uprkos realnoj političkoj dominaciji Dragana Đilasa, uspešno kompenzuje glumac i režiser Dragan Bjelogrić kao frontmen inicijative ProGlas – motivacionog spiska za povećanje izlaznosti, a u suštini motivacione podrške listi „Srbija protiv nasilja“. Ne umanjujući značaj drugih ljudi od ugleda - inicijalnih potpisnika ProGlasa (lako je zamisliti akademika Vladimira Kostića kao predsedničkog kandidata), Bjelogrlić, popularni Bjela, nastupa i kao Sirogojno iz „Boška Buhe“ i kao Boba iz „Boljeg života“ i kao Tane iz „Senki nad Balkanom“ i kao Aleksandar Ranković iz „Lančane reakcije“.

Vučić očigledno nema mnogo poverenja u domete svojih podčinjenih, pa ih skoro i ne pušta u kampanju koja je gotovo kompletna na njegovim plećima. Čak je, apsurdno, Vučić gazeći sve principe ograničavanja funkcionerske kampanje, u svom slučaju, tu funkcionersku kampanju nametnuo podčinjenima. Pa tako, Ana Brnabić ide da rešava probleme sa paorima, ali kao funkcionerka, pa ne sme da uvlači SNS u tu muku. Apsolutna dominacija Vučića, i njegovo medijsko multiplikovanje, kao da je agent Smit iz „Matriksa“, stvorili su utisak da su ovo ustvari predsednički izbori. S druge strane, utisak je da je prava opoziciona lista ProGlas, a da je „Srbija protiv nasilja“, obrnuto, podrška ProGlasu. Što i nije loše marketinški. ProGlas je neka sinteza G17 i „Otpora“. Danas je teško objasniti nekadašnju popularnost pesmice „Veća grupa građana hoće Dinkić Mlađana“, ali pred Peti oktobar, odnosno izbore 24. septembra 2000. ekspertska G17 i mladalački Otpor, u jednom trenutku pojačan čak i Dobricom Ćosićem (brzo se iščlanio razočaran jer su ovi primali lovu sa Zapada), impregnirali su opoziciju i pomogli njenoj homogenizaciji i akcionom jedinstvu.

Dakle, utisak je da prisustvujemo predsedničkim izborima u kojima su glavni protivkandidati Aleksandar Vučić i Dragan Bjelogrlić, dok ovoga puta u takvim analogijama Ivica Dačić izgleda kao da se kandidovao i on za predsednika (ne premijera). I nije se pred prvi krug povukao zarad Vučića kao na prošlim predsedničkim izborima utvrđujući svoju cenu – kome će dati podšku u drugom krugu i biti zaista premijer, ko god da pobedi. To znači u ovakvoj hipotetičkoj, eksperimentalnoj, situaciji da tek danas protiv Bjelogrića, a bez povlačenja Dačića i dobijanja podrške od lidera socijalista, Vučić ne bi pobedio u prvom krugu. A tek zamislite TV debatu Vučića i Bjelogrlića pred drugi krug. Ako Bjelogrlić ima dugoročan cilj – da se kandiduje na predsedničkim izborima 2027, a istraživanja javnog mnenja pokazuju da bi to podržali mnogi opoziciono nastrojeni građani, ovo je dobar tranzicioni korak. Istraživanja pokazuju da ima visok rejting. Prebijanje kolege režisera Antonijevića i skretanje pažnje od strane vlasti na to, nisu mu smanjili popularnost kod pristalica opozicije. Kažu istraživanja.

Moguće i da još neki, na primer Miroslav Aleksić, kalkulišu sa izborima 2027. Ako održi stepen popularnosti i aktivizma, i Aleksiću su delom izbori 17. decembra „tranzicioni“. Kao i još nekima. Što možda znači da će i Vučić kalkulisati sa uvođenjem „kancelarskog“ sistema. Pre nego da aktivira Tomu tek 2027. na šta bi moglo slutiti od Vučića najavljeno uključivanje Nikolića u kampanji koje desilo se na naprednjačkoj konvenciji u beogradskoj „Areni“. 

Od svih muka koje mu je Zapad spremao, kako se činilo, nakon oružanog incidenta u Banjskoj, izgleda da će najveća „muka“ koja će snaći Vučića biti šta kažu evropski posmatrači, pre, za vreme i nakon izbora. Predizborna kampanja uoči prevremenih decembarskih parlamentarnih izbora u Srbiji je „veoma polarizovana“, i „obeležena nezabeleženim nivoom negativne kampanje i straha, napadima na opoziciju i novinare i ozbiljnim pitanjima u vezi sa medijima“, zaključak je tima predizbornih posmatrača Parlamentarne Skupštine Saveta Evrope - SSE, nakon dvodnevne novembarske posete Srbiji. Kao da to nije očekivana atmosfera države medijskih zakona koje je EU pohvalila. 

Dobro je i za Srbiju što se Vučić relativno konsolidovao nakon Banjske, dok će sa svojim posmatračima na izborima briselska birokratija tobože probati da umiri svoju savet zbog „ograničenog napretka“ Srbije konstatovanog u Izveštaju Evropske komisije o tome kako Srbija napreduje ka EU.

Cinizam je jedno od bitnih obeležja Vučićeve vlasti, i njega samog, pa je otuda izraziti cinizam kad na adresu Evropskog palamenta stigne pismo zvaničnog Beograda (odlazećeg predsednika Narodne skupštine Vladimira Orlića), sa molbom da se imenuje posmatračka misija za izbore u Srbiji.

I ne sumnjamo da će na kraju i biti tako: Vi kao glasate, a mi kao posmatramo da li je sve kako treba. Jer kako drugačije, kad je Vučiću pitanje legitimiteta toliko važno. A izbornog legitimiteta nema ako evropski partneri to ne potvrde. Šta vredi ako samo BRIKS smatra da je sve bilo kako treba. Manje zamerke sigurno neće ugroziti legitimnost celokupnog izbornog procesa shodno „ograničenom napretku“. I u medijskoj sferi. Tako da ćemo i posle izbora, ako sve bude po očekivanjima Vučića i Brisela, odnosno „kolektivnog Zapada“ nastaviti evropski dugi hod sa tempom negde između taljiganja i tavorenja. Neće izostati ni cinične konstatacije naprednjaka, nakon što im i Brisel namesti loptu na volej, kako navodno proevropskoj opoziciji ne odgovaraju ni ocene evropskih posmatrača o izbornom procesu koji će bar nategnuto biti legitiman.

Da je desna, proputinovska, opozicija uverljiva, i da je Rusi zaista smatraju za potencijalnog partnera, pouzdanijeg od Vučića koji jel’te voli da lavira, ta opozicija bi, kao Orlić Evropskom parlamentu, uputila poziv posmatračima, samo ne evropskim nego ruskim da dođu da iskontrolišu da li se slučajno Vučićev režim osilio da ih potkrada. Pa bi na izborima imali, kad bi samo to moglo, i posmatrače iz Evropskog parlamenta i iz ruske Dume. Ili bar, kad bi se šalili, posmatrače iz redova onih koji su uspešno sproveli referendume u Donbasu, Lugansku, Hersonskoj oblasti i Zaporožju i gde je više od devedeset odsto izašlih na birališta glasalo za prisajedinjenje Rusiji. Uostalom, zar tamo nisu išli i posmatrači iz Srbije da kontrolišu proces i ne bi se reklo da su bili antivučićevski ti posmatrači.